Tema: Poezija

Banović Strahinja

-nastavak

”Strahin-bane, ti moj zete mili,
viđeh jutros da pameti nemaš.
Što mi išteš đece devetoro
Da mi đecu vodiš na Kosovo,
u Kosovo da ih kolju Turci,
nemoj, zete, više progovarat, -
ne dam đece vodit u Kosovo,
makar šćeri nigda ne vidio!
Mio zete, deli Strahin-bane,
rašta si se tako razdertio?
Znaš li, zete, - ne znali te ljudi! –
Al’ ako je jednu noć noćila,
jednu noćcu s njime pod čadorom,
ne može ti više mila biti:
bog j’ ubio, pa je to prokleto,
voli njemu, nego tebi, sine;
neka ide, vrag je odnesao!
Boljom ću te oženiti ljubom,
s tobom hoću ladno piti vino,
prijatelji biti dovijeka;
a ne dam ti đecu u Kosovo”.
Planu bane kako oganj živi,
u ijedu i toj muci ljutoj
ne šće viknut ni prizvati slugu,
za seiza ni habera nema,
no sam ode k đogu u ahare.
Ja kako ga bane oselao,
kako li ga tvrdo opasao!
Pa zauzda đemom od čelika,
pred dvore ga vodi u avliju
k binjektašu bijelu kamenu,
pa se đogu fati na ramena.
Pogleduje svojih devet šura,
a šurevi u zemljicu crnu.
Ban pogleda pašenoga svoga,
nekakvoga mlada Nemanjića,
a Nemanjić gleda u zemljicu.
Kad pijahu vino i rakiju,
svi se fale za dobre junake,
fale s’ zetu i bogom se kunu:
”Volimo te, Strahiniću bane,
No svu zemlju našu carevinu”.
Al da vidiš jada na nevolji!
Banu jutros nema prijatelja:
nije lasno u Kosovo poći.
Viđe bane da mu druga nema,
sam otide poljem kruševačkim.
A kad bio niz široko polje,
obazre se ka Kruševcu bjelu,
neće li se šure prisjetiti,
neće li se njima ražaliti;
a kad viđe jutros na nevolji
đe mu nema glavna prijatelja,
pade na um, pa se dosjetio
za njegova hrta Karamana,
koga voli nego dobra đoga,
te priviknu iz bijela grla
(ostalo je hrče u aharu).
Začu hrče, hitro potrčalo
Dok u polju pristiže đogina;
Pokraj đoga hrče poskakuje,
a zlatan mu litar pozvekuje,
milo bilo, razgovori s’ bane.
Ode bane na konju đoginu,
Te prijeđe polja i planine.
Ja kad dođe u polje Kosovo,
kad sagleda po Kosovu silu,
al’ se bane malo prepanuo,
pa pomenu boga istinoga,
u ordiju tursku ugazio.
Ide bane po polju Kosovu,
ide bane na četiri strane,
traži bane silna Vlah-Aliju,
al’ ne može bane da ga nađe.
Spušti s bane ka vodi Sitinci,
na jedno je čudo nagazio:
na obali do vode Sitnice
jedan zelen tu bijaše čador;
širok čador polje pritisnuo,
na čadoru od zlata jabuka,
ona sija kako jarko sunce;
pred čadorom pobijeno koplje,
a za koplje vranac konjic svezan,
na glavi mu maha stambolija,
bije nogom desnom i lijevom.
Kad to viđe Strahiniću bane,
prohesapi i umom premisli:
baš je čador silna Vlah-Alije,
te đogina konja prigonjaše,
koplje junak skide sa ramena,
te čadoru vrata otvorio
A da vidi ko je pod čadorom.
Ne bijaše silan Vlah – Alija,
no bijaše jedan stari derviš:
bijela mu prošla pojas brada,
s njime nema nitko pod čadorom;
bekrija je taj nesrećni derviš,
pije Turčin vino kondijerom,
no sam lije, no sam čašu pije,
krvav derviš bješe do očiju.
Kad ga viđe Strahiniću bane,
te mu selam turski nazivaše,
pijan derviš okom razgledaše,
pa mu mučnu riječ progovara:
“Da si zdravo deli-Strahin-bane
Od malene Banjske kraj Kosova!”
Planu bane, prepade se ljuto,
te dervišu turski odgovara:
”Bre, dervišu, nesretna ti majka!
Rašta piješ, rašta se opijaš,
te u piću grdno progovaraš
i Turčina zoveš kaurinom?
Što pominješ nekakoga bana?
Ovo nije Strahiniću bane,
no ja jesam carevi delija:
jedeci se carski pokidaše,
