Tema: Antoan de Sent Egziperi

Antoan de Sent Egziperi - kratka biografija

31. jula 1944. godine Antoan de Sent Egziperi, francuski pisac i pilot, vinuo se ka nebu po poslednji put da bi se stopio sa zvezdama koje je toliko voleo. Autor „Malog princa" nestao je isto onako kao što je i živeo: misteriozno, burno, pokušavajući da otkrije „Smisao života" pomoću „Vetra, peska i zvezda".

„Odrasli nikad ništa ne shvataju sami, a decu zamara da im stalno daju objašnjenja."
(Egziperi - „Mali princ")

Antoine Jean-Baptiste Marie Roger de Saint Exupery rodio se u Lionu u osiromašenoj aristrokratskoj porodici. Njegov otac, Žan, agent osiguranja, iznenada je umro 1904. godine, pa se Antoan sa majkom, Mari, preselio u Le Man. Ovde je proveo detinjstvo u zamku Sent Moris, okružen sestrama, dadiljama i rođacima. Obrazovao se u jezuitskoj školi u Le Manu, a potom i u katoličkom internatu u Švajcarskoj. Pošto nije uspeo da položi završni ispit na univerzitetu, nije mogao da ostvari svoj san i upiše se u francusku pomorsku akademiju, ali se kasnije upisao na arhitekturu.

„Od svakoga treba zahtevati samo ono što on može da pruži..."
(Egziperi - „Mali princ")

1921. godine mobilisala ga je francuska avijacija. U Strazburu se obučavao za pilota. 9. jula 1921. godine imao je svoj prvi samostalni let, a već naredne godine dobio je pilotsku dozvolu i ponudu da pilotira u ratnom vazduhoplovstvu, ali je on pod pritiskom porodice njegove tadašnje verenice to odbio. Preselio se u Pariz i zaposlio se u nekoj kancelariji. U ovom periodu počinje da se zanima za književnost i piše svoje prve radove.

„Tako sam živeo sam, bez ikoga s kim bih mogao istinski porazgovarati..."
(Egziperi - „Mali princ")

Nekoliko narednih godina nije imao mnogo sreće. Raskinuo je veridbu sa dotadašnjom verenicom, a uspeh je izostajao i na ostalim životnim poljima. Radio je više različitih poslova, između ostalog i kao knjigovođa i prodavac automobila.

1925. godine upoznao se sa poznatim piscima, među kojima se nalazio i Andre Žid, koji su podržali njegove literarne sposobnosti.

„Ako kažete odraslim osobama: „Video sam jednu lepu kuću od crvenih opeka sa cvećem u prozorima i golubovima na krovu...", oni nisu u stanju zamisliti tu kuću. Treba im reći: „Vidio sam kuću od milion dolara". Tada će uzv iknuti: „Kako je lepa!"
(Egziperi - „Mali princ")

1926. godine, osim što se ponovo se vratio letenju, objavio je i svoju prvu priču, „Avijatičar" u jednom književnom časopisu. Bio je jedan od pionira međunarodne vazdušne pošte, u vreme kada su avioni imali tek nekoliko instrumenata. Kasnije, kada je tehnologija uznapredovala, upoređivao je tadašnje pilote sa računovođama, zbog mnoštva uređaja koje imaju pred sobom. Pilotirao je na opasnoj liniji od Tuluza, u Francuskoj do Dakara, u Maroku.

„U neobuzdanoj strasti za velikom avanturom i pobedom, kao i kreativnom delu, krije se najviše zadovoljstvo."
(Egziperi)

1928. godine postao je upravnik zabačenog aerodroma Kep Džubi u Rio de Oro u Sahari. Dom mu je bila drvena koliba, a spavao je na slamarici. Izolovan, Egziperi se polagano sve više zaljubljivao u pustinju i iskoristio je njenu grubu lepotu kao pozadinu za svoju najčuveniju knjigu - „Mali princ".

Sa njom je imao veoma buran brak. Pored osećanja zapostavljenosti, nju je mučila u ljubomora, jer je znala za mnogobrojne Egziperijeve vanbračne veze. Jednu od najstrastvenijih vanbračnih veza imao je sa francuskinjom Helene de Vogue, koja će kasnije po testamentu postati njegov književni izvršilac.

„Ruže su se osećale veoma nelagodno. Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još.
Čovek ne može umreti za vas."
(Egziperi - „Mali princ")

30. decembra 1935. godine u 14 časova i 45 minuta njegov avion je pao u Libijsku pustinju. Egziperi i njegov kopilot uz sebe su imali samo kafu, čokoladu i šaku krekera. Ubrzo su počeli da doživljavaju video i audio halucinacije, a nakon tri dana su toliko dehidrirali da su prestali da se znoje. Na njihovu sreću, na njih je naleteo sin nekog beduina i spasao ih.

„Od kakve koristi je ubeđenje ukoliko ne donosi patnju?"
(Egziperi)

Nakon ovog događaja, Egziperi je počeo da piše za „Paris-Soir", između ostalog izveštavajući sa proslave Prvog maja u Moskvi, ali i šaljući brojne izveštaje tokom Španskog građanskog rata. Egziperi je živeo kao putnik, nezasiti avanturista, pa je uporno nagovarao Air-France da mu dopusti da ponovo bude test pilot, uprkos nesreći koju je doživeo 1935. godine.

1937. godine uspeo je da kupi novi avion, ali će i sa njim doživeti nekoliko nesreća u Gvatemali.

1939. godine, na nagovor svog prijatelja, književnika Andre Žida, napisao je i objavio knjigu o svojim iskustvima „Vetar, pesak i zvezde", osvojivši nagradu Francuske akademije nauka.

„Smisao se ne krije u stvarima, već u našem stavu prema njima."
(Egziperi)

Po izbijanju Drugog svetskog rata ponovo se pridružio vojsci leteći u izviđačkoj eksadrili. Nakon pada Francuske 1940. godine, izbegao je u SAD, gde u periodu leto/jesen 1942. godine piše „Malog princa", kojeg će naredne godine i objaviti. „Mali princ", dečija knjiga za odrasle, prevedena je na preko 150 jezika. Tvrdi se da je ova knjiga najprodavanija na svetu posle „Biblije" i „Kapitala" Karla Marksa. Uobičajeno se smatra da je retka ruža, koja se spominje u knjizi, njegova žena.

„Ako neko voli jedan cvet koji postoji samo na jednoj među hiljadama zvezda, to je dovoljno da bude srećan kada ih promatra. On kaže sebi: „Moj cvet je negde tamo..."
(Egziperi - „Mali princ")

1943. se ponovo pridružio Francuskom ratnom vazduhoplovstvu u severnoj Africi. Zanimljivo, i tokom ovog perioda je nastavio sa svojom starom navikom da piše dok leti. Nakon jednog lošeg sletanja, njegov nadređeni ga je opisao kao prestarog za letenje, ali mu je nakon pauze dozvolio da se ponovo pridruži jedinici.

„... Oči su slepe. Treba tražiti srcem."
(Egziperi - „Mali princ")

31. jula 1944. godine poslali su ga u misiju izviđanja u dolini Rone, koja je prethodila invaziji savezničkih snaga na jug Francuske i više ga niko nikada nije video. Njegov avion je nestao - a ne zna se da li je oboren, da li je avion pao nesrećnim slučajem ili je u pitanju samoubistvo. Povoda za ovo poslednje davao je sam Egziperi, koji se u ovom periodu osećao izolovano i usamljeno, te smatrao da mu budućnost ne donosi ništa dobro. Nemački ratni dnevnici toga dana nisu zabeležili nijedno obaranje neprijateljskih aviona u tom regionu.

„Imaš li dobrog otrova? Jesi li sigurna da se neću dugo mučiti?"
(Egziperi - „Mali princ")

Iz godine u godinu ređaju se različite pretpostavke, a s vremena na vreme pojavljuju se i pojedinci koji tvrde da su upravo oni oborili avion kojim je pilotirao Egziperi. Ljudi sa sumanutom i morbidnom idejom, koji žele da čak i na ovaj način ukradu za sebe deo tuđeg uspeha, ne shvataju da nema ničega lepog ili slavnog u činjenici da ste oduzeli život jednom velikom piscu i tako uskratili čovečanstvu njegova buduća dela.

„Ono što me najviše uzbuđuje kod ovog malog usnulog princa, to je njegova vernost jednom cvijetu, to je slika jedne ruže koja zrači u njemu kao plamen lampe, čak i kada spava..." I činio mi se još krhkiji. Treba dobro čuvati lampe: najmanji vetrić može ih ugasiti..." (Egziperi - „Mali princ")

Nedovršeni rukopis „Mudrost peska", kao i neke njegove lične beleške objavljene su posthumno.

„Mi ne nasleđujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naših potomaka." (Egziperi)