Istorija Srba

**Mira** · 18.08.2012 01:57

Istorija Srba:Narod Najstariji

Hercegovac, istoricar iz Cikaga dr Jovan I. Deretic vec godinama po najvecim bibliotekama sveta pasionirano istrazuje gradju vezanu za daleku proslost Srba i prvih srpskih drzava. Da bi to uspesno obavio, morao je da nauci nekoliko stranih jezika, a medju njima i grcki i latinski. U svojim neumornim traganjima naisao je na mnoge falisfikate drevnih istorijskih dokumenata koje je razotkrio uporedjujuci lazne prevode sa znatno starijim originalima. U tome je, nazalost, prednjacila Vatikanska crkva.

Nalazi dr Deretica (objavljeni u nekoliko istorijskih knjiga u inostranstvu) ruse dosadasnja istorijska saznanja i norme o starosti srpskog naroda i srpske drzavnosti i nailaze na oprecna tumacenja na koja dr Deretic nastoji da odgovori obiljem dokumenata, uglavnom dosad nepoznatih za jugo-istoricare, i na toj dokumentaciji zasniva sopstvenu teoriju - dokazujuci istovremeno kakva je neprocenjiva steta bila naneta nasoj istoriografiji.

**Mira** · 18.08.2012 01:58

Srbi - Narod najstariji

U casopisu "Nase slovo" ekskluzivno objavljujemo prilog dr J.I. Deretica o Srbima, narodu najstarijem. Zahvaljujuci krupnim uspesima nove srpske samorodne istorijske skole na polju istrazivanja stare srpske istorije, mi danas mozemo govoriti o tragovima stare srpske drzavnosti, o prvim srpskim drzavama, u kome vremenu su se one pojavile i kakve su bile. Radi se o drevnim vremenima kada drzave nisu imale tako razvijene sisteme i ustanove kao danasnje drzave. Pre svega treba da odredimo sta znaci drzava u antickom vremenu. Drzava iz toga vremena je bila organizovana drustvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Posto smo mi Srbi Evropljani, da vidimo koji drzavni oblici su postojali u drevnoj Evropi. Da napomenemo i to da prvobitna Evropa, za stare Grke, nije mnogo prelazila granice Srbije i nije pokrivala celo Helmsko (danas Balkansko) Poluostrvo. U prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni njihovu Grcku. Evropa je za njih bila Srbija i nista vise, a mi, za razliku od njih, u prvobitnu Evropu ubrajamo i Grcku. Bez obzira na suzeni prostor prvobitne Evrope, mi danas govorimo o Evropi u danasnjim geografskim razmerama. U antickom vremenu u Evropi su postojale dve vrste drzava i to: grad drzava - polis, to je drzava grckog tipa, po ustrojstvu monarhija ili plemicka republika. Razvoj drzavne ideje kod Grka stvorio je drzavu grad, polis, i nista dalje, od toga. To je za njih bila idealna drzava i ni jedan grcki filozof nije mogao da osmisli drukciju drzavu za Grke od polisa. Razvoj srpske drzavne ideje isao je u potpuno suprotnom pravcu. Srpsku drzavu stvara i olicava vladar, gospodar, i ona je siroka onoliko koliko je bila velika njegova moc, zapravo koliko je on teritorije uspeo da stavi pod svoju vlast. Cesto se radilo o vrlo sirokim prostranstvima, sto znaci, grcka gradska i gradjanska drzava stajala je naspram srpske teritorijalne i plemicke drzave. Ovako razliciti razvoji drzavne ideje imali su uticaja i na stvaranje zvanja i plemickih titula u srpskom i grckom jeziku. Kod Grka imamo samo jednu titulu za kralja i cara, koja je u pocetku bila i titula upravnika grada - vasileis. Pored nje postoji samo jos jedna - anaks, to je knez. Kod Srba, koji su u svojoj tradiciju imali samo plemicku drzavu, imamo odredjenu titulu za svaki cin i svako dostojanstvo. Po tim titulama mi danas mozemo, vrlo cesto, zakljuciti o kakvoj se upravi radi na odredjenim teritorijama i da li je tu postojala samostalna drzava ili se radilo o predstavnicima neke druge drzave. Zato je potrebno da sve te titule, sva ta zvanja objasnimo pocevsi od najnizih.