u ordiju tursku pobjegoše,
sve delije hitro potrčaše
da jedeke caru pofatamo;
ako kažem caru, ja veziru,
koju si mi riječ besjedio,
hoćeš, stari, jada dopanuti.”
Grohotom se derviš osmjenuo:
“Ti, delijo, Strahiniću bane!
Znaš li, bane, ne znali te jadi,
da sam sade na Goleč-planini,
da te vidim u carevoj vojsci,
poznao bih tebe i đogina,
i tvojega hrta Karamana,
koga voliš nego dobra đoga?
Znaš li, bane, od malene Banjske,
poznajem ti čelo kako ti je,
i pod čelom oči obadvije,
i poznajem oba mrka brka.
Znaš li, bane, ne znalo te čudo,
kad zapadoh ropstva u vijeku, -
panduri me tvoji uhitiše
u Suhari vrhu na planini,
u ruke me tvoje odadoše –
ti me baci na dno od tamnice,
te robovah i tamnicu trpljeh
i začamah za devet godina;
devet prođe, a stiže deseta,
a tebe se, bane, ražalilo,
te ti zovnu Rada tamničara,
tvoj tamničar na tamnička vrata,
izvede me k tebe u avliju.
Znaš li, bane, znaš li Strahiniću,
kad zapita i mene upita:
“Ropče moje, zmijo od Turaka,
đe propade u tamnici mojoj!
Mož’ li s’, robe, junak otkupiti?”
Ti me pitaš, ja pravo kazujem:
“Mogao bih život otkupiti,
tek da mi se dvora dovatiti,
očevine i pak postojbine;
imao sam nešto malo blaga,
mloge lave i mloge timare,
mogao bih otkup sastaviti;
al mi, bane, vjerovati nećeš
da me pustiš dvoru bijelome:
tvrda ću ti jamca ostaviti,
tvrda jamca – boga istinoga,
drugog jamca – božju veru tvrdu,
kako ću ti otkup donijeti”.
I ti, bane, poverova mene,
i pušti me dvoru bijelome,
očevini i toj postojbini.
A kad dođoh grdnoj postojbini,
tamo su me jadi zabušili:
u dvorove, postojbinu moju,
u dvorove kuga udarila,
pomorila i muško i žensko,
na odžaku niko ne ostao,
no ti moji dvori propanuli,
propanuli pa su opanuli,
iz duvara zovke proniknule;
što su bili lavi i timari,
pojagmili Turci na miraze.
Kad ja viđeh dvore zatvorene:
nesta blaga, nesta prijatelja;
nešto mislih, pa na jedno smislih:
mezilskih se ja dofatih konja,
te otidoh gradu Jedrenetu,
odoh k caru i odoh k veziru.
Viđe vezir, pa dokaza caru
ja kakav sam junak za megdana;
ođede me carevi vezire,
ođede me i čador mi dade;
car mi dade od megdana vranca,
i dade mi svijetlo oruže;
potpisa me carevi vezire
da sam vojnik caru dovijeka.
A ti, bane, danas k meni dođe
da ti uzmeš tvoje dugovanje,
a ja, bane, ni dinara nemam!
Strahiniću, - jada dopanuo! –
đe ti dođe da pogineš ludo
u Kosovu u vojsci carevoj?!”
Viđe bane, poznade derviša,
od đogata konja odsjedaše,
pak zagrli stariša derviša:
“Bogom brate, starišu dervišu,
na poklon ti moje dugovanje!
Ja ne tražim, brate, ni dinara,
ni ja tražim tvoje dugovanje,
no ja tražim silnog Vlah-Aliju
koji mi je dvora rasturio,
koji mi je ljubu zarobio;
kaži mene, starišu dervišu,
kaži mene moga dušmanina!
Bratimim te i jošte jedanput,
Nemoj mene vojsci prokazati,
Da me vojska turska ne opkoli”.
No se derviš bogom proklinjaše:
”Ti, sokole, Strahiniću bane,
tvrđa mi je vjera od kamena.
Da ćeš sada sablju povaditi,
da ćeš pola vojske pogubiti,
nevjere ti učiniti neću,
ni tvojega ljeba pogaziti:
iako sam bio u tamnici,
dosta si me vinom napojio,
bijelijem ljebom naranio,
a često se sunca ogrijao,
puštio si mene veresijom;
ne izdadoh ni dodadoh tebe;
ne svjerovah, eli nemah otkud;
od mene se nemoj pobojati.
A što pitaš i razbiraš, bane,
za Turčina silna Vlah-Aliju,
On je bijel čador razapeo
Na Goleču, visokoj planini;
tek ti hoću, bane, progovorit:

Banović Strahinja

-nastavak

jaši đoga, bježi iz Kosova,
el ćeš, bane, poginuti ludo.
U sebe se pouzdati nemoj,
ni u ruku, ni u britku sablju,
ni u tvoje koplje otrovano;
Turčinu ćeš na planinu doći,
hoćeš doći, al ćeš grdno proći:
kod oruža i kod konja tvoga
živa će te u ruke fatiti,
hoće tvoje salomiti ruke,
živu će ti oči izvaditi”.
Nasmija se Strahiniću bane:
“Bogom brate, starišu dervišu,
ne želi me, brate, od jednoga,
tek me turskoj vojsci ne prokaži”.
A Turčin mu riječ progovara:
“Čuješ li me, deli-Strahin-bane!
Tvrđa mi je vjera od kamena:
da ćeš sada đoga naljutiti,
da ćeš satrt pola caru vojske,
nevjere ti učiniti neću,
ni Turcima prokazati tebe”.
Zbori bane, pa podrani otlen,
obraća se sa konja đogina:
”O moj brate, starišu dervišu,
pojiš konja jutrom i večerom,
pojiš konja na vodi Sitnici,
nu uvjedžbaj i pravo mi kaži
đe su brodi na toj vodi ladnoj,
da ja moga konja ne uglibim?”
A derviš mu pravo odgovara:
“Strahin-bane, ti sokole srpski,
tvome đogu i tvome junaštvu
svud su brodi đe gođ dođeš vodi”.
Ban udari, vodu prebrodio
I primi se na konju đoginu,
primi s’ bane uz Goleč planinu;
on je ozdo, a sunašce ozgo,
te ogrija svo polje Kosovo,
i obasja svu carevu vojsku.
Al da vidiš silna Vlah-Alije!
Svu noć ljubi Strahinovu ljubu
na planini Turčin pod čadorom.
U Turčina grdan adet bješe:
kail svaki zaspat na uranku,
na uranku kad ogrjeva sunce;
oči sklopi, te boravi sanak.
Koliko je njemu mila bila
ta robinja ljuba Strahinova,
panuo joj glavom na krioce;
ona drži silna Vlah-Aliju,
pa čadoru otvorila vrata,
ona gleda u polje Kosovo,
te ti tursku silu razgleduje,
pregleduje kaki su čadori,
pregleduje konje i junake.
Za jad joj se oči otkinuše,
te pogleda niz Goleč planinu,
viđe okom konja i junaka.
Kako viđe i oko razgleda,
Turčina je dlanom ošinula,
ošinu ga po desnom obrazu,
ošinu ga, pa mu progovara:
”Gospodaru, silan Vlah Alija,
nu se digni, glavu ne digao!
Nu opasuj mukadem pojasa,
i pripasuj svijetlo oruže,
eto k nama Strahinića bana,
sad će tvoju glavu ukinuti,
sad će mene oči izvaditi”.
Planu Turčin kako oganj živi,
planu Turčin i okom poglednu,
pa se Turčin grotom nasmijao:
”Dušo moja, Strahinova ljubo,
Čudno li te Vlašče prepanulo!
Od njega si džasa zadobila:
kad t’ odvedem gradu Jedrenetu,
ban će ti se i onde prizirat!
Ono nije Strahiniću bane,
već je ono carev delibaša;
k mene ga je care opravio,
jal je care, jal Memed vezire,
da me care zove na predaju,
da ja vojsku caru ne rasturam:
prepali se carevi veziri
da im počem sablju ne udarim.
No da možeš okom pogledati,
ti se, dušo, nemoj prepanuti,
kad potegnem moju britku sablju,
te ošinem carva delibašu,
neka drugog već ne šilje k mene”.
Strahinova progovara ljuba:
”Gospodaru, silan Vlah-Alija,
Ta l’ ne vidiš? Ispale ti oči!
Ono nije carevi delija, -
moj gospodar Strahiniću bane:
ja poznajem čelo kako mu je,
i pod čelom oči obadvije,
i njegova oba mrka brka,
i pod njime puljata đogata,
i žutoga hrta Karamana;
ne šali se glavom, gospodaru!”
Ja kad začu Ture Vlah-Alija,
Kako li se Ture pridrnulo,
te poskoči na lagane noge,
opasuje mukadem-pojasa,
a pinjale ostre za pojasa,
i tu britku sablju pripasuje,
a sve vrana konja pogleduje.
U to doba bane pristasao.

