Tema: Ponos Srpstva - Ilija Stanojevic

ČIČA ILIJA STANOJEVIĆ




(Beograd, 07.08.1859 — Beograd, 08.08.1930)

PRVI SRPSKI REŽISER I JEDAN OD NAJSTARIJIH SRPSKIH GLUMACA


Ilija Stanojević je jedan od nastarijih srpskih glumaca, prvi srpski režiser, jedan od prvih
filmskih glumaca na ovim prostorima.

Bio je među najpopularnijim komičarima svog vremena. Snimio je prvi domaći film 1911. godine.
Film se zvao "Karađorđe". Čiča Ilija je bio i režiser i glavni glumac.

Rođen je u Beogradu. U ranoj mladosti ispoljio je glumački talenat, a već 1879. nastupa u
Narodnom pozorištu kao glumac, a kasnije i reditelj mnogih komada. Postao je izuzetno popularan
i cenjen dramski umetnik.

Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski
Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko
kafanskih stolova "Dardanela", "Tri šešira", "Dva jelena", Vuka Karadžića, "Bums-kelera" i
Male pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.

Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju, govorilo
se da je u stanju "i mrtvog da nasmeje". Zato su ga simbolično zvali "vladarom smeha", a pozorišni
kritičari "Nušić u glumi".

Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma "Život i delo
besmrtnoga vožda" (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog
života "Potera" (1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve "Ivkove slave" (1918) i dao nekoliko
originalnih književnih dela: poznati šaljivi komad "Dorćolska posla" (1909), humorističke priče
posvećene svojim ljubimcima "Čiča Ilijine životinjke" (1928).

U sećanju su ostale mnoge njegove nezaboravne kreacije, među kojima su posebno značajne: Čizmar
Sreta (J. St. Popović: "Zla žena"), Kir-Janja, Štancika (K. Trifković: "Izbiračica"), Jovanča
Micić (Nušić: "Put oko sveta"). Osečina

riznicasrpska

ČIČA ILIJA STANOJEVIĆ


LEGENDA SKADARLIJE

Buran i neobičan, većinom šalama ispunjen bio je život "vladara smeha" srpske pozorišne scene,
proslavljenog komičara, reditelja i pisca vedrih konzerija i veselog komada "Dorćolska posla",
Čiča Ilije Stanojevića (1859—1930).

Tokom života zaljubljen u svoju Skadarsku ulicu ili Skadarliju, njenu boemiju, kao i komšijski
Dorćol, omiljen kod pozorišne i čitalačke publike, a i kod one koja se redovno okupljala oko
kafanskih stolova "Dardanela", "Tri šešira", "Dvajelena", Vuka Karadžića, "Bums-kelera" i Male
pivare. On je za života postao živa legenda starog Beograda i Skadarlije.

Posle smrti slavnog Pere Dobrinovića, za nenadmašnog u komičnom repertoaru Čiča Iliju govorilo se
da je u stanju "i mrtvog da nasmeje". Zato su ga simbolično zvali "vladarom smeha", a pozorišni
kritičari "Nušić u glumi".

Istoričari srpskog pozorišta zabeležili su da je taj "genijalni glumac vedrog i živog duha", uvek
raspoložen za šalu, smeh i razuzdane terevenke, tokom pola veka u hramu "Talije" odigrao oko 500
raznovrsnih uloga, uvek oduševljeno pozdravljen od svoje verne publike.

Počev od tragičnog Kina, preko škrtog kir Janje, raspusnog sevdalije Mitketa, sve do putnika oko
sveta Jovanče Micića i svog dorćolskog šereta PapaNacka. Poseban uspeh Čiča Ilija je ostvario u
Molijerovom repertoaru igrajući maestralno glavne uloge u njegovim komedijama "Uobraženi bolesnik",
"Silom lekar", "Žorž Danden".

U beogradskom Muzeju za pozorišnu umetnost, pored sačuvanih Čiča-Ilijinih fotografija i danas se
okreće njegova čuvena gramofonska ploča na kojoj je oživljena vragolasta sedeljka kod "Tri šešira",
Mitketovo tugovanje za odbeglom mladošću i starim, dobrim vremenima, kao i nadmudrivanje u ulozi
Jovanče Micića sa prepredenom Juliškom - Žankom Stokić iz Nušićeve komedije "Put oko sveta".

Kao umetnik raznovrsne delatnosti, pored režije prvog srpskog igranog filma "Život i delo besmrtnoga
vožda" (1911), Čiča Ilija je zajedno sa Jankom Veselinovićem napisao komad iz narodnog života "Potera"
(1911). On je uradio dramatizaciju Sremčeve "Ivkove slave" (1918) i dao nekoliko originalnih književnih
dela: poznati šaljivi komad "Dorćolska posla" (1909), humorističke priče posvećene svojim ljubimcima
"Čiča Ilijine životinjke" (1928).

