Tema: Znamenite Srpkinje

Mileva Simić - Orden Kralja Aleksandra za pedagogiju i književnost


Uz dozvolu školskog saveta, upisala je Učiteljsku školu u 12 godina,
kao najmlađa učenica. Pisala je pripovetke i komade za



Opisivali su je kao obrazovanu, mudru, dobre i vesele naravi, rado viđenu u
najotmenijim krugovima. Biografija Mileve Simić, zabeležena je na stranicama
časopisa "Srpkinja, njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i njezina
narodna umjetnost do danas".

Rođena je na Sretenje, 15. februara 1859. godine u Novom Sadu, u domu viđene
porodice u čijem društvu su svi voleli da borave. Bila je ćerka akademskog
slikara Pavla Simića, koji je po narudžbini dobrotvorke Marije Trandafil
oslikao ikonostas Nikolajevske crkve, a u Somboru ostavio pečat na unutrašnjosti
Crkve Svetog Đorđa. Otac njene majke Jelisavete je bio ugledni advokat i
gradonačelnik Novog Sada Grigorije Jovšić, tako da je familija bila "potkovana"
znanjem i statusom sa svih strana.

Očev posao je nalagao "čergarski" život. Tamo gde je on slikao, porodica se
selila. Mileva je tako iz Novog Sada najpre stigla u Sombor i kao dobra učenica
osnovne, potom Devojačke škole, veoma radoznala i uporna, poželela je da u 12.
godini upiše učiteljsku školu. Bila je, međutim, premlada da bi joj se želja
ispunila, jer su propisi drugačije nalagali. Ali, to je nije sprečilo da odustane
i uz očevu pomoć, koji je pozvao profesora i katihetu Vukićevića, dobila je
specijalnu dozvolu Školskog saveta. Postala je, na veliku radost, učenica Srpske
učiteljske škole. I to ne bilo kakva. Imala je najviše ocene i pohvale nastavnika.
Sa takvim uspehom, već u 15. godini je izabrana za nastavnicu tek otvorene Srpske
više devojačke škole u Novom Sadu. Oko ove ustanove će se vrteti čitav njen radni
vek, jer je tu ostala više od tri decenije, učila decu, a jedno vreme i uspešno
upravljala školom.

Koliko je ozbiljno pristupala struci, videlo se po njenom odnosu prema đacima, a to
je, zapisala je, naučila od Milice Stojadinović Srpkinje, sa kojom se srela kada je
završila školu, a ona joj ispričala sa čime će se sve susretati u radu, kako da
vaspitava učenike, koje vrednosti su neophodne da bi dete izraslo u dobrog čoveka.
Velike i važne lekcije savladala je od ove mudre žene.

Na njen razvoj i želju za književnim radom je mnogo uticala njena tetka, Dafina
Nana Natošević, supruga dr Đorđa Natoševića, čija je kuća bila stecište srpske
intelektualne elite. Tu je uvek "ključala" umna, konstruktivna rasprava. A, Mileva
se lako uklopila, jer im je intelektualno dorasla, a književni dar je bio očigledan
još od detinjstva. Volela je da čita, vrlo brzo je počela i da piše. To je, međutim,
postalo zvanično 1876. godine kada je javno istupila kao književnica. Izašla je sa
"Knjigom za narod" u izdanju Matice srpske, a potom ju je ista kuća nagradila za
posebnu igru "Retka sreća". Kao pedagoški radnik, struci je doprinela izdavanjem
školskih knjiga - "Kućarstvo" i "Pedagogija", koje su prema odluci Školskog saveta
zavedene u srpske učiteljske škole.

Sakupljala je srpske narodne ženske pesme u Sremu, Banatu i Bačkoj, insistirala na
čuvanju srpskog jezika, vere i ponosa, nazivajući ih trima svetinjama. Sarađivala
je u uglednim časopisima - "Srpkinja", "Javor", "Dubrovnik", "Srpska zora",
"Stražilovo", "Delo","Branik", "Ženski svet"...

