Tema: Poezija

Jadikovka hrišćanina...

O moj Bože okrutnog li boja!
Dva čoveka otkrivam u sebi.
Jedan, ljubav gajeć prema Tebi,
vernom srcu pruža mi spokoja.
Drugi, srdit na rešenja Tvoja,
na Tvoj zakon pobunio sve bi.

Jedan sav duh, i sasvim uzvišen,
želi da me uzdigne do Svoda,
da mi blaga neprolazna poda,
sveg ostalog da ostanem lišen.
A drugi me, pod kojim uzdišem,
na Tlu drži, tu mi je sloboda.

Avaj, dokle sam sam bojno polje,
gde ću naći mirna utočišta?
Želim, ali ne postižem ništa.
Želim. Ali, o, silne nevolje,
mada žudim, ja ne činim bolje,
već zla činim, mada mrzim ista.

O Milosti, o kreposna zrako,
daj da budem saglasan sa sobom;
i kroteći svojom snagom dobrom
tog čoveka različnog opako,
taj rob kome smrt preti i pako
daj da bude Tvojim vernim robom.

Žan Rasin (1639-1699) (prepev: K. Mićević; puni naziv pesme je
Jadikovka hrišćanina zbog suprotnosti koje otkriva u sebi)

Povratak prirodi

U svojoj mladosti nisam se slagao s ljudima,
Po prirodi sam ljubitelj brda i planina.
Greškom sam upao u klopku svetskog blata,
I tako trideset godina.
Ptica u kavezu za starom šumom čezne,
Riba u ribnjaku za rodnim vrelom žudi.
Raskrčio sam veliko južno zemljište trskom zaraslo,
I, vođen svojom priprostom naravi, poljima i vrtovima sam se vratio.
Na imanju od preko deset rala
Brvnaru sam sagradio sa osam-devet soba,
Brestovi i vrbe zasenjuju zadnju nadstrešnicu,
A dve breskve i šljive poređane su ispred trema.
Magloviti i mutni daleki zaseoci,
Iznad kojih lebdi dim za pijačnih dana,
Psi koji laju u zabitim sokacima,
A petao na vrhu zrelog duda kukuriče.
Pred mojim vratima, u dvorištu, nema ni meteža ni prašine,
U golim, skromnim sobama odmoran si i bezbedan.
Predugo sam bio zarobljen u kavezu,
Sad sam se vratio Prirodi.

Tao Juenming (365-427 n. e.)

Život je san

Tako, treba da svladamo
ovu našu ćud opaku,
pomamu i čežnju svaku,
jer zapravo mi sanjamo.
Tako treba, jer ovo je
čudan svet i čudan dan
gde je život samo san
a iskustvo moje sudi:
čovek sanja ono što je,
sanja dok se ne probudi.

I kralj, koji vlada svima,
sanja kako zapoveda,
u toj varci sebe gleda
kako mnoge časti prima,
a na vetar sve ih piše,
jer smrt strašna sve ih briše
i u prah će sve to strti.
Ko je dakle željan vlasti
kad zna da će jednom pasti
čim se prene - u snu smrti.

Gavan sanja blago svoje
i posvuda strah ga prati,
bednik sanja kako pati
sve tegobe i nevolje.
Sanja kom se uspeh nudi,
sanja koji časti žudi
i ko vređa bližnjeg svoga.
Tako eto stvari stoje:
svaki sanja ono što je,
samo nije svestan toga.

I ja sanjam da sam tu,
sputan u tom kutu bednom,
a snio sam da sam jednom
uživao sreću svu.
Šta je život? Mahnitanje.
Šta je život? Puste sanje,
prazna sena što nas ovi.
O, malen je dar nam dan,
jer sav život - to je san,
a san su i sami snovi.

Kalderon de la Barka (1600-1681) (prepev: N. Milićević)

Epitaf 1094. god

Ti koji pročitaš moj kam,
možda si hodio do zvezda
i vratio se,
jer tam i neima ništa do ponovo ti sam.

