Tema: Srbija kroz istoriju

Srbija kroz istoriju


Srednjovekovna Srbija VI-XIV vek


Stvaranje Srbije VI-XIV vek. Svi srpski srednjovekovni manastiri, freske, arhitektura , Krmčija Svetog Save i Dušanov zakonik, večni su svedoci civilizacije srpskog naroda, i velika vrednost Evropske i svetske kulturne baštine.


Srbi pripadaju Južno Slovenskoj grupi Indo-Evropskih naroda. Kao što pokazuje tradicija, kultura, jezik, verovanja i običaji etnogeneza Srba ide daleko u prošlost. Srpski preci, Protoslavs i stari Srbi, opisani su u 5. veku pre nove ere od strane Herodota, žive severno od Dunava u regionu između Dnjepra i severno-istočnih Karpata.

Prvi pomen imena "Srba" se pojavio u 1. veku pre nove ere (69 - 75), u Historia Naturalis od Plinius Caecilius Secundus, koji kaže da Srbi (Serbi) žive na obali Crnog mora. U 2. veku, Klaudije Ptolomaius piše u svom Geographica da su Srbi (Serboi, Sirboi - Serboi, Sirboi) žive iza Kavkaza, blizu zaleđu Crnog mora.Prvi pomen srpskog imena na njihovom sadašnjem etničkom lokaciji se pojavljuje u 822, u radu Frenk hroničara Einhardt (Annales Regni Francorum). On potvrđuje da su Srbi veoma brojni u Dalmaciji.

Tokom velikih migracija u Evropi (5. i 6. vek), srpski preci dolaze do Balkanskog poluostrva iz više pravaca i nastanjuju se na širokom prostoru između četiri mora (Crno, Jadransko, Egejsko, Jonsko i). Najraniji podaci o Srbima na Balkanu se nalaze u spisima vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita (913-959, u Spisu o narodima. Srbi su došli na Balkan za vreme velike seobe naroda tokom 6. i 7. veka naše ere. Tada su Srbi naseljavali teritoriju sadašnje zapadne Srbije, istočne i centralne Bosne, Hercegovinu sa jadranskom obalom između reke Cetine i Skadarskog jezera, a na jugu prostor do reke Lima i planinskog lanca Prokletije.

Prva srpska država je bila formirana pod dinastijom Višeslavića u okolnostima stalne ugroženosti od strane Bugara i Vizantije. Pod uticajem Vizantije dogodila se važna promena u srpskom narodu. Krajem IX veka Car Vizantije Vasilije I završava proces pokrštavanja, uvodi u bogosluženje slovenski jezik, a solunska braća Ćirilo i Metodije imaju misiju opismenjavanja, čime otpočinje slovenska hrišćanska kultura medju Srbima.



Otac Srbije-Stefan Nemanja-Sveti Simeon Mirotočivi

Stefan Nemanja vladar - župan Raške od 1149. god a veliki župan Srbije od 1165. god. Stefan Nemanja, otac Srbije i ujedinitelj svih srpskih zemalja, veliki državnik i utvrditelj Pravoslavlja. Stefan Nemanja je osnivač dinastije Nemanjića, od koje potiču koreni srpske državnosti, srpske pravoslavne crkve i srpske kulture uopšte. Stefan Nemanja je otpočeo obnovu srpske države i proširio teritoriju svoje države na istok i jug, i pripojio joj ponovo Zetu i primorje. Prestonica Srbije politička i kulturna je bio Ras (današnja Raška oblast, mesto Stari Ras u blizni manastira Sopoćani i 11km od Novog Pazara). Među njegove zadužbine u Raškoj oblasti spadaju Đurđevi Stupovi i Studenica, koja se naziva majkom svih manastira. Takodje je osnivač i zadužbinar Hilandara srpskog manastira na Svetoj Gori. Stefana Nemanju je nasledio srednji sin Stefan 1196. godine, a najstariji sin Vukan je kao princ dobio na upravu primorsku provinciju Dalmaciju danas deo Hrvatske. Stefan Nemanja na poziv svoga sina Save (Rastko Nemanjić) otišao je na Svetu Goru, zamonašio se i dobio ime Simeon gde su 1199. god. zajedno podigli srpski manastir Hilandar. Stefan Nemanja se upokojio u Hilandaru i sahranjen je u Hilandarskoj crkvi, a danas se njegove mošti nalaze u manastiru Studenica. Kao zaslužnog branitelja i utvrditelja pravoslavlja, Srpska Pravoslavna Crkva ga je proglasila za svetitelja. Čuven je i kao Sveti Simeon Mirotočivi jer je iz njegovih moštiju teklo sveto “miro”.

Rastko Nemanjić - Sveti Sava


Najmlađi Nemanjin sin Rastko Nemanjić se već sa svojih 17 godina zamonašio na Svetoj Gori i dobio monaško ime Sava. Posvetivši se duhovnosti za svoj narod, postao je svetac i duhovni otac srpskog naroda - Sveti Sava. Posle dugih 20 godina se vratio u Srbiju da bi ispunio svoj zavet , i preneo mošti svog oca u manastir Studenica, i da bi izmirio braću Stefana i Vukana. Ostaje u Srbiji na poziv brata Stefana, i radi na prosvećenju i produhovljenju svog naroda.1219. godine Sveti Sava je u Nikeji dobio autokefalnost srpske pravoslavne crkve i postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa sa sedištem u Žiči.