Iako se nikada nije udala i nije se ostvarila kao majka, obožavala je decu i pisala
je za njih. Bile su to poučne pripovetke, pedagoške, književne, ali i moralne, i
krasile su stranice listova "Neven" i "Spomenik". Mileva se deci posvetila i tako
što je za njih napisala čak šest pozorišnih komada. "Drugarice", "Dobrovoljni
prilozi" i "Plaženik" su objavljeni.

Osim pedagoškog i književnog rada, Mileva je bila veoma vredna i uspešna i kao
prevodilac. Na srpski jezik je prevodila dela popularnog mađarskog pisca Jokia Mora,
o kome je dosta i pisala. U časopisu "Javor" su objavljeni i njeni tekstovi o Hajneu
i slikaru Jovanu Klaiću.

Kao nagrada za sve ono što je postigla kao pedagoški radnik i književnica, odlikovana
je ordenom Kralja Aleksandra Kraljeva Doma Prvog stepena sa krunom. Važno je spomenuti
i to da je list "Srpkinja..." 1913. svrstava među prve četiri saradnice književnih
društava tog doba i proglašena je za uzor-učiteljicu. Osim toga, Mileva je bila i
počasna članica Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja.


U Novom Sadu je živela do kraja života, a umrla je 1946.godine i sahranjena na
Almaškom groblju.




OTAC PAVLE ČUVENI SLIKAR

Milevin otac Pavle je slikao najviše ikonostase, ostavljajući pečat, od crkve u Pirošu,
preko manastira Kuveždin, šabačke, starofutoške, crkve u Đurđevu, u Senti, kapele Platona
Atanackovića na Almaškom groblju u Novom Sadu, Saborne crkve u Somboru... Bio je i vrsni
portretista, a izdao je i dve litografije - Majska skupština 1848. i Crnogorski pevač.


Izvor: Novosti

Danica Bandić Telečki: "Čika Jova" u prozi


Učiteljica i dečji pisac, jedna od retkih žena toga doba, čija su dramska dela
ovekovečena na sceni Srpskog narodnog pozorišta



PUTOPISAC, esejista i kritičar Marko Car nazvao ju je "čika Jovom u prozi". Tom
kratkom i efektnom sintagmom, poredeći je sa velikim Jovanom Jovanovićem Zmajem,
želeo je da oda priznanje književnom daru Danice Bandić Telečki. Iako je bila
jedna od retkih žena svog doba čija su dramska dela oživljena na sceni Srpskog
narodnog pozorišta, iz pera ove učiteljice po profesiji, a spisateljice po vokaciji,
najviše knjiga se izrodilo za najmlađe. U dugoj i bogatoj karijeri nije bila odana
jednom žanru i jednoj publici, ali prva asocijacija na nju je - dečji pisac. Bila
je kćerka znamenitog glumca, reditelja i dramskog pisca Laze Telečkog, u čiju čast
se u mestu Kumane gde je rođen, održavaju "Dani Laze Telečkog". Po istaknutom članu
Srpskog narodnog pozorišta, koji je i režirao i pisao komade, nazvana je jedna od
najpopularnijih ulica u Novom Sadu.

Danica je rođena 30. septembra 1871. godine u Zagrebu. Kako je navedeno u "Leksikonu
pisaca Jugoslavije", ostala je bez oca sa 19 meseci, a bez majke sa osam godina.
Brigu o njoj preuzeo je stric, koji se trudio da devojčica ne oseti prazninu i težinu
odrastanja bez roditelja. Obećao je da će je školovati i obećanje je ispunio. Kada je
u Zrenjaninu i Velikoj Kikindi završila osnovnu školu, odlučio je da je pošalje u
Suboticu. U ovom gradu je završila Višu devojačku školu, a potom je, na veliku radost,
postala đak Učiteljske škole u Somboru.