Čovek može videti ono što nije video,
čut i ono što nije čuo,
okusiti ono što nije okusio,
bit tami gde nie bio,
al uvijek i svagdi samo sebe može najti ili ne najti.

I mnogo od moje ruke na zemlji bi,
A ni od mene nitko ne bi mrtav ni ubit.

Legoh 1094 ljeta kad bješe suša
Pa u nebu ne bješe ni jedne suze za me.

(Natpis sa bogumilskog stećka)

Smejem se...

Smejem se kad čujem da je riba u vodi žedna,
zar ne vidiš da je onaj Stvarni u domu tvom,
a ti od šume do šume, neumorno lutaš!
Istina je ovde! Idi gde hoćeš, u Benares,
ili u Mathuru, ako svoju dušu ne možeš
da nađeš, svet je za tebe nestvaran.

Kabir (1440-1518)

Kao kada na praznik...

Kako kada na praznik da polje vidi
Izlazi ratar, izjutra, posle vrele
Noći iz koje munje osvežavajuće
Padahu stalno, a daljinom još tutnji grom,
Među obale svoje opet ulazi reka,
Svežinom tle se zeleni
A od nebesne kiše radosnice
Čokot prokapljuje i blistaju
Na mirnom suncu drveta gaja:

Tako u naklonom podneblju stoje
Oni koje ne učitelj samo, koje čudesno
Sveprisutna, zagrljajem lakim izobražava
Moćna, božanski lepa Priroda.
Pa kad u neko doba godine ko da spava
Na nebu ona, ili među biljkama il narodima
I lica pesnika kada su u tuzi;
Čini se da su sami, al uvek slute.
Jer sluteći miruje i ona.

Ali sad sviće! Čekah i videh da stiže,
A to što videh, svetinja, nek mi je reč
Jer ona, ona sama, starija od vremena,
I nad bogovima zapada i istoka što je,
Ona, Priroda, sad se zveketom oružja budi,
I sa eterskog visa do u bezdan dole
Po zakonu čvrstom, ko nekad, iz haosa svetog rođeno,
Nadahnuće svestvaralačko
Oseća sebe s nova.

I kao što vatra sja u oku čoveka, kada
Veliko nešto zasnuje, tako
Snova je znamenima, delima sveta sada
Vatra užežena u dušama pesnika.
I što se dogodi pre, no oseti se jedva,
Tek sad je objavljeno.
A oni što nam uz osmeh obrađivahu polje
U liku sluge, sada su prepoznati
Ko sveživotne snage bogova.

Pitaš li ko su? Pesmom veje njihov duh
Kada iz sunca dana i tople zemlje ona
Izrasta, i oluja vazdušnih, i drugih
Koje sazrelije u dubinama vremena
I smislom punije i razaznatljivije nam
Hode između neba i zemlje i sred naroda.
To su misli zajedničkog duha
Što mirno se u duši pesnika dovrše,
Da ona zgođena naglo, beskonačnom
Davno znana, od osećanja uzdrhti,
I pesma, plod u ljubavi začet,
Svetim zrakom užežen, bogova i ljudi delo,
Posreći se, oboje da posvedoči.
Tako udari, pesnici kažu, munja u kuću
Semele kada vidljivog zažele boga,
Te ona bogom zgođena porodi plod oluje, svetog Baha.

I zato sada nebesku vatru piju
Bez opasnosti sinovi zemlje.
No nama je dano, o pesnici, otkrite glave
Pod olujama božjim da stojimo,
I munju Očevu samu, sopstvenom rukom,
Hvatamo i narodu pružamo
Pesmom zaogrnut nebeski dar.
Jer samo neka čista smo srca
Kao deca, i nevine nek su nam ruke.
I čista Očeva munja neće da oprlji,
A srce duboko potreseno, sapatničko
Patnjama jačeg, u olujama božjim što se ruše
S visina kad On se približi, ostaje čvrsto....
....
Fridrih Helderlin (1770-1843) (pesma je ostala nedovršena)

Čemu lepota…

Čemu lepota i šta znače
slava, bogatstvo, te palače,
kad Smrt nam stoji u zaleđu,
jer ona ima brojne pomagače,
jer ona svojom šakom tače
sve što nam osta u nasleđu?
Tog koji prezre njenu među
Smrt znojem umara i žeđu
i njega stegne mnogo jače.
Kad gojna tela u tle pređu
vatra i crv im pletu pređu:
tu i veseljak gorko plače.

