Tema: Srpski vladari kroz istoriju

Knez Milan Obrenović II 1839-1839


Milan Obrenović II (*21. oktobar 1819. u Kragujevcu; †8. jul 1839.) je bio 1839. godine knez Srbije kao prvi prestolonaslednik Obrenovića.

Bio je stariji sin kneza Miloša I Obrenovića i kneginje Ljubice, brat kneza Mihaila. Iako je bio celog života bolešljiv i nije ni imao redovno sistematsko obrazovanje, uspeo je da delimično izgradi izvesne političke poglede i shvatanja, ali je ipak bolest sušice vremenom sprečila njegov razvoj i delatnost. Na presto je došao abdikacijom kneza Miloša (13. jun) i vladao je do 8. jula 1839. godine, kada je umro. Usled bolesti i suprotstavljanja Saveta Namesništva nije imao priliku da kao knez potpiše ni jedan akt. U istoriju Srba ušao je kao vladar sa najkraćim periodom vladavine (25 dana).

Na prestolu ga je nasledio mlađi brat knez Mihailo Obrenović.



Prva vladavina U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale knjeginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila. Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put, 26. juna 1839. i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo (Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević). Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog Kneza Aleksandra Karađorđevića 1843.

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava .
O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je knjeginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan. Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2 jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.

Nakon Banata, knez Mihailo odlazi u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču sa groficom Julijom Hunjadi, iz plemena Hunjadi Janoša-Sabinjanina Janka, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.

Knez Mihailo III Obrenović 1839-1842 i 1860-1868

Knez Mihailo III Obrenović, najmlađe dete kneza Miloša i knjeginje Ljubice se rodio je 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Što je više rastao, sve je češće viđao bure koje su se u to vreme dizale oko njeovog oca Miloša. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijela, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija se udala u Zemunu za jednog običnog trgovca, Todora Hadži Bajića. Druga kći Savka udala se za bogatog srpskog plemića Jovana Nikolića u Temišvaru. Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega nepunih mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučili da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića (1860-1868)


Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine. Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je "Turski Ustav", došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima. Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine društvo Srpske Slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: "Zakon je najviša volja u Srbiji." 3. juna 1862. godine, na Čukur-Česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada otputovao u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada na scenu dolazi mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleskom dvoru poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo javlja narodu da je uspeo zadobiti zadovoljenje da se Tirci isele iz Srbije, osim gradova, u kojima će ostati samo posade vojske i da se gradovi Užice i Soko poruše. Na praznik Duhovi, 23. maja 1885., knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.

U jesen, 1866., knez Mihailo zahteva pismeno: da Porta digne svoje posade, koje drži u srpskkim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša javio je 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove koje u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradiovi. Knez odlazo brodom u Carigrad 18. marta 1866. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej , pozdravio ga dobrodošlicom i odvedeo do sultana. 30. marta 1866. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. U veče su beograđani u čast kneza Mihaila su priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu
6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predaje knezu Mihailu ključeve od sviju gradova u Srbiji, a zatim se na beogradskim tvrđava istače srpska i turska zastava.
Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže.

Tako je Mihailo Obrenović u 1867. stajao na vrhuncu svoje slave. U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis "Velika Srbadija".

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku


Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji , protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije.
Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovnović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja 1869. knez Mihailo je krenuo kočijama da se proveze do Košutnjaka oko 10 časova izjutra. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: "Dakle, istina je.". Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijem sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Grašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila-smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili Knjaza Mihaila i da su kažnjeni smrću.

Nacionalna žalost je trajala tri dana. Knez Mihailo je sahranjen na napuštenom Markovom groblju u Beogradu uz vojne počasti.

Karađorđevići 1842-1858


Knez Aleksandar Karađorđević 1842-1858

Najmlađi sin Karađorđa i Jelene, Aleksandar, rođen je u Topoli 11. oktobra 1806. (po novom kalendaru). Školovao se u Hotinu u Besarabiji (Rusija), pod pokroviteljstvom ruskog cara. Oženio se 1830. godine Persidom, ćerkom vojvode Jevrema Nenadovića. Imali su devetoro dece: ćerke Poleksiju, Kleopatru, Jelenu i Jelisavetu, i sinove Aleksija, Svetozara, Andreja (sva trojica umrli kao deca), Petra i Arsena.

