Tema: Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


Čak je i jedan papa, Lav DžIII, javno i pismeno priznao Dubrovčanima da su Srbi


UVEK SRPSKI PONEKAD LATINSKI NIKAD HRVATSKI


"U Dubrovniku, od pamtiveka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće tako i u općini", pisao je hrvatski istoričar Natko Nodilo


Natko Nodilo je, uz Franju Račkog, utemeljivač hrvatske istorije. Krasila ga je privr-ženost istini. Zaključke je donosio samo na osnovu pouzdanih izvora i nije podlegao pritiscima hrvatskih državotvoraca 19. veka, koji su od naučnika tražili da svoje radove prilagođavaju "istorijskim dokazima" o prisustvu hrvatskog naroda i hrvatskog jezika "diljem" Dalma-cije, Slavonije, Srema, Like, Korduna, Banije, Hercegovine, Bosne, Baranje i Dubrovnika.

Doslednost istini Natko Nodilo je dokazao i svojim delom "Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka" (JAZU, Zagreb, 1883. sveska 65, strane od 92. do 128), gde je, o jeziku Dubrovnika, napisao ovako:

"U Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivjeka, govorilo se srpski: govorilo - kako od pučana, tako od vlastele; kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik."


Katoličanstvo ispovedaju i Španci, i Francuzi,i Nemci... pa ih niko zbog toga ne smatra Hrvatima.


Nodilo je bio potpuno u pravu, mada se, danas, ne bi našao niko u Hrvatskoj, ko bi se usudio da podrži ovaj njegov naučni sud. Priznavanjem Dubrovčana katolika za Srbe, bilo bi srušeno sve u temelju zvanične hrvatske istorije, pa i tvrdnja o "povjesnom pravu" hrvatske države na ovaj grad sa srpskim stanovništvom i srpskom civilizacijskom baštinom.

Dubrovački dokumenti otkrivaju da je zvanični jezik Republike bio latinski, ali se, pored njega, pominje i domaći jezik; nekad kao srpski, nekad kao ilirski, nekad kao slavinski, nekad kao vlaški, ali nikad kao hrvatski.

To što su Dubrovčani ispovedali katoličku veru, kao i Hrvati, ne govo-ri ništa o srodnosti Dubrovčana i Hrvata. U pitanju je priroda širenja katolicizma u srpskim zemljama; na jadranskoj obali i zaleđu. To je činjeno zahvaljujući dominaciji Vatikana, Venecije, Mađarske i Austrije u ovom delu Balkanskog poluostrva. Ne znamo da li se iko, temeljno, bavio istorijskim fenomenom da je jedino Srbima zabranjeno da ispovedaju katoličku veru!?

Da bi ovo bilo primamljivo i značajno istraživanje, opominje nas i činjenica da su katolici Dalmacije, Slavonije, Hercegovine, Bosne, Dubrovnika i drugih srpskih krajeva, sve do prvih decenija 20. veka, sebe smatrali Srbima. Vremenom su svi oni postali "Hrvati" i među njima nema više onih koji se osećaju Srbima.

Institucije Katoličke crkve ne bi same uspele da prevedu Srbe, sa velikog područja, na katoličanstvo, pa onda da ih pohrvate, da im nisu pomagale navedene katoličke države: pritiscima i privilegijama, a i kroz prosvetnu, kulturnu i informativnu delatnost. Ove države su, radi preobraćanja Srba katolika i Srba pravoslavaca u Hrvate, posezale i za golom vojnom i policijskom silom, što je dostiglo vrhunac u oba svetska rata, kad je ovo pomagala i Nemačka. Dubrovčani su se dugo opirali uknjiženju u hrvatsku rubriku, jer nisu pristajali na tako nešto, samo zbog toga što ispovedaju kato-ličanstvo. Na kraju, tu veru ispovedaju Nemci, Italijani, Španci, Francuzi i drugi narodi i nikom ne pada na pamet da ih zbog toga, smatra Hrvatima!

Dubrovčani nisu dozvoljavali da ih religija sputava u narodnom osećanju. Za srpstvo su se borili javno, književnošću, prosvetom, štampom, kao i delatnošću u različitim društvenim organizacijama. Činili su to iako su protiv sebe imali i Vatikan, i mletačku, i mađarsku, i austrijsku, i nemačku, i hrvatsku vlast; u svakom periodu neku od njih, ili više njih - odjednom.

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


-nastavak

Zanimljiv je primer pokušaja pohrvaćenja Dubrovčana katolika u ne tako davnom vremenu - 1901. godine. Hrvatski državotvorci su i godinama pre toga svojski radili na tom poslu. Između ostalog, bacili su oko i na "Zavod Svetog Jeronima" u Rimu, kojeg su osnovali i izdržavali Srbi Dubrovčani. Papa Lav Trinaesti je bio uveren da su Dubrovčani, početkom 20. veka, već bili pripremljeni za prevođenje u hrvatstvo, pa je, svojom bulom, ovaj zavod preimenovao u "Hrvatski zavod Svetog Jeronima".

