Tema: Srpski vladari kroz istoriju

Resavska škola
U svojoj zadužbini, manastiru Resava (sada Manasija) organizovao je Resavsku prepisivačku školu, evropski centar za prevođenje i prepisivanje knjiga. Manastir Koporin kod Velike Plane izgradio je 1415. godine u čast svog povratka iz bitke kod Angore, kao i izlaska svoje sestre Olevere iz sultanovog harema (zakaluđerila se). Dvaput godišnje: 1. avgusta, na dan njegove smrti i 15. avgusta na dan slave ovog manastira, ćivot u Koporinu za koji se smatra da sadrži despotove mošti se otvara.

Osim biografskih radova, a posebno, Zakona o rudniku Novo Brdo (1412), Stefan Lazarević je pisao i književne radove: Pohvala knezu Lazaru (1389); Natpis na mramornom stubu na Kosovu (1404); Slovo ljubve (1409), poetsko pismo mlađem bratu Vuku (Lazareviću) verovatno upućeno kao poziv na pomirenje.

Imao je ogromnu biblioteku u kojoj je osim bogoslovskih i poučnih tekstova bilo filozofskih spisa i knjiga iz istorije i poezije. Njegova zadužbina manastir Resava, sada Manasija, bila je umetničko stecište slikara, pisaca, pesnika, pripovedača srednjovekovne Evrope.

Čitao je i pisao na staroslovenskom, prevodio sa grčkog i vladao je latinskim jezikom. Najznačajniji despotov književni rad, poetska poslanica, Slovo ljubavi jedan je od najlepših tekstova srpske književnosti, ima deset strofa čiji inicijali daju akrostih: Slovo ljubve.

Život despota Stefana od Konstantina Filosofa pokazuje da su, u vreme kad je životopis pisan, u krugu književnih ljudi oko despota Stefana bili poznati ne samo Platonova i Aristotelova filosofija i učenja Herma Trismegista, nego i Plutarhov Život Aleksandrov.

Srpska pravoslavna crkva slavi Svetog Stefana Lazarevića, despota srpskog, na dan 1. avgusta (19. jula po julijanskom kalendaru), zajedno sa njegovom majkom, Svetom knjeginjom Milicom, monahinjom Evgenijom (Velikoshimnicom Jefrosimijom).

Despot Stefan je umro 1427 god. i sahranjen je u Manasiji.

Brankovići (1427-1456)


Despot Đurađ Branković 1427 1456

Đurađ Branković, srpski despot (rođ. 1377, vladao 1427-1456), drugi sin Vuka Brankovića i Mare, ćerke kneza Lazara. Nosio je ime po svecu (Đorđu Kapadokijskom), kao i njegov unuk Đorđe Branković, iako nisu imali isto prezime, već su se po imenima očeva prezivali jedan Vuković, a drugi Stefanović. Od vremena Mavra Orbinija (1601. godine), istorija njihovu porodicu naziva Brankovićima.

Đurađ je u početku bio na strani svog ujaka, despota Stefana. Posle bitke kod Angore (1402. godine), između njih je došlo do razlaza i sukoba. Gonjen od Stefana zbog svojih veza sa Turcima, Đurađ je pobegao sultanu Sulejmanu, nasledniku Bajazita, i sa turskom vojskom pošao protiv njega. Iz borbi koja je usledila na Kosovu (21.11. 1402.), Stefan je izašao kao pobednik. Otada je Đurađ vodio turkofilsku, a despot Stefan ugrofilsku politiku u Srbiji.

Posle smrti kneginje Milice (1405. godine), Đurđu se pridružio i mlađi Stefanov brat Vuk, koji je tražio za sebe pola države. Uz pomoć sultana Sulejmana, oni su postigli znatne uspehe i dobili južni deo Srbije. Kada se protiv sultana Sulejmana podigao njegov brat sultan Musa, Vuk Lazarević je poginuo od ruke Musinih ljudi, kažnjen radi izdaje (1410. godine), a Đurađ se, majčinim posredovanjem, pomirio sa ujakom (1412. godine).

Kao zapovednik srpske vojske, Đurađ je rešio, u odlučnoj bici pod Vitošem (1413. godine), borbu između Muse i brata mu sultana Mehmeda I, napavši i pobedivši prvog.

Godinu dana posle toga (1414.), uzeo je za ženu Jerinu (Irinu) Kantakuzen. Jerina mu je bila druga žena, ime prve žene nije sačuvano (žena sa kojom je imao ćerku Jelenu i verovatno ćerku Maru), dok je Jerinom imao četiri sina i još jednu ćerku Katarinu.

