Tema: Ponos Srpstva - Katarina Ivanovic

KATARINA IVANOVIĆ




(Vesprem, 15.05.1811 — Sekešfehervar (Stolni Beograd), 22.09.1882)


PRVA SRPSKA SLIKARKA, PRVA KOJA JE ZAVRŠILA UMETNIČKU AKADEMIJU U BEČU,
PRVA PRIMLJENA U ČLANSTVO SRPSKOG UČENOG DRUŠTVA


Slikarska umetnost srpska nema ni blizu toliko zastupnika i predstavnika koliko ih ima
n. pr. umetnička poezija, ali je ipak broj njenih radnika u srazmeri s opštim kulturnim
napretkom našega naroda. Nekolika, pak, imena novijega doba svedoče da se ta srazmera,
gledajući na savršenstvo umetničko, kvari i to, srećom, u korist ove vrste umetnosti.
A što je već prva polovina devetnaestoga veka mogla na tom polju istaći u prve redove i
jednu umetnicu Srpkinju, znak je bogastva darova u narodu srpskom i podobnosti njegove
za viši kulturni život.

Ta odlična kći našega naroda jeste K a t a r i n a I v a n o v i ć e v a, slikarka.

Katarina je rođena 1819. u Stojnom Beogradu od roditelja Lazara i Marije. U mestu svoga
rođenja započela je učenje crtanja i slikanja, na što ju je vrlo rano uputio u prvom
redu njen prirodni dar, a nastavila je učenje u Pešti, završivši ga u Beču, u slikarskoj
akademiji, pa je duže vremena provela, radi toga, i u Parizu.

Već u osamnaestoj godini svojoj Katarina je dobila javne pohvale u štampi naročito za
izradu svoga vlastitog lika. Od toga je doba glas njen brzo rastao tako da kad je 1846.
godine došla u Srbiju, u Beograd, dočekana je i primljena bila kao što se primaju
najznatniji sunarodnici. Tada je bila za duže vremena gost u kući pesnika Sime Milutinovića,
a iz toga je doba i njena izrada lika Siminog, najbolja do danas poznata slika Milutinovićeva.
Time je umetnica zahvalila pesniku koji joj je, 1837, dok je još učila živopis u Beču,
posvetio svoje "Trojesestarstvo", kazavši joj:

Sve pojasa... draži Afroditske
Nek Amore ljupke zabaljkaju,
Nek po harfe žicam' Eolijske
Lahorčići lahko udarkaju;
Al' Serb-vila rada pevakinja
Pazi, cjeni, jošte uzvišava,
Sve što radi njena sestrakinja,
Svoj li život čime dokrašava.
Svuđ je čega, no u Beču nešta,
Što još i Feb dosle ti ne viđe:
"Srb-djevojka kist vladati vješta!'

Je l' to bilo još ikada igđe ?...
Sobom nežna nežno iskraskava
U obliku sve pričerke lica,
Odobrenje znalca izlaskava;
Radosna joj njena rodilica!
Još se trudi, još ozbilja uči,
Da b' iskustvu verha dokučila,
I kad o tom već se tol'ko muči,
Serpstvo i tim, Bog daj! ovjenčala!!
Ove l' pjesne tebi s' posvećaju,
A da s' tobom Serpke nakićaju..

Ovu posvetu Katarini preštampao je i "Srpski Narodni List" iste godine u 49. broju, donevši
tada i lik mlade umetnice srpske.

Docnije je ona bila — jedina od svih Srpkinja — izabrana i za člana Srpskoga Učenoga Društva u
Beogradu.

Kao umetnica imala je ne samo veštine u crtanju nego i posebnoga dara za komponovanje. Još u
sedamnaestoj godini svojoj izradila je, docnije umnoženu i znatno rasprostranjenu, grupu oko
slepoga guslara: dva Srbina i jedna Srpkinja slušaju "srpskoga Omira".

Njen se rad može najbolje proceniti po slikama koje je — na broju petnaest — 1874. i 1879.
poklonila Narodnom Muzeju u Beogradu, dodavši im, za njihovo održavanje, zadužbinu od hiljadu
forinata. Njeni radovi ispunjuju gotovo celo jedno odeljenje Muzeja, a gledaoci zastaju s puno
interesovanja kod "Osvojenja Beograda 1806", "Zakletve Kralja Matije", "Dočeka Srpkinje Jelene,
ugarske kraljice" i kod drugih, kao i kod portreta: vojvode Knićanina, njenih vlastitih i t. d.

