Tema: Vlada kralja Aleksandra Obrenovica 1893 - 1903.

Vlada kralja Aleksandra Obrenovica 1893 - 1903.


Maturski, seminarski i diplomski radovi iz istorije.

Kralja Aleksandar Obrenović (Beograd, 14. avgust 1876 – Beograd 11. jun 1903) je bio srpski kralj, poslednji iz dinastije Obrenović. Kralj Aleksandar Obrenović je bio sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović..
Aleksandar Obrenović je stariji sin kralja Milana, rođen u jednom porodilištu koje je finansirao lično kralj Milan. Brigu o mladom Aleksandru je isključivo vodio kralj Milan. Po uzrastanju mladog kraljevića, kralj Milan je naredio da se pošalje na školovanje u Pariz o njegovom trošku. Zajedno sa mladim kraljevićem tada su se nalazili njemu u pomoć i dva istaknuta prijalatelje kuće Obrenović – Jovan Ristić i Kosta Protić, koji će kasnije za vreme Aleksandrovog maloletstva igrati ulogu namesnika.
Na Liceju je stekao solidno obrazovanje, naučio je francuski i ruski jezik. Aleksandar dolazi ponovo u Beograd 1887. godine sa nepunih jedanaest godina i nalazi se stalno na Dvoru gde o njegovom vaspitanju brine više guvernanti. Tu je naučio da svira klavir, da piše poeziju, da peca, da ide u lov.
Za vreme sudbonosnih događaja u zemlji, mladi kraljević se stalno nalazio pored svog oca.
Vladavina Aleksandra Obrenovića je vreme najvećih političkih kriza u Srbiji. Kralj Aleksandar je menjao vlade i ustave i vladao apsolutistički. Takvom politikom je izazvao protiv sebe sve slojeve društva. Vrhunac krize bila je njegova ženidba sa dvorskom damom Dragom Mašin, koju su Srbi smatrali nedostojnom da bude kraljica Srbije.
U državnom prevratom, ubijeni su kralj Aleksandar i kraljica Draga i time je prekinuta loza dinastije Obrenović, koja je vladala Srbijom od sredine 19. veka. Ubistvo je sprovela organizacija „Crna ruka”, koju je predvodio oficir Dragutin Dimitrijević Apis. Zločin je počinjen u noći između 28. i 29. maja 1903. godine.
Kao što je već napomenuto kralj Aleksandar Obrenović je često menjao vlade i ustave, što je u velikoj meri obeležilo njegovu vladavinu. Osim ovoga, njegovu vladavinu je obeležilo i niz drugih događaja.
Ipak, ovaj rad će se u nastavku baviti odnosno predmet ovog rada biće samo vlada kralja Aleksandra Obrenovića u periodu od 1893 – 1903. godine.

