Jedan od najstrasnijih dokumenata o Milunki Savic nasoj heroini

ZASLUŽENE PROPASTI SRPSKO-JUGOSLOVENSKE „DRŽAVE“!


Koliko je bila država svedoči, u malo reči, ovaj jezivo-bolni, nepodnošljiv-za-videti potpis.

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]

Milunka Savić se bori da u upravi Banke gde radi kao čistačica popravi svoj ionako bedni status. I potpisuje se kao „NADNIČARKA, vitez Karađorđeve zvezde i Legije časti“!

Ej, bre, dvostruki vitez dve najhrabrije savezničke vojske, neposredno nakon velike pobede u svetskom ratu.

Jedino što to, očigledno, nije bila i pobeda ove prezrene i odbačene junakinje koju su, iz mnogo razloga, proglasili „najhrabrijom ženom-ratnikom u svim vojskama koje su učestvovale u ratu“, „novom Jovankom Orleankom“, „besmrtnim herojem o kome će pričati pokolenja“…

Bačena na kolena pred kofu s prljavom vodom, da kleči i trlja prljavi, ispljuvani pod pred uglađenom gospodom što je ni ne primećuju dok prolaze raskošnim hodnicima Hipotekarne banke.



[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]





Novo doba, novo vreme i novi društveni odnosi u velelepnoj Kraljevini što je đavolski lako zaboravila svoje poreklo i svoje najzaslužnije građane, branioce i neimare krvlju zaslužene slobode.

Ratni drug ove čudne nadničarke (čistačice i viteza dvaju odlikovanja koje nisu na grudima imali ni ministri vojni, ni mnogi generali francuske i jugoslovenske vojske), moćni i prebogati kralj Aleksandar Karađorđević nije mnogo mario za njene muke sa administracijom firme u kojoj je našla uhlebljenje i koja je hranila i nju i njenu (i onu rođenu i onu usvojenu) decu.

Čudo neviđeno!

Kako je to uopšte moglo da promakne vidu i pažnji tolikih ratnih veterana, a sada visokih vojnih i državnih funkcionera, uglednih profesora Univerziteta i akademika, posleratnih industrijalaca i fabrikanata, vlasnika dedinjskih, topčiderskih i senjačkih palata, kraljevih ađutanata i uticajnih novinara i književnika?

Gde im je bila duša?

A još kad se setimo one sramotne maskarade, kad su za velike godišnjice završetka svetskog rata ovu „nesnalažljivu“ radnicu i neustrašivog ratnika DOSLOVNO PREOBLAČILI U LEPE HALjINE I NOVE UNIFORME, „da se ne bi brukali“ pred stranim diplomatama i njihovim visokim vojnim delegacijama.

A to što su se brukali pred svojom ćutljivom i u miru stidljivom ratnom drugaricom, i što su se brukali pred Bogom, i pred svim izginulim Milunkinim i kralj Aleksandrovim saborcima, i pred precima i potomcima, i pred nebeskom i zemaljskom pravdom – to im, očigledno, nije bilo važno.

Zato će uskoro i platiti odgovarajuću cenu u ognjenim kapijama sledećeg rata i slične surovosti koju će osetiti na svojoj koži od novih oslobodilaca (podjednako nezainteresovanih i za njih i za Milunku i za sve njihove propuštene šanse i one biblijske kao i nušićevske zavrzlame).

Nove nepravde će samo naslediti i produbiti one stare, produbljujući jaz između srpske sudbine i naših (nikad ostvarenih) želja.


Ali, ako imamo u vidu da nije samo najhrabrija ratnica Evrope bila čistačica u novoj Jugoslaviji, već i da je u isto vreme jedva krpio kraj s krajem (u zemunskoj fabrici kartona i papira „Vapa“) najmlađi vojnik (i podoficir) od sve 133 zemlje koje su učestvovale u ratu, podnarednik Momčilo Gavrić; da je herojski branilac Beoograda, čudom preživeli (teško ranjavani) Dragutin Gavrilović stavljen na „crnu listu“ svojih pretpostavljenih, bez ikakve šanse da ikada postane general i vodi trupe); da je bilo zabranjeno svima da dođu i poklone se senima i posmrtnim ostacima legendarnog vojvode i majora Vojislava Tankosića (kad su prenešene na Novo groblje u Beograd); da je najstariji sin kralja Petra, princ Đorđe (jedini u ratu – na Mačkovom kamenu – ranjeni pripadnik ma koje evropske dinastije) proglašen za ludog i smešten prisilno u duševnu bolnici sve do ulaska Nemaca 1941. u zemlju; da je vojvoda Živojin Mišić kraljevom naredbom penzionisan i poslat na selo da gaji šljive i kajsije (jer mu je otvoreno rekao šta misli o našim novim hrvatskim „sunarodnicima“); da su mnogi junački oficiri srpske vojske izvršili samoubistvo kada su njihovim nekadašnjim neprijateljima, austrougarskim komandirima i komandantima nove vlasti dale čin više, a njih ostavile bez unapređenja, i kad su morali da slušaju komande i trpe osvetoljubivu perfidnost svojih protivnika sa Cera i Kolubare; da su u magacine Vojnog muzeja otišle sve one slavne, kuršumima i šrapnelima kidane, a junaštvom sačuvane „pukovske zastave“ (jer su se dodeljivale nove, jugoslovenske); da je Arčibald Rajs isteran iz službe u beogradskoj policiji jer je hteo da iskoreni korupciju iz državne službe; da je sudija koji je u mučeničku smrt poslao Gavrila Principa a njegove drugove na vešala postao ugledni jugoslovenski sudija; da je zbog „mira u kući“ Vidovdan prestao da bude državni praznik, a iz predratnog (u Austrougarskoj prihvaćenog) naziva „Srpskog narodnog pozorišta“ u Novom Sadu izbačena ona srpska odrednica… i još toliko toga, besramnog i neoprostivog – ako sve to imamo na pameti i u vidu, kako je uopšte i mogla da se završi ova suluda, gnusna jugoslovenska avantura srpske političke elite (predvođene ambicioznim i nedovoljno sposobnim kraljem).

Sve postaje jasno kao dan i bistro kao izvorska voda, već iz ovog malog-velikog, krunskog dokumenta još nenapisane optužnice protiv izdajnika svih srpskih žrtava, sve naše muke, sve ucveljene srpske ratne siročadi, svih ratnih invalida i prosjaka, čitave na krst samoubilačke politike raspete Otadžbine.

Dragoslav Bokan

facebookreporter.org/koreni.rs