Krmčija Sv.Save - Srbija na početku XIII veka dobija kodeks čvrstoga pravnog poretka i postaje pravna država, u koju je ugrađeno bogato nasleđe grčko-rimskog prava. Pravno uređenje srpske crkve je konstituisano kodifikacijom vizantijskog prava. Srbija je u to vreme bila stabilna evropska kraljevina.

U svetskoj istoriji je malo primera da vladari, dobrovoljno napuštaju presto i odlaze da grade duhovno carstvo i bave se duhovnim prosvećenjem naroda. Samo je u svetu jedna zemlja, dala sina i oca - Srbija .


Srbija kraljevina 1217. god


Stefan Nemanjić Prvovenčani

Stefan Nemanjić Prvovenčani postaje prvi srpski kralj 1217. god. a krunisanje je bilo veličanstven dogadjaj. Srbija tako postaje prvi put kraljevina u svojoj istoriji. 1219. godine njegov brat Sava je u Nikeji dobio autokefalnost srpske pravoslavne crkve i postavljen je za prvog srpskog arhiepiskopa sa sedištem u Žiči. Stefana Nemanjića Prvovenčanog je na kraju života zamonašio brat Sava kao monaha Simona.

TadaSrbija u vreme najgoreg mraka u celoj Evropi sija i kroz veru, duhovno i kao kraljevina, kojoj nije bilo ravne.



Kralj Milutin

Kralj Milutin je jedan od najvećih vladara Srbije, vladar velikih ambicija koji je vladao Srbijom od 1282. do 1321. godi. Naročito je ostao poznat po gradnji crkava, od kojih neke spadaju među najlepše primere našeg srednjevekovnog graditeljstva: Gračanica na Kosovu, Saborna crkva u Hilandaru, Sv. Arhangela u Jerusalimu i dr. Zbog svojih dela, kralj Milutin je proglašen za sveca.


Stefan Dečanski


Kralja Milutina je nasledio sin Stefan Dečanski. Nadimak Dečanski dobio je zbog podizanja srpskog srednjevekovnog manastira Visoki Dečani u Metohiji (metos znači crkveni posed). Južna pokrajina Srbije, Kosovo i Metohija je dobila to ime upravo zbog velikog broja manastira koji su tamo podignuti.



Car Dušan

Car Dušan je u narodu poznat kao otac prava, pravde i jednakosti. Dušanov zakonik je dokument iz 1354. god. koji je obuhvatao regulisanje svih domena života i rada države, vladara, staleža, vojske, crkve i svih slojeva naroda. On je najveće i jedinstveno zakonsko dostignuće među feudalnim državama Evrope u to vreme. Car Dušan je na račun Vizantije udvostručio teritoriju svoje države, proširivši je na jugu, jugozapadu i istoku mapa.


Nasledio ga je sin Uroš, zvani Nejaki, što govori o stanju države koja počinje da zapada u stanje feudalne anarhije. U to vreme se javlja i nova opasnost, turska osmanska država, koja postepeno iz Azije prelazi u Evropu, osvojivši najpre Vizantiju, a potom i ostale balkanske države.


Svi srpski srednjovekovni manastiri, freske, arhitektura , Krmčija Svetog Save i Dušanov zakonik, večni su svedoci civilizacije srpskog naroda, i velika vrednost Evropske i svetske kulturne baštine

Srbija XIV-XVIII vek


Turska okupacija i Kosovski boj

Turska okupacija nakon bitke na Marici (1371) i Kosovu (1389). Ishod bitke na Kosovu i pobeda srpske vojske. Pobeda, ali ne dovoljna za nadiranje milionske vojske osmanlija u narednih decenijama sve do 1459 godine.

Turci su porazili srpsku vojsku na reci Marici 1371. godine, kada je poražena srpska vlastela iz Makedonije. Bitka na Kosovu 1389. godine, sa knezom Lazarom na čelu srpske vojske, je definitivno rešila sudbinu Srbije. Nakon nje, u zemlji više nije bilo sile koja bi mogla da se suprostavi Turcima.

Kosovski boj

U prvoj fazi bitke, srpske snage su potisnule protivnika, a jedan od srpskih vitezova (Miloš Obilić) je uspeo da ubije sultana Murata. Njegov sin Bajazit je uspeo posle toga da konsoliduje svoje redove i krene u protiv napad u kome je zarobljen knez Lazar. On je po njegovom naređenju pogubljen, posle čega se otomanska vojska povukla sa bojišta i napustila Srbiju.

Prvi izvori o samoj bici govore o srpskoj pobedi, a tek kasnije se javljaju navodi o nerešenom ishodu i srpskom porazu (sredinom XV veka)?!

Okupacija Srbije bila završena do kraja 15. veka 1459 godine.

To je bio nestabilan period u kome su vladali sin i naslednik kneza Lazara, despot Stefan Lazarević koji je bio pravi vitez evropskog tipa, vojskovođa i pisac, a zatim i njegov rođak Đurađ Branković, koji je prestonicu države preselio na sever, u novoizgrađeni grad Smederevo. Turci su nastavili svoja osvajanja sve dok nisu uspeli da zauzmu celu teritoriju srpske države, što se i desilo 1459. godine, osvojivši i Smederevo.


