Tema: Poezija

Spaliti zemlju


Istog časa kako si otišla
stihovi su prestali vrijediti
ne samo oni o tebi
nego općenito; svi
stihovi ljubavni stihovi politički
i stihovi o smrti

Koji su se na tebi grijali
koje sam mogao na tebi ispitati
s pogledom na tebe
idući u tvoju trošnu ložnicu
ispisani na tvojoj načetoj puti
potražiti ih u tvojim
gorućim usnama

I sad mi se postavlja pitanje:
što ostaje od poezije
kad se rastane od one
koja me na nju silila

Istog časa kad si otišla
pokušavao sam spasiti
pokušavao sam ispraviti
pokušavao zalijepiti
ali udarci udarci…
kroz koje najprije voda
pa niska večer
pa »trava prerasla«
i na koncu
zvučni znak
zračni znak očajanja

To sve sabrati
i spaliti za sobom
na prijevaru
na izdaju
pokorenu zemlju ljubavnika

Dusa


Dusa mi je skrojena od rita.
Nonsalancija sa kojom ih nosim je deo licnog folklora.
Svaki komadic jedna unikatna prica.
Uklopi, ukroj, profircaj, prosi, ustopaj.

Treba se jos uvijati tim pokrivacem u dugim nocima,
reskim jutrima, pokriti se ponekad preko glave
kojoj treba zastita.
Ususkati bosa stopala.

Predja za pravu nit se tesko nalazi,
mada naoko leluja nehajno sa svih strana sveta.
I odgore i odozdole.
I bodovi, sto su pedantniji, precizniji i lepsi,
sve vise bole.

O utrosku vremena je besmisleno govoriti.
Ranjave jagodice izdaju.
Zena koja drzi do sebe sama prisiva osecaj, po osecaj.
zagladi novo poglavlje i preko srme, i preko suze.
I ide dalje.
Devojacka sprema
koja se prenosi sa kolena na koleno.

Stid


Kad me ti gledas postajem sva lepa
kao trava koju umiva rosa
I kad sidjem niz reku, visoke trske
nece prepoznati moje slavno lice.

Stidim se svojih zalosnih usta,
svog razbitog glasa, svojih grubih kolena.
Sada kad si dosao i kad si me video
osetih da sam jadna i da sam posve gola.

Nijednu stenu na putu nisi sreo
tako golu pred jutarnjom svetloscu,
ko sto je ova zena koju si pogledao,
kad si zacuo vedro pevanje.

Ucutacu zbog ljudi sto prolaze,
da ne bi mozda primetili moju srecu
po sjaju sto izbija iz mog visokog cela
ili po nemirnom drhtanju mojih ruku.

Noc je na travu se spustila rosa,
gledaj me otvoreno i govori blago
jer vec ujutro, silazeci niz reku,
ona koju si ljubio odnece lepotu.

Sto ti nedostaje nocas


Sto ti nedostaje noćas
osim kucanja sata
mislim osim mene
jer sve drugo nije more koje se pjeni
nije to šlag na sve
posebno na ono što me dovodi
do ludila
pazi
jutra će svejedno dolaziti
bez obzira na naša stanja
ali mene nešto drugo zanima
meni to što me ubija
može biti slatko
i suzama razmazano lice
može i to
a to što ne možeš pogledati u oči
nikom
hajde molim te
ti baš kao neko dijete
uživaš u svemu što ne možeš promijeniti
ma priznaj
da ti ja najviše nedostajem.

Sonata od sna


- Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

- Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

- Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne!

- Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle
a med njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima…

- A šta ako Boginja neka
pod usnom mojom sniva?

- Pod tvojom usnom sni violina
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

- Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?

- O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

- Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

- Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.

Kod


Hej, Putnice, imal srece?
Vijuge ti, pomazu li?
Hej, godine, nositel je?
Kako ce se prepoznati?

Svi je sniju,
I siroti i bogati
Trce za tragom, sjenu viju
Dusu truju, muzu materiju
A, kob se skrila u duha,
Od uha do uha

Ogledalo nebesko, imal nade?
Krije li se u zracima?
U pjesmi pijeska, dah u vjetrovima?
A, eno je, slijep putnice,
Smijulji se u mislima o drugima

Ne gledaj samo u svoju lubinu!

Ne nadaj se, ne cekaj sudbinu,
Ona kruzi sjajem, kocijama
Rajskim do vjecnog kraja
Sveto sjeme sije
U zbivanje upisana
Zagrljena na usnama
U bozanskom bumu bije

Prijatelj je s tobom pije
I kada te jedu crvi
I kad casa se prelije
U moru zvjezdane krvi
Vaseljena se vrca, vri.
Zbog hemije
Sudnja sudba zri.

Isti nas nosi brod
Kruze oko nas valovi,
Zapisi limfe, krv i rod

Sreca je u genima
(Ljubav joj kod).

Prolece koje nije moje


Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

Kad bi ti otisla iz ovog grada


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.


Matija Beckovic

Sudba


U prolece, u prolece kad vrbe zelene
i potok tece plavim nebom umiven,
u cvetovima kad mirisu magle;
u prolece, u prolece ruze uvele
zavoleh miris skriven.

U maju, nad srcem kad su mi se nagle,
sudjenice vile nisu umele
od ludosti da mi ga spasu.
U prolece,u prolece ja zavoleh
senke u necijem glasu.

U prolece, u prolece, tako je sudjeno,
srcu mom uvek ce ljudi da se cude
i zedji mu niko nece shvatiti.
O, zao mi je mladica koji me voleo bude
u prolece, jer ce patiti.



Desanka Maksimovic

Spiram te sa koze


Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.