Iskreno odana umetnosti, Katarina se nije udavala, a preminula je u mestu svoga rođenja 13.
septembra 1882. godine. —

Tekst preuzet iz knjige: "Znameniti Srbi XIX veka", Andra Gavrilović, Drugo dopunjeno izdanje,
Naučna KMD, Beograd, 2008.
Fotografija: Autoportret, 1834, preuzeta sa: designed.rs

Sekešfehervar je grad u Mađarskoj (mađ. Székesfehérvár)

riznicasrpska

KATARINA IVANOVIĆ




Katarina Ivanović, autoportret, 1836.


DVA LICA JEDNE LEPOTE

U trenutku kada stoji pred štafelajem, Katarina ima 25 godina, visoko lepo zategnuto čelo i
vrlo sjajne pronicljive oči.

Postoje zapravo dve Katarine koje sada posmatramo. Jedna je ona koju vidimo, lepa i mlada devojka,
koja je objekat posmatranja umetnika koji je slika. Postoji i druga. Ona je slikar, ona radi,
ovekovečuje trenutak (svoje) mladosti i to radi vešto, precizno, s neospornim talentom. Ona se
sprema na studije u Prag i Beč, pred njom je dug život koji će se završiti 1882. pošto će, pored
Beograda i Pariza u kome jedno vreme živi, smrt dočekati u rodnom stonom Beogradu (Sekešfehervar)
u Mađarskoj. Katarina je prva žena članica Srpskog učenog društva, a neke njene slike smatraju se
najboljim primercima srpskog likovnog klasicizma. —

Ivana Stefanović, 27.06.2009.

* * *

Stalno se ističe da je prva žena akademik u Srbiji Isidora Sekulić, a zapravo je to bila slikarka
Katarina Ivanović, u zanatskom, majstorskom i umetničkom smislu jedna od najuspešnijih u celokupnoj
istoriji našeg slikarstva. Već na njenom primeru uočavamo osetljivost i zavisnost umetnika od često
nenaklonjenog društva. Odrasla i umrla u Mađarskoj, sa puno poleta i nade došla je u beogradsku
kasabu, premda nikada nije uspela da savlada srpski jezik. Bila je ponižavana od ondašnje prve
dame Srbije, dvor se zatvorio za najbolju srpsku umetnicu, a njeno delo je (posle dolaska u
provinciju i gubljenja kontakta sa evropskom kulturom) postalo problematično.

Dejan Đorić, Srbija nacionalna revija

* * *

Po mnogo čemu, Katarina Ivanović je bila i ostala prva. Ona je i danas, dva veka od njenog rođenja,
most koji spaja, karika koja vezuje, primer i uzor koji služi na čast narodu za koji je živela,
i onom sa kojim je živela.

Petar Petrović, Slika u ogledalu — Katarina Ivanović, Beograd, 2011.

riznicasrpska

KATARINA IVANOVIĆ


KATARINA IVANOVIĆ. — Brodila je kroz Evropu postavši jedan od retko toliko pokretnih srpskih
slikara. Pokušavala je da se veže za Beograd, ali ga je napustali kad se uverila da su njene
želje, nade i očekivanja samo pusti snovi. Kasnije se povukla u usamljeničko trajanje u Stoni
Beograd (Sekešfehervar u Mađarskoj). Srpsko učeno društvo ju je izabralo 1876 za počasnog člana,
čime je postala prva Srpkinja sa tako visokim nacionalnim priznanjem. Prihvativši dobrotvorstvo
grofice Čaki krenula je na studije u Beč. Čvrsto opredeljenje da postane slikar počela je da
ostvaruje učenjem kod peštanskog slikara Jozefa Peškija. U odeljku za devojke bečke Akademije
za likovne umetnosti našla se krajem 1835. Poštujući pomoć dobrotvorke, marljivo je studirala
možda i više od propisanih pet godina. Zatim se otisnula u Italiju, pa u Holandiju i Pariz da
bi se početkom 1844 odlučila da dve godine provede na studijama u Minhenu. Ako je početak srpske
moderne umetnosti mogao imati dve tačke onda je jedna bila u Žefarovićevim zidnim slikama u
manastiru Bođani a druga u odluci Katarine Ivanović da okuša oglašene zaokrete u umetnosti
bavarske prestonice. Možda je preterano reći da u slikarstvu Ivanovićeve nema sredine između
građanskog i romantičnog. Iako je svedeno na 35 sačuvanih slika, njeno umetničko delo svakim
platnom svedoči o tim krajnostima. Prva na listi su dva autoportreta od kojih se jedan ubraja
u antologijska dela srpskog slikarstva. Drugi njeni portreti: Sime Milutinovića, Vojvode
Stevana Knićanina, Perside Karađorđević i Mladića sa pismom pripadaju estetici građanskog
slikarstva. Italijanski vinogradar je spoj portreta i mrtve prirode pretvoren u žanrovski
doživljaj primeren sentimentalizmu epohe. Katarina Ivanović se očigledno oslanjala i na stare
majstore naročito Holanđane (Korpa s grožđem — sudbinska neminovnost koja preti svima; Dečak
sa sokolom — amblem ljubavi, uzaludnost od bekstva i potrage za slobodom; Smrt Sirotice i Smrt
bogatašice takođe nisu bez simbolike; Žena sa pismom — crnac donosi dobre vesti zbog kojih se
može pocrneti i izgoreti u plamenu ljubavi; U svom ateljeu — starac je alegorija prolaznosti;
Vračanje — približava obaveštenost Ivanovićeve do Alžirskih žena Delakroa).