Vlada kralja Aleksandra Obrenovića 1893 - 1903

Prvog aprila 1893. godine sedamnaestogodišnji kralj Aleksandar je posle jedne večere u dvoru, je na zaprepašćenje svih namesnika i članova vlade koji su bili prisutni, uz pomoć izvesnih dvoru bliskih vojnih lica, izvršio državni udar, proglasio sebe punoletnim i razrešio u isti mah i namesnike i ministre od njihovih dužnosti. Njihov protest ostao je bez ikakva značaja.
Novu vladu sastavio je bivši kraljev guverner, dr Lazar Dokić, sa nekoliko uglednih radikala. Ideju o prvoaprilskom udaru mislilo se da je dao kralj Milan ali je bilo malo verovatnih tvrdnji da je to delo samo beogradskih krugova.
Prvoaprilski državni udar bio je uglavnom dobro primljen zahvaljujući ponajviše radikalima, koji su se oslobodili liberalskog terora i ponovo došli do vlasti. Oni su veličali gest mladog kralja. Međutim nisu dovoljno uviđali da je taj udar ustvari teška povreda ustava. Ta povreda koja je donekle izvedena uz njihovu saradnju i kojom su se oni odma koristili, išla je na njihov politički račun i mogla im se lako osvetiti. Oni su gubili pravo protesta u slučaju da se takav akt ponovi i dali su mladom kralju opasno oružije u rukama.
Mladi kralj bio je neobičniji tip. Svoju mladost proveo je među tuđim licima, lišen i oca i majke, u senci njihove svađe, koju je i sam imao prilike da sagleda. Otac i majka borili su se za njegovu ljubav više zbog jačanja svog položaja uz njega nego iz prave roditeljske odanosti prema njemu.
Opredeljujući se čas za jednu čas a za drugu stranu, a osećajuču pozadinu te borbe, mladi kralj je rano prikupljao u sebi izvestan fond pritvorstva i nepouzdanosti, koji se vremenom sve više razvijao. Bistar on je nesumnjivo imao izvesne političke okretnosti ali nije imao dovoljno moralnog uporišta i potrebne stalnosti. Od oca nije nasledio sve mane ali je jedna bila dovoljna da mu upropasti ceo život. To je odsustvo osećanja mere prema sebi i svojim postupcima. U osnovi autokrata i sav ličan, on je mislio da može sve što hoće i da je zemlja njegovo bogom dano nasledstvo kojim on može raspolgati po svojim ćudima. Kralj Milan je bar imao izvesnih uspeha: dobijanje četiri okruga od Turaka i priznanje nezavisnosti. Kralj Aleksandar nije međutim imao ni jednog uspeha a u izvesnim momentima ponašao se bezobzirnije nego njegov otac. Njegova vladavina bila je samo niz dugih kriza koje su se pre ili posle morale završiti katastrofom.
Njegova saradnja sa radikalima bila je kratka veka. Posle prvog državnog udara došlo je i prvo gaženje zakona. Nezadovoljan radikalima koji su kao nesumnjiva većina u zemlji hteli da stvarno vladaju, on je devetog januara 1894. godine pozvao natrag u Srbiju kralja Milana. U ovom periodu, na čelu države, bila je vlada Save Grujovića, međutim ova radikalna vlada dala je na to ostavku zbog povratka kralja Milana u Srbiju i počela ljutu borbu. Kada se vratio u zemlju i sam pogazio svoju datu reč i obaveze, kralj Milan je odmah počeo da utiče na državne poslove. Kralj je pokušao da vodi politiku sa neutralnim vladama ili bolje rečeno s vladama koje su imale antiradikalski karakrter, dok nije devetog maja 1894. godine ukinut ustav od 1888. godine a vraćen onaj stari iz 1869. godine. Jasno se govorilo da su radikali zloupotrebili ustavne slobode dok se privatno i sa najviših mesta naglašavalo da Srbi nisu još bili zreli za te slobode. Stranačka razdraženost bila je doista velika i Milan Piroćanac bivši predsednik vlade nije bio jedini koji je ogorčeno pisao i govorio protiv rartizanstva: „Gruba, neobuzdana, samoubilačka stranačka borba sve je progutala, izvan nje u Srbiji se ništa ne vidi, ni Presto, ni Zemlja, ni Narod. I tako gledajući na ovu divlju borbu moglo bi se reći da i sam narod srpski u Srbiji ima danas potrebe da ga ko ujedini jer izgleda da ni on ne predstavlja više narodnu celinu, do tolike je bezumnosti najsavršeniji savremeni Ustav doterao zemlju, koja nije bila spremna da se s njim razumno rukuje“. Ocena je, međutim bila suviše preterana. Nesumnjivo je da je stranačkih strasti bilo previše i da radikali u prvoj opijenosti pobede nisu znali uvek prave mere. Ali krivica nije bila ni do njih ni do sloboda novog ustava u tolikoj meri, koliko do onih na vlasti koji nisu hteli da vode račina o narodnom raspoloženju i koji su silom tražili održavanje svojih kombinacija i svoje volje. Stranački život je bolovao od glavne mane, što njihove vođe sem radikala nisu tražile svoj oslonac u samom narodu i što nisu mogle da se pomire sa rezultatima koje su donosili slobodni izbori.

Vlada kralja Aleksandra Obrenovića 1893 - 1903

Kralj Milan napustio je Srbiju ponovo u prolećе 1895. godine a u nedelju dana potom vratila se u zemlju kraljica Natalija u želji da olakša sinu položaj. Dva meseca iza toga, 22. juna, Stojan Novaković obrazovao je homogenu naprednjačku vladu. Solidan naučenjak i savestan čovek, Novaković je izneo mladom kralju svu teškoću stvorenog stanja: „Od 9 – og januara 1894. godine, na ovamo – vlade upravo nije ni bilo; plana u vladavini nije bilo. Pod izgovorom uzdizanja kraljevskog autoriteta i po nedostatku ma kakva plana u vladanju, ministri su degradovani na šefove sekcija. „ U interesima zemlje Novaković je tražio reviziju ustava, koji je bio sredina između onog od 1869 i 1888. godine. U spoljašnjoj politici Novaković je dao jasna izraza novoj nacionalističkoj ideologiji. Vlada Stojana Novakovića, imala je dakle zadatak pripreme novog ustava. Naprednjaci su se postepeno lečili od austrofilije, koju su primili u svoje ime više od nevolje nego iz uverenja. Novaković je jasno video da Austro-Ugarska ni u jednom pitanju nije do kraja pomagala srpske interese. Dok su srpske naprednjačke vlade vodile računa o obavezama iz Tajne konvencije i uzdržavale se od svake aktivnosti u Vojvodini i Bosni, dotle je Austro-Ugarska svoje obaveze prema nama u Makedoniji sasvim napustila.