Tema: Ponos Srpstva - Sava Popovic Tekelija

SAVA POPOVIĆ TEKELIJA




(Arad, 1761 — Pešta, 21.09.1842)


PLEMIĆ, DOBROTVOR, PRVI SRBIN — DOKTOR PRAVNIH NAUKA,
OSNIVAČ TEKELIJANUMA, PRVI PREDSEDNIK MATICE SRPSKE

"Grof Sava Tekelija, čuveni mecena, jedan od prvaka Srba tadašnje Austrije, po obrazovanju
pravnik, predsednik Matice srpske, narodni dobrotvor. Velikim zaveštanjem od 150.000 forinti,
nekoliko kuća i zemljišnih poseda, osnovao je 1838. u Pešti zadužbinu 'Tekelianum' pod
upravom Matice srpske (za čije je osnivanje on takođe obezbedio velika sredstva)... Kao
veleposednik (grof) iz Arada (danas Rumunija) aktivno je učestvovao u političkom životu
ugarskih Srba i materijalno je pomogao sve srpske nacionalne akcije. Matica srpska ga je
1838. izabrala za doživotnog predsednika."

"Zadužbinu 'Tekelijanum' Sava je osnovao u Pešti sa ciljem da se u njoj školuju siromašni
i najbolji srpski đaci i studenti iz svih krajeva gde su živeli Srbi. Zadužbina koju je
ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih
likova srpske prošlosti."

riznicasrpska

SAVA TEKELIJA


Sava Tekelija rođen je 17. avgusta 1761. u Aradu od roditelja Jovana i Marte. Praded njegov,
Jovan Tekelija, udario je osnov gradu Aradu, mestu gde je veliki dobrotvor Sava i ugledao
sveta i svetom promenio.

Svršivši prve, srpske, škole, pođe Sava 1770. u škole latinske, a 1775. ode u Budim kao
slušalac poezije; docnije se upiše da sluša prava i da uči crtanje za koje je vazda imao i
volje i dara. Maja 1785. bude Sava proglašen za doktora prava. To bejaše prvi slučaj da
Srbin postane doktorom prava, što učini te se Savi ponudi znatna služba, da bude sekretar
kod namesničkoga veća. Iduće godine ode Sava u Rusiju stricu Petru Tekeliji, znamenitom
ruskom đeneralu i bogatašu, te proširi svoje znanje i steče znatnih poznanstava u Petrogradu
i Moskvi. A kad se vrati u otadžbinu, jedva mogaše dobiti mesto podbeležničko. Na čuvenom
saboru narodnom 1790. u Tamišvaru Tekelija bejaše vođ opozicije koja sa svojim kandidatom
za mitropolita, Stratimirovićem, pobedi. U borbi za prava narodna Sava je imao mnogo neprilika
i mnogo neprijatelja, te se u jedno doba htede seliti u Srbiju, gde je tinjao oganj iz koga
će uskoro buknuti plamen narodnoga ustanka. U vojničkoj službi bejaše potpukovnik, ali se
zbog svojih srpskih osećanja morade i toga odreći, i pošto se još jednom, na dijeti 1802,
javio kao znatna politička činjenica, povuče se u privatan život. Ali je Sava uvek mislio
o Srpstvu i njegovoj veličini. Toga radi obratio se bio caru Franji pisanom spomenicom u
kojoj razlaže kakva bi korist i slava bila kad bi se oživotvorilo srpsko carstvo. "Kad
svaki narod — pisaše tada Sava — uzima svoga poglavara; kad ni jedan narod ne bude drugom
narodu rob: biće na svetu mira; a dokle god jedan narod drugi pritiskuje, dotle će uvek
onaj što je pritisnut za svojom slobodom uzdisati, i hvatati svaku priliku da se oslobodi".
Kad Napoleon osvoji Hrvatsku i Dalmaciju, Sava mu preko francuskoga poslanika u Beču,
pošalje spomenicu o tome kako treba te pokrajine slovenskoga juga skupiti u celinu koja bi
se zvala Ilirska Kraljevina. To odista i bude urađeno: Napoleon stvori 1809. Ilirsku
Kraljevinu, dodavši joj Kranjsku, deo Koruške, Goricu, Istru i Trst. Godine 1813. naumi
Sava da se oženi; misao svoju ostvari, ali ne bejaše srećan u braku: godine 1821. morao
je tražiti razvod braka sudskim putem. I ako je, zbog toga i drugih neprilika, imao mnogo
briga, ipak je uzimao osobito učešće u svakom pitanju, poglavito prosvetnom, koje se ticalo
srpskoga naroda, pomažući svuda savetom, novcem i delom. Novine u pitanjima o književnom
jeziku i pravopis nije mogao prihvatiti, ali je kao predsednik Matice Srpske nastojavao da
ona razvija svoj rad življe i obilatije. U dubokoj starosti od osamdeset godina preminuo je
Sava Tekelija u Aradu 21. septembra 1842. godine.