Bila je marljiva i odgovorna učenica, a u istom stilu je nastavila i posle 1888. godine,
kada je stekla diplomu i u Velikoj Kikindi se zaposlila kao učiteljica. Za nju je tada
počela nova epoha. Privatni život, kao većini obrazovanih i hrabrih žena tog doba, nije
joj ostao u senci profesionalnih ambicija, pa se ubrzo ostvarila kao supruga i majka.
Danica se u Velikoj Kikindi udala za Miloša Bandića, učitelja i upravitelja škole,
glumca, člana Srpskog narodnog veća i delegata Velike narodne skupštine Vojvodine.
On joj je dao vetar u leđa kada se osmelila da se upusti u spisateljske vode, kojima
je oduvek želela da plovi. Sa pripovetkom "Silom u preparandiju", objavljenom u
novosadskom "Ženskom svetu", otvoreno je prvo poglavlje u njenom književnom životu.
Od tada su njeni radovi, dar i mašta, punili stupce brojnih časopisa, kao što su
"Spomenak", "Bosanska vila", "Brankovo kolo", "Zorica", "Književni sever"... Bila je
stručna i u prevođenju literature sa nemačkog i na ruski jezik, mada joj je više prijalo
da piše i igra se žanrom i stilom. U takvom kreativnom zanosu nastala je šaljiva igra
"Emancipovana", koju je Matica srpska nagradila i odštampala u svom "Letopisu".
Vremenom su njena dela postala nezaobilazna tačka u pozorišnim repertoarima.

Posle trodecenijske učiteljske karijere, Bandići su se zbog školovanja dece preselili
u Beograd. Tim prelaskom Danica se nije odrekla pisanja, samo se prilagodila novonastalim
okolnostima. Već se znalo da joj najviše leže štiva za decu, ali je to zvanično potvrdila
1923. godine, kada je objavila priču za sva vremena - "Tera baba kozliće", za koju je
ilustraciju uradio Uroš Predić. Prepoznavali su je i po naslovima "Šta lasta pripoveda",
"Puno kolo priča", "Oproštaj Sneška Belića", a njena savremenica Jelica Belović
Bernadžikovska u knjizi "Srpkinja: njezin život i rad, njezin kulturni razvitak i
njezina narodna umetnost do danas", zapisala da najviše može da se ponosi delom
"Tetka Danina knjiga".

Devet godina pošto je umro njen suprug Miloš, ovozemaljski svet je napustila i Danica
Bandić Telečki, 26. oktobra 1950. u Beogradu.


PORODICA GLUMACA

DANICA i Miloš su bili roditelji Jelisavete Mice Bandić, glumice beogradskog Narodnog
pozorišta. Kako je navedeno u "Srpskom bibliografskom rečniku", za vreme Prvog svetskog
rata, ona je igrala u "Bosansko-hercegovačkom putujućem pozorištu", kada se igrom borila
protiv strahota. Iako je nosila "breme" unuke i kćerke znamenitih Srba, ipak su je
prepoznavali zbog njenih, a ne porodičnih vrednosti. Bila je Šekspirova Julija, Čehovljeva
Sonja, Mirboova Žermena... Obećavala je mnogo, ali se rano povukla sa scene. Posle
penzionisanja je na Radio Beogradu držala "Dečji čas". Daničin sin Milan Bata Bandić je
takođe bio glumac, ali je umro mlad, u 37. godini. Igrao je u Subotici, Skoplju, Sarajevu,
Splitu, Bitolju, Novom Sadu... Bio je oženjen glumicom Nadom Petrović.


Izvor: Novosti

Natalija osnovala prvu štampariju u slobodnoj Bugarskoj


Natalija Petrović Karavelova, književnica, supruga političara i književnika Ljubena
Karavelova, kojem je pomagala u radu i izlagala se riziku da bude uhapšena. Imala
je sluha za književne talente



Otac Nedeljko Petrović je bio sveštenik. Brat Nastas profesor Velike škole, važan
činilac u društvenom i političkom životu zemlje. Pored takvih ličnosti ni Natalija
Petrović nije mogla da ostane tek obična devojka i žena.