Evropske sile, naročito Austrija, vodile su brojne ratove protiv Turske. Tokom tursko-austrijskog rata (1590-1606) Srbi su 1594. podigli ustanak u panonskom delu Turske, u Banatu, što im se osvetilo na najbrutalniji način, spaljivanjem moštiju Svetog Save, najveće srpske relikvije.

U Velikom ratu (1683 – 1690) između Turske i Svete lige, uz Papinu pomoć učestvovale su Austrija, Poljska i Venecija, koje su podsticale Srbe na bunu protiv turske vlasti. Kada je austrijska vojska počela da se povlači iz Srbije, pozvala je i srpski narod da se povuče sa njom na njenu teritoriju. Mase Srba su napustile svoju postojbinu i 1690. godine, pod vođstvom svog patrijarha Arsenija Čarnojevića krenule na sever. Tada su mnoge oblasti na jugu Balkana ostale depopulisane, što su Turci koristili da islamizuju Rašku oblast, Kosovo i Metohiju i delimično Makedoniju.

Srbija je bila pod vlašću Otomanske carevine 3 veka
Turska carevina je bila islamska država teokratskog tipa, u kojoj su hrišćanski Srbi bili narod drugog reda, izloženi nasilju, ponižavanju i maltretiranju. Srpski živalj je napuštao razvijena i urbanizovana rudarska, zanatska i trgovačka središta i povlačio se u nepristupačne planine, baveći se uglavnom stočarstvom.

Poznata je legenda o janičarima, turskim pešadijskim trupama nastalim iz hrišćanskih redova, tako što su dečaci iz srpskih kuća odvođeni i pripremani godinama kako bi služili osmanskom carstvu i ratovali protiv Srbije i drugih hrišćanskih naroda.

Srbija je samostalnost izgubila 1459, a ustanak digla 1804 malo više od 3 veka, tačnije 345 godina. Turci su 18. aprila 1867. godine napustili Beograd. Srbi u Vojvodini, nisu bili pod turskom vlašću, nego Austrougarskom a Srbi u delovima Crne Gore, nisu bili nikad pod turskom vlašću.

Posledice krvarenja Srbije od invazije Turaka braneci Evropu i njene narode. Srbija je odbranili Evropsku hrišćansku kulturu, veru životima dedova i pradedova. Da nije bilo Srbije sad bi na zapadu vera možda bila Islam a Englezi bi možda pričali turski.

Srbija XIX-XX vek


Novovekovna srpska država

Srpski otpor Otomanskoj dominaciji je uzeo maha početkom 19. veka, buknuvši u Prvom i Drugom srpskom ustanku 1804. i 1815. godine. Turska se u to vreme već nalazila u stanju duboke krize bez perspektive na oporavak, što se posebno teško odražavalo na hrišćanske narode koji su u njoj živeli. Srbi su podigli ne samo nacionalnu nego i socijalnu revoluciju, nakon koje je Srbija počela da hvata korak sa ostalim zapadno evropskim državama, prihvativši vrednosti građanskog društva.

Kao rezultat ovih ustanaka i potonjih ratova protiv Otomanske imperije, formirana je nezavisna Kneževina Srbija, koja je bila međunarodno priznata 1878. godine. U ovom periodu su se oko vlasti nadmetale i smenjivale dve dinastije, čiji su rodonačelnici bili Đorđe Petrović - Karađorđe, vođa Prvog srpskog ustanka protiv Turaka i Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka.

Dalji razvoj Srbije je bio obeležen opštim napretkom u ekonomiji, kulturi i umetnosti, čemu je pre svega doprinela mudra državna politika, koja je slala mlade ljude na školovanje u evropske metropole, odakle su donosili novi duh i novi sistem vredosti. Jedan od spoljnih izraza transformacije bilo je i proglašenje kraljevine, 1882. godine.


Državni udar 1903., koji je doveo na tron Karađorđevog unuka, kralja Petra Prvog Karađorđevića, otvorio je put parlamentarnoj demokratiji u Srbiji. Evropski obrazovan, ovaj liberalni kralj je preveo delo "O slobodi" Džona Stjuarta Mila na srpski jezik i dao svojoj zemlji demokratski ustav, koji je Srbiju uveo u period parlamentarizma i političkih sloboda, a koji je prekinut novim oslobodilačkim ratovima. Balkanski ratovi od 1912. - 1913. godine okončali su tursku dominaciju na Balkanu. Turska je potisnuta sve do moreuza, a od njenih evropskih teritorija formirane su nacionalne države balkanskih naroda.

Atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. poslužio je kao povod za njen napad na Srbiju, čime je i započeo Prvi svetski rat. Austrougarska je to jedva dočekala i bez objave rata napala Srbiju.



Svetski vojni fenomen

Srpska vojska je hrabro branila nezavisnost svoje zemlje i odnela velike pobede, suprotstavljena mnogo nadmoćnijim neprijateljskim snagama Nemačke, Austrougarske i Bugarske. Odlučila se za potez koji je za vojne anale i izučavanja.

Odabrala je da se preko Albanije povuče sa nacionalne teritorije na ostrvo Krf gde se pripremamala za borbu na Solunskom frontu. Regent Aleksandar Karadjordjević iako bolestan bio je sa svojom vojskom, parlamentom i narodom.