Krajem 1839. posle sultanskog fermana o potvrdi kneževskog dostojanstva Kneza Mihaila Obrenovića, porodica Karađorđević vratila se u Srbiju. Aleksandar je stupio u službu pri Glavnom štabu srpske vojske, a potom je unapređen u čin poručnika i postavljen za ađutanta Kneza Mihaila.

Posle političkih sukoba izazvanih nepoštovanjem takozvanog “Turskog ustava” i abdikacije Miloša, a zatim i Mihaila Obrenovića, na narodnoj skupštini održanoj na Vračaru, 14. septembra 1842, Aleksandar Karađorđević izabran je za kneza Srbije. Nakon priznavanja kneževske titule od strane Rusije i Turske, Knez Aleksandar se okrenuo reformama i uvođenju novih ustanova, kako bi se ubrzao razvoj srpske države. Donet je kodeks građanskog prava, uvedena stajaća vojska, osnovana topolivnica, unapređene su postojeće i osnovane nove škole, Narodna biblioteka i Narodni muzej.

U Mađarskoj revoluciji 1848. u Vojvodini, učestvuju i čete dobrovoljaca iz Srbije pod komandom Stevana Knićanina, koje je kao pomoć Srbima u njihovoj borbi za autonomiju poslao Knez Aleksandar Karađorđević. Kao nastavak nacionalno-političkog pokreta iz 1848, razvila se panslavistička ideja o Jugoslovenskoj Kraljevini, koja je uz “Načertanije” Ilije Garašanina, četiri godine ranije napisan srpski politički program, uticala da osnov srpske spoljne politike postane svest o misiji oslobađanja svih južnoslovenskih naroda od austrijske i turske vlasti.

U unutrašnjoj politici, Knez Aleksandar dolazi u sukob sa članovima Sovjeta, što kulminira sazivanjem Svetoandrejske narodne skupštine u decembru 1858, koja je iznudila njegovu abdikaciju.

Posle silaska sa kneževskog trona, Knez Aleksandar se povukao na svoje imanje u blizini Temišvara (Rumunija). Njegov miran život poremetila je optužba da je za zaverenike u atentatu na Kneza Mihaila obezbedio novac i oružje. Osuda za delo koje nije učinio duboko ga je povredila. Dinastičke borbe su se još više rasplamsale, i Knez Aleksandar tek tada uzima aktivno učešće u njima. U svojim izjavama gnušao se pomisli na nedelo koje su mu pripisivali protivnici, boreći se svom snagom da na srpski presto ponovo dođe jedan Karađorđević.

Knez Aleksandar Karađorđević umro je u Temišvaru, 3. maja 1885. (po novom kalendaru). Sahranjen je u Beču, a njegovi zemni ostaci preneti su 1912. u zadužbinu Kralja Petra I na Oplencu.

Obrenovići (1858-1882)


Knez Miloš Obrenović (1815 – 1839). i od (1858 – 1860).

Knez Miloš Obrenović (18. mart 1780. — 26. septembar 1860) vladao je Srbijom od (1815 – 1839). i od (1858 – 1860). godine. Bio je veliki državnik i diplomata. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi.

Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao.

Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.

Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.

Knez Mihailo III Obrenović 1839-1842 i 1860-1868

Knez Mihailo III Obrenović, najmlađe dete kneza Miloša i knjeginje Ljubice se rodio je 4. septembra 1823. u Kragujevcu. Što je više rastao, sve je češće viđao bure koje su se u to vreme dizale oko njeovog oca Miloša. Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijela, Savku (Jelisavetu) i Petriju. Petrija se udala u Zemunu za jednog običnog trgovca, Todora Hadži Bajića. Druga kći Savka udala se za bogatog srpskog plemića Jovana Nikolića u Temišvaru. Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat Milan I Obrenović je dobio presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega nepunih mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučili da se na presto dovede drugi Milošev sin Mihailo Obrenović.

Prva vladavina

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale knjeginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila. Knez je pre dolaska u Srbiju, otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo odlazi u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put, 26. juna 1839. i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo (Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević). Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog Kneza Aleksandra Karađorđevića 1843.