Dubrovčani katolici su žestoko protestvovali protiv ove odluke pape Lava Trinaestog. Papa je ustuknuo. Bojao se, tada, duže polemike o suštini srpstva i hrvatstva, a i rasprave o pravoslavlju i katoličanstvu. Poslao je pismo Dubrovčanima katolicima, obaveštavajući ih da se iz imena ovog zavoda briše dodata reč "hrvatski". No, i posle ovog izvinjenja, papa je i dalje strahovao od pokretanja javne rasprave o narodnosti i jeziku Dubrovčana, pa im se obraća, kao Srbima katolicima, telegramom i 1903. godine.

Pismo i telegram pape Lava Trinaestog Dubrovčanima objavljeni su u srpskom listu "Dubrovnik", ali su ti brojevi godinama traženi i uništavani od strane budnih graditelja hrvatske države i nacije, pa je pitanje da li su, pored onih u arhivi Vatikana, ovi a tekstovi Lava Trinaestog igde još sačuvani.

Pohrvaćenje Srba Dubrovnika i Srba drugih srpskih krajeva činjeno je krađama, između ostalog, lirskih i junačkih narodnih pesama, koje su skupljali Srbi katolici, pa čak i katolički sveštenici. Te pesme je Matica hrvatska objavljivala kao "hrvatske narodne pjesme". Ovakav postupak Matice hrvatske podstakao je Dubrovčanina katolika (Srbina) Luju Vojnovića, brata pesnika Ive Vojnovića, da u srpskom listu "Dubrovnik" (1897, u broju 35) napiše oštru kritiku Matičnog postupka, proročki nagoveštavajući iščezavanje Srba katolika, uz genocid Hrvata nad Srbima. On svoj članak zaključuje ovim rečima:

"Srbe preko Drine! I ta se lozinka slijepo sluša i slušaće se do onog usudnog dana koji mora da dođe, kad će jedan veliki katakli-zam oboriti sve te umjetne ograde, ili... ili, jaoh, porušiti i posljednje bedeme narodne srpske zgrade i tada će - Hrvati biti zadovoljni!

Herostrata (potpaljivač Artemidinog hrama u Efesu) će pomenuti Kliomuza zaštitnica istorije."

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


dubrovačka vlastela, sa zvukom gusala u duši


OD SRPSKOG DUBROVNIKA OSTALI SU GROBOVI NA MIHAJLU


TAMO GDE U MIRU ČEMPRESI, A PIOPE ĆUTE


"Ja ćutim da mi u žilama teče srpska krv onih Vojnovića koji, po srpskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripravan dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda", piše Lujo Vojnović, zgađen pohrvaćivanjem Dubrovnika, Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića, žaleći i hrvatski narod, kome je "u žile uštr-can otrov ludila i gonjenja."

Novokomponovani biznismen koji je svoj brzo stečeni kapital smestio na Kipar i otvorio nekoliko firmi za pokriće, vozio je u naj-novijem modelu "audija A8 VL6", po najvećoj gužvi i kiši, svoju pevaljku na depilaciju.

- Je l' su ti i babu ovako vozili na brijanje ili si se sama čupala međedu - nežno se nervirao.

Sa radio aparata čula se vest da će uskoro da proradi feribot između Crne Gore i Dubrovnika.

- Ja volim Dubrovnik - zapišta pevaljka koja je krenula na depilaciju.

- Ćut! - izvadi mobilni marke erikson, zakoči auto i okrene kuma.

- Kume, lave, imam i domovnicu i šahovnicu i putovnicu, rezer-viši mi mesto za prvo putovanje onim brodom od dva i po sata do Dubrovnika. Kume, sredimo mi to, kume... ne čujem, te dere se ova stoka okolo mene.

A oko njega su umorni službenici trubili svojim krševima ne bi li ga pokrenuli iz leve trake mosta. - Stao sam iz bezbednosti saobraćaja, konju jedan - reče novokomponovani.

I ... jednostavno, možda je taj veseli ljudoliki predstavnik najnovije faze dvadesetog veka kod nas, predak nekih budućih ljudi koji će da ostave dublji trag u istoriji i kulturi srpskog naroda. Dubrovnik je za takve finansij-sko-duhovne poduhvate oduvek bio idealan grad. Priča, kako bi rekao onaj iz "audij", "pije vodu" i ima dokaz u istoriji.


Užički knezovi postaju konti Prevedre Republike

Naime, raspadom Despotovine, preci Iva i Luja Vojnovića, užički knezovi, pobedioci mnogih bitaka, koji su predali 1699. Veneciji Trebinje i Popov-sku oblast (Miloš i Vojin Vojnović) su od Prevedre Republike dobili priznanje plemstva. Neko od kneževa užičkih je svoju imo-vinu - kao ovaj iz "audija" - smestio u Dubrovnik.