Na osnovu biografije koju je priredila Milica Đuričić, znamo da je rođena 1836. godine,
a da je tri decenije kasnije postala supruga bugarskog književnika Ljubena Karavelova,
pisca ne samo na maternjem, nego i na srpskom jeziku. On je bio jedan od tvoraca srpskog
kritičkog realizma, a kao politički aktivan, bez dlake na jeziku, hrabar i smeo,
nebrojeno puta je završio u zatvoru ili je bio progonjen iz zemlje. U svemu je imao
Natalijinu bezrezervnu podršku, pa mu je tako bila desna ruka i u književnom i u
političkom radu, izlažući se stalnoj opasnosti da i ona završi sa lisicima na rukama.
Učestvovala je svesrdno u štampanju časopisa, prenosila je njegove spise, novac i oružje
namenjene ustanicima. Zajedno su težili slobodi i borili se za nju. Voleli su je u zemlji
svog supruga, i posle njegove smrti 1879. godine. Kada je on preminuo, Natalija je
otvorila prvu štampariju u slobodnoj Bugarskoj. Naučila je od muža šta znači biti hrabar
i uvek na strani slabijih, ne odstupajući od ideala.

Adresa stanovanja joj je bio Ruščuk, odakle je i gde je pomagala mnogim srpskim i
bugarskim intelektualcima i emigrantima, pa i Nikoli Pašiću. Osim toga, njeno ime se
nalazilo u uglednim slovenskim društvima koja je pomagala i učestvovala u njihovom radu,
oživljavajući ideje za koje se borio njen suprug. Ali, koliko ju je narod voleo,
toliko je bila na meti vlasti, koje su joj, jer je pomagala protivnicima režima, oduzele
veliki deo imovine. Posle toga se 1890. godine preselila u Beograd, iako njen politički
i društveni aktivizam nije utihnuo. Nisu je ućutkali. Bila je još oštrija i odvažnija.
Još žustrija i tvrđa. Činila je sve da se rukopisi njenog muža objave, i na kraju je
uspela da priredi dela Ljubena Karavelova i finansira spomenik u Sofiji, njemu u čast.
Želela je da sačuva uspomenu na njega, jer je znala koliko je mnogo činio za slobodu
svoje zemlje.


BRAT NASTAS MINISTAR



Nastas Petrović je bio političar, ministar unutrašnjih poslova, član Narodne radikalne
stranke. Kao pristalica ideja Svetozara Markovića učestvovao je veoma mlad u svim
slobodoumnim pokretima, bio je predsednik đačke družine Nada, a kao student predsednik
društva Pobratimstvo.

Uređivao je list "Narodni pokret" u Jagodini, sarađivao je i sa drugim radikalskim
političkim glasilima. Bio je predsednik Srpskog novinarskog udruženja 1907. godine i
predsednik Udruženja opštinskih delovođa.

Volela je da čita i piše, ali je imala i sluha za književne talente, pogotovo one
mlade, neafirmisane. Znala je da ne mogu sami da se izbore za svoje mesto, da im je
potrebna podrška, vetar u leđa, pa im je pomagala koliko god je mogla. I svom bratancu
Milanu Petroviću, sinu njenog drugog brata Gligorija Petrovića, učinila je da 1889.
godine objavi na ruskom jeziku prevod knjige "Stara Srbija i Makedonija", autora
Spiridona Gončevića. Sama je objavila delo "Radi objašnjenja". Bila je aktivna do
kraja života, uvek iznalazeći novi motiv za velike i male bitke.

Posle Ljubenove smrti, udala se za Aksentija Aksentijevića. Fond Natalije Lj.
Karavelove i Aksentija Aksentijevića postojao je sve do Drugog svetskog rata.
A ova hrabra žena je umrla 7. jula 1905. godine u Karlovim Varima.