Smrt hvata sve u svoje mreže,
Smrt ima ruku što sve steže:
sve to što takne njeno biva.
Smrt svakom od nas crn plašt sreže
i pokrov dâ od zemlje sveže.
Smrt nam je svima milostiva,
Smrt tajne mnoge razotkriva,
Smrt robu lance te otkiva,
Smrt na te lance stavlja, kneže,
Smrt nam je svima obazriva,
Smrt siromahu dar dariva,
Smrt siromahu propast sveže.

Smrt svakog svojom pravdom tera,
Smrt nam je svima prava mera,
Smrt svakom kaže kolko valja,
Smrt svakog sveti od nevera,
Smrt zna da je ponos himera,
Smrt da rat vodi spreči kralja,
Smrt čuva zakon svih zemalja,
Smrt sva bogatstva u kal svalja,
Smrt blagost baci sred čemera,
Smrt čini da je slast sve dalja
ukusna jela smeni kȁlja
jer sjaj ne trpi stroga vera.

Smrt smiruje sve kavge hude,
Smrt u veselju stiša ljude,
Smrt donosi kraj rata kleta,
Smrt pribija na krstu Jude,
Smrt pravdom goni sve te lude,
Smrt lepo skonča svađe sveta,
Smrt razdvaja i trn od cveta,
Slamku od zrna, list s drveta,
Smrt zna kad lažno vino nude;
Smrt ima oko što svud leta,
Smrt samo tačno odgoneta
vrednosti prave i zablude.

Elilan de Froamon (kraj 12. veka), odlomak iz poeme Stihovi o smrti (prepev: K. Mićević)

Proklet bio rat

Mršavo kljuse pase po snijegu Tijen Šana
Već treća vojska pod divljom četom zakopana.

Bijelim se kostima puni pustinja žuta.
Ko frulin glas rzanje konjsko luta.

Od drveta do drveta drob i crijeva viju.
Na grani vrane grakću, pa se smiju.

Zaludu vojvode mrtvi svoje mrtve zovu:
vojnici mrtvi leže pred palačom i na krovu.

O, proklet bio rat!

Li Po, (701-762)

Dragi i nedragi

Konj zelenko rosnu travu pase,
za čas pase, za dva prisluškuje
gde devojka svoju majku moli:
“Ne daj mene, majko, za nedraga!
Volim s dragim po gori oditi,
glog zobati, s lista vodu piti,
studen kamen pod glavu metati,
neg’ s nedragim po dvoru šetati,
šećer jesti, u svili spavati”.