Koliko je Čiča Ilija bio privržen svojoj Skadarliji, isticali su u sećanjima mnogi pisci. Poznati
pozorišni kritičar Milan Grol beleži o tom izuzetnom glumcu: "Nikad nije osetio ni uživanje, ni
hrabrost da se iz boemskih krčmi Skadarlije ispune do trotoara 'Moskve' ili 'Grand' hotela. A stanovao
je u niz skadarlijskih kućeraka, najduže, ipak, nekoliko decenija, u onoj koja je s pravom proglašena
za najznamenitiji spomenik kulture tog kraja, u čuvenoj Kući Đure Jakšića, koja, na žalost, to nikad
nije bila, nego je tu stanovao vlasnik te zgrade. A slavni pesnik Đura Jakšić sa porodicom živeo je u
sobi i kujni dvorišnog stana za izdavanje pomenute zgrade. Međutim, pravi stanar Kuće Đure Jakšića
bio je veliki glumac, o čemu je svedočila prilikom rekonstrukcije osamdesetih godina mermerna
spomen-ploča sa uklesanim rečima poruke:

"Čiča Ilija Stanojević (1859—1930), proslavljeni komičar Narodnog pozorišta, ukus i boja starog
Beograda, stanovao je ovde pre nego što se u legendu preselio."

Niko od Čiča Ilijinih savremenika nije video njegovu krštenicu, pa su zato u šali govorili da je
veliki komičar — mitološko biće. Inače, o njegovom rođenju svašta se pričalo. Postoji čak nekoliko
verzija o Čiča-Ilijinom poreklu i prezimenima.


riznicasrpska

..

"Narodna enciklopedija" profesora Stanoja Stanojevića beleži da je Čiča Ilija 7. avgusta 1859.
godine došao na ovaj svet. Ali, Čiča Ilija taj podatak nije priznavao tvrdeći da je rođen godinu
dana ranije. Iz "Knjige venčanih" Topčiderske crkve saznajemo da se Čiča-Ilijina majka zvala
Spasenija, a otac, po zanimanju "bivši rentijer" — Stanoje. Po tvrđenju savremenika, tokom
života Čiča Ilija je izbegavao da priča o svojim roditeljima. U beogradskoj čaršiji pričalo se
da je on bio nahoče ostavljeno na ulici, pa usvojeno od nekog Stanojevića. "Išlo se tako daleko
da se tvrdilo da je imao jevrejske i cincarske krvi u sebi, — beleži M. J. Stojimirović — u stvari,
to je bila besmislica, izmišljena da mu se uzvrati na neki njegov otrovni vic. Jedino u šta se nije
sumnjalo, to je da je bio autentični Beograđanin".

Na osnovu zabeleženih sećanja Milorada Pavlovića-Krpe saznajemo da je Čiča Ilija rođen u staroj
beogradskoj kući svog dede po majci Đorđa Petrovića zvanog Džida, koja se nalazila na mestu
današnjeg Narodnog pozorišta. "Na mestu i okolini gde se danas nalazi naše pozorište, po pričanju
mog dede i oca, bila je ispred samog bedema gradska kapija (misli na Stambol kapiju), a levo od
nje vodio je put, gde je po strani bila kuća — čardaklija sa jednim spratom, pričao je Pavloviću
teško bolestan Čiča Ilija, ležeći posle operacije u sanatorijumu "Vračar". "Crvene stepenice
vodile su sa ulice pravo na čardak sa dugačkim doksatom, sa otvorenim pogledom na Dunav. Tu se
preko celog dana na dugim minderlucima sedelo i eglenisalo ... Tu, u toj čardakliji, na mestu
gde je izdahnuo moj deda Džida posle batinanja od momaka razjarenog na njega Gospodara Vučića,
rodio sam se 7. avgusta 1858. godine ..."

Na kraju svoje kratke ispovesti Čiča Ilija je dodao da njegovi preci vode poreklo iz Valjevskog
okruga, iz Pocerine, zapravo, iz sela Lopatanja. Više ništa pobliže o svojim starima nije znao,
dok je u nekim književnim zapisima često spominjao plemenitost majke. Ni o detinjstvu kasnije
poznatog glumca, koji je preživeo šest ratova, nekoliko buna i dve smene dinastija, nemamo mnogo
pouzdanih podataka. Sećajući se svog detinjstva, Čiča Ilija je kod "Tri šešira" isticao da je,
živeći tada na Dorćolu u susedstvu Skadarlije, najviše voleo da provodi vreme družeći se sa
"tamošnjom manguparijom" nego da uči u školi. "Tako je mladi Ilija imao prilike da rano sazna
za sve surovosti i tragiku života, što će mu kasnije pomoći da odigra niz karakternih uloga. Kao
izvesno se može uzeti da je rastao na ulici i bio jako razularen kao dete, beogradsko mangupče
koje ni porodica, ni škola, ni susedi, ni zanat, ni opštinske, a docnije ni civilne, ni vojne
vlasti nisu mogle da savladaju", beleži M. J. Stojimirović. "Navodilo se da je još kao dečko
zapadao u vrlo rđavo društvo kafanskih pevača i pevačica i opasnih kockara, koji su se kretali,
uglavnom, po nekadašnjoj Baštovanskoj ulici. Ali, svi ti navodi pokazuju da je ovaj čovek zarana
prošao kroz jednu veoma surovu životnu školu i da je iz nje izašao tako pečen da mu više nikad
i niko nije mogao prodati rog za sveću.