Nakon bune Tome-Vučića Perišića, knez Mihailo se povukao iz zemlje zajedno sa još hiljadu svojih pristalica preko Save i Dunava .
O njegovoj sudbini odlučili su Austrija i Turska. Knez Mihailo je upućen zajedno sa svojom majkom i onima koji su krenuli za njim u Banat, na imanje svoje sestre Savke Nikolić, dok je knjeginja Ljubica poslata u Novi Sad, gde su pošli njeni deveri Jevrem i Jovan. Tu je i umrla 14. maja 1843. Knez Mihailo je sve organizovao oko sahrane svoje majke u fruškogorskom manastiru Krušedolu. Knez Mihailo je brižljivo čekao kada će se ponovo vratiti u Srbiju. Uputio je pismo Vučiću i Knićaninu 2 jula 1853. u kojim ih obaveštava da neće nasilno opet krenuti na Srbiju jer ne želi da gazi preko srpskih leševa.

Nakon Banata, knez Mihailo odlazi u Beč sa svojim ocem, i svim onim koji su ga poznavali. Tu je raspolagao velikim očevim imanjem. Putovao je po Evropi, ne kao besposlen čovek, već u potrazi za svojom životnom saputnicom. Mihailo se 1853. godine oženio u Beču sa groficom Julijom Hunjadi, iz plemena Hunjadi Janoša-Sabinjanina Janka, čiji je sin Matija Korvin bio mađarski kralj. U Beču je naučio savršeno da govori francuski i nemački jezik.

Druga vladavina kneza Mihaila Obrenovića (1860-1868)


Knez Mihailo je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine. Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je "Turski Ustav", došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima. Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine društvo Srpske Slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: "Zakon je najviša volja u Srbiji." 3. juna 1862. godine, na Čukur-Česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada otputovao u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada na scenu dolazi mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleskom dvoru poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo javlja narodu da je uspeo zadobiti zadovoljenje da se Tirci isele iz Srbije, osim gradova, u kojima će ostati samo posade vojske i da se gradovi Užice i Soko poruše. Na praznik Duhovi, 23. maja 1885., knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara.

U jesen, 1866., knez Mihailo zahteva pismeno: da Porta digne svoje posade, koje drži u srpskkim gradovima. Veliki turski vezir Ali paša javio je 19. februara 1867. da sultan ustupa Srbiji sve gradove koje u kojima se nalazi turska posada, ali da se u istim gradovima pored srpske razvije i turska zastava.

Knez Mihailo dobija pismo od sultana da dođe i primi ferman kojim se prepuštaju Srbiji pomenuti gradiovi. Knez odlazo brodom u Carigrad 18. marta 1866. Prvo je svratio kod rumunskog kneza u Bukureštu, a zatim produžio za Carigrad. Po dolasku u Carigrad ga je dočekao Ćamil bej , pozdravio ga dobrodošlicom i odvedeo do sultana. 30. marta 1866. knez Mihailo je imao oproštajnu audijenciju kod sultana. Pri rastanku sultan je predao knezu Mihailu svojeručno ferman, kojim mu poverava gradove u Srbiji.

Knez Mihailo se vraća 4. aprila iste godine u Beograd gde ga pozdravlja oduševljeni narod. Sa njim je došao i Ali Riza paša, zapovednik beogradskog grada, koji ga je pratio u Carigrad. U veče su beograđani u čast kneza Mihaila su priredili bakljadu kakvu Beograd nije dotad video.

Ilustracija predaje ključeva grada Beograda knezu Mihailu na Kalemegdanu
6. aprila 1867. na Kalemegdanu je pročitan sultanski ferman od 29. marta, i Ali Riza paša, poslednji beogradski muhafis, predaje knezu Mihailu ključeve od sviju gradova u Srbiji, a zatim se na beogradskim tvrđava istače srpska i turska zastava.
Zatim je knez na konju svečano ušao u grad, a za njim i jedna streljačka četa koja je smenila turske straže.

Tako je Mihailo Obrenović u 1867. stajao na vrhuncu svoje slave. U spoljnoj politici, knez Mihailo je zaključio ugovore sa Grčkom, Crnom Gorom i Rumunijom za zajedničku akciju na Balkanu. Knez Mihailo je prvi shvatio zadatak Srbije, označivši je Jugoslovenskim Pijemontom. Protiv Mihailovog apsolutizma najviše se borila srpska omladina kroz organizaciju Ujedinjene omladine srpske, koja je organizovana u Novom Sadu. Isto ovo udruženje je pokrenulo časopis "Velika Srbadija".