srpska narodna pesma

Banović Strahinja

Netko beše Strahiniću Bane!
Bješe bane u malenoj Banjskoj,
u malenoj Banjskoj kraj Kosova,
da takoga ne ima sokola.
Jedno jutro bane podranio,
zove sluge i k sebi prizivlje:
“Sluge moje, hitro pohitajte,
sedlajte mi od megdana đoga,
okitite što ljepše možete,
jer ja, đeco, mislim putovati:
hoću Banjsku ostaviti grada,
mislim đoga konja umoriti
i u gosti, đeco, odlaziti,
u tazbinu, u bila Kruševca,
k milu tastu starcu Jug-Bogdanu,
ka šureve devet Jugovića;
tazbina me ta željkuje moja.”
Gospodara sluge poslušaše,
te sokola đoga osedlaše;
opremi se Strahiniću Bane:
udri na se libu i kadifu,
ponositu čoju sajaliju,
što od vode čoha crvenija,
a od sunca čoha rumenija;
okiti se jedan srpski soko,
pa posjede đoga od megdana, -
odmah pođe, u tazbinu dođe,
u tazbinu u bila Kruševca,
đe odskoro carstvo postanulo:
a viđe ga starac Jug Bogdane,
i viđe ga devet milih šura,
sokolova devet Jugovića :
mila zeta jedva dočekaše,
u naruče zeta zagrliše,
vjerne sluge konja prifatiše;
zeta vode na frenđiju kulu.
Kod gotove sovre zasedoše,
te gospodsku riječ beseđahu;
navališe sluge i sluškinje:
neko dvori, neko vino služi.
Što bijaše rišćanske gospode,
posjedaše te pijahu vino:
uvrh sovre stari Jug Bogdane,
s desne strane uza ramo svoje
sjede zeta Strahinića bana,
i tu sjede devet Jugovića,
niza sovru ostala gospoda;
ko l’ je mlađi, dvori gospodare.
No bijaše do devet šurnjaja,
no šurnjaje dvore uporedo,
dvore svekra silna Jug Bogdana,
i dvorahu svoje gospodare,
a najviše zeta ponosita;
a sluga im jedna vino služi,
služi vino jednom kupom zlatnom,
zlatna kupa devet bere litar;
ja da vidiš druge đakonije,
đakonije, mloge gospoštine –
kako, brate, đe je carevina!
Pozadugo bane gostovao,
pozadugo bane začamao,
ponosi se bane u tazbini.
Gospoštine što je u Kruševcu,
dosadiše jutrom i večerom
moleći se silnu Jug Bogdanu:
”Gospodaru, silan Jug Bogdane,
ljubimo ti svilenoga skuta,
i desnicu tvoju bilu ruku,
nu potrudi čudo i gospodstvo,
i povedi mila zeta tvoga,
nu dovedi Strahinića bana
u dvorove i u kuće naše,
da mi neku poštu učinimo”.
Svakom Juže hatar navršuje,
dokle tako izredili bili
dugo bilo i vrijeme prođe,
i zadugo bane začamao.
No da vidiš jada iznenada!
Jedno jutro, kad ogrija sunce,
mezil stiže i bijela knjiga
baš od Banjske, od malena grada,
od njegove ostarjele majke, -
banu knjiga na koljeno pade.
Kad pogleda i prouči knjigu,
al mu knjiga dosta grdno kaže,
knjiga kaže đe ga kune majka:
”Đe si sine, Strahiniću bane?
Zlo ti bilo u Kruševcu vino!
Zlo ti vino, nesretna tazbina!
Viđi knjigu, nečuvenih jada!
Izubaha jedna pade sila:
turski, sine, od Jedrena care,
a car pade u polje Kosovo,
a car pade, dovede vezire,
a vezire, nesretne većile.
Što je zemlja te oblada care,
svu je tursku silu podigao,
u Kosovo polje iskupio.
Pritiskao sve polje Kosovo,
uvatio vode obadvije:
pokraj Laba i vode Sitnice
sve Kosovo sila pritisnula.
Kažu, sine, i pričaju ljudi:
od Mramora do suva Javora,
od Javore, sine do Sazlije,
do Sazlije na ćemer ćuprije,
od ćuprije, sine, do Zvečana,
od Zvečana, kažu do Čečana,
od Čečana vrhu do planine
turska sila pritisla Kosovo.
Pod broj, sine, na teftere kažu,
no u cara sto hiljada vojske
nekakvoga careva spahije,
što imaju po zemlji timare
i što jedu ljeba carevoga
i što jašu konje od megdana;
što ne nose po mlogo oruža,
do po jednu o pojasu sablju.
U Turčina, u turskoga cara,