Od 1422. do 1426. Đurađ se duže zadržavao u Zeti, gde je jedno vreme ratovao protiv Mlečana. 1426. godine se spominje njegov svečani doček u Dubrovniku. Te iste godine, na državnom saboru u Srebrenici, Đurađ je bio proglašen za naslednika despota Stefana. Mađari su priznali tu odredbu, ali su kao cenu za nju tražili obavezu, da će im se, posle smrti Stefanove, predati Mačva sa Beogradom i grad Golubac.

Posle Stefanove smrti (19. jula 1427.), Đurađ je postao srpski despot. Izgubivši Beograd, on je podigao na Dunavu novi grad - Smederevo (zbog toga je nazvan Đurađ Smederevac), između 1427. i 1430. Golubački vojvoda Jeremija nije hteo predati svoj grad Mađarima, nego ga je dao Turcima.

Mađarski kralj je despotu Đurđu poklonio posede u tadašnjoj Mađarskoj, u kojima su se nalazila sledeća mesta: Zemun, Slankamen, Kupinik (Kupinovo) i Mitrovica (Sremska Mitrovica) u Sremu, Stari Bečej (Bečej), Kulpin, Čurug, Sveti Petar, Perlek, Peser i Petrovo Selo (Bačko Petrovo Selo) u Bačkoj, Bečej (Novi Bečej), Arač, Veliki Bečkerek (Zrenjanin) i Vršac u Banatu. Kao i njegov prethodnik, Stefan Lazarević, i despot Đurađ je na svoje posede u Mađarskoj naseljavao Srbe. Pored pomenutih poseda na području današnje Vojvodine, despot je dobio još mnoga mesta u drugim delovima tadašnje Ugarske. Zabeleženo je da je u Araču živeo despotov činovnik Brajan, a u Apatinu Nikola Peretić.

Nateran od strane Turaka, Đurađ je priznao, pored mađarske, i tursku vrhovnu vlast, i plaćao im je godišnje 50.000 dukata kao danak. Dugo je vodio politiku odanosti i prema Turcima i prema Mađarima. Njegova kćer, Mara, postala je žena sultana Murata II (1435.), a druga mu se kćer, Katarina, udala za grofa Ulriha III Celjskog, rođaka mađarskog kralja Sigismunda. Posle smrti Sigismundove (u decembru 1437.), Turci su pripremili veliki napad protiv Srbije i Mađarske. Gotovo cela Srbija, osim Novog Brda, je bila osvojena (1439. godine), a Smederevo je, takođe, zauzeto.

Da bi sprečio stvaranje nove lige, sultan je ponudio Đurđu mir (1456. godine), ustupajući mu delove Srbije severno od Kruševca. Međutim, Turci su iste godine preko Srbije sa velikom vojskom krenuli na Mađare. Despot je prešao u Bečkerek (Zrenjanin), a njegova vojska je junački odbila sultana kod Smedereva. I turska opsada Beograda se završila neuspehom. Te zime (24.12. 1456.), završio je despot svoj život; sahranjen je u Krivoj Reci ispod Rudnika.

Lik i delo
Ceo svoj dugi vek (živeo je preko osamdeset godina), Đurađ je proveo u ratnim okršajima, pa je, godinu dana pred smrt, izgubio tri prsta na desnoj ruci braneći se mačem od konjanika zapovednika Beograda, Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama). Taj „trpenija venac“ primio je „v približenih žitija koncu“ (kad se približio kraj života). Rana mu, izgleda, nikako nije mogla da zaraste i od nje je i umro.

Bio je nesrećan čovek i toga je bio svestan. Franjevcu Jovanu Kapistranu (1385-1456), koji ga je nagovarao da ostavi veru predaka, odgovorio je: „Narod moj veruje da sam mudar, mada sreće nemam. A ti sad tražiš od mene da učinim nešto po čemu bi moj narod pomisliti mogao, da sam u starosti pameću pomeo“. Oglašavan od Mađara i od zapadnjaka za izdajicu, zbog svog držanja u doba kosovske bitke iz 1448. godine, „smiderski gospodin“ Đurađ je od Jurija Barakovića (u „Vili Slovinki“, 1613.), stavljen u pakao, u „srce zemlje“, u „donju propast“. Legendu o izdajstvu prihvatilo je, na neobjašnjiv način, naše narodno predanje, ali je nju vezalo za Đurđevog oca, Vuka Brankovića, i za kosovsku bitku iz 1389. god.