**Mira** · 18.08.2012 01:59

Jedanaest titula

Kao prvo zvanje imamo "kmeta", koji je mogao biti, ali se to ne podrazumeva, iz plemickog reda. Kmet je predodredjena osoba za neku duznost i ima isto znacenje sto i u latinskom komes. Ove dve reci imaju, pored istog znacenja, i isti koren. Zatim imamo zvanje "kneza" ili knjaza. Nosilac ovog zvanja je obavezno plemic i ono pokriva vrlo siroki raspon dostojanstva. Moze biti da se radi o malom seoskom knezu, a moze biti da se radi o drzavnom poglavaru. Postojanje kneza na odredjenom prostoru ne znaci obavezno da tu postoji i drzava, ali moglo se desiti da postoji. Evo, na primer, u staroj Rumi, kasnije nazvanoj Roma, peti vladar po redu bio je Tarkvin, koji je vladao oko 600. godine st.e. Tada su u Rumi vladali Raseni i u jednom njihovom zapisu stoji: "Tarkin knjaz Rumass". Po tome mi znamo da su vladari Rume bili do tada knezevi, a ne kraljevi, i to je ujedno najstariji pomen knezevske titule u istoriji koji smo do sada pronasli. Poznato je da su kod Srba i sire kod Slovena knezevi bili na celu drzave, ali zbog siroke primene toga zvanja mi nismo sigurni, kada je u pitanju anticko vreme, da tamo gde je knez postoji i drzava. Ime Sloveni nije bilo poznato u antickom vremenu. Svi Sloveni su se tada nazivali Srbima, pa kada danas govorimo o srpskoj staroj istoriji, to se odnosi i na savremene Slovene, ranije Srbe. Kao trece imamo zvanje "vojvode", i to je cisto vojna titula. Medjutim, imali smo drzavnog poglavara i sa tom titulom, kao sto je bio Veliki Vojvoda od Svetog Save Stefan Hranic. Za dobijanje vojvodske titule nije bilo potrebno da kandidat bude plemic, ali sa njenim dobivanjem on je postajao plemic. Kod starih Srba bio je obicaj, tamo gde nje postojala stajaca vojska nego namo narodna, da svake godine biraju vojvodu. Prilikom izbora stavljali su mu u zadatak sta on treba da ucini u toku jedne godine. Ovaj obicaj je bio na snazi i u staroj Rumi, samo sa tom razlikom sto su vojvodu zvali konsul. Cetvrta titula je "ban", koja je takodje cisto vojna titula. Ban je prevashodno vojni zapovednik neke pokrajine ili grada, postavljen od strane nekog poglavara drzave. Bilo je slucajeva da se banovska duznost i titula postala nasledna, kao sto se to desilo u Bosni. Medjutim, postojanje bana ne podrazumeva postojanje posebne drzave, nego, naprotiv, to govori da ta teritorija pripada nekoj drzavi, kao sto je Bosna bila teritorija drzave Srbije. Peto zvanje je jedna vojna titula, "brano", davana vodji nekog vojnog pohoda ili vojnom zapovedniku u ratu. Ovu titulu je imao vodja srpskih ustanika u Posavini u vreme cara Avgusta. Od tog zvanja nastalo je licno ime Branko kod Srba. U rimskim izvorima pominje se kao Brenus. Sesto zvanje je "bato", koje je veoma staro i davano je vodji koji je imao vojnu i gradjansku vlast. Ovu titulu imao je vodja srpskih ustanika na predelu Bosne, Dalmacije, Hercegovine, Crne Gore, Raske i Posavine. Po tome se vidi da je ova titula bila veca od titule brano. Bato je sklopio mir sa Avgustovim posinkom i izaslanikom Tiberijem, koji je bio vrhovni vojni zapovednik rimske vojske u Srbiji. Sedmo zvanje je "verhogetornik", sto je cisto vojna ratna titula. Verhogetornik je vrhovni zapovednik Geta, vojnog i prosvetnog staleza kod starih Srba. Srpsko drustvo se uvek svrstavalo u cetiri staleza. Pripadnici prva dva staleza, koje su cinili ratnici i svestenici, nazivali su se Getima. Ova titula se samo jednom pominje, i to u Rodaniji, (savremenoj Francuskoj) u vreme rimskog osvajanja ove zemlje. Osmo zvanje je "zupan", koji je dvojnik bana i koga takodje postavlja neki vladar za vrsioca gradjanske vlasti u nekoj pokrajini. Bilo je slucajeva da je zupan bio poglavar drzave, kao Stefan Nemanja, ali to je bio izuzetak, jer zupan je u stvari samo drzavni cinovnik. Deveto zvanje je "karan", siroko upotrebljavano u antickom vremenu i gotovo iscezlo u srednjem veku. Ova titula je davana nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljenja na duznost glavnog vojnog i civilnog zapovednika u nekoj pokrajini, gradu ili cak logoru. To je obicno bila privremena duznost i karan nije poglavar drzave nego samo privremeni cinovnik. Jedan od srpskih vladara, kralj ili car Pelonije, cija je prestonica bila grad Bela Zora, savremeni Veles, postavio je svoga karana u Vodeni, gradu koji se nalazi u Makedoniji, danas u Grckoj, oko 814. godine st.e. Nije poznato ime toga karana i ostao je u istoriji poznat samo po toj tituli. On je ostao u Vodeni kao stalni gospodar i bio je osnivac jedne dinastije koja je po njemu dobila prezime Karanovic. Grci ovo prezime pominju kao "Karanides" isto kao sto pominju Nemanjice kao "Nemanides". Karanovici su jedna od najslavnijih srpskih dinastija, iz koje su Filip II i Aleksandar III Veliki. Najstariji pomen karana potice iz vremena kritske dinastije Mino. Kod nas Srba je ostala siroka uspomena na titulu karana. Staro ime grada Kraljeva je Karanovac, a i danas ima vise mesta po Srbiji koja se zovu Karanovac ili Karanovci, kao i prezimena Karan ili Karanovic. Deseta titula je "kralj", a gde postoji kralj tu postoji i drzava. Ta rec potice od istog korena kao i karan, i pre nego sto je postala vladarsko zvanje, ta titula je davana najhrabrijim i najsposobnijim ljudima nekog plemena ili saveza vise plemena. Kralj je bio uzor, primer za ugled i merilo ponasanja. Sasvim isto znacenje je imala rimska titula reks koja je nastala od regulus. Pomen kralja nalazimo u predrimskoj Galiji, odnosno staroj srpskoj Rodaniji, gde je od te titule ostala uspomena u imenu Karl.

