Tema: Poezija

Epitaf I (1389. god.)



Živjeh, al vodom ne zgasih žeđ,
ni plodovima zemlje ne utolih glad,
jer se glad i žeđ
vraćahu svaki dan u utrobu moju,
kao što se vraćah ja iz polja kući svojoj isti,
al za taj dan drukčiji.


I stalno mišljah na tebe gospode,
i sa molitvom tebi sklapah obnoć oči svoje,
i sa molitvom tebi s jutrom ih otvarah,
kao što se s jutrom otvaraju prozori dveri
doma tvojega i mojega.
I stalno te čekah i nadah ti se stalno,
al ti se ne pojavi, niti mi se obznani.
Samo muk.


I rodi se sumnja u duši mojoj sumnji nesklonoj,
da i ti negde ko ja ovdi,
uzalud ne čekaš spasenje od mene.
I sa tom teškom mišlju legoh pod ovaj biljeg,
i tu misao urezah u tvrdi kamen,
da onaj koji pročita vidi ko će od nas dvojice
prvi dočekat spasenje.


(Natpis na bogumilskom stećku)

Kad dečak bejah



Kad dečak bejah
Spasavao me je često jedan bog
Od vike i šiba ljudi.
Tad igrah se bezbedno i dobro
Sa cvetovima u gaju
I lahori nebeski igrahu se sa mnom.

I kao što srce
Razveseliš biljkama
U susret kada tebi
Nežne ispruže ruke,
Tako si moje veselio srce
Oče Heliose! I ko i Endimion
Bejah ljubimac tvoj,
Sveta Luno!

O svi vi verni
Bogovi prijateljski!
Da ste samo znali
Kako vas duša moja ljubljaše!

Istina, nisam tada vas još
Imenom zvao, a ni vi mene
Ne imenovaste, ko što ljudi čine,
Kao da se poznaju.

Pa ipak, bolje vas poznavah
No ikad što znadoh ljude.

Mene je odgajao blagoglas
Lahoravoga gaja
I ljubavi se naučih
Među cvećem.

U naručju bogova odrastoh.

Fridrih Helderlin (1770-1843)

Zimmeru

Crte su života različite širom,
Na rubove gora i na staze liče.
Šta smo, bog neki tamo dopuniće
Možda skladom, večnom nagradom i mirom.

Fridrih Helderlin (1770-1843)

Živiš...

Živiš samo dvaput:
Kada se rodiš
I kad pogledaš u lice smrti.

Macuo Bašo (1644-1694)

Ozbiljan čas

Ko sada plače negde u svetu,
ko bez razloga plače u svetu,
zbog mene plače.

Ko se sad smeje negde u noći,
ko se bez razloga smeje u noći,
meni se smeje.

Ko sada ide negde po svetu,
ko bez razloga ide po svetu,
k meni ide

Ko sada umire negde u svetu,
ko bez razloga mre u svetu:
mene gleda.

R. M. Rilke (prepev: B. Živojinović)

Vratimo se kući


Vratimo se Domu, vratimo se!
Uzaludno je ovo računanje šta tražimo i šta dobijamo.
Božansko Blaženstvo prožima sve danas.
Mesečina se prosula po nebu,
Vetar duva na sve strane
Slobodan od okova sputanosti.
Melodija Ljubavi prožela je
Čitav svet;
Tugama i patnjama došao je kraj.
Iz plavog okeana smrti
Život teče kao nektar.
U životu je smrt; u smrti je život.
Pa gde je onda strah, gde je tuga?
Ptice na nebu pevaju: „Smrti nema, smrti nema!“
Dan i noć s visina talasi besmrtnosti
Zapljuskuju ovu zemlju.

(savremena bengalska posvećenička pesma)

Oblaci

Oblaci nebeski, večni putnici,
stepom azurnom, u lancu bisernu
plovite, ko ja izgnanici,
s voljenog severa u zemlju južnu.

Ko vas goni: možda sudbina,
zavist tajna, zloba javna,
ili vas mori teret zločina,
ili drugova kleveta otrovna?

Ne, dosadili su vam prostori besplodni...
Tuđe su vam strasti, tuđa stradanja;
večno hladni, večno slobodni
nemate domovine, ni izgnanja.