Srbija je izgubila 1.264.000 (28%) stanovnika od ukupne populacije od 4.529.000 i to 58% muškog stanovništva, od čega se nikada nije oporavila. Ovim ogromnim žrtvama, Srbija je dala značajan doprinos pobedi saveznika i preuređenju Evrope i Sveta nakon rata.

Tamo daleko, deleko od mora, tamo je selo moje tamo je Srbija.. Stihovi su čuvene presme srpskih vojnika na dalekom Krfu.


Kraljevina Jugoslavija (1918-1941)

Završetkom Prvog svetskog rata i izlasku Srbije kao velikog pobednika, a propašću otomanske i austrougarske imperije, stvoreni su uslovi da u decembru 1918. godine bude proglašena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a za kralja bude izabran Aleksandar Karađorđević. Velika želja naroda je ostvarena.
U Marseju 1934. godine, prilikom zvanične posete Francuskoj, kralja Aleksandar Karađorđevića je ubio pripadnik bugarske ekstremne nacionalističke organizacije u saradnji sa ustašama, pripadnicima hrvatske fašističke separatističke organizacije. Srbija je tako izgubila jednog velikana istorije a svet se ubrzano kreće prema drugom svetskom ratu..

Narodne umotvorine Srbije


Srpski narod je izuzetno bogat poslovicama koje su plod vekovnog bitisanja.



A

Ako nađeš prijatelje nove, ne zaboravi stare.
Ako hoćeš mir u kući - slušaj.

B

Bog sve vidi i sve zna.
Bez borbe nema pobede.
Bez muke nema nauke.
Bez alata nema zanata.

V

Veselo je srce golemo blago.
Vidi majku, pa prosi devojku.
Veži konja gde ti gazda kaže.
Vreme je novac.

G

Gde je tanko, tu se i kida.
Gde ima dima, ima i vatre.

D

Danas jesmo, sutra nismo.
Dan se po jutru poznaje.
Dok jednom ne smrkne, drugom ne može da svane.

Đ

Đavo ne spava.
Đavo došao po svoje.
Đavo doneo, đavo odneo.

E

Eto polja, a eto i konja.

Ž

Život traje koliko letnja rosa.
Ženska lepota, njeno oružje.

Z

Za dobrim se konjem diže prašina.
Zdrav kao dren.
Za svađu je potrebno dvoje.
Za onoga koji nije u sebe siguran, najbolja je odluka - ćutanje.

I

Istina i pravda pobeđuju.
I mi konja za trku imamo.
I golub postaje orao kad se otima da izađe iz zamke.

J

Jedno misli, drugo govori, a treće radi.
Jedan čovek ne može sve znati.
Jezik je hranitelj naroda.

K

Kad na vrbi rodi grožđe.
Ko kuca tome se i otvara.
Kako poseješ, tako će i da ti nikne.
Ko se čuva i Bog ga čuva.
Kakav si na jelu, takav si na delu.

L

Lakše je sačuvati ovce, nego novce.
Lukavstvo je oružje prostaka, a pamet oružje kulturnog čoveka.

Lj

Ljudi koji mnogo govore, škode sebi i drugima.
Ljubav je lepa ali slepa.
Ljubav je jedina strast koja ne trpi prošlost, ni budućnost.

M

Mali ključ otvara velika vrata.
Moja kuća, moja sloboda.

N

Nesta para, nesta prijatelja.
Ne veruj sve što čuješ.
Nema svetlosti bez sunca, ni čoveka bez ljubavi.

Nj

Njiva hoće motiku, a ne molitvu.

O

Okreće se kako vetar duva.
Običaj je jači od zakona.

P

Pas koji laje ne ujeda
Poklonu se u zube ne gleda.
Preko pogače hleba traži.

R

Radi kao da ćeš sto godina živeti.
Reči treba meriti, a ne brojati.
Riba od glave smrdi, a od repa se čisti.

S

Svaki Ciga svoga konja hvali.
Svaki početak je težak.
Strpljen - spašen.

T

Triput meri, jednom seci.

U

Um caruje, snaga klade valja.
Uspeh je uvek dete smelosti.

H

Hoće i jare i pare.
Hvali selo, a živi u gradu.

C

Caru carevo, Bogu Božje.
Crnje bolesti nema od gladi.

Č

Čovek se uči dok je živ.
Čoveku ne treba davati ribu, treba ga naučiti da peca.
Čovek je čoveku vuk.

Š

Škola je hram znanja.

Ljudi


Upoznajte lepote Srbije kroz srpski narod


Srbi su topao, iskren i izuzetno gostoprimljiv narod.
Mnogi veliki stvaraoci, pisci i obični putnici su imali prilike u to da se uvere.


Drugi o Srpskom narodu

Greje me ovde jug! Na kraju ovde su svi ljudi -Ljudi! Istorija ove zemlje koračala je samo za slavom! Ta zemlja je patila, živela, preživela i ostala tu, da uvek bude tu!
Gabriel Mije, čuveni francuski vizantolog 1891.

Srbin voli svoje drveće kao što Švajcarac voli svoje planine, i kao što Danac voli more. Zeleni i lisnati zastor grana pruža se iznad dece koja se igraju. Grana je pustila korenje i, ako joj bude dozvoljeno da se razvija, rašće smelo kao jedno od prvih kraljevskih drveća Evrope.
R.G.D. Lafan, engleski pisac 1917.