U romantizam je Ivanovićeva uranjala na tematskoj ravni najčešće ali je bilo trenutaka kada je
slikala i istorijske kompozicije. Dogodilo se to u Minhenu gde je izlagala i dobila nagradu
za Osvajanje Beograda. Minhenska varijanta nije sačuvana, ali je verovatno ponovljena na postojećoj
iz 1873, pa se može suditi o načinu na koji je rešeno ovo platno velikih dimenzija i složene
kompozicije. Ocene uspešnosti prikaza ovog događaja uvažavaju vernost u predstavljanju likova,
u slikovitosti srpskog i turskog nošiva, ali dopiru do poricanja poznavanja anatomije, skraćenja,
komponovanja celine. Pokazaće se i na drugim poznim slikama da K. Ivanović opovrgava već potvrđeno
zanatsko znanje, što može biti predmet raznovrsnih, pa i psiholoških provera razloga takvih promena
u optici. Slika deluje kao jedan monumentalni plakat, kao zaustavljena završna masovna scena iz
pozorišnog komada kakve rado koristi i dramaturgija našeg postmodernog vremena. Osim toga, nastanak
slike u Minhenu otvorio je pitanja da li je bilo mogućno da se naša slikarka obrati čak i
savremenim uzorima.

Ceremonijalnost, više nego bataljistički prikaz, dubinsko razuđivanje planova, nadvišeni zid
kule na dnu, vode ka slikama belgijanaca Galea i De Biefa. Uspon belgijskog slikarstva započet
je 1830 kad je proglašena samostalnost, baš u vreme kada je K. Ivanović u Minhenu. Naime, dve
slike dvojice antverpenskih umetnika obilazile su evropske gradove i dodatno uticale na razmah
ovog žanra. Turneja Abdikacije Karla V Luja Galea i Kompromisa nizozemskog plemstva Eduarda de
Biefa su nastale u Parizu kao presudnom ishodištu ikonografskih recepata, pred rezultatima
francuskih romantičara. Rado se kasnije pozivala na taj minhenski podsetnik. Doček Srpkinje
Jelene, ugarske kraljice, zatim Turski poklisari prose Maru, naročito Zakletva kralja Matije i
Carigradski patrijarh proklinje raskoš pružaju činjenice za takve zaključke. Primetna su
insistiranja na obeležavanju glavnih ličnosti naglašenim crvenim baldahinima, sa ženskim figurama
odevenim u sjajno bele atlasne kostime. Više od takvih detalja u prilog upoređivanju govori
sistem inscenacije. U Zakletvi kralja Matije do punog izraza je došao razuđeni i složeni
mehanizam zbivanja u prostranoj dvorani sa stubovima i galerijom ispunjenom zvanicama, kao na
slikama dvojice Belgijanaca. Došavši u Beograd, gde su se za primat borili đaci bečke škole,
Katarina Ivanović je pokazala da je umetničkim obrazovanjem bila ispred sredine u kojoj je
pokušala da ga primeni. Nije to lako polazilo za 103 rukom ni Jovanu Popoviću, Urošu Kneževiću
ili Dimitriju Avramoviću. Svedočanstvo mogućnostima je ostavila u portretu Danila Danića prvom
delu posle ulaska u Beograd...

riznicasrpska