Ubistvo kneza Mihaila Obrenovića u Košutnjaku


Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji , protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije.
Glavni organizatori i izvršioci zavere su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovnović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja 1869. knez Mihailo je krenuo kočijama da se proveze do Košutnjaka oko 10 časova izjutra. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: "Dakle, istina je.". Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijem sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Grašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Katarina je lakše ranjena i dozivala je pomoć na francuskom i pridržavala mrtvog kneza. Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila-smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost.

Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili Knjaza Mihaila i da su kažnjeni smrću.

Nacionalna žalost je trajala tri dana. Knez Mihailo je sahranjen na napuštenom Markovom groblju u Beogradu uz vojne počasti.

Kralj Milan Obrenović 1882 - 1889


Kralj Milan Obrenović je rođen u Marašeštiju, blizu Jašija u Rumuniji 22. avgusta 1854. godine na veleposedu svoga oca Miloša, sina brata kneza Miloša Obrenovića, Jevrema.

Otac Milana Obrenovića je kao strani najamnik služio u rumunskoj vojsci i poginuo je u borbi sa Turcima kod Bukurešta 20. novembra 1861. Majka Milana, Elena Marija Katardži je bila ćerka rumunskoh grofa Konstantina Katardžija.

Po rođenju Milana, i Miloš i Elena Marija su se razišli.

Milan je bio jedini njihov sin, i imao je jednu sestru Tomaniju. Posle pogibije oca, o njemu se starala majka koja je vodila život raskošne aristokratkinje. Milanovom vaspitanju nije obraćala naročito pažnju. Brigu o mladom Milanu je preuzeo njegov rođak, knez Mihailo Obrenović, knez Srbije. Milan Obrenović dolazi sa šest godina u Kragujevac kod kneza Mihaila koji vodi računa o njemu. Knez mu je obezbedio izvrsnu guvernantu koja ga je vaspitavala i podučavala. Po sazrevanju, knez Mihailo šalje Milana na školovanje u Pariski Licej. Vaspitanje koje je Milan dobio u Srbiji je bilo dosta oskudno. Bio je okružen neprijatnim i neraspoloženim ljudima u Kragujevcu koji su pokušavali na sve moguće načine da ga unazade. Kao jedan od glavnih vaspitača mladog Milana Obrenovića bio je i poznati dubrovački pesnik Medo Pucić.

Odmah po proglašenju Milana Obrenovića za za kralja Srbije, počeo se naglo menjati politički život u zemlji. U to vreme počinju da se stvaraju političke stranke u Srbiji. Stvorene su buržoaske stranke: Radikalna stranka (1831), čiji je vođa bio Nikola Pašić, Liberalna stranka sa svojim vođom Jovanom Ristićem i Naprednjačka stranka kao lična stranka kralja Milana. Narod je počeo da bude nezadovoljan vladavinom kralja Milana. Bojeći se se narodnog nezadovoljstva, a i zbog nabavke novih pušaka, kralj Milan se pozvao na pravo da osnuje stajaću vojsku i naredio da se pokupi oružje naroda i stavi u magacine. Radikali su poveli žestoku borbu protiv režima kralja Milana. Seljaci Timočke krajine pružili su otpor u sakupljanju oružja i po nagovoru radikalne stranke odbili da predaju oružje. U okolini Zaječara i Knjaževca 1883. izbila je Timočka buna koju su kralj Milan i vojska ugušili. Tada je kralj Milan ukinuo narodnu vojsku i počeo da stvara redovnu vojsku, koja će mu biti verna i odana. Posle gušenja bune, kralj počine da progoni radikale zbog čega je njihov vođa, Nikola Pašić izbegao u Bugarsku i odatle nastavio svoj rad.

Kralj Srbije Milan Obrenović (1882-1889)Politika kralja Milana prema Bugarskoj se počela sve više zaoštravati zbog njegovog veleposeda Bregovo koje je pripalo Bugarskoj kao i zbog stalne pretnje da izbegle radikalske pristalice predvođene Pašićem povrate svoju nekadašnju moć. Ujedinjenje Bugarske sa Istočnom Rumelijom 1885. godine Milan je doživeo kao pripremu za osvajanje Makedonije, što ga je navelo na rat sa Bugarskom. U kratkotrajnom ratu Srbija je poražena, a glavna bitka se odvila na reci Slivnici od 5. do 7. novembra 1885. Mir je sklopljen u Bukureštu, po načelu povratka na prvobitno stanje.