Između svih današnjih Slovena Srbi imaju najčistije, najblagoglasnije narečje. Njihovo narodno pesništvo po obilju svom i odmerenosti - po mom mnjenju - premašuje sve što mi je u toj vrsti poznato.
Johan Volfgang Gete, nemački pisac 1824.


Srpska lepota

O lepotama žena Srbije su pisali mnogi, a i gledali ih sa uzdahom. Stranci koji su obišli svet i po nekoliko puta kažu da nisu sreli tako lepe žene nikad, a mi im verujemo. Srpkinje spadaju među najlepše žene na svetu, na šta smo veoma ponosni.

Lepote Srbije - Etno sela


Drvengrad - etno selo Emira Kusturice na Mećavniku


Drvengrad je filmsko etno selo na Mokroj Gori. Nalazi se između Zlatibora i Tare, a izgradio ga je reditelj Emir Kusturica na brdu Mećavnik. Mećavnik nadvisuje selo Mokra Gora i visinski je na istom nivou sa železničkom stanicom Jatare, kroz koju prolazi pruga uskog koloseka Šarganska osmica.

Drvengrad je etno selo u gradskom stilu. Na jednom kraju ima ulaznu kapiju, a na drugom malu drvenu crkvu. Crkva je građena po ugledu na ruske crkve i posvećena je Svetom Savi. U centralnom delu sela je trg popločan drvenom kockom i sečenim drvenim pragovima, i opkoljen je brvnarama. Brvnare su autentične, i prenete iz tog kraja Srbije i iz Bosne. Sagradjene su u vidu skeleta i postavljene na kamene postamente.

Drvengrad ima galeriju slika, biblioteku, bioskop „Andergraund”, poslastičarnicu sa domaćim kolačima i prirodnim sokovima, nacionalni restoran, prodavnicu narodne radinosti toga kraja...

Stručni žiri briselske Fondacije za arfitekturu Filip Rotije je Drvengrad proglasio najboljim arhitektonskim ostvarenjem u protekle tri godine u Evropi.

O Drvengradu Kusturica kaže: “Izmislio sam grad koji izgleda kao da se u njemu uvek živelo”.


Sirogojno - gorski muzej srpskog etnosa


Sirogojno se nalazi u jugozapadnoj Srbiji, na planini Zlatibor i na 20 kilometara od Užica. Celo selo je 1980. godine postalo muzej i dobilo naziv "Staro selo". Na prostoru od 5 hektara prikazan je način života ljudi ovih planinskih predela. Arhitektura Sirogojna sastoji se od 47 drvenih objekata, prenetih iz okolnih zlatiborskih sela i opremljenih autentičnim pokućstvom, oruđima i alatima. Svako domaćinsto ima mlekar, ambar, koš-salaš za kukuruz, po jedno hlebnu peć, kačaru sa kazanom za pečenje rakije, pčelinjak i sušionicu za šljive, dok su staje za stoku sagrađene izdvojeno od osnovnog dvorišta.

Pod krovovima i na travnjacima ovog etno sela izloženo je oko 2000 eksponata koje godišnje vidi preko 100.000 ljudi. Svim posetiocima na raspolaganju je apartmanski smeštaj u kućama brvnarama kao i prodavnica suvenira sa krčmom.

Kao posebna atrakcija izdvaja se letnji stočarski stan, gde čobani leti čuvaju stoku. Ovaj stan se sastoji od dve kolibe i pokretne kućice sa krevetom na saonicama, kako bi čobanin i zimi mogao da bude pored svog stada.

Ovaj prelepi muzejski prostor krase i seoska crkva brvnara posvećena Sv. Petru i Pavlu (1821. godina), kao i staro seosko groblje.

U nameri da ceo ambijent bude verodostojniji i da mu se udahne život, na prostoru muzeja organizuju se radionice za izradu starih predmeta od drveta, metala i gline, a u skladu sa hrišćanskim kalendarom u muzeju se obeležavaju Badnje veče, Božić, Uskrs i ostali tradicionalni praznici. Kroz oživljene običaje, u Sirogojnu se može primetiti veliko duhovno bogatstvo ljudi sa ovih prostora, prožeto kako hrišćanskim, tako i paganskim elementima.

U selu se u toku godine organizuju brojne izložbe, na primer, izložba tradicionalne odeće, kao i škole farbanja uskršnjih jaja, ili proizvodnje ručne trikotaže. Ipak, Sirogojno je postalo svetski poznato sedamdesetih godina 20. veka i to po proizvodnji rukom rađenih džempera. Od tada, “Moda Sirogojno” proširila se na Pariz, Rim, London, Beč, pa čak i na daleki istok. Selo obeležava Dan muzeja i muzejske slave Ognjene Marije, ali i poznatu manifestaciju Noć muzeja. U toku leta u selu se emituje revija ekološkog filma.

Sirogojno je okruženo očaravajućim planinskim ambijentom, idealnim kako za zimske, tako i letnje odmore. U blizini, nalaze se selo Gostilje, Stopića pećina, banja Vapa sa izvorima lekovite vode, kao i turistički centar Zlatibor.