O Đurđu nije stvoren kult, pa prema tome nema biografije ni crkvenih pesama njemu posvećenih. U staroj srpskoj književnosti sačuvana su dva spisa o tome kako je Đurađ 1453. godine preneo mošti apostola Luke u Smederevo. Pisci su savremenici toga očajničkog pokušaja despota — davljenika da spase sebe i svoju despotovinu, a mošti su slamka za koju se on hvata. Nad mrtvim telom despotovim nepoznati smederevski besednik držao je krajem decembra 1456. godine posmrtni govor, koji dolazi među najlepše i najpotresnije stare srpske tekstove.

Imao je nesumnjivo najburniji život od svih srpskih vladara i postao je jedna od najtragičnijih ličnosti srpske istorije. Lik despota Đurđa postoji na njegovoj povelji svetogorskom manastiru Esfigmenu iz 1429. godine. Prikazana je cela porodica despota Đurđa. Lik despota Đurđa nalazi se i na novcu.

Lazar Branković 1456-1458

Lazar Branković (1421-1458), despot srpski i vladar 1456-1458, sin Đurđa Brankovića.

On je bio jedino muško dete Đurđa koje nije bilo oslepljeno. Nosio je titulu despota još od svoje ženidbe sa Jelenom Paleolog 1446. godine. Lazar Branković preuzima vlast posle smrti Đurđa Brankovića 1456. godine.

Politika koju vodi mladi Lazar je bila slična onoj koju je vodio njegov otac za života. Despot Lazar je okončao pregovore sa Turskom, koje je njegov otac počeo. Sklopio je januara 1457. godine ugovor o obnavljanju vazalnih obaveza prema Turskom Carstvu. Bio je dužan da plaća godišnji harač, nešto manji nego u Đurđevo vreme, jer nije držao Novo Brdo.

Za vreme vladavine mladog despota Lazara, veliku ulogu u srpskoj politici počinju da zauzimaju braća Anđelović. Jedan od braće će kasnije promeniti veru i postati turski namesnik Mahmud Anđelović. Drugi od braće Anđelovića, Mihailo je počeo da služi za vreme despota Đurđa, da bi nastavio i za vreme njegovog sina. On je bio glavni posrednik u sklapanju primirja sa Turskom i obnavljanju vazalnih veza Lazara Brankovića i Mehmeda II Osvajača.

Tako je sultan Mehmed II Osvajač sklopio sa despotom Lazarom januara 1457. godine ugovor po kome se obavezao da vrati despotu Lazaru očeve posede.

Pored vezanosti sa Turskom, despot Lazar je bio i ugarski vazal, jer je tako čuvao severnu granicu despotovine. Tako je ugarski kralj Ladislav V pomagao despota Lazara. Despot je, koristeći meteže u Ugarskoj, osvojio Kovin i druge dunavske tvrđave sa leve strane reke. U pobedonosnom trijumfu, zaustavio ga je Mihailo Silađi, pobeđujući ga i potiskujući ga prema Tamišu.

Situacija u Despotovini se dodatno komplikuje smrću Jerine Kantakuzin. Tada se protiv mladog despota podigla opozicija koju je predvodio Jerinin brat Toma Kantakuzin. U međuvremenu, Mehmed II se više nije suzdržavao od napada na Srbiju. Prve vesti o gomilanju turske vojske na srpske granice su stigle despotu Lazaru decembra 1457. godine. On je odmah javljao ugarskom kralju Ladislavu da mu pošalje vojsku da bi branio despotovinu. Međutim u tim pregovorima, iznenada je umro 20. januara 1458. u Smederevu. Imao je manje od četrdeset godina.

Pošto despot nije imao muške dece, samo ćerke: Mariju, Jerinu i Milicu, posle njegove smrti postavilo se pitanje naslednika.

Početkom februara 1458. godine zemljom je upravljalo namesništvo koje su sačinjavali braća Anđelović.

Stefan Branković 1458-1459

Posle smrti Lazara Brankovića, u Srbiji je izabran trijumvirat koga su činili Mihailo Anđelović, kao despotov gubernator, udovica despota Lazara, despita Jelena Paleolog i slepi Stefan Branković. Posle raznih peripetija, odlučeno je da vlast pripadne najmlađem sinu Đurđa Brankovića, despotu Stefanu Brankoviću.

Rođen je 1425 a umro 9. oktobra 1476. Za života je Stefan bio oslepljen i jedno vreme je živeo povučeno. Po stupanju na despotski tron, suočio se sa najezdom Turaka, koje je Mehmed II pripremao još za života despota Lazara.

Stefan Slepi je vladao zajedno sa svojom snahom. Stupio je odmah u diplomatske odnose sa ugarskim dvorom, tražeći pomoć. Ugari su mu predlagali da despotovinu prepusti njima na odbranu, a za uzvrat dali su mu neke posede u južnoj Ugarskoj. Događaji u Smederevu su odmah pokrenuli Turke na akciju. Situacija u Smederevu je uticala na to da i strani vladari bace svoje prste na Srpsku Despotovinu. Prvi je počeo to da primenjuje bosanski kralj Stefan Tomaš.