Time što je život svoj proveo uzimajući znatnog a ponajviše i veoma korisnog učešća u sudbini
svoga roda i plemena, Sava je zaslužio vidno mesto u pomeniku zaslužnih sinova srpskoga naroda.
Ali naročitim zaveštanjem jednim stao je Sava u red najvećih dobrotvora svega naroda srpskoga.
On je svojim imanjem, nasleđenim od strica Petra Tekelije, pritekao u pomoć onom delu našega
naroda, kome je pretila najveća pogibao odnarođivanja. Avgusta 21. godine 1838. utvrdio je
Sava zaveštajnim pismom svoje prosvetne zavode koji su mu ime obesmrtili. On je osnovao
zakladu za obrazovanje srpskih sinova u onoj školi, u koju ga nekada nisu hteli primiti
zbog većeg broja godina, u inžinjerskoj Akademiji u Beču. Za tu ustanovu svoju odredio je
100.000 forinata, dodavši im još 8000 for. za odevanje tih srpskih pitomaca. Pitomci su
četiri učenika Srbina iz Vojničke Granice, koje predlaže mitropolit karlovački. Druga je
njegova zadužbina u Pešti za civilne učenike. Njoj je ostavio 150.000 forinata, dve kuće u
Pešti, devet kuća u Aradu i još dobara u njivama, livadama i vinogradima. To je čuveni
"Tekelijanum". Ogroman je posao proceniti kakvih je i kolikih je koristi od zaklada Savinih
videlo Srpstvo u Austro-Ugarskoj: jedno je van sumnje, da je Tekelijanum vaspitao, bez malo,
svu inteligenciju srpsku u Austro-Ugarskoj, da je utro mnogu suzu sirotinjsku i da je mnogoga
i mnogoga mladoga sunarodnika svoga sa raskrsnice uputio pravom i časnom stazom koja vodi u
narodno jato.

To je život kojim veliki ljudi žive i posle telesne smrti. Takim životom živi i Sava Tekelija
za sva vremena, za večnost, za vas život srpskoga naroda.

Godine 1861. navršila se stogodišnjica od rođenja Save Tekelije. Narod je srpski pomenuo tada
uz neobično poštovanje ime svoga časnoga sina i plemenitoga dobrotvora, ime koje će vazda biti
drago u zahvalnom sećanju naroda srpskoga.—

riznicasrpska

LEGAT SAVE TEKELIJE

U kolektivnoj memoriji srpskog naroda Sava Tekelija (1761—1842) je upamćen kao jedan
od najvećih dobrotvora i zadužbinara, kao ličnost koja je svojim nesebičnim zalaganjem
doprinela kulturnom i prosvetnom unapređenju srpskog naroda u Ugarskoj krajem XVIII i
tokom XIX veka.

Ličnost Save Tekelije višestruko je zanimljiva. Bio je veliki erudita, prvi doktor
prava kod Srba u Ugarskoj, carski i kraljevski savetnik, veliki narodni dobrotvor i
osnivač prvih srpskih prosvetnih institucija, prvi doživotni predsednik Matice srpske
(1838—1842), pisac, borac za očuvanje srpskog duha, jezika, kulture i tradicije.