**Mira** · 18.08.2012 02:00

Srpska drzava 2.000 godina pre Hrista

Jedanaesta i najvisa titula je "car", cije postojanje obavezno podrazumeva i postojanje drzave, isto kao i u slucaju kralja. Ovo je vrlo stara titula i pojavljuje se oko 2.000 godina pre Hrista. Ova titula je nastala od uloge boga Varune, koji je smatran carem bogova i vladarom nebeske tvrdjave-vara. Titula se pojavljuje istovremeno kada i prva srpska drzava, sa Ninom Belovim, koji se u starom Zavetu zove Nebrod, a u staroj srpskoj tradiciji jos i Bak. Prema Euzebiju Pamfilu, Nino je ziveo 52 godine, od 2054. do 2002. godine. Nino je posao iz Srbije oko 2025. godine, osvojio je Malu Aziju, Misir, bliski Istok i sve do reke Inda. To je bio prvi prodor Arijevaca u Indiju. Ostavio je svoju zenu Semiramu da dovrsi izgradnju Vavilona, a on se vratio u Srbiju oko 2007. godine. Po povratku u Srbiju proslavio je prvi trijam u cast njegove velike pobede. Stari Srbi su svake trece godine proslavljali trijam od vremena Ninovog povratka pa sve do srednjeg veka. Nino je imao titulu cara, sto se moze procitati iz jednog nadjenog zapisa u Mesopotamiji, u kome stoji ime "Ninssar". Na Bliskom Istoku su pisali car kao "sar" ili "ssar". I Misirci su ovu titulu pisali kao sar. Vladari iz dinastije Lagica, koji su vladali u Misiru i zvali se svi Ptolomejima, sve do poslednjeg od njih - Kleopatre, nosili su titulu "ka" i car. "Ka" je misirski bozanski princip koji faraonima daje bog Ta. Ovu titulu je od Lagica preuzeo Kaj Julije, prilikom njegove zenidbe sa Kleopatrom, a ona na latinskom ima svoj oblik: ka et sar, kaesar. Ninovo carstvo je bilo svetsko carstvo kome je pripadala bar polovina savremene Evrope, deo Azije i deo Afrike. Posto se to carstvo vremenom raspalo, obnovio ga je Serbo Makeridov, oko 1325. godine st.e., koji se u Starom Zavetu pominje kao Asur. U slavu svoga prethodnika Nina sagradio je cuveni grad Ninivu. Serbova drzava je bila takodje jedno svetsko carstvo, koje se prostiralo kao i Ninovo, na tri kontinenta. Serbo je takodje prodro u Indiju i osvojio celu dolinu reke Inda od izvora pa sve do Indijskog Okeana. Srbi su ovu reku nazivali - Nil, a ime Ind je nastalo od Sind, sto sanskritisti tumace da ima isto znacenje sto i reka. Ja mislim da to ima veze sa dubokim vodama, kao sto se kaze - Sinje More. Serbovi potomci vladali su nekoliko vekova Asirijom, koja se u stvari zvala Surbija. Preskocicemo Prijamovu Troju, brojne srpske drzave u Maloj Aziji, Minovski Krit i rasensku, odnosno rasku drzavu u Italiji i vracamo se u savremenu Srbiju. Znamo da je postojao jedan vladar u Beloj Zori, pa bilo da je imao zvanje kralja ili cara, tu je postojala njegova drzava u devetom veku st.e. Karanov naslednik u Vodeni, njegov sin Koilo ili Kojo nije imao titulu ni kralja ni cara, ali je mozda tu vec postojala drzava. Tek je njegov unuk, Perdika I uzeo jedno od tih zvanja oko 700. godine st.e. Neosporno je da je to posigurno bio pocetak jedne nove srpske drzave u Evropi. Ova drzava se nije, jos tada, zvala Makedonija, nego Pelonija. Makedonijom je nazvata kasnije. Pored drzave koju su osnovali Karanovici pomenucemo drzavu cara Vardila, iz prve polovine cetvrtog veka st.e. Vardilo je bio iz plemena Anta, koji se pominju jos i oko hiljadu godina kasnije i koji su u petom veku st.e. bili u dolini reke Tare. On je pocetkom cetvrtog veka uspeo da okupi i ujedini brojna srpska plemena i stvori prostranu i mocnu drzavu sa prestonicom u Skadru. Vardilo je imao u svojoj vlasti i Makedoniju, gde su Karanovici vladali kao njegovi vazali. Vardilovu drzavu Grci nazivaju Ilirijom i to je prva srpska drzava koju stranci nazivaju tim imenom, ali nece biti i poslednja. Tako su nazivali i drzavu cara Agrona, sa prestonicom takodje u Skadru, oko polovine treceg veka st.e., koju Joanis Zonara naziva doslovno Srpskom Imperijom. Kada je to bila Agronova drzava, onda je to neminovno bila i Vardilova, kao i drzava Filipa I Karanovica, koja se sirila na prostoru bivse Vardilove drzave. Bez obzira na to da li su te drzave nazivali Ilirijom ili Makedonijom, one su stvarno bile Srpske Imperije.

**Mira** · 18.08.2012 02:01

Obnova Osstroilove srpske carevine 490. godine

Obnova srpske drzave, posle raspada Rimske Imperije, bila je 461. godine kada je Markelin krunisan u Solunu. Markelin je bio Srbin i jedan od vojskovodja Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalonskim Poljima 451.godine. Obnovu srpske drzave, Srbije, ucvrstio je Osstroilo Svevladov 490. godine. Osstroilova drzava se naziva Srpska Carevina ili krace - Srbija. Drzava koju je osnovao Osstroilo bila je nastavak one koju je osnovao Markelin, pa se time podrazumeva da je u pitanju i nastavak drzavnog imena. Posto se radi o obnovi drzave istog naroda, na istom prostoru, to podrazumeva i obnovu drzavnog imena, onog od pre rimskog osvajanja o kome nam Zonara govori, to jest Srpskog Carstva. Od toga vremena pa sve do pada Vojvodstva Svetog Save, krajem 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija je postojala kao drzava bez prekida. Anonimus Raventanis nam predstavlja tri srpske drzave istog imena - Srbija, koje postoje istovremeno u Evropi, i to: prva od Jadranskog Mora do Dunava, koju nazivamo Ilirskom Srbijom, druga od Dunava do Karpata, koju nazivamo Dacckom Srbijom i treca od Karpata do Baltickog Mora, koju nazivamo Sarmatskom Srbijom. Kada se govori o Sarmatskoj Srbiji, tu dolazi do udvajanja imena, kao da se govori o Srpskoj Srbiji, jer je ime Sarmati samo prelik srpskog imena. Rimljani su osvojili Ilirsku Srbiju i dobrim delom Daccku Srbiju, jedan vek posle Hrista. Iako su u Dacckoj Srbiji osvojili njenu prestonicu, Serbogetussu, nisu osvojili celu njenu teritoriju. Ostao je jedan deo izmedju Tise i Dunava koji nikada nisu osvojili i koji su nazivali zemljom Jazika. To znaci da drzavna tradicija Daccke Srbije nije bila prekinuta rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija je ostala van rimskog domasaja. Osstroilo Svevladov je dosao bas iz Daccke Srbije da obnovi Ilirsku Srbiju. Nesto slicno se desilo i u vreme turskog osvajanja. Daccka Srbija se sada zove Vlasska, a Balticcka Srbija - Poljska i Rasija. Vlasska, Poljska i Rasija su nastavak srpske drzavne tradicije. Od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine st.e., pa do danas, to je za cetiri hiljade godina, srpska drzavna tradicija nije prekinuta. Sve druge drzave su bile i prosle, samo je Srbija vecna.

