Tema: Luzicki Srbi kroz istoriju

SRBI PROTIV SRBA
Decenijama kasnije srpska naselja u južnoj Italiji predvodiće Srbe poreklom iz Ilirije, preko Poljske (?), u borbi protiv Srba osvajača poreklom iz germanske Bele Srbije. Godine 981. srpske snage regrutovane u jugoistočnoj Italiji, ojacane sa oko 40 000 Srba najamnika pod zapovedništvom Vukašina {40 000 pagani condotti dal loro re Bullicassinus), aktivno su učestvovale u odbrani Kalabrije protiv snaga germanskog cara Otona, uključuud i srpske snage iz germanske Bele Srbije i srpske vitezove koji su služili kao telesna garda cara Otona.

ŽUPAN GLUBIŠA
Izgleda da se u nekim slučajevima Srbi održali kao nezavisna nacionalno-politička zajednica sve do sredine XI veka: „Kada su srpski župani (npr. Župan Andreja, župan Glubiša) vladali određenim brojem opština u oblasti Gargano (npr. Devia, Varano), u kojima su zabeleženi starosedeoci sa srpskim imenima (npr. Drago, Radovit)." U ovoj opštoj oblasti u prezimenima (npr. Scavone, Schiavone, Cito, Pribo, Pissichio, Stano), u imenima sela (npr. Castellucium de Slavis, Lesin, Peschici, Schtavi) i toponimima (npr. rione degli Schiavonia, Monte Schiavoni, Ponte degli Schiavoni, Schiauni, Ponte Schiavo, Piano Schiavi) nalazimo brojne upute na slovenska naselja.(52)

SRBUI, POLJACI
Jedan događaj u drugoj polovini XIV veka pojašnjava da su bosanski Srbi verovali da su Srbi i Poljaci jedan narod, koji je, s obzirom na zajedničke pretke, imao obavezu da jedan drugom pritekne u nevolji, u ovom slučaju radilo se o pretnji Turaka.

(52) M. Resetar, Die serbokroatischen Kolonien Suditalens, 1911. G. Reichenkron, Serbo-kroatisches aus Suditalien, ZsP, 12, 1934. G. Rohlfs, Ignote colonie slave sulle coste del Gargano, CeR 3, 1958. M. Hraste, Nepoznate slavenske kolonije na obalama Gargana, Kolo Matice hrvatske, 1963. G. Rohffs, Slavische Kolonisation in Suditalien, SuD 29, 1970.
KRAL SERBLEM
Godine 1440. Stevan Tvrtko II (1440-43), kralj Bosne i svih Srba (MILOSTIJU BOŽNOM MI GOSPODIN KRAL SERBLEM), pozivajući se na zajedničke pretke, jezik i interese, zatražio je pomoć od novoizabranog slovenskog kralja Ugarske, Poljaka Vladislava Varniceka (1440-1444).

ISTI PRADJEDOVI
Istorijski spisi odražavaju slovo i duh ranog panslavizma. Mađarski izvori iz istog vremena sadrže jasnu potvrdu teze koju je Vladislavljevom dvoru u Budimu podneo izaslanik Stevana Tvrtka, naime teze o zajedničkim precima Poljaka i Srba (Srbiji). Hrvatski prevod latinskog originala glasi ovako: „Dođe i od kralja bosanskoga sjajne poslanstvo odličnih muževa. Ovi su izpričavši porietlo svoga plemena izticali da su Bošnjakom isti pradjedovi bili, koji i Poljakom, te da im je zajednički jezik, koji govore; i da se radi te rek bi srodnosti jezika i porietla njihov kralj živo raduje, što je Vladislav - kako se pronio glas - sretan u svojih podhvatih. Mnogo su nadalje izticali priliku, kako bi se radi srodnosti i susjedstva mogli, dapače i morali ujedinjenom snagom i savjetom među sobom pomagati proti užasnomu zulumu turskomu koji im preti. Osim toga zatražiše da se ugovor i prijateljstvo, koje su svi dotadanji kraljevi najvećom svetošću poštivali i čuvali, među Bosnom i Ugarskom sklopi ili obnovi. Poslanikom bi milostivo odgovoreno: da je pravo što se uspjeh i napredak Vladislavov njihovu kralju sviđa, toli radi onoga jezika i porietla, koje spominju, koli radi toga, što je jednim i drugim malo ne jednako do toga, da se što prije sva Ugarska umiri, te krjepkimi silami proti zajedničkomu dušmaninu vojna povede. Zatim im zahvališe što je njihov kralj sam obrekao, da će u zgodan čas pomagati Ugarskoj proti Turkom i zborom i tvorom, pa ih obodriše neka bi kralj do kraja uztrajao u toj namisli. Napokon bje ugovor medju kraljevi i kraljevinami utvrđen." (V. Klaić, Povijest Bosne: do propasti kraijevstva, 1882).