Banović Strahinja

-nastavak

Mudar bane, pak je ištetio:
na jutru mu ne zva dobro jutro,
niti turski selam nazivaše,
no mu grdnu riječ progovara:
”A tu li si, jedan kopilane,
kopilane, carev hainine!
Čije li si dvore poharao?
Čije li si roblje porobio?
Čiju l’ ljubiš pod čadorom ljubu?
Izlazi mi na megdan junački!”
Skoči Turčin ka da se pridrnu,
jednom kroči – do konja dokroči,
drugom kroči – konja pojahao,
pritegnu mu obadva dizđena.
Al ne čeka Strahiniću bane,
no na njega đoga nagonjaše,
pa na njega bojno koplje pušti.
Udari se junak na junaka.
Pruži ruke silan Vlah-Alija,
U ruke mu koplje ufatio,
Pa ti banu riječ progovara:
“Kopilane, Strahiniću bane,
a šta li si, Vlašče, premislio?
Nijes’ ovo babe šumadinske,
da razgoniš i da nabrekuješ,
no je ovo silan Vlah-Alija,
što s’ ne boji cara ni vezira:
što j’ u cara vojske državine,
čini mi se sva careva vojska
kao mravi po zelenoj travi;
a ti, more, megdan da dijeliš!”
To mu reče, bojno koplje pušti,
od prve ga obraniti šćaše:
Bog pomože Strahinući banu,
ima đoga konja od megdana:
kako koplje na planinu zviznu,
soko đogo pade na koljena,
Iznad njega koplje preletilo,
udarilo o kamen studeni,
natroje se koplje salomilo:
do jabuke i do desne ruke.
Dok satrše ona koplja bojna,
potegoše perne buzdovane.
Kad udara silan Vlah-Alija,
kad udara Strahinića bana,
iz sedla ga konju izgonjaše,
a na uši đogu nagonjaše;
Bog pomože Strahiniću banu,
ima đoga konja od megdana,
što ga danas u Srbina nema,
u Srbina, niti u Turčina,
umahuje i glavom i snagom,
te u sedlo baca gospodara.
Kad udara Strahiniću bane
mučnu alu silna Vlah-Aliju,
iz sedla ga maći ne mogaše,
tonu vrancu konju do koljena
u zemljicu noge sve četiri.
Buzdohane perne polomiše,
polomiše i pera prosuše,
pa su britke sablje povadili –
da junački megdan podijele.
No da vidiš Strahinića bana,
kaku ima sablju o pojasu:
kovala su sablju dva kovača,
dva kovača i tri pomagača,
od neđelje opet do neđelje,
od čelika sablju pretopili,
u ostricu sablju ugodili.
Turčin manu, a dočeka bane,
na sablju mu sablju dočekao,
po poli mu sablju presjekao.
Viđe bane, pa se razradova,
ljuto savi i otud i otud,
eda bi mu glavu osjekao,
jal Turčinu ruke obranio.
Udari se junak na junaka.
Ne da Turčin glavu ukinuti,
ne da svoje ruke ištetiti,
no se brani s onom polovinom:
polovinu na vrat naturaše,
i svojega vrata zaklonjaše,
i banovu sablju oštrpkuje,
sve otkida po komat i komat.
Obadvije sablje isjekoše,
do balčaka sablje dogoniše;
pobacaše njine odlomčine,
od hitrijeh konja odskočiše,
za bila se grla dovatiše,
te se dvije ale poniješe
na Goleču, na ravnoj planini.
Nosiše se ljetni dan do podne,
dok Turčina pjene popanuše –
bijele se kako gorski snijeg,
Strahin-bana bjele, pa krvave:
iskrvavi niz prsi haljine,
iskrvavi čizme obadvije.
A kad banu muka dosadila,
tada bane riječ progovara:
”Ljubo moja – tebe Bog ubio! –
Koje jade gledaš na planini?
No ti podbi jedan komat sablje,
udri, ljubo, mene, ja Turčina:
misli, ljubo, koga tebe drago”.
Ali Turčin ljuto progovara:
”Dušo moja, Strahinova ljubo,
nemoj mene, no udri Strahina:
nigda njemu mila biti nećeš,
prijekorna biti dovijeka,
koriće te jutrom i večerom
đe si bila sa mnom pod čadorom;
mene mila biti dovijeka,
odvešću te Jedrenetu gradu,
narediću tridest sluškinjica
nek ti drže skute i rukave,
raniću te medom i šećerom,
okititi tebe dukatima
savrh glave do zelene trave;
udri sade Strahinića bana!”