Kupio je, nekim svojim vezama, u XV veku, od mletačkog patricijata članstvo u patricijatu. Očigledno je imao dobre veze, pošto je u Dubrovačkoj Republici postojao čvrst zakon (kako piše Mato Lisičar u predgovoru "Dubrovačkoj trilogiji" Iva Vojnovića, iz 1918. godine):

"Po odredbi senata u Dubrovniku nije se mogao nastaniti čovjek pravoslavne vjere. Tu odredbu nije senat učinio iz vjerskih obzira, nego iz bojazni, da se ne bi Hercegovci u gradu obogatili i tako preoteli vlasteli trgova-nje po unutrašnjosti."

U XV veku, tačnije 1446. godine, nestaje poslednji pravoslavni sveštenik Božidar Proković sa Mljeta, nastanjen u manastiru Sv. Bogorodice, koji je zaveštao knjaz Stevan Prvovenčani. U prvoj polovini XVIII veka rođeni Dubrovčanin, čovek blizak caru Rusije Petru I, Savo Vladislavić, dolazi 1717. da obiđe svoju majku. Od senata je tražio dozvolu da na svom posedu na Posatu, izvan dubrovačkih zidina, podigne crkvicu i drži službu. Senat mu dozvoljava dizanje crkvice, ali da ne može obred da se vrši na šizmatičkom običaju. Savo Vladislavić odlazi iz Dubrovnika ne pozdravivši se ni sa kim.

Znači, Dubrovačka Republika je bila strogo katolička i nije bilo dozvoljeno drugoj veri da ima javno svoje molitveno mesto, pa ni pravoslavnoj. Narod u Konavlima i na Pelješcu, davno je prihvatio rimokatoličku veru, ali je zadr-žao svoju srpsku etničku svest.


"Mi Dubrovčani, Srbi po poreklu iako se nigda pa nigda nećemo pretopiti u Hrvate, a to nije nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o nekakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahrobizam, a s druge strane ljubimo Hrvate kao braću rođenu, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našim saplemenicima, stupiti istom se pojavi prilika, u zajednicu Jugoslavensku" Nikša Gradi

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici



Dubrovnik plaća porez Hilandaru


Tragovi postojanja Srba u okolini Dubrovnika, na Pelješcu i Konavlima su brojni. Oko polovine XIII veka u Stonu, u manastiru Sv. Bogorodice, sahranjen je praunuk kneza Miroslava. Onoga Mi-roslava čije je jevanđelje pronađeno u Bijelom Polju i na čijim koricama je kaluđer koji ga je prepisivao napisao: "Bože pomozi mi da ujasnim reči."

Na Pelješcu se upotrebljavala ćirilica, podaci iz 1427. godine.

Za Pelješac je vezan momenat koga iznosi Vladimir Ćorović u knjizi "Sveta gora i Hilandar". Car Dušan je dao Dubrovčanima Pelješac 1334. godine, uz obavezu da svake godine daju određenu nov-čanu naknadu.

Đurđeva ćerka Mara, udata za turskog sultana, zamolila je Dubrovčane da svoje obaveze isplaćuju manastiru Hilandaru. Sličnu molbu je uputio i poturčeni sin Herceg Stjepana, Ahmet-paša, pa su Dubrovčani sve do 1808, do pada Republike, isplaćivali Hilandaru svoj dug.

Mlečani su Dubrovčane hvalili zbog pedantnosti da na svom prostoru nemaju ni jedno šizmatičko obeležje i služenje pravoslavne vere. Mada oni sami su pravoslavce tolerisali iz čisto praktičnih razloga, jer su im bili potrebni za tuču sa Turcima.

Izuzetak je bio, u jednom kritičnom periodu, na izdisaju Republike, ruski konzul Fonton, inače katolik, ali čiji je poseban zadatak i uživanje bilo da nervira dubrovačku vlastelu. Tražio je da mu na imanju sagrade kapelicu i da ima popa. Pošto su se Dubrovčani mnogo uzdali u veze sa Rusijom da ih izbavi od Napoleona, konzulu Fontonu su napravili kapelicu i doveli popa Lazara LJubibratića, iz Crne Gore.

To je bio jedini izuzetak, na-ravno, iz čistog koristoljublja.


Pojava Hrvata u 19. veku


Priča o porodici potomaka užičkih knezova, pobedioca mnogih bitaka, Ivi i Luju Vojnoviću, sinovima Konstantina Vojnovića - na čijoj bakarnoj ploči na Mihajlu ("Umiru čempresi i čijope tamo ćute") piše: "rogjen 2. marta 1832 vmr'o 20. maja 1903 ovdje ćeka vrskrsnvćelo" inače pravnika i istoričara, člana Dalmatinskog sabora, Hrvatskog sabora i člana JAZU - i majke Marije plemenite Serolji, Dubrovkinje, u stvari je priča o diplomatskoj spretnosti, i istetoviranom zvuku gusala ili već nekog sličnog srpskog instrumenta u srcu.

Krici, čijopa, mir čempresa na Mihajlu, tamni kiparisti i osvetljeni dubrovački saloni bili su previše slabi da, u već isklesanim psihološkim likovima potomaka Vojnovića, skrajnu svojom otmenošću, riku nekog zanesenog srpskog pevača.