Na Dorćolu u jednoj štali kod Batal-džamije, po Čiča Ilijinom sećanju iz detinjstva, započela
je njegova glumačka karijera u ulozi Miloša Obilića:

"Štala je bila prostrana... Predstava ide kao podmazana. Glumci govore: 'Napred! na Stambol!
Da ubijemo cara turskog.' Već se bliži svršetak komada. Ja, razjaren kao lav, ustremim se na
Murata i gromko kliknem: 'Stani, Mujo, da ti Miloš sudi!' Aknem ga u trbuh mačem, uspravim se,
a u tom trenutku buknu špiritus (koji je trebalo na kraju komada da sukne kao plamen radi jačeg
efekta). U stvari, ustuknuo sam korak unazad i raspalio petom čanak koji se prevrnu i plamen
poče da mili po zemlji dok se ne dohvati sena. Kočijaš, koji beše u prvom redu, kao publika,
skoči sa svog sedišta, dohvati gvozdene vile i stade lupati po senu da utuli plamen, vičući:
'Ta, idite bestraga s vašom komedijom! Ta, zapaliste mi štalu!' Publika, u panici, zaglavi
vrata, a za njom i glumci. Ja poslednji ispadoh na ulicu u sjajnoj opremi, za zlatnim mačem
u ruci. Glumci u bežanju ostavili svu garderobu u štali."

riznicasrpska

...

Sutradan, mali Ilija, uplašen zbog posledica od požara i kazne gazde Aksentija, nije smeo ni
da dođe do dorćolske štale. Međutim, ogrnut kratkim ćurakom, sa fesom na glavi, gazda
Aksentije, vlasnik izgorele štale, sačeka ga ispred kuće, pa ga upita:

"Ama, da nisi i ti juče predstavljao u mojoj štali?"

"Ko, zar ja? — branio se mali Ilija — Jok!"

Čika Aksentije, praveći se dobroćudan, blagim rečima poče "obrađivati" nosioca glavne uloge:

"Šteta! Mnogo mi je krivo što te nisam video. Ja, kao za pakost legoh posle ručka i propustih
to junačko pozorje. Posle mi priča moj Đokica: 'Šteta, što si, tata, propustio tu stvar, a
lepše je bilo nego u Narodnom pozorištu. Naročito onaj što je igrao Obilića.' Kaže, ni onaj
u Narodnom pozorištu nije mu ravan. Ni prineti..."

"Da sam tada znao Lafontenovu basnu o gavranu i lisici, ne bih se izdao. Ali, polaskan, graknem
i umesto sira ispustim reč: 'Pa, ja sam igrao Obilića!' Izlanuh se, ujede me guja ..."

"Ama, zar ti? Dakle, ti si taj junak! E, milo mi je, sinko. Nego... Čini mi se da juče zaboraviste
neke stvari. I kad si već tu, idi i uzmi ih. Trebaće vam drugi put."

"Pa, ja sam zato i došao."

"Ako, ako sine! Idi i uzmi ..."

"Bože, pomislih u sebi, ali je ovo divan čiča...Uđem. Nabijem kalpake na ruku, a mačeve obesim o
rame i, taman da kročim na ulicu, a čiča Aksentije smače lulu sa čibuka, dohvati me za šiju,
previ preko kolena i poče da vošti. Trešti čibuk, pršti tur, a ja cvilim kao guja u procepu:

"Neću, nikad više neću, čika Aksentije!" "Majku li vam čapkunsku! Zar je malo što ne mogu da
spavam, nego da mi još zapalite i štalu!"

Savremenici su u mladosti Čiča Iliju opisivali kao čoveka lepog stasa i "veoma izrazite glave"
sa karakterističnim orlovskim pogledom i čuvenim "koklenovskim nosom", koji su na svojim
karikaturama ovekovečili Pjer Križanić, Vladimir Žedrinski i ostali karikaturisti. Veoma uspeo
portret Čiča Ilijin izradio je akademski slikar Jovan Bijelić, koji je decenijama bio izložen
u salonu Narodnog pozorišta sa još nekoliko znamenitih srpskih prvaka scene.

Izvanredan esej o čuvenom Čiča Ilijinom nosu ostvario je njegov prijatelj sa kafanskih sedeljki
Antun Gustav Matoš, u kojem, između ostalog, ističe:

"Naši nosovi (Čičin i moj) bijahu vazda u društvu dobrih pripovjedača i još boljih nosova:
čiča Milovana Glišića i posinka mu Janka Veselinovića. U Beogradu NOS je popularniji od (starog)
kralja Petra... Čiča, pardon NOS, nema (kao moja malenkost) nikad dosta novaca, a to se događa
i drugim velesilama. Divno priča, obožava muško društvo i kafanski život. Ima lijepo srce,
amizantnu bijelu glavu, i crne đavolske oči, velika usta. Brije se kao gospoda Šegović i Grund,
dakle ćosav je kao amor ... A što je glavno — on ima NOS. Čiča je — ukratko — ugodni, veseli i
šaljivi — Čiča je NOS!"

riznicasrpska