Posle sporazuma sa Ugarima, prvi je došao sa svojih 8.000 vojnika Mihailo Silađi i rasporedio se duž Dunava, nastojeći da spreči mogući prelaz Turaka preko reke. Međutim, u takvim okolnostima Srpska Despotovina je počela praktično da se predaje, prepuštajući svoje zemlje tuđinima da je brane.

Turci su krenuli na Srbiju marta 1458. Sa sobom su zajedno vodili slepog Grgura Brankovića, u nameri da ga dovedu na despotski presto. Ostali su samo neosvojeni Golubac i Smederevo.

Ličnost despota Stefana je počela da pada u zaborav. Bosanski kralj Stefan Tomaš je na saboru u Trebinju ponudio rešenje oko Smedereva. Ponudio je da se ćerkom umrlog despota Lazara, Jelačom oženi njegov sin Stefan Tomašević, planirajući da tako u miraz dobije i ostatke despotovine. Ugarski kralj se saglasio sa ovom odlukom, ne pitajući srpskog despoita Stefana. 1. aprila 1459. obavljeno je venčanje Stefana Tomaševića i Jelače, pa je tako u miraz bosanski kralj dobio i Srpsku Despotovinu. Despot Stefan je zbačen sa trona 8. aprila 1459, a zatim je napustio Srbiju.

Zbačeni despot Stefan Branković potom odlazi u Budim, pa zatim kod sestre, grofice Katarine Celjske, a zatim u Dubrovnik. Odatle je otišao u posetu Skender-bega u Albaniju, gde se 1460. oženio Angelinom Arijanitom. Iz tog braka mu se rodio sin Đorđe i još dvoje mlađe dece (Jovan i Marija). Pred kraj života boravi u Veneciji, da bi se na sam kraj života našao u oronulom zamku kraj Udina, koji je nosio naziv Beograd, a bio je poznat i pod imenom Friuli. Često bolestan, provodio je dane u bedi, i moleći za pomoć. Pisao je pisma gospodarima po Italiji. Sve do smrti je živeo od milostinje koju su mu slali Mlečani, Dubrovčani i Papa. Umro je 9. oktobra 1476. u istom zamku.

Kotromanići (1459)


Stefan Tomašević 21.03.1459-30.06.1459

Stefan Tomašević(Kotromanić) je bio poslednji srpski despot Srbije (21.03.1459-30.06.1459) i kralj Bosne(10.07.1461-jun 1463),koji je pripadao dinastiji Kotromanića.Tokom svoje kratkotrajne vladavine je pred nadmoćnom otomanskom vojskom bez borbe predao Smederevo i srpsku despotovinu,a potom i kraljevinu Bosnu posle opsade Ključa.Predao se Mahmud paši Anđeloviću uz obećanje da će mu biti pošteđen život,ali je bio izveden pred sultana Mehmeda IIu Jajcu i tu je na licu mesta pogubljen po njegovoj naredbi.

Stefan Tomašević je bio najstariji sin kralja Bosne Stefana Tomaša(1443-1461) iz njegovog prvog braka sa Vojačom.Pored njega,Stefan je iz tog braka imao još dva sina nepoznatih imena.Stefan Tomaš je 1444.godine oterao svoju prvu suprugu i 1446.godine se oženio Katarinom Kosačom,ćerkom hercega Stefana Vukčića Kosače.Sa njom je imao dvoje dece:

Katarinu,koju su 1463.godine uhvatile Osmanlije i prevele u islam
Žigmunda,koga su 1463.godine uhvatile Osmanlije i prevele u islam kao Isaka,sandžak bega(umro u Maloj Aziji krajem XV veka)
Stefan Tomašević je bio oženjen Jelenom Branković i sa njom najverovatnije nije imao dece ili su ona,ako ih je bilo,zarobljena 1463.godine i tom prilikom su ili pogubljena kao Stefan i njegov stric Radivoj ili su prevedena u islam poput Stefanovog brata i sestre.

Jelena Branković je bila ćerka despota Lazara Brankovića(1456-1458) i Jelene Paleolog,ćerke despota Moreje Tome Paleologa(savladar 1428-1449,1449-1460) brata vizantijskih careva Jovana VIII(1425-1448) i Konstantina XI(despot 1428-1449,1449-1453).Ona se posle Stefanovog pogubljenja u Jajcu sklonila u Dubrovnik,potom u današnju Italiju,da bi na kraju otišla kod svoje tetke Mare na njen dvor u Ježevu kraj Soluna u kome je i umrla posle 1498.godine.