Selo Ljubiš u koje(m) se zaljubiš


Ljubiš udaljen 15 km od centra Zlatibora. Ljubiš je naselje u opštini Čajetina u Zlatiborskom okrugu, jedno od većih Zlatiborskih sela koje se nalazi između vrhova Murtenice, Borkovca i Jasenova.

Prosečna nadmorska visina iznosi oko 850m (najniži deo je 810m, dok je najviši vrh Borkovca oko 1000m). Ljubiš se sastoji iz centralnog dela (centra) i zaselaka Gornjeg Ljubiša i Donjeg Ljubiša.

Selo je karakteristično po bogatstvu i raznovrsne flore, pogotovu lekovitog bilja, pečuraka i šumskog voća. Kroz njega protiče reka Ljubišnica na kojoj su izgrađeni ribnjaci kalifornijske pastrmke. U Ljubišu je rođen i naš poznati pesnik Ljubivoje Ršumović.

U selu se mogu videti stare kuće a neke su u etno stilu. Domaćini vredno rade na vraćanju starog sjaja selu i ozbiljno se bave etno turizmom čekajuću i ispraćajući turiste kako iz regiona tako i iz celog sveta.

Specijaliteti sela Ljubiš su med, pršut, domaća rakija, jagnjetina ispod sača, teletina ispod sača, kuvani kupus u zemljanom loncu i ostala tradicionalna jela koja jednom kada probate uvek ćete se vraćati. Bićete svedok poznatog srpskog gostoprimstva i moći ćete da se odmorite kao nikada pre. Budićete se uz zvuke jaganjaca a uveče će vas na miran san ispraćati zvezde u velikom broju.

U blizini sela Ljubiš se nalazi selo Gostilje gde se nalazi vodopad koji vredi obići.

Lepote Srbije - Etno sela


Gostoljublje - selo u selu


Gostoljublje je zajedno sa obližnjim etno selima deo mnogo većeg projekta pod nazivom Eko selo. Nalazi se u okviru sela Mionice, na obroncima Divčibara, i na nadmorskoj visini od 550 metara. Ovo etno selo zauzima površinu od jedanaest hektara i ustvari predstavlja jedno gazdinstvo namenjeno kako seoskom turizmu, tako i proizvodnji zdrave hrane.

Celo Gostoljublje je jedna očaravajuća brdska atrakcija sastavljena od Vajata, tradicionalnih drvenih srpskih kuća, među kojima je jedna stara oko dve stotine godina.

Svaki vajat je opremljen u duhu srpske tradicije i pruža savršen komfor, posebno posle mnogobrojnih aktivnosti, koje turisti mogu upražnjavati u toku svog boravka u Gostoljublju. Posetioci se mogu oprobati u spremanju zimnice, sakupljanju sena, branju malina, sakupljanju šljiva, lekovitog bilja ili šumskih plodova.

Pored aktivnog odmora i upoznavanja načina života na selu, ponudu ovog kraja krasi netaknuta priroda, šume, livade, puteljci, proplanci, izvori i potočići. Turisti svakodnevno mogu uživati u šetnjama obeleženim pešačkim stazama, koje se završavaju na brdu Subjel. Ovo brdo je posebno zbog svoje legende o izgubljenom blagu i predstavlja pravu atrakciju za svakog avanturistu.

U letnjem periodu osveženje posetiocima pruža popularno izletište Skakavački vodopadi, gde se održava tradicionalna manifestacija „Dani seoskog turizma“. A tu su naravno i Divčibare, poznat planinski centar i vazdušna banja, nadaleko poznata po svojim lekovitim svojstvima.


Latkovac - čarobno selo u srcu Srbije


Etno selo Latkovac se nalazi u samom srcu Srbije u severozapadnom delu opštine Aleksandrovac. Sastoji se od štale, ambara i četiri kuće, od kojih je jedna stara čak 200 godina. Ovo selo odiše posebnom i čarobnom atmosferom, pre svega zahvaljujući svojoj dugoj i zanimljivoj istoriji. Preživelo je oba svetska rata, a žitelji sela bili su veoma cenjeni i poznati vinari, zanatlije i umetnici.

Ovaj bajkovit krajolik je poznat po visokokvalitetnim župskim vinima, a veliki broj vinarija i vinskih podruma obećavaju poseban doživljaj uz degustaciju vina i prepričavanje legendi o vilama i slovenskim bogovima.

U Etno selu Latkovac gosti se mogu oprobati u nekim od starih srpskih zanata ili učestvovati u seoskim poslovima. Nasmejani domaćini će u duhu srpske tradicije učiniti da poseta ovom selu pridobije opuštajući i magičan karakter. Ovo je selo koje uz miris polja i ukus zdrave hrane budi sva čula.

Pored bogatog istorijskog i kulturnog nasleđa, Latkovac se ističe po čarima netaknute prirode i okolini koja zaustavlja dah. Čista planinska voda, svež planinski vazduh lekovito poljsko i šumsko bilje, čine ovu idilu savršenim mestom za duge šetnje, rekreaciju, bavljenje sportom i lovom.

Latkovac je i selo dobrotvornog karaktera. U okviru sela smeštena je prodavnica suvenira čiji je prihod namenjen projektima i aktivnostima Društva za mentalno nedovoljno razvijene osobe iz Aleksandrovca. Suvenire izložene u prodavnici, izradjuju deca iz ovog društva.