**Vesna** · 18.08.2012 11:08

Najstarije srpsko poreklo

Haldejski, asirski i misirski rukopisi i kameni spomenici jedni od najstarijih dokumenata ljudske civilizacije, stari preko sedam hiljada godina i da se u njima pominje ime Srbin. Po nekim naucnim teorijama nastanak ljudskih naselja odreduje se za razne krajeve u razna vremena. Po drugima smatra se da su prva naselja nastala u srednjoj Aziji, odakle su se narodi dalje vremenom raseljavali. Po takvoj tvrdnji za Srbe se smatra da su ogranak arijskog, ili indo-evropskog soja, kome pripadaju i romanski, keltski i germanski narodi. Za taj dokaz uzima se isti jezik svih slovenskih naroda, proizašao iz prasrpskog jezika indo-azijskog porekla.
Veliki je broj naucnika koji Indiju smatra srpskom prapostojbinom. Svi se oni slažu da su seobe Srba iz Indije zapocele pre šest do sedam hiljada godina i da su trajale oko hiljadu godina. Jedan od zagovornika srpskog porekla iz Indije je i dr. Nenad Ðordevic, koji u svojoj obimnoj studiji “Istorija Srba” dokazuje da i mi pripadamo indo-evropskom stablu. On tvrdi da Srbi od svog postanka nose svoje ime. Postoji teorija da su se prve seobe Srba odvijale u pravcu kretanja sunca, od istoka ka zapadu.
Za kolevku svih evropskih naroda smatra se Indija, odakle su seobe za zapad zapocele pre petnaest hiljada godina. Dokaz tome su mnogobrojne reci u sanskritskom jeziku, istog znacenja kao i na srpskom, a zabeležene su pre više od tri hiljade godina. Kao prva istorijska zabeleška je rec Serbh što ima znacenje rodbine, semena i kolena. I u današnjim jezicima, indijskom i srpskom ima mnogo reci istovetnog znacenja. Evo nekih:
agan - oganj; bagas - bog; brath - brat; bhala - bela; chata - ceta; deti - dete; div - div; dina - dan; dasa - deset; dama - dom; girja - gora; grad - grad; iskra - iskra; kada - kada; kuta - kuca; lip - lep; lot - ljut; laghi - laki; ljubhva - ljubav; matr - mater; mala - mali; more - more; mil - mili; nabas - nebo; nava - novi; paraha - prah; prati - protiv; panca - pet; pena - pena; rabh - rob; rosa - rosa; sa - so; sila - sila; sas - sest; stan - stan; sabha - soba; stala - stol; tata - tata; ta - taj; tvar - stvar; trasti - tresti; trang - trag; tamas - tama; tri - tri; trijdosa - trinaest; tada - tada; vrt - vrt; vicur – vece; vatara - vatra; vi - vi; vas - vas; viva - živi.
U sanskritskom jeziku imena rodbine su potpuno identicna srpskim, kao: tata, nana, brat, prija, sestra, strina, svekar, svekrva, dever, kum, svastika. Postoji istovetnost i mnogih drugih reci kao: guvno, hlad, stoka, govece, jama, apsara, mana, raka, jad, med, guditi i druge. Ima ih svakako još. Drugi dokaz porekla Srba vezan za Indiju su obicaji, koji su veoma slicni kod oba naroda, na primer: otmica devojke, unošenje i palenje badnjaka, gatanja, motivi na vezovima i nadgrobnim spomenicima, društveno i državno uredenje i mnogi drugi. Cak su kod Srba bili sacuvani i obicaji spaljivanja mrtvih. Reci župa i župan u srpskom i kod Indusa imaju znacenje udruženja ili zadruge, a u sanskritskom znace povezivanje. Engleski pisci isticali su istovetnost indijskih i srpskih društvenih jedinica, opština, koje su u ono vreme bile najdemokratskiji oblik društva, sacuvanih u Srbiji do danas. Makarov je zapisao mnoga imena srpskih staništa, koja su ostala do dana današnjeg: Indostan, Avganistan, Kurdistan, Radžastan i jos mnoga druga.
Nisadeš, divni i nepristupacni vrh, stan bogova po indijskoj religiji, bio je prva srpska postojbina. Citat iz Ritera, na strani 29, glasi: “Sa vrha Mera (brdo u Indiji) pružaju se njegove grane kao Himavat, Henakutaš, Nisadeš, na kojima je živeo surovi i odeven u odelo od kože narod Serba ili Srba”. Znaci da su Srbi prvobitno živeli na prostorima izmedu himalajskih i hindokuskih planina, preko šest hiljada godina pre Hrista. Ruski istoricar Moroskin istice da su ostali narodi bili zavidni prema Srbima, koji su nastanjivali oblast Dunaj u Indiji. On takode navodi da su u unutrašnjosti Indije bile države Prazija, Gangazija i Sarbarska (Srpska), a u primorskom delu oblast koja se zvala Panovska. O postojanju te dve srpske države nadeni su zapisi kod Aleksandra Velikog. To ukazuje na mogucnost da imena Dunava i Panonije nose takode poreklo iz Indije (ili obratno). I u indijskim geografskim kartama ima imena srpskog znacenja: Srba, Sobrana, Carnigor, Belospor, Kovilje, Žitomir, Mala Bara, Bela Zora, Grad, Careva, Pramen, Mlava, Drvar, Borac, Zagore, Sivonje, Ravnagora, Borje, Dub, Veselgrad, Timok, Sarbatu, Srbistan, Morava, Drava, Kotor, Srbalj i druga. Po Moroskinu, Srbi su ziveli u Indiji nekoliko hiljada godina pre iseljavanja u srednju Aziju, a zabelezena su masovna seljenja pre 5.000 godina. Iz svega proizlazi da se o poreklu Srba u Indiji može govoriti kao o periodu od oko osam hiljada godina ili još više. Masovna iseljavanja iz Indije prouzrokovana su pojavom kuge, koja ih je brojcano gotovo prepolovila, kao i najezdom crnih naroda sa juga koji, su ih nemilosrdno pljackali.