SUPRUG ČLAN SRPSKOG UČENOG DRUŠTVA



Ljuben Karavelov Stojčev je bio pesnik, pisac, novinar, etnograf i borac za oslobođenje
Bugarske od Turaka. On je bio stariji brat uticajnog političara Petka Karavelova, oštar
i na rečima i na delu.

Ljuben je dobar deo života proveo u Srbiji, a od 1872. godine je bio član Srpskog
učenog društva.

Izvor: Novosti

Darinka Bulja, književnica: Bez diplome osvojila intelektualne krugove

Govorila je nemački i mađarski jezik, pisala priče, pesme i bajke,
izučavala muziku. Bila je članica srpskog pevačkog društva "Gusle"
i "Devojačko kolo"




Verovala je da na ženama počiva budućnost rase, insistirajući da baš zbog
toga teže preporodu u kulturnom smislu. Nije imala diplomu, ali je taj
nedostatak kompenzovala vrednim radom i neprestanim učenjem, postajući uzor
mnogim devojkama. Za Darinku Bulju su govorili da nije kao većina gospođa
tog doba, koje vole da spletkare i po čaršiji šire abrove. Ova temperamentna
dama bujne mašte, uvek vesela i prijateljski raspoložena, spontano se
izdvojila kao žena do čijeg se mišljenja drži.

Rođena je 1877. godine u Velikoj Kikindi u uglednoj porodici Kosić koja je
izgubila četiri sina, pa su ćerku, kako su govorili njihovi savremenici,
čuvali kao "zenicu u oku". Smrt braće je odredila njen život, jer su se
roditelji plašili da je puste u svet, ne dopuštajući joj da ode ni privremeno,
na školovanje. Bilo im je važno samo da bude zdrava i da je tu, pored njih.
Vaspitavali su je u strogom patrijarhalnom duhu, vodeći računa da bude smerna,
odmerena, poslušna. Nisu patili od diploma i titula. Ali Darinka je, kao
odlična učenica i veliki talenat za muziku, sanjala visoke škole. Govorila
je nemački i mađarski jezik, pisala je priče, pesme i bajke, izučavala muziku
i već u 14. godini učestvovala na koncertima i besedama. Bila je članica srpskog
pevačkog društva "Gusle" i "Devojačko kolo", čiji je osnivač bio njen stric
Mihajlo Kosić, ugledni pedagog. U 17. godini je postala verenica svršenog
studenta bogoslovije Gavrila Savića, ali ih je njegova prerana smrt sprečila
da stanu pred oltar. Od tog trenutka se još više okrenula muzici i nauci,
ispoštujući još jednom želju roditelja da ne napusti zemlju zbog škole.

Međutim, roditeljski dom je ipak napustila, kada se udala za beležnika Đorđa
Bulju i život započela u Vilovu. Brak u kojem se ljubav i poštovanje nisu tek
podrazumevali, ostavio joj je prostor da ne bude samo domaćica, nego i da
nastavi sa čitanjem, istraživanjem, pisanjem. Za Daru su govorili da nije
kao većina gospođa tog doba, koje vole da spletkare i po čaršiji šire abrove,
nego da se ova temperamentna žena bujne mašte, uvek vesela i prijateljski
raspoložena, spontano izdvojila i postala uzor ostalima.

Mnogo je ulagala u svoje obrazovanje, pa je dobro potkovana znanjem mogla da
se nametne i bez diplome. Počela je 1906. godine da prevodi za "Ženski svet"
i odmah je pokupila profesionalne simpatije urednika Arkadija Varađanina koji
ju je savetovao i ohrabrivao u radu. Za ovaj časopis je govorila da je mila
kolevka i nežna majka srpske ženske duše.