Stefan je 21.03. stigao u Smederevo i preuzeo vlast,a 01.04. je obavljena njegova ženidba sa Jelenom Branković,a kao podrška mu je stigao i mali odred iz kraljevine Mađarske.Međutim svega nekoliko nedelja kasnije pred Smederevom se pojavila otomanska vojska na čijem se čelu nalazio Mehmed II Osvajač.Iako je Smederevski Grad bio odličan utvrđeni objekat podignut po uzoru na Carigrad, koji je bio u mogućnosti i da sa malom posadom dugo odoleva opsadi, novi despot se odlučio na pregovore sa sultanom. Postignut je dogovor po kome je despot sa suprugom,stricem i članovima porodice mogao slobodno da napusti grad,mađarski vojnici su morali da se predaju,a Osmanlije su preuzele tvrđavu.Pad Smedereva bez borbe je izazvao pravo zaprepašćenje širom Evrope u kojoj su se nadali da će se u Smederevu pružiti junački otpor poput onog u Carigradu.Zbog toga su Stefan i njegov stric Radivoj optuženi za izdaju hrišćanstva i kukavičluk.Međutim despot Stefan je unapred upozoravao da će ako na dobije traženu pomoć od hrišćanskih zemalja za odbranu Smedereva i Despotovine biti primoran da preda grad Osmanlijama,ali nije dobio nikakvu pomoć osim manjeg odreda iz Mađarske,pa čak ni naznaku da pomoć stiže ni sa jedne strane.

Treba imati u vidu da je bilo jasno i pre predaje,da se Smederevo borbom ne može spasiti.Prvi razlog je bila jasna brojčana nadmoć otomanske vojske.Drugi razlog je bilo postojanje turkofilske stranke u samom utvrđenju koja je u nekom trenutku opsade mogla da pusti Osmanlije u grad,kao što se već desilo u Golubcu koji je 1427.godine predat Osmanlijama,iako je trebao da bude vraćen kraljevini Mađarskoj.Ova stranka je dodatno ojačala zbog činjenice da je novi despot bio sin kralja Bosne sa kojim je postojao sukob oko Srebrenice i koji je iskoristio smrt despota Lazara da preuzme 11 tvrđava koje su se nalazile u sastavu despotovine Srbije.Zbog svega ovoga despot Stefan se odlučio da preda grad i pokuša da pruži otpor Osmanlijama na nekom drugom mestu i u nekom povoljnijem trenutku,umesto da pokuša da junački pogine u borbi koja bi se vrlo verovatno okončala vrlo brzo izdajom i njegovim zarobljavanjem.

Srbija pod Osmanskom okupacijom (1459-1804)


Srbija u vreme otomanskog carstva
Bitka na Kosovu je definitivno rešila sudbinu Srbije, jer nakon nje u zemlji više nije bilo sile koja bi mogla da se suprotstavi Turcima. To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara despot Stefan Lazarević, koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovođa i pisac, a zatim njegov rođak Đurađ Branković, koji je prestonicu države preselio na sever, u novoizgrađeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju srpske države 1459. godine, osvojivši Smederevo.

Srbija je bila pod vlašću Otomanske carevine skoro pet vekova, Turci su se naročito okomili na srpsku aristokratiju, istrebljujući fizički društvenu elitu. Pošto je Turska carevina bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrišćanski Srbi bili narod drugog reda, izloženi nasilju, ponižavanju i eksploataciji, srpski živalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom.

Evropske sile, naročito Austrija, vodile su brojne ratove protiv Turske. Na njihovoj strani su bili Srbi, koji su im pomagali, iako su živeli pod turskom vlašću. Tokom Tursko-austrijskog rata (1593-1606) Srbi su 1594. podigli ustanak u panonskom delu Turske, u Banatu, koja im se osvetila spaljivanjem tela Svetog Save – najveće srpske relikvije, koju su poštovali čak i muslimani srpskog porekla. Drugo žarište otpora Turcima stvorili su Srbi u Hercegovini, ali su sklapanjem mira između Turaka i Austrije bili prepušteni turskoj odmazdi. Taj redosled događaja je postao uobičajen tokom narednih vekova.