**Vesna** · 18.08.2012 11:08

Po Moroskinu prvi ogranak Srba iselio se iz Indije u pravcu Mesopotamije, oko reka Eufrata i Tigra, gde su osnovali svoju Novu Sabarsku državu, na tlu današnjeg Iraka. Tamošnji gradovi nazvani su srpskim imenima, a o istima postoje i dan danas neka svedocanstva. Dolazak Srba u Mesopotamiju datira oko tri hiljade godina pre Hrista i tu su se zadržali najmanje oko jedan milenijum. Od tih Srba potomci su se proširili u Malu Aziju, a nešto kasnije odatle su prešli i u Evropu. Delimicno su se nastanjivali i u Egiptu. Posle smrti faraona Pepija II, ti Srbi zavladali su podrucjem koje su naselili i ta njihova vladavina trajala je od 2261. do 2052. godine stare ere. Tu teoriju zastupa i francuski egiptolog Masper Gaston, koji kaže da su Srbi iz Sarbarske stigli u Afriku u tri navrata. Gaston svoju tvrdnju zasniva na srpskim natpisima na egipatskim piramidama i kamenim spomenicima. Srbe su Egipcani nazivali “kraljevi pastira”, a vladali su Donjim Egiptom. Ovo je u potpunoj saglasnosti sa izucavanjima našeg istoricara Stojana Boškovica, koji u “Istoriji sveta” piše kako su Egipcani podizali ustanke protiv srpskih vladara u Donjem Egiptu. Fransis-Maria Apendini piše da su Srbi neko vreme gospodarili Sirijom, odakle su napadali Egipat. Za takozvani “cudesni” period Egipta oznacava se porobljavanje od strane nekih stranih naroda i vladavine izvesnog Arse (ime mu je pisano cirilicom APCA). Za taj “cudesni” period Fransisko-Maria Apendini kaže da su to narodi došli iza Kaspijskog jezera, koji su najratoborniji narod, a vladali su dugo vremena Egiptom i Sirijom i zvali su se Srbi.
Prvi doseljenici u Evropu zadržali su se na Balkanskom poluostrvu, dok su u manjim grupama otišli do Italije pa cak i do Spanije, 3000 godina pre Hrista. Prvo srpsko doseljavanje na Balkan dogodilo se oko tri do cetiri hiljade godina pre Hrista. Šafarik tvrdi da se ni za jedan evropski narod osim Srba, ne može dokazati poreklo iz Indije, a za Srbe za to postoji istorija. Cak su i u baskijskom recniku nadene reci srpskog naziva: gora i gori (ono što gori), kao i mnoge druge. Naden je cak podatak da u jeziku Baska ima 30-40% reci srpskog znacenja. Miloš Milojevic, u delu gde piše o životu Srba u Francuskoj i Danskoj, gde i danas postoje geografski toponimi srpskog znacenja, navodi da je tokom velikih progona Srba stradalo 30 do 60 miliona Srba u Evropi. On takode navodi srpska boravišta u Holandiji i Belgiji i da se je Amsterdam nekada zvao Slavengrad. A kada je dr. Olga Lukovic-Pjanovic došla u Francusku, izvesna dama Hermina joj je ispricala pricu svojih roditelja, po kojoj su Srbi vladali u Alzasu, što Olga tada nije znala. Medutim, kasnije je to utvrdila kao istinito i nije mogla oprostiti svojim profesorima istorije koji je tome nisu naucili, a još više Srpskoj akademiji nauka koja o tim stvarima permanentno cuti.
Drugi ogranak Srba iz Indije krenuo je prema Kaspijskom moru i planinama Kavkaza, gde su osnovali domovinu 2.560 godina pre Hrista i nazvali je Serbanija. Tu su se zadržali nekoliko vekova, sve dok ih odatle nisu potisli novi osvajaci.
Treci srpski ogranak usmerio se pored kitajskog carstva (Kine), u pravcu severa i nastanili su se u Sibiriji, gde su osnovali državu Sirbidija ili Sirbija 3.200 godina pre Hrista. Od te reci Sirbija postala je današnja rec Sibirija.
Seobe drugog i treceg ogranka Srba trajale su takode oko hiljadu godina, a zapocele su gotovo istodobno sa prvim ogrankom, prema tome zaposeli su svoje nove postojbine oko dva do tri milenijuma pre Hrista. Dok su se selili usput su pretežno ratovali, osvajajuci nove prostore za sopstveni opstanak, ali su takode i mnogo stradali. Najviše Srba izginulo je u dugotrajnim borbama sa Kitajcima, Hunima i Mongolima.