VEĆI TURCI OD SAMIH TURAKA
Zapravo, onda, a i kasnije, poljsko učesće u bosanskim stvarima bilo je daleko od bratskog. Poljski vitezovi su učestvovali u povremenim krstaškim pohodima protiv uzornih hrišćana Bosne. Vekovima kasnije, Poljaci koji su služili u Otomanskoj i Austrijskoj okupacionoj vojsci i administraciji bili su na zlu glasu zbog neprijateljskog postupanja prema starosedeocima. Incident koji se dogodio u Prištini 1877. g. možda najbolje oslikava slovo i duh poljske politike: „Knjige u Prištini su bile iz Beograda, ali pošto je izgledalo da imaju jedino čitanke prilagođene za najmlađu decu, upitali smo imaju li kakvu istoriju Srbije. Učitelj se krišom obazre, pa reče da ima jednu, ali se ne usuđuje da je otvoreno koristi. „Zašto?" Jer oficiri turske vojske često dolaze i vise po našoj školi, a konjički oficiri su često Ugari, Kozaci ili Poljaci, pa mogu da čitaju srpske knjige."„Ali te suvoparne istorije ne sadrže ništa revoluciobnarno i oficiri, koji su hrišćani kao i vi, sigurno vam neće nauditi." „Ostali ne bi, ali Poljaci su veći Turci od samih Turaka. Jednog dana poljski ofitir pogleda preko ramena jednog deteta i povika: 'Hej, učitelju! Štaj'a to ovde vidim? Ovo su knjige iz kneževine [Srbije], a u njima ima i nešto o istoriji Srbije. Ako vas opet uhvatim s ovim, prijaviću vas vlastima'. Tresao sam se od glave do pete i nisam znao šta bih rekao ili učinio; ali, na svu sreću, bio je tu i jedan kozak, dezerter iz Ruske vojske, dobar čovek, koji nam je uvek pomagao; on je isterao Poljaka iz učionice i rekao mu ljutito da oni nisu poslati u Prištinu da se bave srpskim školama." {G. Muir Mackenzie, A. P. Irby, The Slavonic Provinces of Turkey in Europe, 1877).

CRNI PAPA
Treba reći da su u Drugom svetskom ratu muslimanske vođe krivicu za krstaške ratove i genocid nad Srbima i haos u Bosni prevalili direktno na pleća austrougarskog 'crnog pape', Vladimira Ledohovskog, vrhovnog vođe Jezuita, koji je, inspirisan možda poremećenim vizijama božanske poljske misije, izgleda, podržao rimokatolički krstaški rat protiv šizmatika u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi.

4. NIJEDAN NAROD NA SVETU
Iako veoma malo znamo o starosedeocima iz unutrašnjosti Poljske, različiti inostrani izvori pružaju jasnu sliku o spoljašnjosti i karakteru, industriji, trgovini i civilizaciji Slovena na Ptolomejevom Slovenskom moru, na Sclavorum maritimas regiones, o Srbima Vendima koji su naselili čttavu baltičku obalu sve do Vistule.

NIJEDAN NAROD NA SVETU
Ibrahim ibn Jakub, čuveni jevrejski trgovac robovima iz Andaluzije koji je živeo u X veku, veliki putnik, iskusan, razborit, istinski poznavalac ljudske prirode i talenta, smatrao je Baltičke Slovene posebno izdržljivim, hrabrim i preduzimljivim narodom. „Nisam video ljude boljeg telesnog sklopa od Slovena; visoki kao palme, crvenih obraza, zgodni. Da nisu razjedinjeni... nijedan narod na svetu ne bi mogao ni pomisliti da sa njima odmerava snagu. Oni naseljavaju zemlje bogate resursima i hranom. Bave se zemljoradnjom i izradom mnogih korisnih predmeta, prednačeći u tome u odnosu na druge severne narode." (J. Widajewicz, Studia na relacja o Slowianach Ibrahim ibn Jakuba, 1949. T. Lewicki, Žrodla arabskie do dziejow slowianszczyzny, 1956-58).

PO MORE
Strani arheološki izvori dokazuju i dokumentuju rano prvenstvo Baltičkih Slovena u osnivanju gradskih centara industrije i trgovine. O drevnom Volinu ili civitas Sclavorum Wolin ili magna civitas Wolin, Helmold piše: „Jedno vreme je uistinu bio najveći od svih gradova Evrope." Volin je takođe zaista bio jedan od najbogatijih gradova Evrope: ,,I Sloveni življahu u njemu i mešovito stanovništvo drugih naroda, Grka i Varvara... Bogat robom svih naroda, Volin nije oskudevao ni u čemu što je bilo lepo ili retko."