Banović Strahinja

-nastavak

Žensku stranu lasno prevariti:
Lako skoči ka da se pomami,
ona nađe jedan komat sablje,
zavi komat u vezeni jagluk,
da joj bilu ruku ne obrani,
pa obleće i otud i otud,
čuva glavu Turčin-Vlah-Alije,
a ošinu gospodara svoga,
gospodara Strahinića bana,
povrh glave, po čekrk-čelenci
i po njegvu bijelu kauku;
presječe mu zlatali čelenku,
i presječe bijela kauka,
malo rani glavu na junaku:
poli krvca niz junačko lice,
šćaše zalit oči obadvije.
Prepade se Strahiniću bane
đe pogibe ludo i bezumno,
a nešto se bane domislio,
viknu bane iz bijela grla
nekakoga hrta Karamana,
što je hrče na lov naučio:
viknu bane i opet priviknu,
skoči hrče i odmah dotrča,
te banovu ljubu dohvatilo.
Al je ženska strana strašivica,
strašivica svaka od paščadi,
Baci komad u zelenu travu,
ljuto vrisnu, daleko se čuje,
žuta hrta za uši podbila,
te se s njime kolje niz planinu,
a Turčinu oči ispadoše,
koliko mu nešto žao bješe,
te on gleda šta se čini s njome.
Ali banu druga snaga dođe,
druga snaga i srce junačko,
te omanu tamo i ovamo,
dok Turčina s nogu ukinuo.
Koliko se bane uostrio
on ne traži ništa od oruže,
no mu grlom bane zapinjaše,
a pod grlom zubom dovataše:
zakla njega kako vuče jagnje.
Skoči bane pa iz grla viknu,
te nabreknu onog hrta žuta,
doke svoju kurtalisa ljubu.
Zape ljuba bežat niz planinu,
ona šćaše bežat u Turaka;
ne dade joj Strahiniću bane,
za desnu je ruku uhitio,
privede je k puljatu đogatu,
pa se đogu fati na ramena,
turi ljubu za se na đogina,
pa pobježe bane uprijeko,
uprijeko, ali poprijeko.
Otkloni se od te sile turske,
te dolazi u ravna Kruševca,
u Kruševac, u tazbinu svoju.
Viđe njega starac Jug Bogdane,
a srete ga devet milih šura;
ruke šire, u lice se ljube,
za lako se upitaše zdravlje;
a kad viđe stari Jug Bogdane
obranjena zeta i čelenku,
proli suze niz gospodsko lice:
“Vesela ti naša carevina!
Međer ima u cara Turaka,
međer ima silnijeh junaka,
koji zeta obraniše moga,
koga danas u daleko nema”.
Šurevi se njemu prepadoše.
Progovara Strahinuću bane:
“Nemoj mi se, taste, raskariti,
ni vi, moje šure, prepanuti;
u cara se ne nađe junaka
da dohaka mene i obrani.
Da vi kažem ko me obranio,
od koga sam rane dopanuo:
kad dijelih megdan sa Turčinom,
o moj taste, stari Jug Bogdane,
onda mene ljuba obranila,
ljuba moja, mila šćera tvoja, -
ne šće mene, pomože Turčinu”.
Planu Juže kako oganj živi,
viknu Juže đece devetoro:
“Povadite nože devetore,
na komate kuju iskidajte!”
Silna đeca baba poslušaše,
te na svoju sestru kidisaše,
al je ne da Strahiniću bane,
šurevima riječ govoraše:
“Šure moje, devet Jugovića,

Banović Strahinja

-nastavak

što se danas, braćo, obrukaste!
Na koga ste nože potrgnuli?
Kad ste, braćo, vi taki junaci,
Kamo noži, kamo vaše sablje,
Te ne biste sa mnom na Kosovu,
Da činite s Turcima junaštvo,
Desite se mene u nevolji?
Ne dam vašu sestru poharčiti, -
Bez vas bih je mogao stopiti,
Al ću stopit svu tazbinu moju,
Nemam s kime ladno piti vino;
no sam ljubi mojoj poklonio.”
Pomalo je takijeh junaka
Ka što bješe Strahiniću bane.

srpska narodna pesma

Kao mineral...