Dubrovcanin Mavro Orbini pisao je da su ti Srbi, koje je on nazivao Slavjanima, poreklom od Jefeta, sina Nojeva, naseljavali dve stotine pokrajina od Azije preko Evrope. Njegova knjiga “Kraljevstvo Slovena” (iz 1601. godine) prevedena je na srpski tek 1968. godine i to bez prevoda prvog dela od 248 stranica, u kojima autor piše o ranijim srpskim kraljevstvima od pre Rimskog carstva. Iz zakljucaka Mavra Orbina proizlazi da je dinastija Nemanjica poslednja srednjevekovna srpska dinastija. Jovan Rajic piše da su stranci srpsko ime izveli iz imena reke Zebris (ili Serbis), koja tece izmedu Eufrata i Tigra. I zaista, ta reka se i danas tako zove. I danas u persijskom jeziku postoje brojne reci istovetnog znacenja kao u srpskom. Evo nekih: bog-bog; zemo-zemlja; zima-zima; žena-žena; berezo-brzo; mislj-misao; zarja-zora; medo-med; noc-noc; paurvi-prvi; dva-dva; tri-tri; cetvere-cetiri itd. I u jevrejskom i jermenskom jeziku takode postoji dosta srpskih reci, sto su jevrejski istoricari uzimali za utvrdivanje svoga porekla preko Jefeta, sina Nojevog.
Srbi su ostavili svoja imena gde god su živeli. Evo nekih: jezero Srbonis u Siriji, Serbetes, mesto u Mauritaniji, Serbanica (ili Srbica) na crnomorskoj obali, Serberion na ušcu reke Don, Sarbakon na Krimu, Sorbhag u Iranu, Serbka u Indiji, Sarbinovo u Ukraini, Serban-voda u Poljskoj, Serbia u Rumuniji, Serbin u Grckoj, Sarbiodunum na Sardiniji, Sarbat reka u Turskoj, u doba kada Turci jos nisu živeli na svojim sadašnjim teritorijama. Za Srbe istoricari kažu da su živeli u citavoj Evropi i nisu imali potrebe da se pripremaju za ratovanja. Profesor Miomir Jovic utvrdio je da se seoba Srba iz Indije odigrala 4.500-4.000 godina pre n.e. A Ognjen Radulovic, u Traganjima za korenima Srba, navodi da su iz svoje prapostojbine Indije Srbi krenuli pre šest hiljada godina, usmerivši se u tri pravca, od kojih je jedna grupa nakon kraceg zadržavanja u Mesopotamiji stigla i u doline faraona.
Grcki istoricar Strabon pisao je da su u zapadnoj Aziji po planinskim predelima živeli Srbi, ili Brdani, koji su se odlikovali rusom kosom i plavim ocima. O istima postoje napisi i ruskog istoricara Mihaila Lomonosova. Dubrovcanin Ivan Gundulic pevao je o slavnoj Troji:
Pri moru uprav srpskih strana u pržinah pusta žala
Leži Troja ukopana, od grckoga ognja pala.
A Car Dušan postavljao je svoga namesnika u Maloj Aziji baš u oblasti Troje.
Olga Lukovic-Pjanovic piše, u drugoj knjizi “Srbi narod najstariji”, strana 59, kako je “Chicago Tribune” 19. Februara 1981. godine objavio vest da je otkopana kineska najstarija mumija koja je bila plava žena, bele rase. Zatim je ista vest objavljena u Parizu na TV. Te vesti Olgu su potsetile na one koje tvrde da su Šiptari Iliri samo zato što su se naselili na ilirske teritorije. Prema tome, Olga zakljucuje da je “plava kineskinja” mogla biti samo srpkinja.
Postoje brojni zapisi o srpskoj propasti u vremenima nove ere. Evo nekih: tokom silnih ratovanja sa turskim i mongolskim plemenima nestala su mnoga srpska naselja u kojima su živeli vekovima. Prema grckoj hronici rimski car Justinijan je u sedmom veku nasilno preselio mnoge Srbe iz predela sadašnje Stare Srbije u Malu Aziju i od njih stvorio odabranu vojsku od 30.000 konjanika. U borbi sa Arapima 692. godine, dve trecine te vojske prede na stranu Arapa, a Justinijan dade nalog da se sve preostale porodice srpske pokolju. Nešto kasnije, 762. godine, iz Makedonije se preseli oko 250.000 Srba u Malu Aziju, a 802. godine opet dode do slicne seobe, nakon što je grcki car Komnen pokorio Rašku. I konacno, u petnaestom veku kada su Turci osvojili Bosnu, sultan Sulejman prebacio je 30.000 srpske muške dece u Tursku od kojih je napravio Janjicare i isve ih utrošio u narednim obracunima sa Srbima. Latinski biskupi su za vreme sinoda u Saloni proglasili cirilicu “davolim pismom” i zabranili njenu upotrebu. Poljska, Ceska i Hrvatska odmah su je napustili i otpocela je borba protiv cirilice. Ova borba produžena je do današnjih dana, a to je ujedno i borba izmedu dve crkve, koja traje vec vekovima. Sve su to dokazi da su Srbi vekovno bivali izloženi stradanjima i da su sopstvenom krvlju placali visoku cenu opstanka.