M. J. Ljermontov (1814-1841), prepev: M. Đurić

Ja dolazim sa snažnom muzikom



Ja dolazim sa snažnom muzikom
Sa trubama i bubnjevima, evo ja dolazim sa snažnom muzikom;
ja ne udaram marševe samo priznatim pobednicima,
ja ih udaram i pobeđenim i pobijenim.

Jesi li čuo da je dobro pobedu izvojevati?
Ja kažem: bitke se gube sa smislom, kao što se i dobijaju.

Ja bubnjam i bubnjam za mrtve:
ja prinosim ustima i duvam im najglasniji i najveseliji ton!

Neka je slava onima što ne uspeše!
I onima čije lađe u moru potonuše!
I onima koji se i sami u moru potopiše!
I svima generalima koji izgubiše bitke,
i svima plemenitim i pobeđenim junacima!

I bezbrojnim neznanim junacima kao i najvećim poznatim generalima!

Volt Vitmen (1819-1892; prevod: I. Andrić)

Oda grčkoj urni

Ti večno nevina, nevesto spokoja!
Odojče tišine i sporih časova,
navire poj lepši od naših stihova:
kakva bajka cvetna oko tvojeg boka
ovi u dolini Arkadije zlatne
bogove i smrtne ljude u isti mah?
Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne
device te ko su? Beg, bitka žestoka?
Kakve su to frule? Kakav zanos plah?

Pesme što čujemo drage su, al draže
još su nečuvene i stoga nek zaječi,
frule, ne za uvo već što može blaže,
svirka duhu našem sa pesmom bez reči.
Pod stablima nećeš, o mladiću lepi,
stati s pesmom, kao što nikad i nisi,
niti stabla mogu ikada da mru:
smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si,
a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi,
volećeš večito večno mladu nju.

Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro
neće vam proleću reći zbogom žalno:
o sviraču srećni, nesmoren i štedro,
sviraćeš na fruli nove pesme stalno:
večna ljubav, večna, srce nek prevlasti,
uvek strasno i za uživanje orno!
Večno zadihana, večno mlada žud,
slobodna od iga svake ljudske strasti
kad nam srce klone gorko i umorno
a orosi čelo grozničava stud.

Ko su ti ljudi što u hram idu trajno?
Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni,
vodiš tu junicu što muče očajno,
svilenih bokova cvećem okićenih?
Gradić pokraj reke il na žalu što je
il na bregu s mirnim zamkom u samoći,
tog smernog jutra što napušten bi?
O gradiću, večno uličice tvoje
biće tihe... niko nikad neće doći
da nam kaže zašto pust ostade ti.

Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem
devica i ljudi koji mramor diče,
s ugaženom travom i sa šumskim granjem:
mučiš misli naše, ćutljivi obliče,
kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, -
kao svedok večni slušajuć tuđ vaj –
da čoveku kažeš prijateljski da je
lepota istina, istina lepota,
i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.

Džon Kits (1795-1821; prepev: V. Košutić)

Napisano u rano proleće


Hiljadu zvukova čuh u one sate
dok sedeh u gaju oslonjen o brest,
u slatkom stanju kad misli nam prijatne
neprijatne misli donose u svest.

Svojim lepim delima priroda pridruži
duh ljudski, što struji kroz mene ko reka;
i srce moje misao rastuži
na to šta učini čovek od čoveka.

U dragoj senci već zimzelen plete
svoje vence što se u jaglacu skriše;
i moja je vera to da svaki cvet
uživa, srećan, vazduh koji diše.

Ptice oko mene igraju na grani,
njihove misli ne mogu da merim –
al njihov pokret, makar i najmanji,
ko drhtaj slasti pričinja se meni.

Širi se lepeza raspupalog granja,
da uhvati struje u zračnom vrtlogu;
i ja moram da mislim, i to je sve što mogu,
da i u tome ima uživanja.

Ako je s neba ta vera koju snujem,
ako to je prirode plan od pamtiveka,
zar nemam razloga gorko da jadikujem
zbog toga što učini čovek od čoveka?

Viljem Vordsvort (1770-1850) (prevod: Ljubomir Simović)