ISKOPAVANJA
Novija iskopavanja otkrila su veliki trgovački i zanatski centar, sa brojnim pratećim poljoprivrednim naseljima i grobljima, piše G. P. Fehring: „O zanatstvu svedoče brodogradilišta i ogromna količina otpadaka u procesu obrade gvožđa, rogova i plemenitih metala; postoje naznake topljenja gvožđa, zlatarskog i draguljarskog zanata. O trgovini svedoče tegovi i vage i prisustvo uvezene robe kao što su krojačka kreda, novac iz Hedebija, skandinavski nakit, perle od stakla i poludragog kamenja, fragmenti staklenog posuđa i kineska svila. Izdeljena, gusto naseljena središnja naselja sa svojim trgovačkim i neznabožačkim kultnim centrom... bila su povezana sa predgrađima sa severne i južne strane, predgrađima za koja je bila karakteristična zanatska proizvodnja u jednom i ribolov u drugom." (TheArchaeology of Medieval Germany 1991).

PREHRIŠĆANSKA CIVILIZACIJA
Veliki gradovi na Baltiku dugo su bili vitalni centri prehrišćanske civilizacije i, po rečima ljutih i nepomirljivih hrišćanskih protivnika, mesta „grandioznih hramova, izuzetne lepote i predivne građe, oltara izvanrednog majstorstva, sa ogromnim idolima, prelepo izvajanim i prekrivenim najlepšim mogućim ukrasima."

TOLERANCIJA
„Paganski slovenski centri bili su čuveni po svojoj toleranciji. U Volinu, piše Helmold, stranci Saksonci takođe su dobili pravo da žive ravnopravno sa ostalima, pod uslovom da ne ispovedaju otvoreno hrišćansku veru. Hrišćanski knezovi su u vremenima nedaća mogli naći mir i utočište u paganskom Volinu." Posle krvavih dinastičkih sukoba sa sinom Svenom (Rašljobradim, 985-1014), poraženi i ranjeni kralj Harald ukrcava se na brod i beži u najpoznatiji slovenski grad, u kojem biva srdačno primljen. S vremena na vreme, čak i nemilosrdni i bezumni misionari priznaju da su u paganskim slovenskim zemljama, u kraljevstvu đavola, bili primljeni sa velikom pokornošću i gostoljubivošću.

AZIL
Izgleda da je sistem tradicionalnog prava predviđao strog sistem azila za sve. U zemljama vojvode Vratislava: ,,U svakom od svojih gradova vojvoda je imao utvrdenje i dvor sa unutrašnjim prostorijama i zakon je predviđao da se svako ko tu pobegne, može skloniti od neprijatelja koji bi ga pratio i ostati na sigurnom i netaknut."

RAZUMNA, SVESNA TOLERANCIJA
Dok je za hrišćanske misionare bila sasvim uobicajena demonizacija paganskih Slovena, u uslovima mržnje i ubijanja, nazivanje njihovih paganskih protivnika okrutnim varvarima, grešnim divljacima i divljim zverima, podsticanje hrišćanskih 'krstaša' na ubijanje, nasilje i genocid nad svima koji su svojim razuzdanim vratovima odbacili jaram pokornosti, svi dokazi ukazuju na to da su Sloveni, kada i gde je to bilo moguće, uprkos veoma snažnim provokacijama, kao što to ilustruje slučaj biskupa Bernarda, odgovarali razumnom, svesnom i civilizovanom tolerancijom.

SLAVA MUČENIŠTVA
Rešen da stekne slavu mučenika, da prevari pagane da ubiju božjeg slugu i podstakne veliki krstaški rat protiv varavara pagana, obuzet ludilom i zlom, biskup Bernard izazvao je dobre građane Volina na sledeće: „Ako ne verujete mojim rečima, verujte mojim delima. Zapalite neke kuće koje su od starosti oronule i više nikome nisu od koristi i bacite me u njih: ako, kad kuću zahvati plamen izađem iz vatre nepovređen, to znači da me je poslao Onaj čijoj su vlasti potčinjeni vatra i svaka stvorena stvar i kome služe svi elementi." Prozrevši ovu zlu nameru, dobri ljudi, umesto nasiljem, odgovoriše razumno i ljudski. 'Paganski' sveštenici i stariji ljudi, kad ovo čuše, okupiše se na savetovanju i rekoše: „Ovo je budalasta i očajna osoba koja... traži smrt i svojevoljno ide u smrt. Mi smo okruženi nevaljalstvom, koje traži osvetu, jer mi smo ga odbili i on nas je uključio u svoje sopstveno uništenje. Jer ako se jedna kuća zapali, biće uništen čitav grad. Mi se, prema tome, moramo čuvati i ne smemo slušati one što imaju bolestan um... Ako onda hoćemo da zaštitimo svoje sopstvene interese, nećemo povrediti ovog čoveka, nego ćemo ga proterati sa naše teritorije i, ukrcavši ga na brod, poslati preko mora u neku drugu zemlju."