Prećutni sporazum o poštovanju nacionalnog biva prekinut pedantnom akcijom državne politike Austrougarske, uz pomoć rimokatoličke crkve i kasnijim ubacivanjem u igru rezervnog igrača (sporazum Cvetković-Maček) koji počinju žestoko i trajno u Dubrovnik, Konavle, Pelješac... da tetoviraju hrvatstvo. U tu utakmicu bez razmišljanja, sa krvlju preživelih sa Kosova polja koja se uzburkala, i retorikom i obrazovanjem stečenim u zapadnim zemljama, uvređenih nacionalnih osećanja uleće - Lujo Vojnović.

Da bi stvar bila jasnija katoličko Konavle i ostala dubrovačka okolina nije znala za hrvatstvo, do druge polovine XIX veka.

Austrijski statističar, Karl fon Cernig, je u popisu stanovništva Dubrovnika i njegove okoline tj, Konavla i Pelješca 1851. i 1857. napisao - Srbi.

Čak i koloritni austrijski diplomata, Benjamin Kalaj, koji svoj intimni razvojni put ima od srbofila do srbofoba, (krsti se u Beogradu kao konzul u pravoslavnu veru i naziva Srboljub, pa naglavce uskače u drugu etapu svoga života pre nego što smišlja i ustanovljava kod Hrvata srbomrzačke floskule koje se i danas koriste, u vreme dok se još nije ošamutio interesima austrougarske vlade, Dubrovnik naziva srpskim gradom.

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


Srbi katoličke vere

I tako dalje i tako dalje. Dubrovnik je očigledno služio za raznorazna potkusurivanja. Dok se za finim stolovima vodila politika u dubrovačkim salonima je postojala raspetost između slobode i zavisnosti, između trampe i stapanja.

Srbi katolici nisu se odricali svoga srpskog imena i pokušavali su u mnogo navrata, ne da ga sačuvaju, već da ga potpuno zaštite i spreče nagli ulaz hrvatskog u Dubrovnik. Čuvajući srpsko ime, čuvali su i ovaj grad koji je bio u večnom dosluhu mora i zidina, kao i trgovine i politike.

Najtačnije je problem artikulisao Lujo Vojnović, mlađi brat Iva, rođen u Splitu 15. aprila 1864. godine, u pismu Nikši Gradiju koji je izda-vao časopis "Glas Dubrovački", i koji se nedvosmi-sleno opredeljivao za južnoslovensku koncepciju.
Nikša Gradi piše:
"Mi Dubrovčani Srbi po poreklu iako se nećemo nigda pa nigda pretapati u Hrvate, a to nije ni nužno ni moguće, mi ipak ne sanjamo o kakvoj velikoj Srbiji, a ebi to bio očevidni i bezumni anahronizam, a s druge strane ljubimo Hrvate ko našu rođenu braću, pa hoćemo s njima, ko sa ostalim našijem saplemenicima, stupiti istom nam se pojavi prilika u zajednicu Jugoslavensku."

Zbog jugoslovenske orijentacije list je često bio zabranjivan i dospeo je u finansijsku krizu.
Lujo Vojnović 4. maja 1886. piše Gradiju:
"Nastojte svim Vašim silama da vaš list ne propadne (...) Kogod može u Dubrovniku neka žrtvuje štogod (...) Promislite molim vas, koja bi blamaža bila da ovaj list koji je napisao vašom rukom cijeli jedan ozbiljan program na svoje čelo, da taj list koji se plemenito bori u našem Dubrovniku proti poplavi kukavnosti i nacionalističke intolerancije, da taj list najednom prestane izlaziti."


Čovek sa oba srpska dvora

Lujo Vojnović je pravo studirao u Zagrebu, diplomirao i doktorirao u Gracu, službovao kao sudski činovnik u Zagrebu, zatim kao advokatski pripravnik u Sarajevu i Trstu, a od 1894. do 1896. imao advokatsku kancelariju u Dubrovniku, 1896. postaje sekretar crnogorskog kralja Nikole a zatim crnogorski ministar pravde i reformiše sudstvo Crne Gore. Opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu, bio je od 1901. do 1903, a od 1904. do 1906. guverner kraljevića Alek-sandra u Beogradu, na dvoru Petra I Karađorđevića. Između 1907. i 1911. u Bugarskoj je pripremao teren za srpskobugarski sporazum. U Crnu Goru se vraća 1912, kao šef kabineta kralja Nikole. Od 1913. do 1914. delegat Crne Gore na Londonskoj konferenciji i potpisuje u Londonu mir sa Turskom, 28. maja 1913.