Seoba srba


U Velikom ratu (1683 – 1690.) između Turske i Svete lige uz papinu pomoć učestvovale su Austrija, Poljska i Venecija. One se podsticale Srbe na bunu protiv turske vlasti. Uskoro je ceo zapadni Balkan bio zahvaćen ustancima i gerilom od Crne Gore, preko Dalmacije i Podunavlja do Stare Srbije (Makedonija, Raška, Kosovo i Metohija). Kada je austrijska vojska počela da se povlači iz Srbije, pozvala je i srpski narod da se povuče sa njom, na njenu teritoriju. Birajući između turske osvete i života u jednoj hrišćanskoj carevini, mase Srba su napustile svoju postojbinu i 1690. godine, pod vođstvom svog patrijarha Arsenija Čarnojevića krenule na sever. Tada su mnoge oblasti na jugu Balkana ostale depopulisane, što su Turci koristili da islamizuju Rašku oblast, Kosovo i Metohiju i delimično Makedoniju. Tada je počeo proces čije se posledice osećaju i danas.

Kada je srpska etnička teritorija, 1716-1718, od Dalmacije, preko Bosne i Hercegovine do Beograda i Podunavlja opet postala poprište novog austijsko-turskog rata, koji je vodio princ Jan Sobjeski, Srbi su uzeli učešće u borbi na strani Austrije. Turska je tada, tzv. Požarevačkim mirom izgubila sve teritorije u Podunavlju, severnu Srbiju i severnu Bosnu, delove Dalmacije i Peloponez.

Po odredbama Požarevačkog mira 1718. godine Habzburško monarhija je (između ostalog) od Osmanskog carstva dobilo i Beograd sa severnom Srbijom.

U Srbiji je 1717-20. privremena vojna uprava na čelu sa grofom Odvijerom. Od 1720. građanska uprava – Administracija Srbije (iliti Beogradska administracija), koja je (Srbija) bila lično Carevo vlasništvo. Na čelu administracije (zvanična titula je "predsednik administracije" a nezvanična "guverner") je princ od Virtemberga sa po 2 savetnika (građanin+vojnik) za administrativnu i za sudsku vlast. Od 1733-36. guverner Srbije je general Maruli a od 1736. feldmaršal de Valis (obojica grofovi). Administrativna i sudska vlast bile su u vojnim a finansijska u komorskim rukama. Vojna vlast je bila potčinjena Dvorskom ratnom veću a komorska – Dvorskom komorskom veću. Administracija Srbije dosta je zavisila od odobrenja koja su slata iz ovih veća, ali im je ponekad neke odluke i samo stavljala do znanja.

Istočna Srbija, iako se ubraja pod Kraljevinu Srbiju, stoji pod administrativnom upravom Temišvara tj. Tamiškog Banata.

Zemlja je podeljena na 11 distrikata/okruga/provizorata (+7 u I Srbiji) koji se dele na knežine a ove na sela. Distriktom upravlja provizor uz pomoć išpana (kao prvog pomoćnika i zamenika) i 2-3 ibrajtera, knežinama oborknezovi a selima knezovi. Provizor vrši administrativnu, sudsku, policijsku i finansijsku vlast. Oborknezovi i knezovi su zadržani iz turskih vremena dok su ostali novodovedeni činovnici koji dobijaju plate iz državne blagajne. 1/3 sela u Srbiji je pusto. Plaćaju dažbine komori (glavna – porez na zemljište) pošto je u Srbiji jedini feudalac država. Osim "komorskih" postoje i "hajdučka" sela.

Beograd je poseban: ima nemačku i srpsku opštinu; Srbi imaju svoj zbor uglednih ljudi i opštinski odbor sa knezom/birovom koji je i sudija. Sedište vojske je u Beogradu gde su smešteni grenadiri i pešadija. Još 3 konjičke divizije raspoređene su po Šapcu, Valjevu, Rudniku i Jagodini. Pored toga postoji i srpska milicija koja je organizovana u kapetanate po selima (nisu spojena u teritorijalnu celinu) i kojoj je na čelu oberkapetan Vuk Isaković. "Hajdučka" sela nalaze se uglavnom uz granicu i ima ih različiti broj po distriktima (od 2 do 15). Uživaju određne povlastice a treba da čuvaju granicu, putnike i skoroteče.

Novim ratom i tzv. Beogradskim mirom Turska je uspela da povrati skoro sve što je prethodnim izgubila. Lokalno srpsko stanovništvo opet je pogodilo ratno razaranje, progoni i odmazde.

Poslednji austrijsko-turski rat bio je tzv. Dubički rat (1788-1791), u kome je opet Austrija pozivala hrišćane u Bosni da se dignu na ustanak. Nakon njega novih sukoba više nije bilo sve do dvadesetog veka i propasti obe carevine.