5. NEC MALIGNUM NEC FRAUDLENTUM
Svi izvori saglasni su u tome da su Sloveni bili častan i pristojan narod. Iako žestoki na bojnom polju, piše Prokopije, daleko od toga da su bili zao ili podmukao narod: „Ingenium ipsis nec malignum nec fraudlentum".

GOSTOUUBIVOST, HUMANOST
U drugoj polovini VI veka, u vreme kada su slovenska plemena preduzimala napade na Solun i naseljavala se u Makedoniji i Grčkoj, jedan od najvećih vizantijskih vladara, car Mavrikije (582-602), odaje priznanje njihovom velikom gostoprimstvu prema strancima i čovečnom postupanju prema zarobljenicima. Mavrikije takođe ističe da su žene čestite, što je osobina koju potvrđuju i hrišćanski posmatrači u srednjovekovnoj Germaniji.
ČASNIJI, SRDAČNIJI
Plemenitu prirodu, čast i pristojnost Baltičkih Slovena potvrđuju pisani izvori. Helmold piše: „Kada su u pttanju moral i gostoljubivost, nema časnijeg i srdačnijeg naroda od njih."

INEXPERTI SUNT
Prema izvorima iz istog vremena, Baltički Sloveni {Sclavorum Maritimas regiones) nisu znali za obmanu i prevaru: „anto vero fides et societas est inter eos, ut futorum et fraudium penitus inexperti sunt". Čak i najagresivniji i najnetrpeljiviji krstaši priznaju da Baltički Sloveni nisu bili dostigli hrišćanske standarde kad su u pitanju pojmovi obmane, prevare i krađe: „Tolika vera i poverenje vladaju među ljudima, da niti kutija imaju, niti zaključavaju kovčege. Nikada tamo ne videsmo brave, niti ključa, i oni sami čudjahu se videći naša uvezana sedla i zaključane kovčege. Odeću, novac i sve druge dragocenosti čuvali su u kovčezima i velikim krčazima, koji jedva da su bili pokriveni, jer se nisu plašili prevare, niti su kad takva iskustva imali." (Vita 5. Ottonis).

U STILU SLAVONACA
Prema svim izvorima najveći slovenski greh bio je nekakav duboko ukorenjeni prostakluk. Govoreći o danskom nadbiskupu, jedan od Otovih biografa piše: „Bio je dobar i pošten čovek i voleo da sluša o dobrim stvarima: bio je takođe i učen i posvećen, mada je spolja imao prostačke slovenske manire. Jer to je bio slučaj sa svim ljudima te zemlje, da se, uprkos tome što žive u blagostanju i bogatstvu, ponašaju grubo, neobrazovano i prostački."

PROŽIMAJUĆA DOBROTA
Izgleda da je nekakva prožimajuća, trpeljiva dobrota bila jedna od najgorih i najneprijatnijih strana slovenskog prostakluka, grešno stanje koje je Oto, između ostalih, pokušao da ispravi: „Biskup je jednom prilikom primetio kako se neki dečaci igraju na otvorenom... Božji čovek se zaustavi i obrati srdačnim glasom onima što ga okruživahu pitajući da li među njima ima krštenih. Oni se međusobno zgledaše i počeše isturati napred one koji su bili kršteni. Biskup ih onda pozva na stranu i upita da li žele da održe veru u svoje krštenje. Kad čvrsto potvrdiše da žele, biskup reče: 'Ako želite da budete hrišćani i da čuvate veru u kojoj ste kršteni, ne smete puštati u svoje igre one mladiće koji nisu kršteni i koji nisu vernici.' Po savetu biskupa, da se sličan sa sličnim druži, mladići kojf su bili kršteni počeše da odbacuju i mrze one koji nisu bili kršteni, ne dozvoljavajud im da učestvuju u njihovim igrama."