U vreme 1910. godine, kada je plamsala ogorčena borba između dva kandidata za splitskog poslanika Reichsrat-a (Austrijski parlament), Ante Trumbića i Josipa Smodlake, koji se deklarisao za ujedinjenje jugoslovenskih naroda izvan austrijskih okvira, "Splitsko jedinstvo" proziva Luja Vojnovića kao čoveka Srbina u Dalmaciji, čiji su preci nekada bili pravoslavni a roditelji im prešli u katoličku veru, gde ga upozoravaju da se "ne nalazi na strani svojih slavnih predaka, oca i brata", na šta im Lujo Vojnović odgovara i time i definiše ceo problem i samog sebe:

"To je već treći ili četvrti put što jedan hrvatski list šalje topli poziv "izgubljenoj ovci". Do sada sam uvijek šutio jer nijesam nikome priznavao, kako ne priznajem ni sada, pravo da me interpeliše o mojim narodnim osjećanjima. Ali sada ne mogu i ne smijem, jer bih bio rad da javno mnijenje primeni na mene oni talijansku: "Chi tace conforma". Red mi je dakle izjaviti vam da se u porodici koja broji najmanje 500 godina istorije, kako je moja, tradicije ne broje, na kratke periode od 30 godina, ma kako te kratke perijode slavne i časne bile. Pun udivljenja za javni rad moga oca (rad koji je nekada u drugom obliku bio i Srbima i Hrvatima zajednički) - ja ćutim da mi u žilama struji srpska krv, ona ista što je strujala u žilama kneza Vojislava Vojno-vića, velikoga dvorjanika Cara Uroša V, kneza Nikole Altomanovića; Vojno-vića, antagoniste cara Lazara; kneza Miloša Vojnovića, sestrića Dušana cara Silnoga i mnogijeh drugijeh Vojnovića koji po srpskijem i ruskijem poljanama sve do naše dobe mačem napisaše nekoliko stranica istorije srpskog naroda.

Pa kako oni nisu mogli biti do srpski velikaši, tako i ja, ništavni njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin, pripraven dati svoj život za slavu i veličinu srpskog naroda."


"A da otvoreno rečem, dosadila je našem narodu zloupotreba imena Hrvat... Sva su imena istorijska isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak je i književni jezik bez i malo uticaja Srba, Bošković je Hrvat samo to, Gundulić je Hrvat, svi dubrovački pisci su isključivo Hrvati...Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kad se deca igraju žigicama ne zapale lako samo svoju kuću, nego i susedovu." Lujo Vojnović

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


Dalamacija postaje "rvacko primorje"


Na pohrvaćivanje Ruđera Boškovića, Ivana Gundulića i normalno Dubrovnika, Lujo Vojnović piše listu "Vreme", 30. januara 1938. godine:

"A da otvoreno rečemo dosadila je našemu svetu zloupotreba imena Hrvat, hrvatski, ta zloupotreba ne dolazi iz jedne narodne potrebe, ona izvire iz logora izvesnih elemenata koji sa nevjerovatno vještom propagandom iskoristiće beskonačnu bezazlenost hrvatskih masa, sa hipnotičkom moći odvratili narod od njegovih životnih potreba i ucrtali mu u žile otrov ludila, gonjenja. Do reke koja deli Srbiju od svega što je strogo centralistički Hrvatsko, i na tom prostoru rovarnica neprestano radi, malj na nakovnju ponavlja neprestano jedan jedini plemenski ton. Ogradio se najpre plot, pa se ogradila ograda, najzad zid nalik na onaj kojim Kinezi branijahu od nasrtaja Mongola i eto tu, Dalmacija više nije Dalmacija nego rvacko primorje. Može li se zamisliti veće centralizacije, sva su istorijska imena isključivo hrvatska, sve je zasebno, čak i književnost i jezik bez i najmanjeg uticaja Srba, ali velika i velikog reformatora Vuka. Bošković je Hrvat i samo to, jer su pokatoličeni Hercegovci (Hrvati), Gundulić je Hrvat, svi su dubrovački pisci samo Hrvati. Hrvatski kralj Tomislav je bio gospodar Dubrovnika itd, itd, mi ne znamo koja naročita znamenitija, ekskluzivnija svojstva na taj fragment slovinstva više od velikog skupnog slovinskog imena koje su se isključivo priznavali i Bošković i Gundulić a koji su dalmatinski Vikingi zadavali teške udarce i samom krilatom lavu. Sve radnje su ofanzivne, agresivne, izazivačkog karaktera, iz čega se vidi da nisu spontano nikle iz proste hrvatske duše. Oni se ponašaju kao neodgovorna deca, a zaboravlja se kada se deca igraju žigicama ne zapale tako lako i svoju kuću nego i susedovu. Za Ruđera Boškovića je jedini zavičaj Dubrovnik a jedina otadž-bina je južno slovenstvo i sloven-stvo, jedino ose-ćanje. Zar je to tako neznatna stvar da se preko nje tako prezrivo prelazi."

Verski obračun je prešao na nacionalni, a pokatoličene Srbe izgledalo je veoma lako prevesti u Hrvate.