**Vesna** · 18.08.2012 11:09

Ogranak Srba koji se doselio na Balkan pre tri do cetiri hiljade godina, o kojima su pisali grcki i rimski istoricari, su direktni praoci danasnjih Srba. Taj ogranak dospeo je cak do Španije i severnih obala Afrike. O tim seobama zapise su ostavili Ceh Pulkova i Enije Silvije, koji navodi seobe Srba u vreme postojanja kule Vavilonske. Francuz Mosper pisao je o tri provale pastira iz Male Azije u Egipat i tvrdi da se radi o Srbima. A na egipatskim piramidama hijeroglifima je zapisano da su 1.600 godina pre Hrista u Libiju i Mauritaniju doprli beli narodi plavih ociju. Egipatski izvori tvrde da su ti narodi na njihovim prostorima osnovali svoju državu koja je postojala sedam vekova. Dr. Olga Lukovic-Pjanovic daje divan opis ratnih zarobljenika, ciji su likovi uklesani na egipatskim piramiadama sa “zrakastim krunama” na glavama, sa zakljuckom na osnovu reci pereset i prst da se radi o Srbima (str. 215-230). Rajic citira ruske letopisce, koji kažu da su Vendi, Srbi, pomagali Trojance u borbi protiv Grka, pa su se posle poraza sa svojim vojvodom Antonorom preselili iz Male Azije na Jadransku obalu. Navodi dalje tvrde da su Srbi naselili Boku, Crnu Goru, Dalmaciju, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i sve do Venecije jos pre tri hiljade godina. Šafarik, kasnije piše da su ti Vendi bili jednorodni sa Vendima iz podunavskih krajeva.
Iz prednjega proizlazi da su Srbi naselili Evropu i Balkan istovremeno sa ostalim indo-evropskim narodima: germanskim, grckim i latinskim. Šest stotina godina posle trojanskog rata, Srbi su potpuno naseljavali Balkan i u to doba makedonski car Aleksandar Veliki svojom poveljom dao im je zemlje od Jadranskog do Baltickog mora za njihovu hrabrost i vernost. Navodi se da su i Aleksandar Veliki i njegov otac Filip takode Srbi, pošto u to doba nisu još postojali Sloveni. Hrvat Sver navodi da je majka Aleksandra Velikog bila ilirske krvi, a zna se da su stranci Srbe nazivali Ilirima. To se da tumaciti i iz pesme Ivana Gundulca “Osman”, gde kaže:
Od Lesandra Srbljanina, od svijeh cara, cara slavnog
Aleksandro to svidoci kralj veliki svega svita.
Aleksandar Veliki prezivao se Karanovic, a to prezime izvedeno je iz titule Karan, koja je dodeljivana kod Srba visokim dostojanstvenicima i plemicima ili nekom princu iz vladarske kuce, srodniku kralja ili cara, prilikom njegovog postavljanja na dužnost glavnog zapovednika vojnog ili pokrajine. Prema Dereticu, jedino su Srbi u vreme Aleksandra Velikog imali vojne formacije kojima je prednje tumacenje odgovaralo. Dve hiljade godina pre Hristova rodenja jedino je drevna država cara Nina bila svetsko carstvo, kome je pripadala polovina savremene Evrope, deo Azije i Afrike - Ilirska, Dacka i Karpatska Srbija. U antickom vremenu, po Dereticu, država je bila organizovana društvena zajednica zasnovana na obicajnom pravu. Za stare Grke kaže da u prvobitnu Evropu oni nisu ubrajali ni svoju Grcku, Evropa je za njih bila samo Srbija i ništa više. Državu je tada olicavao vladar, gospodar, a bila je onolika koliko je vladar uspevao da je stavi pod svoju vlast i njome uspesno upravlja.
Posle raspada Rimske Imperije obnovljena je srpska država 461. godine, krunisanjem Markelina u Solunu. Markeli, Srbin, bio je vojskovoda Rimske Imperije koji je doprineo pobedi nad Atilom, na Katalinskim Poljima 451. godine. Srpsku državu ucvrstio je Ostorilo Svevladov 490. godine i zvala se Srpska Carevina ili Srbija. Od tada pa do kraja 15. veka, punih hiljadu godina, Srbija postoji kao država bez prekida. Deretic citira Anonimus Reventanisa koji je predstavio postojanje tri Srbije, istog imena: prva od Jadranskog mora do Dunava, zvana Ilirska Srbija, druga od Dunava do Karpata, zvana Dacka Srbija i treca od Karpata do Baltickog mora, zvana Sarmatskom Srbijom. Bilo je to dva veka pre Hrista. Rimljani su osvojili Ilirsku i jedan deo Dacke Srbije, jedan vek posle Hrista, a deo izmedu Tise i Dunava ostao je zauvek neosvojen, što ide u prilog tvrdnji da nikda nije prekinuta tradicija rimskim osvajanjem. Cela Sarmatska Srbija ostala je van domašaja rimskog carstva. Dacka Srbija danas se zove Vlaška, a Balticka Srbija se zove Poljska. Znaci, od uspostavljanja Ninovog carstva, oko 2015. godine stare ere, pa do danas, preko cetiri hiljade godina srpska državna tradicija nije prekinuta. Otuda je Srbija “vecna”.
Sebastijan Dolci i nehotice povezuje ilirski jezik sa Srbima. A Laonik Halkokondilo u knjizi “O Turskoj”, kaže da su istim jezikom govorili svi narodi od Jonskog mora do Venecije, a za Sarmate navodi da su živeli u današnjoj Poljskoj i potom su se spustili na Dunav, što potvrduju i Šafarik i Surovjecki, pišuci o rasprostranjenosti srpskog naroda. I hrvatski pisac Dinko Zlataric u “Elektri”, posveti knezu Zrinskom, piše o “Velikom Aleksandru, kralju srpskom”. Orfelina o ruskom caru Petru Velikome, u gramati od 3. Marta 1711. godine, zapisano je da “car svih Rusa poziva Srbe na ustanak protiv Turaka, potsecajuci ih da se sete svojih slavnih i junackih predaka, u prvom redu srpskog cara Velikog Aleksandra Makedonskog, koji je mnoge careve pobedio i mnoge države osvojio”.

**Vesna** · 21.09.2013 08:38

Naucno dokazano

Срби најстарији народ из чијег гена потичу Хрвати, Босанци и Аријевци!

Анатолиј Алексејевич Кљосов, професор биологије Харвадског универзитета, у свом научном раду изнео је тврдње да је српски ген стар 12.000 година и да потиче од Нојевог сина

Ако је ДНК анализа, која оставља трагове о свакој индивидуи на планети и ако је она открила да је Дарвин подметнуо лажне кости да би подупро своју теорију еволуције, онда нема ниједног разлога да се сумња у научни рад Анатолија Алексејевича Кљосова, професора биологије Харвадског универзитета, који тврди да је управо овом анализом доказано да су Срби пранарод данашњим Словенима и многим другим народима Европе чији је ген стар 12.000 година!

- Српски гени (Р1А1) су стари 12.ооо година наспрам других који су од 4 до 7 хиљада година. Сви Анароди (осим два) у Европи имају преко 40% српског или прасрпског гена – тврди овај научник.

