Tema: Price i pricice

Био једном један богати човек који је желео да купи све на свету. Прво је купио сва мора, шуме, реке и људе и све оно што постоји на планети Земљи. Међутим, то му није било довољно. Богати човек је желео много више. Желео је да купи и освоји цео свет.

После планете Земље, богаташ је купио Месец, Сунце и све планете у Свемиру. Након тога, пожелео је да има све звезде које се сјаје на небу. Није прошло много, а све звезде су биле у његовом власништву. При куповини је добио попуст на количину и две комете гратис. Остале су још две црне рупе, које је богаташ купио на распродаји. Пошто није знао да ли је купио све на свету, отишао је ког најпаметнијег човека на свету и питао га:

- Добар дан, господине. Чуо сам да сте ви најпаметнији човек на свету. Реците ми, да ли сам купио све на свету?

- Нажалост нисте. Постоји на планети Х47 један мрав кога још нисте купили. – рече најпаметнији човек на свету.

Богаташ је онда отишао на планету Х47 и пронашао мрава који је слободно шетао и радио.

- Извините господине мраве, ја сам најбогатији човек на свету и желим да вас купим. – рече богаташ.

- Уколико желите да ме купите, морате од мене купити књигу „Како купити и освојити свет“. У њој, између осталог, пише и оно што вас интересује, а то је како се осваја мрав који слободно ради и шета. – рече мрав.

- А колико кошта књига? – упита богаташ.

- Одмах ћу вам рећи да књига није јефтина. Морате ми дати сво ваше богатство и све оно што поседујете на свету. – одговори мрав.

- Књига јесте скупа, али вреди. Због тога ћу вам дати сво моје богаство, а ви ми дајте књигу.

Мрав даде књигу богаташу и овај оде да је чита. Међутим, књига је била зачарана. Добијала је нове странице сваки пут када би се прочитала до краја. Богаташ није могао да је прочита и одлучио је да је врати назад.

- Добар дан, господине мраве. Ви сте ми продали књигу која не може да се прочита. Ја вам је, овом приликом, враћам, а ви ми лепо вратите сво богатство које сам вам дао. – рече богаташ.

- Нажалост господине, не могу да вам вратим ваше богатство. Ја сам, помоћу вашег богатства, купио књигу знања и једино њу могу да вам вратим назад. – рече мрав.

- У реду, дајте ми ту књигу знања, а ја ћу је продати и бићу опет богат човек. – рече богаташ.

- Ево вам књига, али је немојте продавати. Помоћу ове књиге можете освојити цео свет. – рече мрав.

- Како то мислите? – упита богаташ.

- Лепо, свет се не може освојити новцем и богатством, али се може освојити учењем и знањем. – рече мрав.

- Господине мраве, искрено верујем у то што кажете. Због тога ћу читати књигу знања и знањем освајати свет, али ако нешто не буде у реду знајте да ћу се опет вратити. – рече богаташ.

Међутим, богаташ се никада није вратио код мрава. Он и данас чита књигу знања и учењем осваја свет. И једнога дана видећете, богаташ ће освојити свет.

Причу коју ћу ти сада испричати чуо сам од једног дечака који се зове Топлица.


Топлица има маму Мару која му свакога дана прави сендвич за ужину. Сендвич је специјалитет, зове се "а ла Мара" и прави се на следећи начин:

Узме се једна свежа кифла и у њу се, са једне стране, намаже мајонез, а са друге стране кечап. Затим се стави мало пршуте, качкаваља и пар колутова куваних јаја. Постоји и један тајни састојак који не могу да ти откријем, јер ће се мама Мара љутити. Могу само да ти кажем мама Марину загонетку, а ти пробај да је решиш:

Могу бити црвена, зелена и жута.
Могу бити слатка, а могу бити љута.
Можеш ме пећи, можеш ме сећи,
Онда се добије ајвар такорећи.

Једнога дана понео Топлица сендвич "а ла Мара" у школу. Када је дошао велики одмор решио је да га поједе. Међутим, неколико другова, који нису имали сендвиче, стали су око Топлице и почели да га моле:

- Топлице, буди друг, дај мени мало сендвича. – рече један друг.

Топлица одломи парче сендвича и даде првом другу. Онда други друг рече:

- Топлице, дај и мени мало сендвича.

Топлица опет одломи парче сендвича и даде другом другу, а трећи друг рече:

- Топлице, био бих ти врло захвалан када би и мени дао то мало сендвича што ти је остало.

- Да, али ако ти дам ово парче сендвича мени неће остати ништа. – рече Топлица.

- Топлице, треба да знаш да се са друговима све дели. Ако си прави друг ти ћеш ми дати последње парче сендвича. – рече трећи друг.

Топлица даде оно последње парче сендвича трећем другу и оста гладан до краја наставе. Када је дошао кући, рекао је мами:

- Мама данас сам са друговима поделио сендвич и на крају сам остао без њега.

- Да, сине. Остао си без сендвича, али си зато добио три друга. А они су вреднији од сендвича. – рече мама Мара.

Следећег јутра, Топлица је пожурио да стигне на први час и у тој журби је заборавио да понесе сендвич. Када је дошао велики одмор другови су се, као и претходног дана, окупили око њега. Пошто су видели да Топлица нема сендвич, другови су, без размишљања, одлучили да му помогну. Један друг је дао свој сендич, други друг је дао свој сок, а трећи колач. Тако Топлица, за разлику од претходног дана, није остао гладан. Када је дошао у кући мама га је упитала:

- Сине заборавио си сендвич. Мора да си и данас остао гладан?

- Нисам мама, другови су ми помогли као што сам ја јуче помогао њима. И могу ти рећи једну ствар коју сам данас научио:

Сендвичи долазе и пролазе, свежи су па се убајате,
А другови су за цео живот, треба децо то да знате!

Ето то је прича коју сам желео да ти испричам, а ти пробај да је поделиш са друговима као што сам је ја поделио са тобом.

У једном далеком селу, на крају наше земље, постоји једна школа, једно одељење и један учитељ Лаза.

Једнога дана учитељ Лаза је дошао на час, отворио дневник и почео да уписује час уз следеће речи:

- Децо, немојте да се замлаћујемо! Док ја уписујем час, ви имате шта да радите. Узмите књигу и понављајте лекцију.

У том тренутку, у учионицу је ушао Јоца сав задихан од трчања.

- Шта је Јоцо, зашто касниш? – упита учитељ.

- Учитељу, нећете веровати шта ми се десило. Киднаповали су ме ванземаљци! Два дана су ме држали у њиховом зоолошком врту. Био сам примерак ретке врсте која је интересантна за посматрање. – рече Јоца.

- И како си, на крају, успео да им побегнеш? – упита учитељ.

- Ево како. Питали су ме: Како су настали људи? Ја сам им рекао од мајмуна. Међутим, они ми нису веровали на реч. Тражили су да им покажем доказ, па сам зато дошао по вас учитељу Лазо. – рече Јоца.

- Јоцо, ја те замољавам да се не шегачиш са мном! – рече учитељ.

- Не, стварно учитељу, ако ви нећете да идете, ја могу да им кажем... – рече Јоца.

- Јоцо, последњи пут те замољавам да се не шегачиш са мном! – рече учитељ.

- Учитељу, стварно није моја намера већ тих ванземаљаца... – рече Јоца.

- Доста више о тим ванземаљцима! Него, ајде ти соколе, за оцену, одговори на следеће питање: Која је то справа помоћу које можемо ићи кроз зидове? – упита учитељ Јоцу.

- Учитељу Лазо, ја мислим да ми не можемо да идемо кроз зидове јер немамо натприродне способности. Једино можда они ванземаљци...- одговори Јоца.

- Јоцо, ја те најпоследњи пут замољавам да прекинеш са тим ванземаљцима. Справа, помоћу које можемо пролазити кроз зидове, постоји и то су: Врата! То је тачан одговор, а теби ћу, пошто не знаш, у свеску уписати: недовољан (1) и још једну реченицу: треба да учиш! Па нека виде родитељи како им дете учи. – рече учитељ.

Када се завршила настава, Јоца је размишљао шта да ради. Ако свеску са јединицом покаже тати, добиће батине и неколико дана неће смети да се игра са осталом децом. Онда је урадио једну ствар и весело кренуо кући.

Када је дошао кући, тата га је упитао:

- Сине, како је било у школи?

- Било је супер, тата. – рече Јоца.

- Хајде онда покажи свеску и лекцију коју сте данас учили. – рече тата.

Јоца је показао свеску у којој је писало:

Није недовољан (4), не треба да учиш!

Тата рече:

- Ето видиш сине, како је то када се учи и када си на часу пажљив!

Јоца се насмеши и рече: - Јесте, тата. (А у себи помисли: Тако је то када си сналажљив!)

И тако је Јоца успео да савлада још један дан у школи, а касније је порастао и успео да савлада још много тога.

Био један безобразни дечак који је много волео да чачка нос. Чачкао је нос свакога дана и у свакој прилици. На пример, чачкао је нос када једе супу, када пише домаћи задатак или када се игра на компјутеру. Једнога дана његов тата, видевши дечака како чачка нос, рече:

- Сине, много ми се свиђа то што чачкаш нос. Ево, даћу ти педесет динара сваки пут када те видим да чачкаш нос. Нека ти се нађе за сладолед.

Дечаку се много свидела ова идеја. Свакога дана је чачкао нос и освајао награду од педесет динара. Али једнога дана, тата рече дечаку:

- Сине, од сутра више нећеш добијати педесет динара за чачкање носа. Тата више неће то да финансира.

Када је дечак сазнао да више неће добијати награду за чачкање носа, рекао је тати:

- Тата, ако нећеш да ми даш педесет динара за чачкање носа, нећу ни ја да чачкам нос бесплатно.

И тако је дечак престао да чачка нос и никада више није био безобразан. Понекад, када тата спомене чачкање носа, дечак се само насмеши и каже:


Када тата неће чачкање да плати,
бесплатно се уопште не исплати.

У једној прелепој земљи поред једне реке, а одмах иза једног брда налази се шумица у којој живи један меда и један слатки медведић. Њих двојица су нераздвојни пријатељи. Када меда и медведић, на пример, крену да беру крушке они увек иду заједно у пару и где год крене меда ето ти и медведића за њим. Иначе, медведић је јако паметан и вредан, али ретко кад добије прилику да нешто каже и покаже.

Сваког викенда, ова два пријатеља, на оближњој шумској пијаци, продају крушке које су сакупили у току недеље. Међутим, једне ноћи меда усни сан о једном плавокосом дечаку који у руци носи кутију шибица и гласно пева следећу песмицу:

Изволите продајем кутијицу са мало кише,
У неким местима је нема више,
Зато купите кутијицу са мало кише.

Када се пробудио, меда је свој сан испричао медведићу и обојица су се сложили да то није обичан сан.


- Сваки сан нешто значи. Ти си мали медведић па ти се може учинити да то није тачно, али запамти ово: Снове сањамо сваки дан и они се остварују ако верујемо у њих. А ја верујем. – рече меда.

- А јел могу ја нешто да кажем? – упита медведић.

- Сачекај само да ти још ово кажем. Од сутра нећемо више продавати крушке, већ ћемо продавати кишу. И видећеш, једног дана, наш сан ће се остварити. Најважније је да будемо истрајни и вредни у нашем послу.

И тако су меда и медведић почели да скупљају кишу у кутијице шибица које су викендом продавали на малој дрвеној тезги. Поред тезге лежао је један мачак који је грицкао парче сланине.

- А зашто ти ништа не радиш, него по цео дан лежиш и грицкаш ту сланину?- упита меда мачка.

- Некада сам и ја радио. Био сам слуга код једне незгодне газдарице. - рече мачак.

- А зашто је газдарица била незгодна?- упита меда.

- Ево зашто: Првога дана уловио сам једног миша, али газдарица није била задовољна. Тражила је да следећег дана уловим два миша. Другог дана уловио сам два миша, али газдарица опет није била задовољна. Тражила је три миша. И тако сам свакога дана ловио све више мишева док их нисам све похватао. Онда сам остао без посла. Газдарица ми је дала отказ. - тужно рече мачак.

- А јеси ли добио отпремнину?- упита меда радознало.

- Јесам, било је у натуру: два пута по туру. - рече мачак.

- То баш и није лепо са њене стране. – одговори меда.

- Мени и медведићу је потребан још један друг који би скупљао кишу. Ти си врло спретан мачак и био би нам од велике помоћи, уз то могао би и да оствариш неку жељу, уколико је имаш. – рече меда.

- Наравно да имам жељу. Волео бих да једнога дана имам кућу од сланине. – одговори мачак.

- Е па онда смо се договорили, можеш узети ове кутијице шибица и почети са скупљањем кише. И, једнога дана, твоја жеља ће се остварити. – рече меда.

И тако је мачак почео да скупља кишу. Свакога дана је радио и био је веома вешт. Није било те кише која би му побегла. С осмехом је доносио кутијице кише које су меда и медведић продавали. Међутим, нико није желео да купи кишу. Једном је један трговац дошао до тезге и почео да прича овако:

- Де, де, де да видим шта овде имамо. Киша на продају? То никоме не треба. Пропутовао сам свет уздуж и попреко и видео сам да свуда пада киша. Чак и у пустињи пада киша. Коме мислите да продате кишу? Треба да знате да вам кишу нико неће купити. – рече трговац.

- Али ја сам сањао један сан...- рече меда, а трговац настави даље:

- Знам сањао си сан и мислиш да ће се остварити. Али у снове верују само деца, а одрасли знају да су снови измишљотине које се не остварују.

- А јел могу ја нешто да кажем?- упита медведић.

- Сачекај само да још ово кажем. Боље вам је да продајете крушке као некада. Оне су вредније од кише. Што пре донесете одлуку биће вам боље – рече трговац и настави даље својим путем.

Међутим меда, медведић и мачак нису желели да продају крушке као некада. Они су веровали у кишу.

- Једнога дана мачак је, скупљајући кишу, наишао на једног петла који је кукурикао неку чудну песмицу. Пошто су се упознали, мачак је предложио петлу да га упозна са медом и медведићем. Када су стигли у шуму мачак рече меди:

- Медо, види кога ти доводим! Још једног друга за нашу дружину кише, нашао сам га на пољу док је слободно шетао.

- А зашто ти само шеташ по пољима и ништа не радиш?- меда упита петла.

- Некада сам и ја радио. Кукурикао сам на једном богатом имању и то сваки дан. Онда сам дошао на идеју да пробам да сваки други дан кукуричем и видео сам да нико због тога на мене не урличе. Онда сам пробао да сваки трећи дан кукуричем и видео сам да нико због тога на мене не урличе. На крају сам престао да кукуричем и људи су то приметили и одлучили су да купе један дигитални сат. Тако сам добио отказ. – рече петао.

- А јеси ли добио отпремнину?- упита радознало меда.

- Нисам, мада су хтели да дају метлу два пута по петлу. – одговори петао.

- То баш и није лепо са њихове стране. – одговори меда.

- Мени, медведићу и мачку је потребан још један друг који би рекламирао нашу кишу. Ти си веома добар певач и био би нам од велике помоћи, уз то могао би и да оствариш неку жељу, уколико је имаш. – рече меда.

- Наравно да имам жељу. Волео бих да једнога дана имам свој кокошињац са кокама. – одговори петао.

- Е па онда смо се договорили, можеш почети да путујеш по овој прелепој земљи и да кукуричеш о нашој киши. И, једнога дана, твоја жеља ће се остварити. – рече меда.

И тако је петао путовао по земљи и кукурикао следећу песмицу:


Кукурику, кукурику,
дан је нови на видику!
У шумици, поред тезге миша,
продаје се у кутијици киша.
Врло је повољно да знате,
свратите да пробате!

Међутим, нико није хтео да купи кишу. Дани су пролазили и пролазили, али се ништа није дешавало.

Једнога дана, сасвим изненада, у шумицу је дошао један сељак. Одмах је пронашао тезгу око које је стајала дружина кише.

- Да ли ви продајете кишу? – упита сељак.

- Да, ми продајемо кишу. – одговори једногласно дружина кише.

- Чуо сам рекламу и дошао сам да проверим. Ја сам, иначе, из једног села кога стално заобилази киша. Још се није десило да у нашем селу падне киша. Уколико ви стварно имате кишу, ја бих вас богато наградио. По џак пара свакоме. Шта кажете?

- Ево изволите. Ово је кутијица кише. Потребно је само да је отворите и у вашем селу пашће киша. Изволите.- меда понуди кутијицу шибице сељаку.

- Е па онда дружино, ево сваком по џак пара. Трошите по својој жељи и вољи. – рече сељак и весело оде у своје село.

- Шта ћеш урадити са џаком пара? – упита меда мачка.

- Ја ћу направити кућу од сланине. – одговори мачак.

- А ти? – упита меда петла.

- Ја ћу направити свој кокошињац са кокама. – одговори петао.

- А ти медо, шта ћеш ти урадити? – упита мачак.

- Да, стварно медо, шта ћеш ти урадити? Никад нам ниси рекао своју жељу. – рече петао.

- Ја ћу свој џак пара дати једном дечаку, који пише за децу, да напише причу о нама. Волео бих и да остала деца чују причу о дружини кише, о сновима и жељама које се остварују. -рече меда.

- А јел могу ја нешто да кажем? – упита медведић.

- Ајде сад реци! – рекоше меда, мачак и петао у глас.

- Снови су лепи и остварују се уколико верујемо у њих. – рече медведић.



Чича Мича и готова прича..............iz zbirke Milosa Stefanovica!

ŠETNJA (Ljiljana Jelaska)



Pošla sinoć sova stara u šetnju bez naočala. Susrela je sivog miša:
- Oblačno je, past’ će kiša.

Zamišljeno mišić gleda. Trepće, žmirka sve do neba:
- Po mraku me oči služe, al’ oblake baš ne kuže - reče tiho upol' glasa.

- Slušaj mene, nemaš straha, ja vidim i zrno praha! I iglu u plastu sijena, našla bih da nisam lijena!

Po puteljku šumskom hode, sluša miš sovine zgode:
- Kad sam bila mlada, zdrava, bila sam ja ptica prava! Ravne meni nije bilo! Svud je stiglo moje krilo! Kakvi su to bili dani... tulumi na svakoj grani! Sad me u križima steže, s koljenima sve je teže. Ali, vid je moja dika! Pred očima stalno ista slika!

Misli mišić:
- Čudna li je zgoda ova. Miš i sova skupa šeću, dok noć kucka po drveću. Zabavna je stara dama. Baš uživam u pričama.

Stigoše do šumskog puta, iznad grana Mjesec pluta. Zvijezde hrle satu kasnom, a sova će s uzdahom:
- Eh, godine, kako lete! Kad me misli samo sjete: pjesme, igre, cike, graje, sve do jutra gozba traje! Svo polje u mladom bilju, miševa u izobilju! I ti si se brate medo, sladio do sita medom!

Na to mišić naglo stade, pa se brže u bijeg dade. Malo srce bubnja, lupa; "Gdje je sada moja rupa?!"

Čeka sova odgovora, al´ ne čuje niti slova. Sugovornik samo šuti.
Možda se zbog nečeg ljuti? Ah, te ćudi mjedvjeđe!

Digne krilo u nakani naočale da popravi. Mahnu amo-tamo mazno, kad na kljunu, mjesto prazno!
- Sto mu huka i cijuka! Otuda sva moja muka! Mudra ja sam i pametna, vidim da mi nešto smeta. Sad ozbiljno i bez šale – pa ja nemam naočale!

S KAO SANDRO (Vesna Ferluga-Antić)


Mali Sandro je imao bujnu i razigranu maštu. Najviše je volio sebe zamišljati kao superjunaka i jako se uživiti u glavni lik filma kojeg bi pogledao s tatom. Bilo je to slatko, ali mama je zbog toga znala imati problema, a i posla.

Počelo je kod frizera...

"Hoću frizuru kao Harry Potter!" - odlučno je izjavio frizerki dok je sjedio na konjiću u punom salonu.

Frizerka je začuđeno podigla obrve u nedoumici što da kaže na Sandrovu želj,u a onda je upitno pogledala u mamu. Jer, Sandro je imao plavu kosicu, čvrstu i oštru kao u ježa, a imao je i kraću kosu od Harrya kad je došao na šišanje. Mama je samo šutke neodređeno mahnula rukom i glavom što je značilo otprilike: "Samo ti šišaj kao i do sada." I tako je frizerka umjesto mašinice za brijanje, uzela škarice u ruke i skratila ježeve duge plave bodlje u kraće bodljice.
Mama ju je pohvalila:
"Bravo teta Dragica! Sad je Sandro isti Harry Potter!"
Sandro se nekako ozbiljno i zabrinuto gledao u ogledalo, ali kad je i teta frizerka potvrdila: "Ma, isti!", a onda neoprezno dodala: "Još mu samo nedostaju one okrugle naočale!", Sandro se opustio i nasmijao.

Do kuće je uvjeravao mamu da moraju nabaviti naočale, jer on ne može biti isti kao Harry ako nema naočale i čarobni štapić.
Srećom, mama se sjetila svojih okruglih hipijevskih sunčanih naočala iz mlađih dana.
"Da, ali Harry nema tamna stakla!" - zaključio je naš plavi ježić - pljunuti Harry, pa mami nije preostalo ništa drugo nego da izvadi stakla i pruži sinu prazni, crni okvir.

"A štapić, mama? Gdje da nađem štapić?"
"Paaa... čarobni štapići su od drveta, zar ne? A otpalih grana ima koliko god hoćeš. Sjećaš se kako je Harry isprobavao koji mu štapić paše?"
"Da! Tako ću i ja svoj naći!"

Poslije je mama kroz prozor vidjela Sandra kako u njihovom malom vrtu maše očišćenom grančicom iznad kujice Lile i izgovara tajanstvene riječi. " Iskum, bliskum, obeliskum!!!" Malo je pričekao, a onda razočarano izjavio: "Ovaj ne radi.", i krenuo u potragu za drugim štapićem.

Sutradan je na putu do vrtića, s crnim, praznim okvirom na nosu, držeći se jednom rukom za mamu, a u drugoj držeći čarobni štapić koji će možda klince u vrtiću pretvoriti u svašta (pogotovo onog zločestog Ivicu koji ga stalno gura), susreo susjedu Maru.

"Joooj, vidi frizure! Sad si isti tata!" - rekla je.
"Nisam! Ja sam isti Harry Potter!" - rekao je Sandro ljutito, na što je susjeda Mara skrušeno priznala:
"Vidi, stvarno! Pa ti si Harry! Imaš i naočale i štapić. Oprosti, nisam odmah skužila."

To je potrajalo nekih desetak dana. Kad je mama pomislila kako će njihova jadna šljiva ispred kuće ostati bez svih grana, došao je tata kući s posla i rekao:
"Vidi Sandro! Nabavio sam Supermana! Hoćemo ga pogledati popodne?"
"Daaaaa!"
Popodne je, idući s tatom pogledati film, ozbiljno izjavio:
"A, znaš li ti, tata, da i meni i Supermanu isto počinju imena? S kao Supermen i S kao Sandro!"
"Vidiš, stvarno! Dobro si to primijetio, sine."

Kasnije te večeri, mama je pronašla svojeg sina kako prekapa po njezinom ormaru.
"Što tražiš?"
"Onaj crveni stolnjak. Znaš onaj sa zvjezdicama kojeg si stavila na stol za Božić?"
"Pa, što će ti stolnjak?"
"Za plašt. Sad sam Superman! On je jači od Harry Pottera."
"Dobro, ali ne možeš uzeti stolnjak sine, ionako je predug. Naći ćemo nešto drugo."
"Može, samo bez šara, jer Supermanov nema šare, znaš!"
"Ok, bez šara."

Poslije je mama našla Sandra kako kopa po svojoj ladici s donjim rubljem.
"A, što sada tražiš?"
"One crvene gaćice s Mikijem, kad već nemam samo skroz crvene." - rekao je Sandro ozbiljno, i ne pogledavši mamu.

Mama je uzdahnula. Jedno je bilo hodati ulicom do vrtića, s naočalama bez okvira i grančicom u ruci, a nešto sasvim drugo hodati s crvenim gaćicama navučenim preko hlača! I kako sad drugima objasniti Mikija na Supermanovim gaćicama i božićni stolnjak, jer koliko god je tražila, bolju zamjenu za plašt nije našla.
Znala je mama da će biti jako teško odgovoriti Sandra od toga... "Zašto to nije dobra ideja? To je super ideja! Kad to može Superman, onda mogu i ja - S kao Sandro!", već je čula odgovor svojeg sina.

- Nema mi druge... Samo se nadam da nisu prodali sve Supermanove kostime od maškara... - pomislila je mama i krenula put dječjeg odjela u velikom trgovačkom centru.