Najveći poduhvat na polju prosvećivanja ostvario je osnivanjem Tekelijanuma — Zavoda
za školovanje siromašnih i darovitih srpskih učenika i studenata u Pešti 1838. godine,
čime je pružio dokaz vrhunskog patriotizma, dajući drugim imućnim Srbima, kako u
Habzburškoj monarhiji, tako i u Kneževini Srbiji, primer kako treba delovati u cilju
kulturne i nacionalne emancipacije. Za ovu fondaciju, koju je testamentom 1840. godine
odredio za svog glavnog naslednika, vezao je najstarije kulturno, književno i naučno
društvo kod Srba — Maticu srpsku, kojoj je poverio staranje nad svojom zadužbinom i
imovinom.

Godine 1833, kada je materijalnim prilogom pomogao rad Matice srpske, upisao se među
njene prve darodavce i iste godine postao Matičin član, a 1838. godine je izabran za
prvog doživotnog predsednika Matice srpske. Od tog trenutka pa do kraja života u
potpunosti se posvetio njenom unapređivanju, što se ogledalo i u čestim darovima,
da bi je na kraju postavio za izvršioca svog testamenta.

Veliku ulogu je imao i kada je reč o osnivanju Muzeja Matice srpske. Jedan od prvih
koraka u tom pravcu bila je njegova ideja o formiranju Panteona — galerije likova
znamenitih ljudi, zaslužnih za kulturu i prosvetu srpskog naroda za koji je već sam
počeo da sakuplja portrete. Izloženi u sali koja je služila kao nadzornička sala
Tekelijanuma i u kojoj je Matica srpska držala svoje sastanke, ovi portreti su
predstavljali prve umetničke slike u Tekelijanumu odnosno u Matici srpskoj. Nakon
njegove smrti, tokom 1843. godine njima je pridodata i zbirka porodičnih portreta
Tekelija koja je zajedno sa ostalim vrednostima iz porodične kuće u Aradu preneta
u Maticu srpsku. Tekelijinim zaveštanjem započinje prikupljanje kulturne baštine
srpskog naroda u okrilju Matice srpske i rad Muzeja Matice srpske 1847. godine.

Ova mala ali dragocena zbirka porodičnih portreta iz zaostavštine Save Tekelije,
koja danas čini Legat Save Tekelije, svojim istorijatom i značajem predstavlja
važan segment u osnivanju i razvoju Muzeja Matice srpske, njegove umetničke zbirke,
današnje Galerije Matice srpske.

Nastajala postepeno u razdoblju od jednog veka (1700—1800), zbirka portreta članova
porodice Tekelija svedoči o razvijenoj svesti njenih članova o svom značaju i ulozi
u datim istorijskim okolnostima, kao i o potrebi da ostave svedočanstvo o sebi,
svojoj porodici i potomstvu. Porodica Popović Tekelija iz Arada, jedna od najuglednijih
srpskih plemićkih porodica u Ugarskoj XVIII i XIX veka, obeležila je istoriju srpskog
naroda na tim prostorima u periodu od kraja Bečkog rata, kada je prvi od Tekelija
zabeležen u izvorima (1686), pa sve do 1844. godine kada se gasi muška loza porodice.

Tekelije su na portretima predstavljeni u javnom reprezentativnom maniru, koji stavom,
odećom i akcesornom simbolikom iskazuje njihov društveni i ekonomski status. Portreti
Jovana Popovića Tekelije, njegove supruge Eufrosine i Alojzije (Alke), Rankove supruge,
nastali u toku druge i treće decenije XVIII veka, radovi su nepoznatih stranih i domaćih
portretista XVIII veka, dok su ostali portreti na osnovu hronologije i stilskih
karakteristika atribuirani istaknutim srpskim slikarima XVIII i prve polovine XIX
veka: Stefanu Teneckom, Jakovu Orfelinu, Teodoru Iliću Češljaru, Georgiju Teneckom
i Stefanu Gavriloviću. Galerija matice srpske


riznicasrpska