Tema: Poezija

Preblizu sam


Preblizu sam da bi me sanjao.
Ne lepršam nad njim, ne bježim mu
pod korijenje drveća. Preblizu sam.
Mojim glasom ne pjeva riba u mreži.
S mog se prsta ne ne skida prsten.
Preblizu sam. Velika kuća gori
a ja ne vičem upomoć. Preblizu,
da bi na mojoj kosi zvonilo zvono.
Preblizu da bih mogla ući kao gost
pred kojim se razmiču zidovi.
Više nikad neću tako lako umrijeti,
tako posve izvan tijela, tako besvjesno,
kao nekad u njegovu snu. Preblizu sam,
preblizu. Čujem psiku
i vidim ljeskavu ljusku te riječi,
nepomična u zagrljaju. On spava,
pristupačniji u ovom trenu jednom viđenoj
blagajnici putujućeg cirkusa s jednim lavom
nego meni koja ležim uza nj.
Za nju se sada u njemu prostire riđolisna
dolina, zatvorena osnježenom planinom
u plavetnom zraku. Ja sam preblizu
da mu s neba padnem. Moj krik
samo bi ga probudio. Jadna,
svedena na vlastitu pojavu,
a bijah breza, bijah salamandra,
i svlačih sa sebe vrijeme i atlas
prelijevajući se bojama kože. Mogla sam
milostivo iščezavati pred začuđenim očima,
što je blago nad blagom. Blizu sam,
preblizu, da bi me sanjao.
Ispod glave usnulog izmičem ruku,
utrnulu, punu nestvarnih iglica.
Na vršku svake od njih, da ih prebrojiš,
svrgnuti sjede anđeli.

Voljeti tebe


Plač jutarnjih kiša,
i daljina izgubljenih svjetova...
U mojim zorama vječna je tama.

Vratiću se, nekim novim snom,
i stihom, tada radosnim -
moja bićeš, kao što sam ja tvoj, ljubavi!

I svega biće tada,
A nikad zbogom, ni suze ni kraj,
Jednom, u nekom drugom snu...

Pustimo stoga ovaj život jadni,
Nek' leti, godine nek' teku;
jednom, negdje daleko, srećom ću te zvati!...

Jednom, u nekom drugom snu...

Dusu mi pokloni


Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.
Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga.

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.
Dušu mi, dušu pokloni,
od iskona u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.
Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.


Desanka Maksimovic

Dodje mi ponekad


Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.


Dusan Bajski

Voli me


Voli me dok sa živ
kad ne budem tu – šta će mi čudo?
Lep osmeh podari i reč,
ostani uz mene dugo, dugo.

Dodaj mi sreće tren
i vetar nek’ duva jugo,
zauvek srcu budi lek,
ne daj me nikom drugom.

Voli me, dok sam još tu,
kroz zemlju se ne vidi svet,
čak i kada orao ponosno leti sam,
ipak je tužan njegov let.

Voli me – voleću te i ja,
nek’ sve to traje dugo, dugo,
kao na ušću reke dve,
budimo zajedno, moja drugo!

Hvala ti zivote


Hvala ti zivote, mnogo si mi dao.
Dao si mi oci, otvara ih svjetlo.
Jasno vidim crno, jasno vidim bijelo.
Nebo iznad glave, tako sjajno i kad se budim
vidim u tom mnostvu, lice koje ljubim…

Hvala ti zivote, mnogo si mi dao.
Sluh koji ne vara i ne cuje lazi,
a slusa djecaka kada ljubav trazi.
I cuje u noci sto je iza vrata
korak prijatelja, ili korak tata…

Hvala ti zivote, mnogo si mi dao.
Hrabrosti jos imam, i nisam bez dara,
da zavolim voce, koje covjek stvara.
Dijelili smo udes, dobar ili zao,
kad u moje oci tvoj je pogled pao

Hvala ti zivote, mnogo si mi dao.
Dao si mi osmjeh, ucio me placu.
Sve sto ne znam danas, mozda sutra znat cu.
Ti si dao njeznost koja pjev moj cini,
ponoru me dao, i dao visini

Za sve što mi ote
hvala ti, zivote.



Violeta Parra

Kad bi meni dali


Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.



Branislav Crncevic

Zagrljaj


Što šapću tvoje oči brzim
pticama s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna
i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.



Vesna Parun

Dedalov sjaj


Prospi mi kaznu po očima,
trnovim limitom, budućnost mrtvu,
zaključaj u krug svezane mašte,
pa stvori mene da glumim žrtvu.

Bolje da stvarnost kriju etui,
zar da zbog snova letiš i padaš,
bolje u senci da živiš kao odjek,
no da se boriš i večno nadaš.

A kada krupno, kovano Sunce
sruši i poslednji deo tvog hira,
moraćeš naći u tuđem svetu
zaključan, tih komad svog mira.

I sve je prazno... Još samo neki
uče da gube, uporno, stalno,
ne znajući da su sve, nekad svoje,
sluđeni maštom, izgubili davno.

A tvoji snovi, kao helenske ptice,
beli pioni što im pobeda treba,
uprkos voštanim krilima,
postadoše plen kritskoga neba...



Ivan Arandjelovic

Blistave kapi


Uzalud će mi trave bajati
i suncokreti, na koje ličim
Sve kada zadje, ti ces stajati
u krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak, sniće
sunce, u ptičje perje skriveno
I tvoje venčano odelo biće
mojim mislima prošiveno.

Kad stresem sa se blistave kapi
uskršnjeg vina tvojih godina
zemlja će predamnom da razjapi
bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
i suncokreti na koje ličim
Svi kada zadju, ti ćes stajati
u krugu, što se ne briše ničim.



Dobrica Eric