Vladari obnovljene Srbije


Đorđe Petrović Karađorđe 1804-1813

Poreklo
Njegovi preci potiču iz crnogorsko-hercegovačkih brda, od Vasojevića, odakle se njegov deda Jovan sa svoja dva sina doselio u Šumadiju, posle austrijsko-turskog rata 1737-39. Prezime mu je po ocu Petru.

Karađorđe potiče iz siromašne porodice. Majka mu je bila Marica Živković iz Masloševa u Šumadiji. Njegov otac je zbog siromaštva često menjao spahije i mesto boravka, obzirom da Turci raju nisu preterano vezivali za baštinu. Kako je Đorđe stasavao i služio kod imućnijih Srba i Turaka, tako se i njihova materijalna situacija popravljala.

Ženidba i emigracija u Austriju
1785/86.godine Đorđe Petrović se ženi Jelenom Jovanović. Prema nekim izvorima, Jelenini roditelji su bili imućniji i nisu dali svoju kćer, ali ju je Đorđe oteo i učinio svojom ženom. Posle ženidbe nije dugo ostao u Srbiji, odakle predvodi zbeg, najverovatnije zbog neslaganja sa pravom prve bračne noći (nije hteo da dozvoli da Turčin provede sa njegovom ženom prvu bračnu noć kako su pravila nalagala). Postoji verzija i da je navodno ubio Turčina.

U tom zbegu se desio događaj koji je mnogo osporavan i izazvao velike polemike među istoričarima - oceubistvo. Najverovatnija priča je da je njegov otac, koji je godinama služio kod Turaka, u jednom trenutku odlučio da nagovori sve da se vrate i nastave da žive kao do sada, služeći Turke. Svi u zbegu su to razumeli kao pretnju da će se vratiti u ropstvo ili u smrt. Kada je uvideo da majčino preklinjanje oca da odustane od povratka ne pomaže i da ima podršku svih, digao je ruku na oca, a potom je njegovog oca Petra dotukao momak iz pratnje. Ubistvo je, po Vuku, učinjeno u ljutnji i iz ljubavi, i njime su spašeni svi iz zbega, a njegov otac sramote i ropstva. 1796. godine, po povratku u Srbiju, Karađorđe se ispovedio i zamolio za oproštaj, koji je od sveštenstva i naroda dobio.

Austro-turski rat i povratak u Srbiju


Pred kraj austro-turskog rata, 1787.godine, kod nas poznatijeg kao Kočina krajina, Karađorđe počinje da ratuje na strani Austrije protiv Turaka. Kao podoficir ratovao je neoklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake. Sredinom 1791. zaključuje se mir, Karađorđe dobija unapređenje i medalju za hrabrost i odmeće se u hajduke, gde predvodi veliku hajdučku družinu. 1793/94. dolazi do opadanja hajdučije i Đorđe se povlači i živi mirno sa porodicom u Topoli.

Prvi srpski ustanak

Na slici se nalazi oružje koje je korišćeno u Prvom srpskom ustanku. Oružje sa slike je pripadalo vođi Prvog srpskog ustanka, Karađorđu.Kraj 18-og i početak 19-tog veka donosi povećanje zuluma koji su Turci činili nad srpskim narodom. Ogromni nameti, samovolja i terorisanje naroda od strane Turaka i janjičara, gušenje svakog otpora dovode do udruživanja srpskih velikaša i dogovorima oko pobune.

Povod za Prvi srpski ustanak bio je krvavi događaj, poznat kao seča knezova. O tome je pevao Filip Višnjić u čuvenoj pesmi Početak bune protiv dahija. Posecanjem viđenijih srpskih glava, Turci su hteli da zaplaše srpski narod i onemoguće ustanak za koji su znali da se sprema.

Na narodnom zboru u Orašcu Karađorđe je izabran za vođu ustanka i tako je stao na čelo izmučenog srpskog naroda u borbi protiv Turaka. Ne može se tačno reći kada je održan zbor u Orašcu, ali se uzima najčešće pominjani datum, a to je Sretenje Gospodnje, 15. februar 1804. godine (2.februar po starom kalendaru). Karađorđe je lično obilazio narod i dogovarao sa ostalim vođama tok borbe i pripreme za ustanak. Kao strog i dosledan, uživao je autoritet u narodu i među drugim vođama. Ostalo je zapisano da su ga se plašili zbog preke naravi i zbog spremnosti da bez kompromisa dođe do cilja. Iza njega su ostale mnoge pobede često nad brojnijom i opremljenijom turskom vojskom: Ivankovac, Mišar, Novi Pazar, Varvarin...