Neposredno posle završetaka Srpsko-bugarskog rata, pokušan je atentat na kralja Milana na vrlo specifičan način. Naime, zaverenici su uspeli da se uvuku u Dvor i da istesterišu grede od njegovog kupatila. Samo zahvaljujući budnosti stražara koji su videli podvalu, kralj Milan Obrenović se spasao.

Zbog ljubavnih avantura došao je u buran sukob sa svojom suprugom kraljicom Natalijom. Posle brojnih peripetija, došlo je do pravno sumnjivog razvoda 1888. godine.

Kao vid prvog popuštanja pred narodom, kralj Milan je još 1. novembra 1887. godine odobrio da zbačeni episkop i mitropolit Mihailo dobija penziju, ali ne i pravo povratka u Srbiju. Iste godine je i produžena važnost Tajne konvencije uz dodatnu odredbu da će Austro-Ugarska štititi interese Obrenovića.

1888. godine proglašen je Radikalski ustav poznat po svojoj liberalnosti i naprednosti. Pri njegovom donošenju, kao uzor je upotrebljen belgijski ustav iz 1835. godine.

22. februara 1889. na proslavi Dana Kraljevine, kralj Milan je objavio svoju abdikaciju. Silazeći sa prestola, kralj Milan je, po Ustavu, odredio tri namesnika, koji su imali vladati do punoletstva kralja Aleksandra.
Posle ustupanja prestola svome maloletnom sinu, kralj Milan se još neko vreme zadržao u Srbiji. Nakon povratka kraljice Natalije u Beograd, da se nađe mladom Aleksandru, Milan je uspeo da isposluje njeno progonstvu, što je izazvalo nerede 1. juna 1891. godine u Beogradu u kojima su pale i dve žrtve. Kralj Milan je postao nepopularan. Od ruskog dvora je izgleda dobio novčanu pomoć od od dva miliona dinara pod uslovom da se zauvek povuče iz Srbije.

Vlada je na osnovu Milanovog pristanka da ispuni ovaj zahtev, 14. marta 1892. donela zakon po kome se kralju Milanu zabranjuje boravak u Srbiji i ponovo dobijanje srpskog državljanstva bez privole Narodne Skupštine. Samo u slučaju bolesti kralja Aleksandra, Milan je imao pravo da dođe i da ostane u Srbiju za vreme trajanja bolesti. U međuvremenu, kralj Aleksandar je izvršio državni udar i proglasio se punoletnim. Posle prvog odlaska i povratka u Srbiju, kralj Milan je u proleće 1895. po drugi put napustio Srbiju, a u zemlju se vratila opet proterana kraljica Natalija Obrenović.

Posle novog dogovora sa sinom, Milan se ponovo vraća u Srbiju 7. oktobra 1897. Aleksandar mu je dao položaj vrhovnog komandanta aktivne vojske, a Milan ju je počeo osposobljivati i osavremenjivati.

Na Milana Obrenovića je pokušan još jedan atentat, na Ivanjdan 1899. kada je jedan radikal pokušao da ga ubije. Milan Obrenović je odmah počeo novi obračun sa radikalima.

Do novih problema sa kraljem Aleksandrom dolazi posle njegove odluke da se oženi Dragom Mašin. Kralj Milan ga je prekorio u pismu i nije mu dao blagoslov. Nakon toga, Milan je zauvek otputovao iz Srbije krajem 1900. godine. Jedno vreme je boravio u Karlsbadu, pa zatim u Temišvaru, da bi poslednje trenutke proveo u Beču.

Nadgrobna ploča kralja MilanaTu se smrtno razboleo od upale pluća. Lekarski konzilijum koji ga je pregledao je rekao da mu nema spasa. Car Franja Josif, u znak dobrih odnosa je obezbedio jednu svoju kuću u kojoj je bolesni Milan boravio i poslao mađarskog grofa Ergenija Zičija da do zadnjeg časa bude s njim.

Često su Milana spopadali takvi bolovi, da je u očajanju tražio revolver da prekrati sebi muke. Dok je bio u agoniji, uspeo je da se poveri Zičiju da se nikako ne sahranjuje u Srbiju. Često bi po prestanku bolova, grlio Zičija, govoreći:

"Prijatelju, zar nije strašno da tako mlad umrem?"

U bunilu je često dozivao vukove, a jednom je i tražio da ga vode da gleda komad Rakovskog u pozorištu. Milan Obrenović je umro 11. februara 1901. u 47.godini života.

Sahranjen je u Krušedolu, pored knjeginje Ljubice.