"Taj list je oduvek bio tačan izveštač o vrednom, humanitarnom i ozbiljnom radu
naših vrlih ženskih dobrotvornih zadruga. U tom listu, beležili su se i beleže
se tačno i voljno svi važniji momenti iz života i rada naših žena", zapisala je
Darinka i dodala da Srpkinje nikada neće moći dovoljno da se oduže svom dobrotvoru
i uredniku Arkadiju za neumorni trud i žrtve koje je polagao zbog budućnosti
"Ženskog sveta".

Inspirisana pričama i slikama iz rodnog kraja Darinka je počela da ga "slika"
i tako čuva od zaborava kikindsku tradiciju. Istraživala je, posmatrala, pisala.
Matica srpska je prepoznala njen rad i odlučila da štampa i nagradi dve Darinkine
knjige priča. One su ocenjene kao realne, ali u isti mah i idealističke. U svojim
radovima je veličala srpsku ženu i majku, kritikovala oholost i sujetu. Zalagala
se za obrazovanje, protivila surovom materijalizmu. Ljubav je pokretačka snaga
njenih razmatranja, ali i vera u Boga. Savremenici su isticali da je njena
veličina i u tome što ima široko znanje, čita i na srpskom i na mađarskom i na
nemačkom.

Darinkini tekstovi su ostali zabeleženi u delu "Srpkinja: njezin život i rad,
njezin kulturni razvitak i njezina narodna umjetnost do danas", a jedan od
čitanijih je bio na temu kulturnih ustanova žena. Istražila je i popisala sve
institucije koje okupljaju žene u Srbiji, u kojima se školuju, uče, rade, druže,
stvaraju... Na osnovu njenog teksta mogao je da se vidi položaj pripadnica
lepšeg pola, koliko su bile vredne, kako su se žrtvovale, radile, napredovale.
Podsećala je na veličinu dama koje se bave humanitarnim radom, pomažu da se
iškoluju siromašna i izleče bolesna deca. Zahvaljivala se gospođama koje
organizuju zabave na kojima se neguje srpska pesma, kao i onima koje podižu
spomenike velikim pesnicima. Darinka je isticala da su srpske seljanke čuvarke
narodnih običaja, nošnje, jezika i folklora, a da je za sve to "odgovorna"
majka.

"Ona još svojim mlekom napaja svoju decu toplom ljubavlju prema rodu svome,
pevajući srpske narodne junačke pesme, kraj kolevke svoga čeda, ona mu uleva
još u nejaku mlađanu dušu snage, veru, svest, oduševljenje i ponos, koji se
slevaju u karakter, nepokolebljivu, vernu i pravu srpsku dušu, koja postane
jaka, da se muči, previja i bori, ali da nikada ne odoli navali i najezdi
tuđinskoj", zapisala je Bulja.

Bila je poštovana i voljena u ženskim krugovima, sve do smrti. Ne zna se kada
je tačno umrla Darinka Bulja, ali je poznato da je ovaj svet napustila posle
1914. godine


POHVALA KRITIKE

Profesor Jovan Grčić je u svojoj kritici odao veliko poštovanje radu Darinke
Bulje, nazivajući je čestitom Srpkinjom koja je u svoje dve knjige izrazila,
kako je rekao, lepe i rodoljubive intencije. "Ta dva dela gospođe Darinke
Bulje imaju natpis "Kroz trnje i cveće" i "O domaćem vaspitanju". Sa knjigom
"Posledice domaćeg vaspitanja" ona je načinila senzaciju u našoj književnosti.
Namera mi je da upozorim ceo srpski, naročito ženski inteligentni svet naš,
da ne žali malo novca, pa da nabavi ovu krasnu srpsku knjigu, da ju čita i
staro i mlado, jer će u njojzi naći zlatna zrnca o vaspitanju, naći će lepe,
iskrene i bogate savete, kako treba da se vlada mlada devojka, kako treba da
živi čestita domaćica, pa da ona kuća koju ona bude kućila bude sretna i
zadovoljna", zapisao je Grčić.

Izvor: Novosti