Prvi svetski rat Luja Vojnovića zatiče na Cetinju, a vlada Srbije ga upućuje u Rim gde od 1914. do 1917. brani naše interese. U Versaju, na mirovnoj konferenciji, učestvuje kao član jugoslovenske teritorijalne delegacije. Pred II svetski rat bio je kraljevski senator. Odlikovan mnogim domaćim i stranim odlikovanjima. Drugi svetski rat ga zatiče u Zagrebu, a ratne godine provodi povučen iz javnog života, radeći na svojim delima. Umire u Zagrebu 18. aprila 1951. Sahranjen na Mihajlu gde počivaju roditelji i brat Ivo.


"Smrt Majke Jugovića"


Priča Iva Vojnovića, Lujovog brata rođenog 9. oktobra 1857. u Dubrovniku, nešto je drukčija. Prava je završio u Zagrebu, proveo četiri godine u administrativnoj službi po Hrvatskoj i sedam u Dalmaciji. Dramaturg Narodnog kazališta u Zagrebu je postao 1907, i ostao na tom mestu do ratova.

Priča Iva Vojnovića počinje u Splitu, kada je ostarelom Vuku Karadžiću recitovao "Smrt Majke Jugovića."

Dubrovački saloni su ugradili u njega pojam borbe za slobodu i samostalnost, mrke tonove raspada Republike i plemstva, svedočenje pred najezdom novih drukčije sklepanih ljudi koji otimaju i naglo se bogate u momentima dok staro plemstvo, ubajaćene krvi, potpuno iščezava sa životne pozornice. I, na prvi pogled, Ivo Vojnović je nežni pesnik i dram-ski pisac o teškim momentima jednog veličanstvenog grada. Samo na prvi pogled. Međutim, Ivo Vojnović je, ne samo umeo nego očigledno i morao, da se zadubi u prošlost svoga naroda i da izrazi na sceni i u poemi, srpski nacionalni idealizam.

Nadahnula ga je, normalno, Kosovska tragedija. Ivo Vojnović je 1906. opevao smrt Majke Jugovića. U Beogradu je igrana usred aneksione krize i bila je nešto mnogo više nego književni događaj - bila je značajna nacionalna manifestacija.

Kosovo i dalje tinja u Ivi Vojnoviću. Proslavlja majku tvrda srca u "Lazarevom vaskresenju", što je odjek stradanja srpskog na-roda u negdašnjoj Staroj Srbiji i Makedoniji. Igrana je prvi put 13. maja u Beogradu, posle pobede nad Turcima.

Kroz oba dela, kao "Ekvinocija", i "Imperatixom", Vojnović priča priču o stradanju i želji za lepotom i slobodom.

Na samom početku svetskog rata dobija šansu da kroz patnju dokaže svoju težnju za lepotom i slobodom. Zatvoren je u sinjsku tamnicu zato što je prisustvovao premijerama svojih komada koji slave osvećeno Kosovo. Nesaslušan i nesuđen, on mesecima podnosi fizičke i moralne muke. Dirljiva uspomena na njegovo robovanje je susret sa Onisimom Popovićem u sinjskoj tamnici.

Ostvarenje nacionalnog sna je dočekao ovenčan lovorikama sa proslava svoje šezdesetogodišnjice u Zagrebu i Pragu. Povlači se u Duborovnik, vraća opet čijopama i kiparisima, karneval- skom ćeretanju i salonskoj ozbiljnosti.Umire 1929. godine i sahranjen je na Mihajlu.

I... jednostavno, Dubrovnik u kome je do pada Republike bio jasan odnos i mesto Srba, početkom XX veka, kada austrougarska hoće da mu zalepi prefiks hrvatski, napokon ostvaruje tu težnju - trenutno tamo Srba gotovo da nema.

Raskošna scenografija više neće da bude pozornica nepredvidljivih i uvek zanimljivih srpskih karaktera. Sada će po raskošnoj scenografiji da šetaju sindikalne organizacije i pokazuju mesta koja su nekada bila živa i u kojima se nešto dešavalo. Grad je konačno umro, toliko da pesma Tereze Kesovije, uvek mlade i nasmejane, sem kad priča o četnicima, ne može da mu da transfuziju.

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


Dubrovačka književnost je srpska


O LEPA, O DRAGA, O SLATKA SLOBODO


"Srpska vila nadahnjivala je dubrovačke pesnike", rekaoje Medo Pucić


vi dubrovački pisci osećali su se Srbima, a najveći među njima Ivo Gundulić je u "Osmanu" od 11 000 stihova većinu posvetio Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.

Danas, većina Srba zazire i od same pretpostavke da bi pripadnici slavne dubrovačke vlastele mogli biti Srbi i od toga da je Dubrovačka Republika bila jedna od srpskih srednjovekovnih država. Zbog toga je lako hrvatskoj državi da svojata celokupnu baštinu i Dubrovnika i Dubrovačke Republike. Time je, iz srpske književne krune, ukraden najvredniji dragulj. Da bi bio vraćen, srpske prosvetne i kulturne ustanove morale bi da otvore međunarodnu raspravu o tome. Dokaza za krađu srpskih intelektualnih dobara Dubrovnika ima na pretek.