Tiganjica - pravi dragulj Banata

Etno selo Tiganjica nalazi se u Banatu, istočnom delu Vojvodine, na desetak kilometara od Zrenjanina. Izgrađena je na samom ulazu u specijalni rezervat prirode Carska bara, sa idejom da na maštovit način dočara život u Banatu.

Ovaj etno kompleks je konstruisan u starom banatskom stilu i u njemu su prikazane verne replike banatskih kuća i način života od pre jednog veka. Ima šest soba opremljenih restauriranim nameštajem, a prepoznatiljiv je po velikoj banatskoj vetrenjači, negovanom parku, cvetnim lejama, etno skulpturama, i naravno restoranu “Trofej”, koji je temelj Tiganjice.

Trofej je autentičan lovački restoran, sa odličnom nacionalnom kuhinjom i jelima od divljači. Na ulazu u restoran nalazi se otvoreno, ukrašeno ognjište, gde se spremaju specijaliteti ispod sača, roštilj, riba, paprikaši, divljač, pa čak i domaći hleb.

Posebna atrakcija Tiganjice je mini zoo vrt u kojem su smešteni petlovi, paunovi, srne i patke. Ali zaštitni znak kompleksa je medved Miša, koje je pre više od jedne decenije, usled nesretnih okolnosti ostao bez majke. Tada je usvojen i odmah postao i ostao glavna zvezda vrta.

Kako se nalazi u specijalnom prirodnom rezervatu, Tiganjica je izuzetno atraktivno mesto za opuštanje i odmor. Osveženje se može potražiti na kupalištu pored Žabaljskog mosta, gde se nalazi otvoren kamp, a još bliže je preuređena zrenjaninska peskara koja je dobila izgled zrenjaninskog mora. Za poklonike aktivnog odmora, na raspolaganju su konji za jahanje.

Lepote Srbije - Dar prirode


Đavolja varoš - svetsko čudo prirode

Đavolja varoš jedan od najatraktivnijih prirodnih fenomena u svetu. Mesto čudnog imena i čudesnog izgleda, sa skupinom vretenastih stubova pokrivenih kamenim kapama, koje nauka naziva zemljanim piramidama. Sastoji se od 220 zemljanih figura nastalih erozijom tla. Zbog neobičnog izgleda, lokalitet je dobio naziv Đavolja varoš. Đavolja varoš je specifičan i vrlo redak oblik erozije.

Posebna je i zbog izuzetno velikog broja postojanih figura. Erozivni proces na tom lokalitetu traje već vekovima, pojedine figure se postepeno ruše, a druge nastaju.
Posebnu specifičnost u odnosu na druge slične prirodne fenomene u svetu, daje joj ekstremno kisela voda u dolini među stubovima, nazvana Đavolja voda. Ona je po hemijskom sastavu, pre svega izuzetnoj kiselosti i visokom sadržaju minerala, jedinstvena u celom svetu. Procenat metala u toj vodi je od pet do neverovatnih 16 procenata.

O nastanku tog impozantnog prirodnog fenomena u narodu kruži više legendi, a one najčešće govore da stubovi predstavljaju svatove okamenjene po božjoj kazni.


Đerdapska klisura - prirodni i istorijski fenomen


Najlepši deo Dunava se nalazi na mestu gde su reka i Panonsko more provalili bedeme Karpata. Možda je baš taj priliv vode u Crno more doveo do prodora vodene mase kroz Bosfor i Dardanele, i stvorio mit o Atlantidi, odnosno biblijskom potopu. Stotinak kilometara duga, krivudava Ðerdapska klisura je najbolji dokaz koliko je dugo i mučno voda nagrizala stene, koliko je puta pobedila i koliko se puta povukla tražeći lakši put. Prva naselja u klisuri su osnovali sakupljači plodova pre devet milenijuma u Lepenskom viru, Vlašcu i Padini.

Tokom svojih čestih prodora na istok, rimski imperator Trajan se dosta zadržavao u klisuri. Vodio je teške borbe sa Dačanima, i tek kada je napravio put kroz klisuru i most preko Dunava, uspeo je da ih porazi. Most dugačak 1133 metra je pravljen dve godine i bio je veliki gradjevinski poduhvat tog vremena. Tada je od nadolazeće vode sačuvano samo naselje Lepenski vir, Trajanova tabla i deo puta pored nje. Rimljani, a kasnije Vizantinci su dugo ostali u klisuri i tragovi njihovog boravka su vidljivi na svakom mestu.

Područje klisure se vezuje i za velikog srpskog junaka Miloša Obilića. On je lovio po Miroč planini gde ga je sreo i knez Lazar. Po predanju je Miloš podigao manastir Tuman nedaleko od Golupca.

Ðerdapska klisura je niz od četiri klisure i tri kotline. Počinje sa Gornjom klisurom, a slede Gospodjinski vir, Veliki i Mali Kazan i Sipski kanal. Izmedju klisura su prostrane kotline Ljupkovska, Donjemilanovacka i Oršavska. Na ulazu u klisuru se nalazi stari grad Golubac i stena Babakaj. Prica se da su Turci uhvatili devojku Golubanu i da su je odveli u harem. Devojka nikako nije mogla da prihvati sudbinu haremske lepotice pa su je Turci vezali za stenu Babakaj. Devojka se na steni udavila, a grad na strmoj obali je nazvan Golubac.