Slom ustanka

Nakon mira u Bukureštu dolazi do nesloge među ljudstvom što se odrazilo i na delovanje i akcije naroda. Karađorđe uviđa da je dalja borba uzaludna i odlučuje da 1813. godine pobegne u Austriju, ali se 1816. pridružio grčkom pokretu u želji da nastavi borbu za proterivanje Turaka. Sledeće godine je došao tajno u Srbiju kako bi se sa Milošem Obrenovićem dogovorio o zajedničkoj akciji, ali je po Miloševoj naredbi ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine u selu Radovanju kod Velike Plane.

Obrenovići (1815-1842)


Knez Miloš Obrenović (1815 – 1839). i od (1858 – 1860).

Knez Miloš Obrenović (18. mart 1780. — 26. septembar 1860) vladao je Srbijom od (1815 – 1839). i od (1858 – 1860). godine. Bio je veliki državnik i diplomata. Jedan je od najzaslužnijih za dobar politički status Srbije u Evropi.

Miloševo prezime je bilo Teodorović. Prezime Obrenović preuzeo je 1810. godine, posle smrti svog brata po majci Milana. Pretpostavlja se da je to uradio jer je Milan, kao istaknuti vojvoda, imao veliki ugled u narodu. Uz njega je Miloš prošao kroz gotovo sve veće bitke u Prvom srpskom ustanku. Zbog pokazane hrabrosti, Karađorđe mu je poverio Užičku nahiju na upravu i odbranu.

Posle propasti ustanka, Miloš je bio jedini od istaknutijih vojvoda koji je ostao u Srbiji. Dobio je amnestiju od Turaka i postao oborknez Rudničke, a zatim Požeške i Kragujevačke nahije.

Godine 1815, 23. aprila Miloš je stao na čelo Drugog srpskog ustanka, koji je podigao u Takovu. Učestvovao je u najvažnijim bitkama i lično vodio pregovore sa Turcima. Tako je 25. oktobra 1815. godine sklopio usmeni dogovor sa Ali-pašom o mešovitoj srpsko-turskoj upravi u Beogradskom pašaluku. Dogovor je uređen posebnim fermanom, kojim je Srbija i zvanično dobila nekoliko značajnih povlastica.

Miloš nije birao načina da učvrsti svoj položaj i da izbori što veću autonomiju za Srbiju. Turke je potkupljivao, a potencijalne konkurente za vlast je uklanjao.

Kada je jula meseca 1817. godine u Srbiju tajno došao Karađorđe radi dogovora o organizovanju zajedničkog ustanka Grka, Srba i Bugara, Miloš je iz "državnih razloga" naredio da se Karađorđe ubije.

Upornom diplomatijom i uz mnogo političkog takta, Miloš je 1830. zadobio poseban sultanov akt o delimičnoj unutrašnjoj samoupravi i slobodnoj školi, takozvani Hatišerif. Posebnim beratom Milošu je bilo priznato nasledno kneževsko dostojanstvo.

Iako je sam bio nepismen, knez je dobro osećao potrebe novog vremena. Zahvaljujući njemu, srpski mladići su počeli da se školuju u Rusiji, Ugarskoj, Austriji i Nemačkoj, dok su, po kneževom pozivu, u Srbiju stali da dolaze lekari, profesori, inženjeri. Privreda cele zemlje se unapređuje, tako što se novi stanovnici šalju u opustele oblasti i za to dobijaju značajne poreske olakšice.

Međutim, Milošev despotski način vladanja učinio je da se starešinski sloj ujedini i postane ozbiljna pretnja njegovoj samovlasti. Njegovi politički protivnici uspeli su da 1835. godine nametnu prvi Ustav srpske moderne države, poznatiji kao "Sretenjski ustav". Taj ustav je brzo suspendovan jer nije odgovarao velikim silama Rusiji, Austriji i Turskoj. Na mesto njega, godine 1838. je donet jedan hatišerif, nazvan "Turski ustav". Ovim ustavom kneževa vlast je ograničena Sovjetom (stari izgovor za „Savet“), sastavljenim od izvesnog broja savetnika, koje knez nije mogao da otpusti.

Ne mireći se sa takvom podelom vlasti, Miloš je 1. juna 1839. godine bio prinuđen da abdicira i napusti zemlju. Nasledio ga je teško oboleli stariji sin Milan, koji je umro posle mesec dana, pa je presto pripao Miloševom mlađem sinu Mihailu.

Mihailo je nastavio da vlada po uzoru na svog oca, pa je i on ubrzo prognan iz zemlje. Ustavobranitelji su 1842. godine doveli Karađorđevog sina Aleksandra, koji je vladao do 1858. godine. Nakon devetnaest godina izganstva, Miloš se vratio u Srbiju i započeo svoju drugu, kratkotrajnu vladavinu, koja je trajala do 1860.