Kao mineral sam umro i biljka postao
Kao biljka sam umro, kao životinja vaskrsao.
Kao životinja sam umro i postah Čovek.
Zašto bih se plašio? Šta sam izgubio smrću?
Jednom ću umreti i kao čovek
Da bih leteo sa anđelima blagoslovenim; ali čak i iznad anđela
Moram se izdići: jer sve je osim Boga prolazno.
Kad žrtvujem moju anđeosku dušu,
Postaću ono što um ne može ni da zamisli.
O, daj da ne postojim! Jer Ne-Postojanje
Objavljuje kao brujanje orgulja: Njemu ćemo se vratiti.

Rumi (1207-1273)

Na smrt male robinje

Devojče ovo, moj oče i majko moja Flakilo,
s ljupkim ustašcima, milo, svu radost poveravam vama,
da mi je crne seni ne preplaše, da se od strašnih
čeljusti tartarskog psa Erotiona ne preplaši mala.
Mraz kada mine, tek šestu bi zimu doživela svoju
da je još isti broj dana mogla poživeti jadna.
Sad je prigrlite, stari, nek opet se nestašno igra,
neka vam dražesno vrska dok moje izgovara ime,
nežne joj kosti nek oštro ne pokriva šiblje. Oh, zemljo,
ne budi teška joj odveć – ta lagan je teret ti bila.

Marko Valerije Marcijal (40-104 g. n. e.), (prevod: Radmila Šalabali

Majmunče

Majmunče pokušava da dohvati
Mesec u vodi.
I do smrti će nastojati.
A da pusti granu i bućne u vodu
Ceo svet bi mu se ukazao u
Blistavom sjaju.

Hakuin (18. vek)

Besmrtno Sopstvo...

Besmrtno Sopstvo je Sunce što sija na nebu,
Ono je povetarac koji duva kroz prostor,
Ono je vatra na žrtveniku
Ono je gost u kući;
Ono je u svim ljudima,
Ono je u Bogovima,
Ono je u eteru,
Ono je svugde gde je istina;
Ono je riba izlegnuta u vodi,
Ono je biljka koja niče iz zemlje,
Ono je reka što se spušta sa planine -
Ono, nepromenljiva stvarnost,
Ono, bezgranično!

Iz Kata Upanišade, nepoznati autor

Balada obešenih



Čujte me braćo, vi sutrašnji ljudi,
Milostivo srce imajte za nas,
Jer praštajuć nama ovaj život hudi,
Bog i duši vašoj podariće spas.
Gledajte, visimo šestorica nas:
Naše gojno meso, avaj, sada gde je?
Trulo i proždrano odavno već sve je,
A prah i pepeo biće naše kosti.
Stoga nek zlu našem niko se ne smeje,
Već molite Boga da nam dušu prosti!

Ako vas zovemo, vi se ne gnušajte,
Što nas pravda smače radi dela zlih,
Jer svi ljudi nisu jednaki, to znajte,
I geše jer pamet luda je u njih:
Zato molite se u ovaj čas tih
Skrušeno svi sinu Marijinom sjajnom
Da nas štiti svojom milošću beskrajnom,
A da nas sačuva od paklenih zlosti.
Mrtvi smo, mir dajte našem telu vajnom
I molite Boga da nam grehe prosti!

Ispirala kiša nas je mnoge dane,
I spržio sunca žestokoga plam:
Oči su nam kljunom iskljuvale vrane
Iščupale bradu i obrva pram.
Nikad, nikad vetar mira ne da nam,
Već nas po svom ćefu ljulja na sve strane,
Čas tamo čas amo, kao suve grane,
A ko naprstak ptice će nas izbosti.
Nek se svako našeg života okane
I molite Boga da nam grehe prosti!

Hriste, čija milost celim svetom vlada,
Sačuvaj nas grešne od ognjenog ada:
Nit smo mu dužnici niti radi gosti.
Ne smejte se, braćo, radi naših jada
Već molite Boga da nam grehe prosti!

Fransoa Vijon (1431-1463?) (prepev. V Košutić)

Pesmu je Vijon sastavio čekajući da bude obešen zajedno sa svojim drugovima....