Klisura pocinje sa jednom tvrdjavom a završava sa drugom. Kod Kladova se nalaze ostaci nekad moćne tvrdjave Fetislam. Tvrdjavu je na tom mestu gradio prvo Trajan, potom Justinijan a u dvanestom veku je napravljeno utvrdjenje Novi grad koje su Madjari razorili.

Na stenovitim obalama Boljetinske reke se može videti razvoj geološke gradje ovog dela Srbije. U okolini ima dosta pećina od kojih je najznačajnija Rajkova pećina kod Majdanpeka.
Ðerdapska klisura je knjiga istorije i u isto vreme knjiga istorije planete zemlje, te ima puno razloga da se poseti ovaj svetski prirodni i istorijski fenomen.

Lepote Srbije - Dar prirode



Medju najlepšim i najbogatijim na Svetu - nacionalni parkovi


Nacionalni park Đerdap - jedan od najlepših nacionalnih parkova u Evropi


U severoistočnom delu Srbije, na samoj granici sa Rumunijom, nalazi se Nacionalni park Đerdap. Park se prostire na površini od 63.680 hektara.

Park sa najstarijom geološkom istorijom u Evropi
Park sa najvećim brojem istorijskih spomenika iz vremena Rimskog limesa na Dunavu
Najstarije neolitsko naselje, nastalo pre vise od 8.000 godina
Najveći prirodnjački i arheološki muzej Evrope

Đerdapska klisura - prirodni fenomen

Najduža i najveća klisura probojnica u Evropi
Najveća i najstarija vodena probojnica u Evropi u kojoj je Dunav najdublji i najuži
Najduža kompozitna dolina u Evropi, sa tri klisure, dva kanjona i tri kotline



Nacionalni park Kopaonik – planina sunca

Nacionalni park Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, a površinom od 11.810 hektara obuhvata najviše delove planinskog masiva, oivičene rečnim dolinama Ibra, Jošanice, Toplice i Brzećke reke.

U flori Kopaonika do sada je opisano više od 1.500 biljnih vrsta. U Nacionalnom parku živi 91 endemična i 82 subendemične biljne vrste. Bogatstvo flore zauzimaju tri lokalna endemita: kopaonička čuvarkuća, kopaonička ljubičica i pančićeva režuha. Na najvišim staništima Kopaonika živi i živorodni gušter, koji naseljava samo najviše planine Evrope, suri orao, planinska ševa, krstokljun i druge životinjske vrste.

Kopaonik je najpoznatiji ski centar Srbije.


Nacionalni park Fruška Gora - zeleno ostrvo iznad Vojvodine

Na površini od 25.525 hektara posetioci mogu da uživaju na blagim padinama, u stoletnim šumama hrasta kitnjaka i belog graba.
Fruška Gora nema visinu, ali je njeni razuđeni predeli i mesta čine veoma interesantnom. Ipak, i za ljude koji godinama obilaze ovu planinu, ona i dalje čuva puno neotkrivenih predela.

Među 1.400 vrsta u flori Fruške Gore izdvajaju se lovorasti jeremičak, gorocvet, niska perunika i više od 20 vrsta iz porodice orhideja. Frušku Goru nastanjuje 200 vrsta ptica, među kojima su i orao krstač, patuljasti orao, soko, detlić i siva senica. U svetu životinja ovde se sreću retki sisari poput divlje mačke, jazavca, kune zlatice i mnoge vrste slepih miševa.

Srpski Atos - Fruška Gora je domaćin 17 pravoslavnih manastira izgrađenih krajem 15. i tokom 16. veka. Manastirski kompleksi, većinom obnovljeni u 18. veku, čine jedinstvenu kulturno-istorijsku celinu, koju mnogi nazivaju srpskom Svetom Gorom. Kao posebno interesantan se izdvaja Manastir Grgeteg, u koji je 2002. godine sa Svete Gore Atoske preneta kopija čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Trojeručice - zaštitnice Fruške Gore i manastira.

Posetiocima preporučujemo osim pravoslavnih manastira i obilazak čuvenog fruškogorskog vinogorja.


Nacionalni park Tara – planinska lepotica

Tara spada u u najbogatija i najvrednija šumska područja Evrope, kako po raznovrsnosti tako i po očuvanosti ekosistema. Prostire se na površini od 19.200 hektara na krajnjem zapadu Srbije.

Na Tari raste Pančićeva omorika "carica svih endemita Evrope" zajedno sa više od 1.000 biljnih vrsta. Duboki kanjoni i očuvana vegetacija predstavljaju idealno stanište za mnoge životinjske vrste od kojih se izdvaja Pančićev skakavac, koji se smatra lokalnim endemitom Tare. Padine Tare su povremeno ili trajno stanište za oko 100 vrsta ptica, kao što su suri orao, beloglavi sup, sivi soko, velika ušara i veliki tetreb. Na tom području zabeleženo je i 24 vrste sisara, od kojih je 17 zaštićeno kao prirodna retkost. Posebno su atraktivni mrki medved, divokoza, srna, divlja mačka i vidra. U kanjonima Tare nalaze se mnogi tragovi praistorijske, antičke, rimske i vizantijske kulture.

Obnovljeni manastir Rača, nekropola stećaka u Perućcu i Rastištu, čine dragoceni deo srpske srednjovekovne baštine.