kažu, sine, drugu vojsku silne –
ognjevite Janjičare Turke,
što Jedrene drže, kuću bilu;
janjičara, kažu, sto hiljada.
Kažu, sine, a govore ljudi
u Turčina treću vojsku silnu –
nekakoga Tuku i Mandžuku,
a što huče, a što grdno tuče.
U Turčina vojske svakojake.
U Turčina jednu kažu silu,
samovoljna Turčin Vlah Aliju,
te ne sluša cara čestitoga,
za vezire nikad i ne misli,
za carevu svu ostalu vojsku
a koliko mrave po zemljici;
takvu silu u Turčina kažu.
On beza zla, sine, proći ne šće,
ne šće s carem, sine, na Kosovo;
okrenuo drumom lijevijem
te na našu Banjsku udario,
te ti Banjsku, sine, ojadio:
i živijem ognjem popalio,
i najdonji kamen rasturio,
vjerne tvoje sluge razagnao,
staru majku tvoju ojadio,
sa konjem joj kosti izlomio,
vjernu tvoju ljubu zarobio,
odveo je u polje Kosovo, -
ljubi tvoju ljubu pod čadorom,
a ja, sine, kukam na garištu,
a ti vino piješ u Kruševcu!
Zlo ti vino napokonje bilo!”
Ja kad bane knjigu proučio,
muka mu je i žao je bilo:
u obraz je sjetno, neveselo,
mrke brke nisko objesio,
mrki brci pali na ramena;
u obraz se ljuto namrdio,
gotove mu suze udariti.
A viđe ga starac Jug Bogdane,
viđe zeta jutru na uranku;
planu Juže kako oganj živi,
Strahiniću zetu progovara:
”O moj zete, bog mi s tobom bio!
Što si, zete, jutros podranio?
Od šta si se, zete, razdertio?
Na koga si s’ zete ražljutio?
Al’ se šure tebe nasmijaše,
u jegleni ružno govoriše?
Al’ šurnjaje tebe ne dvoriše?
Al’ mahanu toj tazbini nađe?
Kaži, zete, šta je i kako je?”
Planu bane, pa mu progovara:
”Prođ se, taste, stari Jug Bogdane!
Ja sam s šuram bio u lijepo,
a šurnjaje, gospodske gospođe,
divno zbore, a divno me dvore;
toj tazbini mojoj mane nema.
No da vidiš što sam neveseo:
stiže knjiga od malene Banjske,
baš od moje ostarele majke”.
Kaže jade tastu na uranku:
kako su mu dvori poharani,
kako su mu sluge razagnate,
kako li je majka pregažena,
kako li je ljuba zarobljena:
“No moj taste, stari Jug Bogdane,
iako je moja danas ljuba,
ljuba moja, al’ je šćera tvoja:
sramota je i mene i tebe:
no moj taste, starac Jug Bogdane,
misliš li me mrtva požaliti,
požali me dok sam u životu.
Molim ti se i ljubim ti ruku,
da daš mene đece devetoro,
đecu tvoju, a šureve moje,
da ja, taste, u Kosovo pođem,
da potražim dušmanina moga,
a careva grdna hainina,
koji mi je roblje zarobio.
A nemoj se, taste, prepanuti,
ni za tvoju đecu ubrinutu.
Ja ću đeci mojim šurevima
Hoću njima ruho promjeniti,
A u tursko ruho oblačiti:
Oko glave bijele kauke,
a na pleći zelene dolame,
a na noge meneviš-čakšire,
o pojasu sablje plamenite;
prizvat sluge i kazaću junak
neka sluge konje osedlaju,
osedlaju, tvrdo opasuju,
nek’ prigrću mrkim međedinam:
učiniću đecu janjičare.
Ja ću đecu, šure, sjetovati:
kade sa mnom bidu kroz Kosovo,
a kroz vojsku cara na Kosovu –
pred njima ću biti delibaša –
nek se stide i nek se prepanu,
nek se svoga boje starješine.
Ko gođ stane u carevoj vojski,
ko gođ stane s nama govoriti,
stane turski, okrene manovski,
ja s Turcima mogu progovorit,
mogu turski, i mogu manovski,
a arapski jezik razumijem,
i nakrpat sitno arnautski.
Provodiću đecu kroz Kosovo,
svu ću vojsku tursku uvoditi,
dok ja nađem dušmanina moga,
a Turčina silna Vlah-Aliju,
koji mi je roblje zarobio.
Nek šurevi bidu u nevolji,
el’ sam, taste, mogu poginuti;
kod šureva neću poginuti,
jali lasno rane dopanuti”.
Kad to začu stari Jug Bogdane,
planu Juže kako ogaj živi,
Strahin-banu zetu progovara: