Luzicki Srbi kroz istoriju

[Vesna]

Luzicki Srbi kroz istoriju


Лужички Срби (горњолужичкосрпски: Luzisky Serbja, доњолужичкосрпски: Luzysky Serby), познати и као Северни Срби или Лужичани, су стари западнословенски народ, који живи у источном делу Немачке, у немачким покрајинама Саксонија и Бранденбург, у крају који је познат као Лужица или Сорбенланд (земља Срба).

Говоре два слична језика: горњолужичкосрпски (под утицајем чешког језика) и доњолужичкосрпски (под утицајем пољског језика). Оба језика спадају у словенску групу индоевропске породице језика. Лужичких Срба укупно има око 105.000, а по вероисповести су већином протестанти, а мањим делом католици.


Географија

Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.


Култура

Лужички Срби насељавају подручје југоисточно од Берлина према пољској и чешкој граници, све до Дрездена. Подручје насељено Лужичким Србима се дели на две географске области, које су у свом историјском животу биле највећим делом раздвојене, а самим тим су живеле и развијале се под различитим политичким и друштвеним условима. То су Горња Лужица и Доња Лужица, од којих је прва била у саставу Саксоније и у нешто бољим друштвено-политичким условима него Доња Лужица, која се налазила у саставу Пруске.

Културно средиште Горње Лужице је Будишин (немачки: Бауцен), а Доње Лужице Кочебуз (немачки: Котбус). У административном смислу, Горња Лужица је данас део немачке покрајине Саксоније, док је Доња Лужица део покрајине Бранденбург.

Са њихових првобитних насеобина Лужички Срби су насилно сатерани у простор између Лабе и капија Берлина, између Будишина и Кочебуза, некад мочварно и пусто земљиште, које су они својим вредним рукама већим делом претворили у урбан крај.


Култура

Лужичкосрпско становништво је измешано cа немачким живљем. Без обзира на вишевековну германизацију Лужички Срби су у духовној и материјалној култури сачували бројне словенске елементе. Занимљиве су троделне куће, ушорена и раштркана села, женска народна ношња, што се све битно разликује од суседног и cа њима помешаног немачког становништва. Разликује се у по нечему од немачког и свадбени церемонијал. Народно усмено стваралаштво богато је изрекама, пословицама, песмама и причама. Очувани су и стари музички инструменти.


Језик

Лужички Срби говоре два слична језика: горњолужичкосрпски и доњолужичкосрпски. Оба језика спадају у лужичкосрпску подгрупу западнословенских језика. До Другог светског рата Лужички Срби су писали готицом и латиницом, а данас пишу само латиницом.


Име

Лужички Срби себе називају Србима: Serbja, Serb, Serbowka, док Србе са Балкана називају Juzni Serbja.

[Vesna]

Историја

Западнословенска племена (7-9. век)

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена која су се током сеобе народа од II до IV века населила на граници Римског царства као миран земљораднички и сточарски народ.[1] Најзначајнија полапска словенска племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

У VIII и IX веку дошло је до спајања неких лужичкосрпских племена у циљу одбране, али после завршетка борби или погибије жупана (некима се знају и имена, као Милодух, Драговит) она би се поново раздвојила и тако разједињена, не стигавши ни да формирају своју државу, падала су једно за другим као плен франачких и германских феудалаца у њиховом напредовању на исток.

Па ипак, овај миран народ срчано је и упорно бранио своју земљу и слободу и задавао велике бриге освајачима. Тако неки историчари тумаче да је племе Љутићи своје име добило зато што су припадници овог племена били љути борци и задавали непријатељу страх. Тако су на пример освајачи предвиђали да ће борба око српске тврђаве Гане бити лака и завршити се за два дана, а она је трајала читавих двадесет дана. На њеном месту освајачи су подигли град Мајсен, који им је послужио као база за нове нападе и пут за даљу немачку експанзију.

Карло Велики је 805. године, да би што ефикасније онемогућио одбрану Срба, установио Limes sorabicus, појас у коме се оружје није смело продавати Србима. Овај limes није представљао етничку границу. Освајачи су својим војницима дозвољавали као награду да после војних победа могу пљачкати, палити и убијати све одрасле, а остале одводити у ропство, а често их и продавати као робље. Тако су се завршавали сви порази Срба у биткама за слободу, њихови устанци и буне, којих је, било ко да је њима владао, кроз векове бивало много. Нарочитом окрутношћу истакао се гроф Геро, који је на свиреп и понижавајући начин посекао свих седамдесет заробљених локалних жупана.

Да Лужички Срби нису били баш лак плен сведочи и наредба Карла Великог из 807. године, у којој се каже: ако нас нападну Чеси, треба у борбу да ступи трећина војске, а ако нападну Срби, онда сва војска.[2] Читава два века трајала је немачка феудална експанзија, али разједињена племена падала су у ропство после тешких и крвавих борби, тако да су у Х веку покорени најпре Лужичани, затим Милчани, а до краја века била је освојена цела лужичкосрпска земља.

Историја Лужичких Срба је трагична и компликована, тако да се може поставити и питање како су опстали, како су се уопште одржали. Они су веома често мењали господаре, који су их понекад поклањали за ратно савезништво, размењивали, продавали, давали у мираз кћерима, а народ је бивао десеткован и тешко трпео. После повлачења војске остајала су попаљена и опљачкана насеља, преостало становништво умирало је од глади и куге, тако да се дешавало да није остајало ни живе душе у низу села. Од XII века освајачи су почели безобзирну колонизацију, дајући при том колонистима већа права и повластице. У почетку су се досељеници као мањина славизирали, али како је власт то систематски чинила, а чинила је то и црква, стварана је неједнакост и мржња међу њима. До XVI века Срби су имали нека своја права: своје жупане, неку врсту судија, своје заступнике при земаљском суду.

Као и остали Словени, и Лужички Срби су у почетку били многобошци и имали су своје главне богове као Сварога, Живу, Перуна, Громовницу, као и друге мање значајне. За време заједнице са Моравском кнежевином међу њима су ширили хришћанство ученици Ћирила и Методија, али је утицај немачких мисионара био јачи, често безобзиран и груб, јер су Срби своју веру и своје богове бранили исто тако упорно као и своју земљу. Верски мисионари морали су у почетку проповедати на српском, пошто народ није знао туђ језик, па је стога цар Ото I у Магдебургу основао школу за будуће мисионаре где се морао учити и српски језик. Због великог отпора бискупи су наговарали Немце да се насељавају међу ове пагане јер је, говорили су, њихова земља богата. Основани су многи манастири, који су често били и расадници германизације.

Једно време Лужица је потпадала под власт Пољске и Чешке, али то није имало никаквог значаја за живот овог народа, јер су сви феудалци штитили само своје интересе. Тако је, на пример, пољски кнез Мњачко 1030. године уништио 100 српских села за одмазду. Србима је било забрањено да се насељавају у градове, а само изузетно су се могли населити у подграђа и предграђа, где им се дозвољавало да буду сукнари, тесари или рибари, али без права, или су, са изузетком, могли да ступају у цехове. Први документ писан на лужичкосрпском језику јесте текст заклетве из XVI века која се полагала при ступању у цех.[3]

Године 1400. дошло је до побуне будишинских занатлија, које је предводио Србин, сукнар Петар Прузлица. Побуњеници су истерали председника општине, преузели власт и заузели складиште муниције, али је буну угушио чешки краљ Вацлав IV уз помоћ племства; вође је осудио на смрт, а породице протерао из земље. Када су касније хусити опседали Будишин да би га заузели, Србин, пастир из оближњег села, Петар из Пшешица хтео је да им помогне да уђу у град, али је ухваћен и као издајник исечен начетворо. Његова глава уклесана је за опомену изнад улаза у гробље звано Миклавшк, где су сахрањени најзначајнији представници Срба из Будишина.

Такви догађаји су у историји Лужичких Срба трајали вековима, али је у тим трагичним, тешким и судбоносним временима такође било и другачијих примера.

[Vesna]

istorija - nastavak

У доба хуманизма истакло се неколико њих од оно мало српске интелигенције која је ипак својом ученошћу импоновала и времену и народу коме је припадала. Кашпор Пеуцерус, који се јавно изјашњавао као Србин, због напредних идеја је осуђен на 11 година робије. Успешно се бавио математиком, астрономијом, медицином, филозофијом и написао је хронику града Будишина. Јан Рак (Ragnus) био је професор у Витембергу, песник и писац, Јан Богас (Bokasius) доктор филозофије и песник. Јан Солфа лекар и писац медицинских књига. Други су стицали звања магистара, доктора теологије и заузимали високе положаје као декани и ректори теолошких школа у Немачкој, Пољској и Чешкој.

Реформација, која је у себи, поред политичких, садржавала и економске елементе, проширила се скоро на целу Лужицу и сачувала њен национални карактер бранећи националне интересе Лужичких Срба. Лутеранство, које је у принципу захтевало употребу народног језика у цркви, било је у почетку против употребе српског језика, јер се Лутер веома ружно изражавао о њему. Тек после његове смрти српски свештеници су почели уводити у употребу српски језик и отварати школе. Први превод Новога завета, од Миклавжа Јакубице, појавио се 1545; додуше, остао је у рукопису, као и катехизис од Албина Молера и песмарица Вацлава Варихиуса, али су ова дела сачувана у преписима.[4]

У XVI веку настављају се и даље побуне економске природе. У округу Лукова 1548. године устаници су успели да уведу своју самоуправу, поставе свог краља, укину кулук н данак, али је на крају и овај покушај крваво угушен. Ређали су се ратови, који су сви прешли преко лужичких земаља: тридесетогодишњи, седмогодишњи, Наполеонови, Први и Други светски рат.

После ратова следили су помор и празна села, а затим поновне колонизације Немаца. Са колонизацијом појачавала се и германизација: Србима је забрањивано да у породици и у кући говоре својим језиком, да носе своју ношњу, те се тако мушка ношња сасвим изгубила, девојке нису смеле да носе никакав накит, мушкарци кожне ципеле, за то је следила казна.

У Доњој Лужици је ситуација била још гора, чак се ни брак није могао склопити ако млади нису знали немачки. Занатлије су истериване из цехова, народ је примораван да иде у немачке цркве - да би и на тај начин заборавили свој језик, а ако би потписали заклетву, желећи да живе и раде у граду, аутоматски су превођени у Немце. Па и поред тога, народ је дизао буне, живео је и очувао се. Црква је са своје стране помагала племство тумачећи то бригом за српске душе, док је у ствари настојала да их научи покорности и спречи отпор против феудалаца.

Поменућемо још једног устаника, делом и због тога што данас постоји опера посвећена њему. Србин Јан Чушка предводио је устанак 1794. против кога је Фридрих Виљем I употребио редовну војску и коњицу, похватао свих осамнаест сеоских вођа и осудио их на доживотну робију. Остале су само поносне речи Јана Чушке, које се нису обистиниле: "Данас нисте власт ви, већ ми!"[5]

Ипак, доба просветитељства дало је неколико значајних српских научника: историчар Георг Кригач на латинском је написао 1675. расправу о Србима (De Serbis, Vendorum natione vulgo dictis Die Wenden). Свештеник Јан Хојнан добио је од папе титулу poeta laureatus, а написао је а граматику доњолужичкосрпског језика. Иако ништа од овога није могло бити штампано, сачувано је ипак у многим преписима. Михал Френцел дочекао је 1697. руског цара Петра Великог поздравом на матерњем језику јер је био свестан свог словенског порекла и сродности с осталим Словенима. Он је превео Нови завет 1706, а његов син Абрахам саставио је велики етимолошки речник словенских језика, описао народне обичаје, ношњу, итд.

Међу истакнутим католицима вреди поменути Јакуба Тицина (1656-1693), који је погинуо у аустријској војсци под Београдом 1693; написао је горњолужичкосрпску граматику и издао је у Прагу Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, а Јуриј Хавштин Свјетлик оставио је у рукопису превод целе Библије и опширан латинско-српски речник. Прве новине - Serbow kurjer a powedar - покренуо је радник Јан Дејка 1809. Оно што карактерише скоро целокупан рад Лужичких Срба за свој народ јесте пожртвованост појединаца, национално свесних људи, који су све своје снаге посветили националном раду, често дајући и свој иметак. Понекад су им помагали и племенити Немци.

У Згоржелцу (Gorlitz) основано је 1779. друштво Oberlausitzer Geselschaft der Wissenschaften, које је извршило велики утицај како на немачку тако и на српску интелигенцију тога времена. У духу просветитељске толеранције, неки су немачки чланови овог друштва са видним симпатијама изучавали лужичкосрпску културу и језик, трудећи се да скрену пажњу на тешку судбину овог народа. Друштво је помогло и покренуло сакупљање и објављивање прве антологије српских народних песама, капиталног дела, у два тома, заједно са немачким преводом, 1841. и 1843, које је припремио Арношт Смолер уз малу помоћ Кристијана Кнаута, члана истог друштва. Друго значајно дело написао је Немац Карл Густав Антон (1751-1818), космополит и слободни зидар, који се од младости интересовао за Србе. То је дело о словенским старинама Erste Linien eines Versuches uber der alten Sloven, Ursprung, Gerbrauche, Meinigungen und Kentnisse, 1781, које ни данас није изгубило од свог значаја, као и друго дело о језику Etvas uber die Oberlausitzer wenische Sprache, штампано у Лајпцигу 1797. Разуме се да су охрабрени овим почели писати и радити и сами Срби, као Јан Хорчански, Самуел Поник и други. На овај начин је просветитељство донекле припремило и олакшало рад препорода.

Препород, који је захватио многе народе Европе у XIX веку, одјекнуо је и овде, мада само међу танким слојем школованих, али зато није био ништа мање плодан. Нарочито је био успешан у школама, међу онима који ће после постати учитељи и вође целокупног националног и културног живота Лужичких Срба. Доба препорода овде се може рачунати од 1840. У ђачким и студентским дружинама, које су осниване по угледу на сличне немачке, радило се у четири школска центра за Лужичке Србе - први је био у Будишину, где су се образовали будући свештеници и проповедници, дружина Societas slavica Budissinensis, основана 1832. у гимназији а у богословији 1839, са циљем да негује матерњи језик и подстиче развој уметничке књижевности, скупљања народних умотворина и др. Из овог круга су изашли махом свештеници обе вере, учитељи и песници, национални радници: Јан Смолер (1816-1884), састављач прве збирке народних песама Volkslieder der Wenden in der Oben und nieder Lausitz - Pjesnicki hornych a delnych Luzicich Serbow, Grima 1841, 1843, затим Хандриј Зејлер (1804-1872), највећи песник лужичког романтизма, председник друге дружине Sorabija у Лајпцигу, где се упознао са Симом Милутиновићем кад је овај боравио у Лајпцигу 1826. због штампања своје књиге. Вероватно му је Сима помогао да преведе прву нашу народну песму Девојка момка избира и истовремено га упознао са нашим народним стварањем. Нешто касније дружина је добила на поклон Вукову Пјеснарицу, песме Качића и Мушицког.

[Vesna]

istorija - nastavak

Друштво Serbowka у Прагу почело се интересовати за остале Словене када су код њих у Лужичко семениште долазили истакнути чешки слависти и песници Јозеф Добровски, Вацлав Ханка, преводилац наших песама на чешки, и Карел Ербен - који су их подстицали да негују свој матерњи језик и да буду свесни своје припадности великом словенском племену. Зато треба да упознају и остале Словене, да уче њихове језике. Тако су неки међу њима учили и наш језик и вежбали се преводећи наше народне песме.[6] Своје преводе читали су на састанцима те тако и остале упознавали с нашом историјом и борбом за слободу. Те су песме уписивали као у неки рукописни лист, назван Kwetky; неке су изишле у тадашњим њиховим часописима, а највећи број преписивали су ученици у своје збирке песама, које су махом сачуване и, с обзиром на број наших песама у њима, сведоче о живом интересовању и дивљењу за нашу народну поезију. Несумњиво је да су ове песме имале јак утицај да и они истрају у борби за свој народ. Највише песама превео је касније познати и пожртвовани борац, писац и сликар Јуриј Вјелан (1817-1892), који је посетио Београд и о томе одушевљено писао у њиховим новинама. Михал Хорњик (1833-1894) до краја живота остаје веран нашим песмама и неуморно их преводи. Преводили су још и Дучман, који је оставио за собом рукописну антологију словенских народних песама, међу којима су наше најбројније, Кригар, Циж, Пјех, Хаша и Рола.

Четврти школски центар Лужичких Срба био је у Вроцлаву, где је дуже време живео Франтишек Челаковски, творац тротомне збирке превода словенских народних песама, међу њима и наших, на чешки језик. Он је својим студентима давао задатке да преводе и наше песме, па су тако оне својом националном вером и борбеношћу вршиле утицај на будуће будитеље српског народа. Но, борбу Лужичких Срба помагали су свесрдно и представници свих Словена, посећивали дружине, бодрили их, учили, саветовали. Ваља поменути Људевита Штура, Срезњевског, Бођанског, Григоровича, Кухарског, Шафарика, Колара, Палацког и друге, међу којима највише има Пољака и Чеха. Наша Матица и Друштво српске словесности одржавали су везе с њима, вршили размену књига. Macica serbska основана је 1846. да би се у њој ујединио рад на буђењу националне свести, неговању језика и књижевности, издавању, између осталог, на првом месту, часописа Letopis, који и данас излази, већ у четири реда, а то све без икакве државне или друштвене помоћи, само добровољним прилозима и понеким даровима.

Вести о нама јављају се код Лужичких Срба спорадично, а највише у време ратовања с Турцима 1876. Један непознати песник посветио нам је чак и песму, у којој каже: "Преко гора, преко долина/ у даљину, све моје мисли иду к вама,/ браћо мог народа". Друга песма из истог времена носи наслов који све казује: Ура Словенима!

За време распуста студенти су организовали састанке на којима су читали своје радове, говорили о народној будућности, о другим Словенима, рецитовали ватрене Зејлерове песме, који је неуморно радио, уређивао часописе, сакупљао прилоге за подизање тзв. Српског дома. Помоћу добровољних прилога у земљи и међу пријатељима у иностранству успели су да подигну велики дом који је служио као центар свег културног живота; ту је било седиште Матице, затим музеј, библиотека и архив. Нажалост, дом су хитлеровци при повлачењу пред руским и пољским трупама порушили.

Централна лужичкосрпска организација Домовина основана је 1912. године као скуп свих постојећих Друштава. И поред свих забрана и притисака све до доласка Хитлера на власт, друштва под овим окриљем су вредно радила. Везе са свим Словенима одржавали су већ поменути Смолер, затим Јан Пјетр Јордан (1818-1891), познавалац словенских језика, уредник више листова, међу којима је познати Jahrbucher fur slawische Literatur, који је био на врло високом нивоу.[7] Пошто је учествовао на Словенском конгресу у Прагу, по доласку кући Јордан је био отпуштен са Лајпцишког универзитета, где је био лектор за словенске језике. Јакуб Барт Чишински (1856-1909), песник, вођа младосрпског покрета, иако свештеник, неговао је савремене лирске жанрове, преводио Шекспира, Љермонтова, Мицкјевича. Имао је симпатија за ослободилачке борбе на Балкану и превео неке песме из црногорске херојске епике. Написао је прву лужичкосрпску драму На градишту, која се и данас изводи.[8] Вреди поменути значајну личност овога доба Арношта Муку (1854-1932), филолога и сорабисту светскога гласа, организатора народног културног живота. Поред свеколиког рада, он је био и приређивач Етнографске изложбе у Дрездену 1896, баш у време антисрпске кампање, којом је доказао способност, вољу и право Лужичких Срба на живот. У то време је то био подвиг вредан дивљења. Написао је безброј чланака, Статистику Лужичких Срба, збирку имена места, личних имена, граматику, био је члан више иностраних академија.[9] Још једну велику личност представља композитор Корла Август Коцор (1822-1904), који је организовао певачке хорове, компоновао на Зејлерове стихове многе песме, које су ушле у народ, као и химну Красна Лужица. Његов ораторијум Пролеће компонован на Зејлерову поему Годишња доба и данас се изводи, а свира га берлинска филхармонија. Од њега је и прва лужичка опера, из 1871. године, Јакуб и Ката.[10]

Тако су Лужички Срби дочекали I светски рат, у којем их је много изгинуло по разним бојним пољима и опет су спаљена њихова села, али се, после рата и револуције у Немачкој, појавила нада у боље прилике у Вајмарској републици. Основан је Српски народни одбор и на мировној конференцији у Паризу тражили су сједињење обе Лужице, право на употребу народног језика и аутономију. Да брани српска права на конференцију је послат Арношт Барт, национални радник, који се сам образовао и који је знао више језика. Међутим, нико га није подржао, а Немци су цинично тврдили да ће се они понашати према Србима коректно, онако како се према Немцима буду понашали у другим државама. По повратку из Париза власти су то одмах доказале, јер су Барта затвориле и тек на интервенцију чехословачког премијера Бенеша пустиле. Па ипак, све до доласка Хитлера на власт Срби нису малаксавали. Радили су у Матици, Домовини, Соколу (били су на слету у Београду) и уопште развили плодне везе са свим Словенима. У нашим новинама између два рата излазиле су бројне вести о њима; њихов сликар и публициста Мјерчин Новак-Њехорнски после пута кроз нашу земљу написао је књигу утисака У царству Душана Силног, а после Другог светског рата Између Вардара и Јадрана. Знао је наш језик. Умро је 2004. у деведесетој години.

Најтеже време за Лужичке Србе било је време нацизма. Хитлер је веома лукаво измишљао начине како да их онемогући, па је одредио и дан и сат кад ће нестати последњег Србина са немачке земље и остати чиста раса Ubermensch-a. Прво је расејао по целој Немачкој националне раднике и интелигенцију, обезглавио народ, хапсио, слао у логоре, забранио рад свим организацијама, а пред зградом Домовине спалио оно што је у њој нашао. Ипак је пре тога њен председник 24-годишњи др Павол Недо, заједно са др Јаном Цижом, склонио све што је било значајно и што се дало слонити. Изгледало је да је све било узалудно.

Иако је народ био измучен, а земља разорена од бомбардовања и спаљена, Лужица је, ипак, сачекала ослободиоце и дала се на посао. Отпочео је нов живот. У бившој Немачкој Демократској Републици Лужички Срби су први пут у својој тешкој историји добили сва права, која им је гарантовао Закон о заштити културе Лужичких Срба, изгласан 1948. и 1950. Добили су школе на матерњем језику, ниже и средње, учитељску школу и школу страних језика. Поново је Домовина наставила рад. Отворен је Институт за изучавање фолклора, језика и историје у Будишину, који је касније припојен Берлинској академији наука, затим Српски институт за језик и књижевност Универзитета Карла Маркса у Лајпцигу, подигнута је нова зграда Српског дома уз помоћ државе и омладине. Године 1952. основан је Државни ансамбл српске народне културе, који броји 180 чланова - оркестра, ,хора и балета. Ансамбл је гостовао у 52 земље света, али у нашу земљу није позван. Немачко-српско позориште основано је 1963. и способно је да изводи и опере. Радио Кочебуз емитује емисије на оба лужичка језика. У Будишину је постојало издавачко предузеће које је задовољавало све потребе Лужичких Срба: штампало је новине, часописе, уџбенике, календаре, научну и лепу литературу.

[Vesna]

istorija - nastavak


Да додамо још да Лужички Срби имају богату научну литературу, да са својим радовима учествују на међународним састанцима; написали су своју историју у више томова. Имају високо образоване музикологе и композиторе, као др Јана Равпа, имају више запажених сликара - Шибара, Брука, Шлосара, Ланзину и друге. Негују филмску уметност и чланови су немачке филмске организације Дефа. Њихови писци су организовани у удружење Коло, које је члан Удружења немачких писаца. Пошто су одмалена двојезични, писци су често приморани да сами преводе своја дела на немачки, јер је врло важно да своје суграђане упознају са својим стварањем и на тај начин исправе оно мишљење које су о њима ширили бивши господари и шовинисти. Нарочито вредно негују поезију. Песме често пишу и обични људи и оне се певају у народу. Најеминентнији живи песник је Кито Лоренц (1938), високо образован, песник свих европских родова у поезији, који може да стане у ред са савременим песницима Европе. Поред њега је још низ других, као Бенедикт Дирлих, Бено Будар, Томаш Навка, Марја Кравцец. Међу познатим писцима треба истаћи Јурја Брезана (1916), неко време и потпредседника удружења писаца НДР, који је превођен скоро на све европске језике. Као омладинац писао је песме за омладину. Био је командант бригаде Лужичких Срба на изградњи пруге Брчко-Бановићи. Касније се посветио само прози. Дела су му разноликих тема, од сликања живота и тегоба за време нацизма до митске личности у роману Крабат, који се сматра његовим врхунским делом, или до старог мотива борбе сиротиње са влашћу у роману Како је стара Јанчова ратовала с властима. Ово дело је драматизовано, прихваћено с одушевљењем, преведено и извођено у чешким, словачким, пољским и немачким позориштима. Говори се да је Брехт одушевљен њиме почео да ради на драматизацији и хтео да га назове Српска мајка храброст, али га је смрт у томе спречила. Написао је и трилогију Феликс Хануш, која захвата раздобље од Првог до после Другог светског рата. Дело је добрим делом аутобиографско. Поред Брезанових постоји и низ других веома добрих дела: Дани у даљини, рано преминуле књижевнице Марје Млинкове, које је на свом крају везано за ратне дане у нас. У почетку успешан песник, а касније искључиво прозни писац, Јуриј Кох има низ занимљивих романа везаних за живот, промене и прилике у Лужици:

Између седам мостова, Вишњино дрво. Усамљени Непомук, Повратак снова. Ту је, затим, приповедач Јуриј Кравжа, па Марја Кубашец, по струци историчар, која је написала неколико дела са догађајима из старије историје, веома значајних за читаоце који нису раније имали прилике да упознају своју историју. Она им је пружа на близак начин, кроз романе Boscij Serbin, Пролећни ветрови, Године пожара, у стилу чешког писца с краја прошлог века Алојза Јирасека. Написала је и збирку приповедака, као и низ дела за децу.[11] За омладину и децу пишу Јуриј Кравжа (Бајци је крај), Ангела Страхова (У суботу увече код куће, Хало, Казек и др.), Ингрид Наглова, Јан Хемпл као и одличан дечији писац Јан Ворнар (Чапла и шапка, Гвоздени прстен и др.). Сва ова дела дубоко су везана за прилике и проблеме српске Лужице. Поред путописа негује се мемоарска књижевност, као у делима Јана Цижа (Облаци на путу ка слободи, У чељустима сатане) и Антона Навке (Под супротном лопатом, Под супротном пушком). Пишу се и драме које су за њихову публику веома корисне и тражене. Рано преминули Пјетр Малинк написао је Дела Ноћни пацијент, Бунтовник Јан Чушка и Опроштај. Занимљиво је дело Бена Будара, иначе писца дечје поезије и младалачке прозе, Ускршње јахање. Драма је састављена од приповедака - његових, каo и других писаца, веома различитих средина и људи, али све чврсто на лужичкој земљи. Публика ју је одлично примила, а дело је играно у Чешкој и више пута у Пољској. У Лајпцигу је штампана 1981. Serbska citanka, дело које пружа историјски пресек кроз четири века српске писмености, од првог превода Библије и молитвеника до савремених дела. Приређивач и преводилац текстова на немачки је песник Кито Лоренц. Према овој Читанци наш приповедач Радослав Братић саставио је један број крагујевачког часописа Кораци за 1984. избором превода са латинског, немачког и српског. То је први пут да је код нас у оваквом обиму приказана писменост Лужичких Срба, али је прошла неопажено. Да поменемо и усамљени број часописа Руковет из Суботице, који је исто тако дао нешто места лужичкосрпској савременој књижевности у истој години.

Ми као народ истога имена не можемо се похвалити ничим што би сведочило о интересовању за културу овог маленог народа, који је нашао разумевање и код много већих литература него што је наша. У време препорода наше новине, а нарочито часописи, као нпр. Летопис МС, Отаџбина и други, редовно су доносили вести о свим културним догађајима у Лужици и на тај начин Лужичким Србима пружали помоћ и подршку да истрају у свом раду. Између два рата у нашој земљи је постојало Друштво пријатеља Лужичких Срба у Љубљани, где и данас постоји, а сарадња је јача са Словенцима у Штајерској. У Словенији је изишла књига Тоне Главана Лужички Срби, веома инструктивна, о историји тог народа, друштвеним приликама и савременим збивањима, као и збирка народних бајки Липа која свира. Недавно је у Загребу, где бар по имену постоји предратно друштво пријатеља, изишла књига Јоже Хорвата, новинара, с репортажом под насловом Из Југославије у Лужицу. Македонци су по обостраном уговору издали избор савремених приповедака лужичких писаца Бадник, а заузврат у Будишину је издат избор из дела македонских писаца. Таква сарадња постоји и са Бугарима, а да и не помињемо врло богату и разноврсну помоћ Пољске, Чешке и Словачке, и њихову сарадњу са Лужичким Србима. Само код нас, који бисмо, пре свих осталих, имали разлога за разумевање и сарадњу, нема скоро ништа, ако не убројимо збирку бајки коју је пре више година издала Народна књига у својој серији Бајке света и Нолитову књигу мање познатог Брезановог дела Криста, и то у преводу с немачког. Нешто је предвиђала Матица у Новом Саду, али од разговора се није отишло даље. Нешто упорно покушава управник Етнографског музеја и биће штета ако ненаклоњене прилике и време онемогуће ово залагање. Наши покушаји да заинтересујемо више издавачких предузећа у Београду остали су без успеха, јер је то "мала" књижевност, а, свакако, није ни егзотична као кад се ради о некој афричкој земљи.[12]

Шта још рећи о приликама у Лужици данас, после уједињења Немачке? Тешко је ишта прогнозирати, јер у јеку тржишних закона наћи разумевање за малени, туђ народ није лако. Прва неповољна ствар јесте поновно одвајање Лужица. Државни буџет засад не обећава помоћ, без којег рад на култури и већих народа није могућ. Па ипак, као и некад, Срби раде, труде се колико је то могуће без потпоре. У Кочебузу, средишту Доње Лужице, најзад су добили свој Српски дом. У Саксонском парламенту Горња Лужица има три српска посланика, док, нажалост, Доња Лужица нема ниједног. Прошле године једна делегација од осам представника посетила је у Бону министарку за унутрашње односе госпођу др Вилимс. Делегација јој је изложила потребу потпоре државе ради даљег рада, нарочито у вези с културним институцијама. Министарка је показала пуно разумевања, дала одмах извесну помоћ, али за даље их је упутила да се обрате одговарајућим установама у Дрездену и Поступиму. То, ипак, даје неке наде, а на другој страни Срби ће и даље тражити могућност за свој даљи опстанак. Треба се надати да ће се ствари одвијати онако како треба да се одвијају у једној земљи са високом културом.

Данас је етнички најбоље очувана Горња Лужица, јер су за њу у оквиру Саксоније постојали нешто бољи друштвени услови. Центар политичког и културног живота Горње Лужице је град Будишин (Bautzen). У свим крајевима Лужице Лужички Срби данас живе са бројно надмоћним Немцима, који су током векова били овамо систематски колонизовани. После Другог светског рата међу Лужичке Србе су насељени Немци протерани из пограничних чешких области Судета. Још један разлог што више готово нема етнички чистих лужичкосрпских насеља јесте експлоатација површинских наслага мрког угља, који се налази испод вековних лужичкосрпских насеља. Села су због тога уништена, а њихови становници расељени у градове међу Немце, где се налазе у мањини, а на њиховим баштама, воћњацима и њивама никао је џиновски комбинат Црна пумпа.

[Vesna]

Брљин је постао Берлин

Сећање на Јурија Брезана, најчитанијег тумача најмање етничке мањине у центру Европе



Бизмарк, Хитлер а доцније ни Улбрихт никада нису опростили што су староседеоци Лужички Срби немачкој престоници први дали име – Барљин, Брљин, по тамошњим баруштинама и кровињарама облепљеним блатом – што су пруски владари много доцније преиначили у Берлин.

„Довољно је ако Немци наше постојање сматрају потпуно, свакодневно нормалним и своју децу у том смислу одгајају” – поручио је 2001. године Јуриј Брезан, најзначајнији писац Лужичких Срба прошлог века, при крају своје дуге културне и друштвене делатности.

Сусрета је било више пута, почев од градилишта омладинске пруге Шамац – Сарајево 1947. године. Придружио се, иако већ 31-годишњак, омладинској групи Лужичких Срба, који су први слободни излазак у свет доживели на југословенском тлу, међу вршњацима који говоре слично – српски. Брезана је тада привукла још и Бреза. Свратио је у рударско насеље истог назива као његово презиме. Узбудио се: „Као да сам се овде други пут родио, моје име као да потиче из Брезе”. Реч „бреза” постоји у већини словенских језика, али „сербски” језик у Лужици и језик у Србији истог су корена.

Писао је седам деценија, преко 50 књига, романа, приповедака, драма, на језику лужичких Срба, што је превођено на 25 страних језика. Уз то и многе есеје, предавања, говоре – све у име лужичких Срба.

Бранилац људских права


Лужички Срби два миленијума траже и стварају домовину, под тим схватају слободу. Прадомовину су оставили иза Азовског и Каспијског мора, а већ вековима је траже на обалама Лужице и Лабе, са средиштем у Будишину – усред германског „мора”.

Први пут је 632. године име Лужичких, полапских Срба поменуто у Фредегеровој хроници. Од 912. године изложени су најездама најпре саксонског кнеза Хајнриха I. Од 1261. године немачки кнежеви забрањују сербски језик, затим следе забране 1327, 1427, 1523, 1667, 1717, 1914, 1933, 1937, 1940. године.

Исељавали су лужичке учитеље чак у Елзас како би деца остала без наставе на матерњем језику. Забране нису ућуткале језик, нису угушиле свест и вољу за опстанак Лужичких Срба. Пре насељавања Немаца, Лужички Срби су исписали историју, дали су прва имена, поред Берлина и другим тамошњим градовима.

Дрjeждзaн – тако су по мочварама назвали град који су Немци доцније преиначили у Dresden, Будишин је понемчен у Bautzen, Липско – у Leipzig, Kаменц – у Chemnitz, реку Шpеја – у Spree, подручје Лужица – у Lausitz.

У нацистичком Трећем рајху млади Јуриј Брезан није могао да доврши гимназију, емигрирао је преко Прага у Пољску и у Торуњу матурирао 1938. Чим се као активист Лужичке групе отпора вратио у Немачку ухапшен је и до краја 1939. заточен у затвору у Дрездену. Принудно мобилисан у Вермахт послат је 1942. на Источни фронт, где је доспео у совјетско заробљеништво све до 1946. године. По повратку у завичај радио је у културном сектору уреда за образовање и медије покрајине Саксонија, затим од 1949. се потпуно посветио писању књига на језику Лужичких Срба.

Али у наставку стаљинистичког таласа у НДР, Брезанов роман „52 недеље су једна година”, први роман Лужичких Срба није смео да се објави 1954. године. Затим је опет притиском догматске врхушке искључен 1957. из управе културног друштва „Домовина” у завичајном Будишину које обједињује сва културна и просветна удружења и групе Лужичких Срба. Није га то омело да даље литерарним стваралаштвом одржава и поткрепљује свест Лужичких Срба и улива снагу да се одрже и опстану. Доцније, 1963. добио је награду од синдиката, а 1964. националну награду, па 1965. примљен за члана Академије уметности у НДР.

[Vesna]

Атракција за туристе

У међувремену уследили су сусрети у Источном Берлину, у Лајпцигу, увек је понављао колико много држи до пријатељства и контакта са Србима. „Лужички Срби, народ вековима лишаван људских права, налазио је снагу, охрабрење у литератури, романима, приповеткама у песмама на сопственом језику” – писао је.

Јуриј Брезан је 1965. дошао у Београд, учествовао на Конгресу југословенских књижевника. После конгреса посетио је градић на железничкој прузи у чијој градњи је учествовао 18 година раније са омладинцима из многих земаља. Разговарао је са ученицима тамошње школе, који су Сербина из Лужице дочекали аплаузом и питали да ли и како немачка држава штити људска права Лужичких Срба. Захвалио им је на интересовању.

У источнонемачкој држави НДР – од које су 1945. очекивали да најзад добију људска права и слободу, Лужички Срби су углавном служили као фолклорна витрина, атракција за туристе, у шареним народним ношњама, са сеоским попевкама – били су малена етничка група другог реда. После уједињења Немачке положај Лужичких Срба се није променио, напротив – исељавају се њихова села ради бржег вађења лигнита и ширења комбината „Шварце пумпе”.

У Вајмарској Републици (пре осам деценија) живело је 250.000 Лужичких, полапских Срба, сада у уједињеној Немачкој их има тек 60.000 и примећују се све мање.

Глас Јурија Брезана, као и 20 других врло ангажованих лужичких књижевника није наилазио на одјек. Евро-пароле о људским правима заобилазе Лужичке Србе – и то у срцу Европе.
Последњу књигу, „Невеста није хтела у кревет” актуелизовану народну бајку о вековној германизацији Лужичких Срба цењени 90-годишњи писац није стигао да прикаже пролетос на Лајпцишком сајму књига. Сахрањен је 17. марта у Chróscicy, која је понемчена у Crostwitz.

[Vesna]

SLOVENSKA GERMANIJA



Istraživanje porekla i rane istorije
Srba/Slovena Sarmatije, Germanije i Ilirije
/ III deo /

Naziv originala: Rex Germanorum - populos Sclavorum
DEO III

1. BELI SRBI
Kad se uzmu u obzir konvencionalni izvori, u njima nećemo naći nijedan zapis o protopoljskoj civilizaciji, o socijalnim i političkim ustanovama Poljske u vekovima pre obrazovanja srednjovekovne poljske države u X veku. Poljska se u istorijskim spisima prvi put pominje sredinom X veka kroz nekoliko veoma kratkih pomena kralja Mješka (963-992). U jednom, "kralja Misaka, pod čijom su vladavinom živeii Sloveni", i drugom, Mješka "kralja Severa".

ONOMASTIČKI DOKAZI
Međutim, postoji obilje onomastičkih dokaza da su Srbi naseljavali veliki deo teritorije preistorijske Poljske i igrali prvenstvenu ulogu na početnom stupnju Corona Regnum Poloniae.

BIALI SERBOWIE
U studiji iz sredine XX veka istaknuti poljski istoričar T. Levicki navodi brojna imena mesta sa etnikonom Serb kako u srcu, tako i na periferiji poljskih zemalja (T. Lewicki, Konstantego Porfirogenety i Biali Srbowie w polnocnej Polsce, RoH 22, 1956). Ono što je najzvažnije jeste činjenica da je najveća koncentracija od više od trideset šest navedenih imena mesta od etnonima Serb u geografskom centru protopoljskog naroda.(48) Tačnije, imena mesta u Gnjeznu, centru Vjelkopoljske ili Velike Poljske, i njegovoj okolini, i Poznanju, prvim prestonicama poljske države i sedištima prvog poljskog metropolisa i biskupije. Stara slovenska reč gniezno ima značenja gnezdo, kolevka, srce, središte, jezgro. Jedan noviji dokaz prvenstva Gnjezna u poljskoj istorijsko-nacionalnoj svesti nalazi se u rečima pape Jovana Pavla II, izgovorenim u Gnjeznu 1979. godine: "Pozdravljam ovde s poštovanjem gnezdo Pjastovića, izvorište istorije otadžbine."

POREKLO OTADŽBINE
U ovoj istorijskoj oblasti, okruženoj rekom Vartom na zapadu, rekom Notec na severu i jezerom Goplo na istoku, sa ogromnim tvrđavama u Kursvici, Gnjeznu i Poznanju, i manjim utvrđenjima u Kleckom, Ostrosu, Lednickom, Gjezu, Ladu i Tšemesnu, u ovom gnezdu Pjastovića, ovom izvorištu istorije otadžbine, nalazi se veliki broj srpskih etnonima. U stvari, u ovoj oblasti srpska imena mesta nalaze se u većem broju nego ikad igde u Evropi.

(48) S. Kozierovvski, Atlas nazw geograficznych Stowianszczyzny Zachodniej, 1934; Badania nazw topograficznych starej VVielkopolski, 1939. W. Taszycki, Najdavvniejsze polski imiona osobowe, RoP 3, 1925.

Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbia, Sarbino, Sarbinovo, Sarbinovo, Sarbi-novo, Sarbinovka, Sarbin, Sarbina, Sarbino, Sarbice, Sarbicko, Sarbka, Sarbka, Sarbskie Huby.

MALOPOLJSKA
Kao preovlađujući slovenski elemenat Srbi se takođe pojavljuju i u drugom centru ujedinjenog poljskog naroda. Profesor Levicki smatra da su srpski nazivi mesta od politicki strateškog značaja bili skoncentrisani u Malopoljskoj. U zemljama drevnih Vislana, od reke Vis, Visla, Vistula, sa centrom u Vislici, jednom od najstarijih poljskih gradova, sedištu legendarnog kneza Vis-lava, nalazimo mesta Szarbia i Szarbkov. Severno od Vislice, između drevnih gradova Malogošča i Sandomježa, leže Sarbin i Szarbsko.

MAZOVIJA
Istočno od Vjelkopoljske, etnikon Serb je dosta zastupljen u nekadašnjem vojvodstvu Mazovija (koje se ujedinilo sa Poljskom 1526. godine), gde je etnikon Serb prisutan kako u nazivima mesta, tako i u prezimenima. Severno od Szarba, na primer, nalazi se Sarbievo, mesto u kojem se rodio veliki pesnik i klasicista Maćej Kažimjež Sarbjevski'(1595-1649).

POMERANIJA
U jezičkom, kulturnom i geografskom pogledu, Pomeranija je bila sastavni deo civilizacije Baltičkih Slovena zapadno od reke Odre. U vlasti i politici imala je jake veze sa moćnom Veletskom / Lužičkom federacijom. Isti fak-tori koji su povezivali stanovnistvo zapadne Pomeranije sa Baltičkim Slovenima, odvajali su ga od Poljskih Slovena. Smešteni u pomorskim gradovima-državama, moreplovci Pomeranije imali su daleko razvijeniju industriju, zanatstvo, trgovinu i kulturu. Pojedini germanski istoričari veruju da je Pomeranija izvorna i integralna srpska zemlja.(49) Jedan istoričar govori o Pomeraniji kao o prvoj srpskoj zemiji ili Surpe-Sorbenland. Još jedan germanski istoričar piše da je „čitava baltička obala do Vistule, sa kopnom, biia naseljena Srbima-Vendima". Naravno, i ovde nalazimo dokaz srpskog osvajanja i naseljavanja u imenima mesta kao što su Sarbia, Sarbinovo i Sarbsko. Izvestan pokazatelj značaja i intenziteta pomorske trgovine u Pomeraniji nalazi se u činjenici da je misionarsko delovanje biskupa Otoa početkom XII veka ponekad bilo osujećeno činjenicom da su u gradovima, jednom za drugim, stanovnici bili više na

(49) L. Quandt, Zur Urgeschichte der Pomoranen, BaL 22, 1868. S. Kozierowski, Nazwy rzeczne w Lecirji przybattyckiej i w przylegtych cz^šciach Slowianszczyzny polnocno-zachodniej, SIO 9, 1930. R. Kiersnovvski, Plemiona Pomorza Zachodniego w švvietle naj-starszych žrodel pisanych, SIA 3, 1951-2. J. Dowiat, Ekspansja Pomorza zachodniego na ziemie wielecko-obodrzyckiej w dmgiej pofowie XII wieku, PtZ 59, 1959. L. Leciejevvicz, Pocza.tki nadmorskich miast na pomorzu zachodnim, 1962. W. Losinski, Osadnictwo ple-mienne Pomorza (VI-X wiek), 1982.
moru nego u svojim domovima: „Tako smo stigli u Kolobregu, koja je smeštena na samoj obali mora. Gotovo svi njeni stanovnici bili su pomorci, koji su poslovali sa trgovcima sa udaljenih ostrva, a oni koji su zatečeni kod kuće rekoše da ne mogu prihvatiti ništa novo u odsustvu svojih sugrađana, i na toj osnovi odupreše se na neko vreme propovedanju jevanđelja (C.H. Robinson, The Life ofOtto of Pomerania 1060-1139, 1920).

[Vesna]

POKRŠTAVANJE
Možda je zapravo strah od rivala sa severozapada, Veletsko-pomeranskog saveza, promenio pravac poljske istorije (Z Wojciechowski, Poczatki chrzescijanstwa w Poisce na tle stosunkov neiemicko-vviecieckih, Žycie i myšli 3A, 1950). Izgleda da su strahoviti porazi od veletsko-pomeranskih snaga 963. godine nagnali Mješka da zatraži pomoć od ratobornih pagana, preobraćenika u hrišćanstvo, i zatraži pomoć hrišćanske Češke i drugih članova Christiana respublica. Kasnije će krstaški impuls, koji je pratio pokrštavanje, promeniti pravac poljske istorije na još jedan značajan način. Hrišćanski izvori beleže i slave napade vojvode Boleslava III na Pomeraniju 1121. g. kada je „sravnio sa zemljom oblast zapadno od reke Odre i objavio svoju nameru da sve stanovnike prevede u hrišćansku veru ili ih uništiti u slučaju da odbiju da se pokrste". Poljski vitezovi će takođe imati aktivnu ulogu u povremenim krstaškim pohodima protiv pagana u Pruskoj i Litvaniji. Poljskim vlastima, međutim, služi na čast što su bile prve ili među prvima (npr. optužba Tevtonskog reda od strane Pavela Vladimira, poljskog izaslanika na Crkvenom saboru 1415.), koje će se pobuniti protiv pljačkanja i ubijanja nevinih i miroljubivih nevernika koji su odbili da se poklone Svetom Rimskom carstvu, da prihvate robovanje papi.

ZIEMIA KASZUBSKA
U istočnoj Pomeraniji Kašubi {gens Slavonica, Caussibitae dicuntur) zemlje kašubske, posebnog istorijskog, lingvističkog i kulturnog entiteta u Pomeraniji, tragovi srpske prošlosti nalaze se u poljskoj sadašnjosti (H. Kunst-mann, Woher die Kaschube ihren Namen haben, DwS 29, 1984). U regionu zvanom Kaszubovv Slowinskich nalazi se moderan grad i jezero sa etnonimom Serb, naime Sarbske ili Sarbske jezero, odmah zapadno od poznatijeg grada i jezera Leba i Lebsko [F. Tetzner, Die Slowinzen und Lebaskaschuben, 1899. L Zabolocki, O Slowincach i Kaszubach nadlebskich, Jantar 3, 1947).

ŠLESKA
U ranim germanskim izvorima nalazimo pomene Srba u Šleskoj: „Sirvi, welch in Schlesien wohneten." Rani i kasniji germanski izvori često karakterišu Šlesku kao važno stecište u srpskoj kolonizaciji Serbske Lužice ili Lusatia. Dokaz naseljavanja Srba nalazi se u imenima nekoliko mesta (npr. Sarbino, Serby) i Srpskoj provinciji ili Surbiensis provincia, kako se navodi u Šleskim analima (Annales Silesiae) iz sredine X veka. Zanimljivo je da u ovoj oblasti Šleski anali beleže uporan otpor latinskom obredu i prkosnu upotrebu slovensko-henetskog jezika u bogosluženju: „Slavicae seu henetae lingua usum... in sacris eccleaisasticis... inibuit ac latin lingua concipi liturgiam prece-saque jussit." Neke planine u Šleskoj, Sobotka i Radunija, dugo su bile čuveni centri paganskih rituala. Biskup Titmar piše početkom XI veka o planini Sobotka: „Bila je predmet dubokog poštovanja kod jednog dela čitavog naroda zbog svoje veličine i namene, jer se tu proslavljahu grešni obredi." U sledećem veku šleski biskup Vroclava učestvovao je u misiji istrage i uništenja paganskih kultnih centara u kojima su čuvani drveni idoli starih bogova. U XIX veku paganska prošlost je još živela u narodnim izrekama kao što je ona koju citira J. Kolar: ,,Kto na nasu Sobotku neprogdze; ro roka ho glava bolec budze." (H. Cehak'Holubowicza, Olimp Slaska in Szkice z dziejow Slaska, 1955; Kamienne konstrukcje kultovve pod szczytem na pćinocnym sotku gory Slez, Swiatowit 23, 1960).

[Vesna]

2. BELA SRBIJA
Neki istoričari veruju da je istorija preistorijske Poljske jednim delom istorija Bele Srbije. Spisi potvrđuju da je etnonim Serb uobičajen kako istočno od Odre, tako i u srcu Bele Srbije, zapadno od Odre. Istočno od Odre, (50) naspram Srpske močvare {Serbska Blota) i Srpske pustare {Serbska Hola), u Srpskoj Lužici (Lusatia), nalazimo mesta Zorbenov, Sarbinovo, Serbovi Sarby.

GRANICE
U X veku, u svom magnum opus al-Mas'udi piše: „Reke Bobr, Laba i Sala obeležavaju granice Bele Srbije" (Murujahd-dhabab wa ma'adin aljawa-hir). U jednoj od autoritativnijih savremenih studija, autora J. Marquarta, granice Bele Srbije opisuju se na sličan način: od Bobra na istoku, preko Labe, do Sale na zapadu {Osteuropische Streifzuege, 1903). Većina istoričara sklona je da istočne granice Bele Srbije, iz vremena njenog procvata, pomeri dublje, u kasniju poljsku teritoriju. Gebhardt, na primer, smešta Slesku i zapadnu Poljsku sve do Vistule unutar granica Bele Srbije u VIII veku (L A. Gebbardt, Geschichte aller Wendische-Slawiscben Staaten, 1790). U delu Herkunft der Baltischen Wenden (1872) Ouandt proširuje granice Bele Srbije na istoku kako bi obuhvatio grupacije Belih Srba u Opolu, Poznanju, Kališču i Gnjeznu.(51) Uzimajući u obzir položaj Srba, Surpe prema belešci Alfreda Velikog (871-899), Quandt je uveren da su Srbi Germanije, Velikopoljske\ Opola/Sleske jedan narod: „Surpi su isto što i Opolini i narod koji živi u Poznanju, Kalisču i Gnjeznu." Zanimljivo je, i treba podvući, da u poslednje vreme, kada se činjenice o tome posmatraju iz sasvim druge perspektive, H. Kunstmann korene Opolina i Polina pronalazi među balkanskim Slovenima (Wer waren Opolini des Geographus Bavarus, und woher kommt das Ethnonym Polonia?).

KA RECI BUG
Šafarik i drugi cenjeni slavisti sigurni su da su u nekom trenutku granice Bele Srbije sezale sve do Buga i dalje. Neki naučnici veruju da su drevni Bužani bili izvorno Srbi. Čuveni istoričar G. Krek, na primer, piše: ,,U drevna vremena na Bugu su bili Bužani, slovensko pleme koje se nekada zvalo Srbi." Veliko i moćno pleme koje je sredinom IX veka držalo oko 231 grad {Busani habent civitates CCXXXI), naseljavajući granična područja koja odvajaju Poljsku od

(50) Pored nekoliko srpskih dijalekata kojima se govorilo istočno od Odre, postoje i druge zanimljive lingvističke sličnosti (npr. M. Gruchmanova, Lužycko-Wielkopolska izomorfa nom.-acc.-voc. Pl. Dny, Z polskich studiow slawistycznych 5, 1978).
(51) Opole se odnosi vojvodstvo Opole u Šleskoj ranog srednjeg veka, sa sedištem u Opolu, na reci Odri, koje je, kažu, imato dvadeset gradova sredinom IX veka {Opolini, civita-tes XX). Ime Opol je slovenska reč za teritorijalnu zajednicu. Danas je Opol ime jednog grada i okruga u jugozapadnoj Poljskoj. W. Ho!ubowicz, Opolu w wiekach X-XII, 1956. H. Borek, Opolszyzna w švvietle nazw miejscowych, 1972.)