HRIŠĆANSKA POLITIKA
Svi dokazi zapravo upućuju na to da slovenski otpor prema hrišćanstvu nije bio toliko otpor prema hrišćanskoj teologiji, koliko prema hrišćanskoj politici. Jedan savremeni hrišćanski komentator rezimirao je pravu prirodu borbe, paganskog oslobođenja od hrišćanskog ropstva sledećim rečima: „Borba za slobodu i izbegavanje pravog ropstva." O političko-ekonomskoj situaciji sredinom XI veka Widukind of Corvey piše: „Mnogi dani su tako prolazili, jedna strana se sa promenljivim uspehom borila za slavu i širenje carstva, a druga za slobodu. Slovenima je draži bio rat od mira, stavljali su dragu im slobodu ispred udobnosti."

LOPOVI, RAZBOJNICI
Na jednom drugom nivou, bio je to konflikt suprotstavljenih društveno-etičkih sistema. Slede reči borca za stari poredak u Pomeraniji, bogatoj zemlji, u kojoj, kažu, nije bilo siromašnih ljudi i prosjaka: „Šta moramo učiniti sa tobom? Nećemo napustiti zakone naših očeva i zadovoljni smo religijom koju imamo. Među hrišćanima ima lopova i razbojnika, i onih koji su lišeni stopala i očiju; sve vrste zločina i kazni mogu se kod njih naći, i da jedan hrišćanin proklinje drugog hrišćanina. Neka takva religija bude što dalje od nas."

U RATU
Iako časni, gostoljubivi, ljubazni i marljivi u miru, u ratu su Sloveni bili ravnopravan takmac svojim germanskim i skandinavskim susedima. U srednjovekovnim spisima stoji da su Sloveni bili odvažniji i okrutniji od Franaka. U slučaju stanovništva Galicije al-Mas'udi piše: „Jedan čovek iz Galicije nosi se sa nekoliko Franaka." Arapski izvori navode zapravo odnos jedan prema deset: {u vreme kralja Mješka J) „Poljsku je branila vojska od 3000 naoružanih muškaraca, od kojih je 100 vredelo kao 1000 drugih." Početkom XII veka germanski izvori opisuju Pomerance kao slobodan, nezavisan i nepokoran nehrišćanski narod: „Pomeranski Ijudi su vešti ratnici i na kopnu i na moru i, pošto su nekad živeli od pljačke i pustošenja, i zahvaljujud svojoj urođenoj žestini nikad pokoreni, bili su veoma udaljeni od hrišćanske vere i plemenitosti." Isti izvor dodaje sledeći detalj: ,,I više od toga, konji su u ovoj zemlji veliki i jaki, a svaki vojnik bori se bez štitonoše, držeći sam svoju opremu i štit, ispunjavajući svoje vojne zadatke sa izuzetnom okretnošću i energičnošću."

VIŠE IGRA NEGO RAT
Što se tiče Skandinavaca, ljutih Vikinga, srednjovekovni zapis je više nego jasan da se ni najokrutniji Vikinzi nisu mogli meriti sa Baltičkim Slovenima. U stvari, u tolikoj meri, da je rat protiv Danaca bio shvatan više kao igra nego kao rat

ZATVORENICI
Prema vizantijskom izvoru iz VII veka, Sloveni su bili čuveni po svom relativno humanom postupanju prema zatvorenicima: „Sloveni ne pretvaraju svoje zatvorenike u isti vid ropstva, kako to čine drugi narodi. Oni ih ne drže neodređeno vreme i ostavljaju im da biraju između sledećih mogućnosti: da se vrate kući, pod uslovom da plate otkup, ili da budu u ropstvu dok ne postanu oslobođenici i ponovo njihovi prijatelji."

.

VOJVODA MISLAV
Posle njegovog preobraćenja, vojvodu Mislava od Uznoima pitali su da li bi bilo šta uzeo silom od drugoga. On je odgovorio: „Nisam učinio nasilje ni prema kome, ali imam dosta zatvorenika koji mi mnogo duguju. Oto, božji čovek, reče: Ispitaj da li je iko od njih hrišćanin.' Kad je to proverio, našao je da su mnogi iz zemlje Danaca hrišćani. Ove je smesta postrojio pred našeg svetog oca, nakon što ih je potpuno razrešio dugova." Kasnije je, tek uz ogromne teškoće, 'božji čovek' izdejstvovao slobodu za sina plemenitog danskog vođe, koji je dugovao vojvodi Mislavu pet stotina maraka. Naravno, podrazumeva se da one stravične, zverske, genocidne zločine hrišćana protiv vojvode Mislava, njegovog naroda i svih drugih pagana, nikada nisu pomenuli ni 'božji čovek', ni njegovi sledbenici, niti se o tome na bilo koji način i u bilo kom obliku ikada raspravljalo.