Ако је судити по мапи српског гена која је урађена по студији овог научника овај ген има преко 60 одсто становника данашње Србије, БиХ, Хрватске, Црне Горе, Данске, северног дела данашње Немачке, као и јужног дела Скандинавије, али и доброг дела Велике Британије.

Према овим налазима, носиоци Р1а1 − генетске ознаке, на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

Према тврдњама др Кљосова може се закључити и да данас “србују” они који у својим генима ни немају српско порекло што се ДНК анализом може лако открити.

Кљосов у свом научном делу даје историју руског народа од библијског Јафета, сина Нојевог, до његових дана. На једном месту, међутим, аутор пише како су се Јафетови потомци населили прво у доњем току Дунава, данашњој Србији, да би затим неки од њих отишли на север.

Руска историографија је ове податке одувек узимала за озбиљно, па се у руским школама учило како су они дошли “са оне стране Карпата”. За њих су “оне стране Карпата” овај део где данас живе Срби, који су, у ери љубави са Совјетима, ову лекцију из историје дословно преписали и пренели у своје уџбенике. За Србе, међутим, Несторове “са оне стране Карпата” треба да гласе “са ове стране Карпата”. Тај део овде никада није схваћен.

СРБИ СУ АРИЈЕВЦИ

Професор са Харварда и оснивач Руске академије ДНК – генеалогије каже да је у динарским пределима бивше Југославије примећена је велика учесталост гена који је, због свог налазишта, међу лаицима понео име “илирски”. Стручњаци су му, међутим, дали доста сувопаран назив И2а2-динарик (ово се зове хапло група, скраћено хпг).

Доктор наука Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултантске управе Међународног генеолошког бироа и профессор биологије на Харвардском универзитету. Највећи је живи стручњак за хпг Р1а1 која је типична за све Словене. Ова хапло група је у већој или мањој мери заступљена међу свим словенским народима, али у значајној мери и међу највишим кастама у Индији.

На основу постојећих мутација, које је веома студиозно проучавао, Кљосов је дошао до закључка да сви Словени потичу са Балкана. И то не било где са Балкана, већ из данашње Србије и Босне. Старост наших примерака Р1а1 је – 12.000 година. Од тада смо, значи, ми на овим просторима.

Старост примерака Р1а1 код највиших индијских каста је далеко млађа − негде око 3.850 година, што одговара времену доласка аријеваца на те просторе. Кљосов даље закључује да су Аријевци, у ствари, Словени који су са подручја Србије стигли до Индије.

Користећи најновија научна сазнања из генетике, професор Кљосов закључује да су се пре око 4.800 година праевропљани из Подунавља поделили. Они који су пошли на исток постали су касније Словени, они који су кренули на запад постали су говорници такозваног Кентум језика, некада заједничког индоевропског говорног подручја.

- “Индоевропски језици”, тај еуфемизам, је својевремено настао услед несхватања шта то повезује санскрит и његове варијанте, с једне стране, и европске језике, с друге. Сада је то постало сасвим јасно. Аријевски језици представљају основ и европских језика, и санскрита, и “индоевропских” иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису живели “народи који су говорили на иранским језицима”. Словени су тамо живели, прасловени, Аријевци, и то је био њихов језик. То су они свој језик донели у Индију, Иран, Авганистан – тврди професор.

По Кљосовљевим закључцима носиоци Р1а1 на Балкану су живели још пре неких 12.000 година. После нешто више од две стотине поколења они одатле избијају на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио предак савремених Руса и Украјинаца рода Р1а1.

Пола миленијума касније ови прасловени стижу до јужног Урала, а 400 година касније крећу на Индију, где данас живи око 100 милиона њихових потомака. Једна група тих балканских прасловена упутила се на Блиски исток, где се такође и данас налазе носиоци хпг Р1а1. Старост њихових гена Кљосов датира на 4.000 година.

**Vesna** · 21.09.2013 08:47

Istina

Srpski narod pripada prvobitnom plemenu nastalom stvaranjem Adama i Eve i potomak je Simeonovog plemena. Prvobitna podela naroda delila se na 12 plemena. Tako su Srbi zajedno sa Romima i Indijancima prvobitno ziveli kao jedno Bozansko pleme na potopljenom kontonentu zvanom Atlantida. Deo tih naroda rasejan u vreme potopa po drugim kontonentima, preziveo je potop i opstao sve do danas.
Istoricari, arheolozi i razno razni naucnici grese u svojim istrazivanjima a to sami vidimo povodom svakog novog arheoloskog otkrica ili naucnog istrazivanja, zbunjeni su mada uvek nadju neko opravdanje da svetu zamazu oci i opravdaju ogromna novnacana sredstva koja trose u svom radu.

Анатолиј Алексејевич Кљосов, професор биологије Харвадског универзитета, у свом научном раду изнео је тврдње да је српски ген стар 12.000 година и да потиче од Нојевог сина.

Do sada najtacnije istrazivanje ali nepotpuno.

Velika je zabluda da je kolevka covecanstva Afrika i da je covek u pocetku ziveo u pecinama. Mnogi naucnici poput Darwina stvaraju laznu sliku o prvobitnom, stvorenom a ne rodjenom coveku.

Evropa je naj stariji kontinent i jedini koji nikad nije bio u potpunosti potopljen ili zaledjen.

Civilazija je pocela upravo na tom tlu, a deo Srbije jeste ostatak tog vremena, buduci da je u pretpotopno vreme svet izgledao geografski mnogo drugacije nego danas, naucnici samo na osnovu sitnih delica do kojih dodju nagadjaju koliko je star svet koliko je star covek, i da ne brojim.

Potopljeni kontinent Antlantida granicio je sa Evropom tako da se sa kontinenta na kontinent normalno prelazilo kopnenim putevima.

Stara civilizacija bila je veoma inteligentna, naprednija i razvijenija visestruko od danasnje.

Cesto puta me osporavaju ali vreme ce pokazati ko je u pravu.

Vesna Kosovka