Da ne govorimo o srpstvu u srednjem veku, jer ono, tada, nije bilo načeto hrvatskom indoktrinacijom. Osvrnućemo se samo na srpstvo Dubrovnika u 19. i u prvim decenijama 20. veka. Bilo je i te kako negovano. Tad su, pod srpskim imenom, cvetale privredne, društvene, prosvetne i kulturne organizacije u Dubrovniku i okolini.

1874. se u Dubrovniku osnivaju: Pevačko društvo "Sloga", Dubrovačko radničko društvo, Dubrovački glazbeni zbor, a 1887. i Zadruga Srpkinja Dubrovkinja. Zatim, slede: Srpska dubrovačka akademska omla-dina - 1900, "Srpska zora" - 1901, Gimnastičko - sokolsko društvo "Dušan Silni" - 1907. i Matica srpska - 1909. Ćirilična izdanja knjiga i novina, izdavana su u štamparijama Pretnera i Mate Gracića.

Jedan od najuglednijih novčanih zavoda u Dalmaciji, bila je Srpska štedionica u Dubrovniku, a važan doprinos privrednom razvoju Dubrovnika dolazio je iz Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga. Najpoznatije srpske novine u Dubrovniku bile su "Dubrovnik". Ovaj srpski list pratio je, redovno, aktivnosti svih srpskih društava i ustanova. Posebno je, svake godine, prikazivao svetosavske proslave.

Gradić Cavtat, nedaleko od Dubrovnika, nije zaostajao u negovanju srpskih kulturnih i prosvetnih ustanova. Cavtaćani su osnovali srpsko muzičko društvo "Zahumlje". Srbi Cavtata su 1904. pokrenuli borbu protiv hrvatskih pravaša, predlažući da se ovoj stranci suprotstave, zajedno, Srbi i Hrvati. Cavtat je srpskoj, kasnije, i jugoslovenskoj kulturi dao: Valtazara Bogišića, Luku Zorea, LJudevita Vuličevića, Vlaha Bukovca, Franu Supila i druge. Bez obzira na to što je većina Dubrovčana bila katoličke veroispovesti, niko od njih nije dovodio u sumnju svoju pripadnost srpskom narodu. Najslavniji Dubrovčani su ostavljali pismene tragove o svojoj narodnosti, posebno u književnim delima. Tako je član jedne od najuglednijih dubrovačkih porodica Luka P. Primojević, 1514. moleći Senat da mu doz-voli otvaranje štamparije, obaveštavao da će u njoj štampati srpskom azbukom, onakvom kakvu upotrebljavaju srpski kaluđeri i onakvom kakvom se štampaju knjige u štampariji Crnojevića.


Hrvatska, "vrlo daleka zemlja"


Mavro Orbin piše o Vojvodstvu Svetog Save u Bosni, a za Hrvatsku kaže da je "vrlo daleka zemlja", posvećujući joj samo desetak redova. Ivo (Dživo) Gundulić, pored nekoliko stihova posvećenih Hrvatskoj, u "Osmanu" sve ostale, a ima ih 11 000, posvećuje Srbima u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini i Bosni.

Dubrovački poslanik u Parizu Antun Sorgo-Sorkočević (1775 - 1841) štampao je u Parizu brošuru: "Postanak i propast Republike Dubrovačke", u kojoj je predložio da se ujedine, u jednu državu, Dubrovnik, Boka Kotorska, Crna Gora i Srbija. Brošura je bila zabranjena u Austriji.

Pesnik Dubrovnika Medo Pucić rekao je da je "Srpska vila nadahnjivala dubrovačke pjesnike", a sam je napisao pesmu "Srpskoj zemlji staroj" - 1848. U to vreme je i Georgije Nikolajević javno rekao da Dubrovčani govore "srpskim, hercegovačkim narečjem".

Zaboravljena istina o Dubrovackoj Republici


Pesnik slobode i lepote

Velikom pesniku Dubrovnika Dživu Gunduliću, spomenik je podignut 1892, na predlog Srpske dubrovačke omladine od 1880. Općinsko vijeće grada je predlog usvojilo i odlučilo da organizuje odbor za proslavu 300. godišnjice pesnikovog rođenja. U Odbor su ušli Srbi katolici i izrazite pristalice Jugoslavije: Medo Pucić, Pero Budmani, Ivo Kazančić, Mato Vodopić i Luko Zore. Odbor je, 15. avgusta 1892, uputio pismo sledeće sadržine Jovanu Ristiću, namesniku kralja Aleksandra Obrenovića:

"Nama Srbima ponos ispunjava grudi, kad god pomenemo naš stari i tolikom slavom ovenčani Dubrovnik. Nekada beše ovaj naš grad prvi među našim gradovima: i prosvetom i trgovinom i politikom i bogatstvom, ali najviše svojim pesništvom. I mnogo veći narodi nisu, u ono vreme, imali grada koji bi se merio s Dubrovnikom. On ne samo sebi, svom narodu, nego svetu - dade nekoliko veličina naučničkih. Ali sve to nije pronelo toliko slavu njegovu, kao što ga uzdignuše sinovi njegovi, poznati u našoj književnosti po imenu: dubrovački pesnici.