Bele Rusije, Crvene Rusije i Kijevske Rusije, Bužani ('бужане, зане седоша по Бугу'), kasnije Volini ili Volinjani ('послеже же велынане') nastanjivali su prostranu teritoriju oko reke Bug. Na teritoriji Bužana, na zapadnoj obali Buga, nalazio se region poznat kao Červia. Autoritativni germanski i poljski istoričari, J. Markvart i J. Otrebski, između ostalih, pretpostavljaju da su Červi Červije bili Srbi. Veoma poznati gradovi Červije ('ziemia grodov czer-vienskich'), smešteni su u Červijenu, uključujući i Červijen kod Čermna na Hučvi, i istorijske gradove Helm i Volin. Možda je zanimljivo i slučajno to da su manje poznati gradovi imali krajnje neuobičajena imena Sutieska ili Sutjeska, poput Sutjeske na granici Bosne i Crne Gore.

BOJKI
Dokaz u korist ove opšte oblasti kao drevne srpske domovine i polazne tačke kretanja Srba prema zapadu nalazimo u glavnom vizantijskom izvoru, naime De administrando imperio cara Konstantina Porfirogenita. O poreklu Balkanskih Srba, o tome gde su Srbi prvobitno živeli, Konstantin piše: „Srbi su potomci nekrštenih Srba, nazivanih i Beli, nastanjenih sa one strane Turske [Ugarske], u kraju koji su oni zvali Bojki, u susedstvu Franačke." {N, Županić, Bela Srbija, Narodna starina 1, 1922).

GALICIJA
Imajući u vidu da vizantijski izvori Često greše u stvarima izvan njihovog neposrednog prostornog i vremenskog domašaja, neki od ranih slovenskih stručnjaka, Šafarik, Surovjecki i drugi istaknutl naučnici, uključujući i velikog češkog naučnika Dobrovskog i Hrvata F. Račkog, ubeđeni su da je Konstantinova tvrdnja u vezi sa položajem zemlje Bojka pogrešna. Oni smatraju da je Konstantin pomešao izvedene Srbe bohemske Bojke sa izvornim Srbima galicijske Bojke, oblasti Bojka u istočnoj Galiciji, tentorije koja je, veruje se, bila stara i direktna veza između Istočnih i Južnih Slovena.

GORŠTACI BOJKE
U modernim vremenima pod imenom Bojka podrazumeva se posebna slovenska zajednica ukrajinskih gorštaka koji se razlikuju od svojih slovenskih suseda (npr. Lemka/Rusnaka, Hucula) po jeziku, odeći, arhitekturi i običajima, i čuvaju mnoge drevne običaje i rituale koji su nestali u drugim delovima Galicije i Ukrajine. Region Bojka obuhvata Visoke Beskide, istočni deo Srednjih Beskida, srednje Karpate i karpatsku dolinu. U ovoj oblasti nalaze se manji gradovi: Borinija, Borislav, Dolina, Drogobič, Medenica, Nižnji Vorota, Stari Sambor, Stri i Volove.

DUKLA
Zanimljivo je, možda i slučajno, da se na Istočnim Beskidima, u regionu Lemko, Bojka graniči sa Duklom, oblašću neobičnog naziva, koja se prostire oko grada Dukla, odmah severno od strateškog prelaza Duklja na poljskočehoslovačkoj granici. Dukia ili Duklja je, naravno, izuzetno retko ime srpskog naroda, po kojem je dobila ime prva srpska država - Dukljani srednjovekovne Duklje. (J. Udolph, Zu Deutung und Verbreitung des Namens Dukla, BnF 23, 1988; H. Kunstmann, Der Dukla-Name und sein Weg von Montenegro uber die Karpaten nach Nordwestrussland, DwS 33, 1988).

3. OD NEKRŠTENIH SRBA KOJI SU ŽIVELI NA RECI VISLI
Upečatljiv dokaz da neki od Balkanskih Srba vode poreklo iz Poljske nalazimo u delu De admtnistrando imperio. U svojoj raspravi car Konstantin Porfirogenit obaveštava nas da u Zahumlju, kneževini u obalskom delu Srbije: „Porodica plemića Mihajfa Viševića, sina Višete, kneza Zahumljana, potiče od nekrštenih Srba koji su živeli na reci Visli i zvali se Liciki."

LICIKI
Većina naučnika sklona je da prihvati poljsku istoriografiju iz XIX veka, po kojoj je ime Liciki izvedeno od lug, stare slovenske reči za baruštinu, močvarno zemljište, pašnjak, šumsko zemljište i pustaru. Dakle, Lugizi, Ligizi, Liciki i druge varijante su paralelna arhaična imena Poijana, čije je ime izvedeno iz stare slovenske reči slične semantike. Prema L. Niderleu, međutim, verovatnije je da su Liciki generičko ime za Poljake, izvedeno od jednog od poznatijih i najzapadnijih poljskih plemena/naroda, Licicavika, kao u: „Sclavi qui dicuntur Licicaviki i longius degentes barbari... Licicaviki", koji se graniče sa srpskim zemljama zapadno od Odre." (J. Widajewicz, Licicaviki Widukina, SiO 6,1927. G. Labuda, Licicaviki, StS 3,1967).

VIS, VISLA, VIŠEVIĆ, VIŠEVO
Patronim Višević sigurno ukazuje na poreklo kuće Viševića od Vis/Visla/Visiani. U nekoliko mesta u srednjovekovnom Zahumlju nalazimo toponimijski dokaz u korist porekla Vislana od drugih srpskih porodica: npr. Viševa župa ili okrug; Viševa, lokalni naziv za gornji tok Neretve (T, Wasilewski, Administracja bizantynska na ziemiach slawianskich i jej polityka wobec Siowian wXI-XII w, KwA 70,1973; Wislanska dynastia i jej zachumskie paiistwo w IX-Xw,PaM15, 1965).

CIVITATES OMNES ROMANOOS
Mihajlo Višević, anti-vizantijski i pro-bugarski orijentisani bliski saveznik veoma učenog i moćnog vladara Bugarske, i borca za slovenstvo, cara Simeona (893-927), čija je rezidencija bila u Preslavu, bio je snažan politički faktor u dešavanjima van granica Zahumlja: „Godine 925. papa Jovan X poziva Mihaila {Michaele exellentissimo duce Chulmorum) da zajedno sa hrvatskim vladarem Tomislavom učestvuje u rešavanju crkvenih pitanja u Hrvatskoj-Dalmaciji". Jedan natpis pronađen na Stonu svedoči o tome da je Mihaiio sebe smatrao najvišom vlašću u stvarima vizantijskih gradova duž dalmatinske obale:
„MIHAELVS FORTITER SVPER REGO PACIFICO CIVITATES OMNES ROMANOOS."

REX SCLAVORUM CIVITATEM SIPONTUM
Mihailovu vlast priznavali su i na suprotnoj obali Jadrana, na apulijanskoj mamuzi italijanske čizme. Pošto je prešao Jadran, Mihailo je 926. godine pokorio vizantijski Siponto, otvarajući put sve masovnijem naseljavanju Srba na poluostrvo Gargano. „Comprendit Michael rex Sclavorum civitatem Sipontum."