Čitavo kolo pesnika dade nam taj naš proslavljeni grad; njihova imena svetle svetlošću jarkom, koja se ne tuli i koja se neće ugasiti, dok je u životu i jednoga Srbina. Prva zvezda na ovom svetlom nebu jeste Gundulić, koji ugleda sveta pre trista godina, i čiju tristogodišnjicu svečano proslavismo i mi u Beogradu, pri kraju 1887.

Rođen od Srbina vlastelina, odnegovan u slobodi i bogatstvu, Gundulić se posveti nauci. Iz mladačke duše njegove počeše se odlegati pesma u stihovima, najsavršenijim onog vremena. Njegov pesnički rad beše obilat, ali se izdvajahu najznatnija i najslavnija dva dela: "Dubravka" i "Osman". U prvom slavi slobodu svog milog Dubrovnika; u "Osmanu" peva pobednu pesmu krsta nad polumesecom i proriče bolju budućnost svom srpskom narodu."

Kako je to uvek bivalo, na ovu srpsku proslavu stigao je austrij-ski cenzor, koji je, iz svečanih govora, izbacivao sve ono što je govorilo o srpstvu Dubrovčana i srpskim dinastijama. Austrijskom cenzoru pomagali su članovi hrvatske Partije prava, prethodnici ideologije ustaša iz Drugog svetskog rata. Oni su ometali proslavu.


Paljenje srpskih zastava


Obračun sa srpstvom u Dubrovniku, uz progone Srba Dubrovčana, počeo je posle atentata pripadnika pokreta "Mlade Bosne" na prestolonaslednika Austrougarske Franca Ferdinanda, u Sarajevu 1914. godine. Desila se "Kristalna noć" u Dubrovniku, pre one u Nemačkoj i posle zagrebačkog juriša na Srbe i njihovu imovinu 1902. godine. Srbi u Dubrovniku bili su u životnoj opasnosti. Hrvatski jurišnici, na čelu sa Nikšom Svilokosim, uništavali su sve što je bilo srpsko u Dubrovniku: škole, novine, društva, stanove, privredne objekte i drugo. Palili su srpske zastave i lomili srpske simbole. U prostorijama "Dušana Silnog", polomili su celokupni nameštaj.

Dva dana kasnije, 16. jula 1914, uhapšen je pesnik Ivo Vojnović, pisac drame "Smrt majke Jugovića". Oteran je u Šibenik i tamo zatvoren sa Srbinom Onisimom Popovićem. Popović je u Šibeniku obešen. Za nesreću, dve decenije kasnije, 1941, hrvatski vojnici će raščerečiti Onisimovog sina Miju. Ivo Vojnović je umro u Beogradu 1929. godine i ispraćen je u Dubrovnik, kao cenjeni srpski knez.

Jedan od poslednjih dubrovačkih gospara Luko Bonić Bono umro je 14. februara 1940. u Dubrovniku. Sah-ranjen je na Lapadu, pored braće Pucića. Srpska građan-ska muzika Dubrovnika odsvirala je: "Hej, trubaču s bojne Drine". Venac Srpskog kulturnog kluba iz Beograda, nosio je Srbin Dubrovčanin Rafo Marić.

I tako, sem srpskog naroda, nema nijednog drugog koji bi se odricao kulturnog blaga svojih predaka. No, ni Srbi to više neće činiti; njihove buduće generacije. Bilo bi suludo da se odriču takvog kulturnog blaga, kakvog su Dubrovčani podarili svome rodu.


Nikša Gradi

DUBROVNIK

putniku koji mu dohodi u posjete

Slavnog grada iz ulice stare
Iz daleka, putniče, kad dođe,
Nemoj pazit na današnje kvare,
Misli samo na sjaj koji prođe.

Puk mu jadan, sve dušmanske dare,
Poput hljeba spasonosnog glođe,
A ne vidi da dušmani šare
Da ga svaka sreća mimoiđe.

Groblje pusto, on ti kaže sada
Veljih ljudi, i poštene suze
Malog broja pri općemu sramu.

Al se sjeti da se mačeš hramu
Gde mah, za čas, ludilo preuze
A kroz suze da prodire nada


(kada je 29. jula 1893. otvaran spomenik Gunduliću u Dubrovniku - venac cveća iz svih slovenskih krajeva poslao je kralj Aleksandar Obrenović - hrvatski pravaši, predvođeni Frankom, želeli su da iskoriste tu proslavu, pa je Franko čak i održao govor u kome je rekao kako je došao da zauzme Dubrovnik.
Zapaljena rulja pravaši, prethodnica ustaša, paradirala je dubrovačkim ulicama, derući se: "Srbe na štrik!", ali, kako je Srba došlo u ogromnom broju, frankovci nisu uspeli da zauzmu Dubrovnik, a ulični rat izbegnut je zahvaljujući tome što srpske delegacije nisu odgovorile na proustaške provokacije. Tom prilikom spevan je ovaj sonet, objavljen u srpskom listu "Dubrovnik")