Raspad Srpske Carevine


Car Dušan je umro još mlad, u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset godina, i nije dospeo da svoje organizatorsko delo izvede do kraja. Suviše je bio u akciji, i to ovih poslednjih godina najviše, i zemlji nije ostavio dovoljno vremena da se pribere i u miru, koji jedini utiče na privikavanje redu i radu, sređuje svoje odnose. Njegov naslednik Uroš, sa devetnaest godina, bio je nedorastao za ogromno nasledstvo, a i kasnije, kad je postao zreo čovek, nije pokazivao nijedne crte očeve. Nije bio ni dobar vojnik, ni mudar državnik, ni vešt taktičar. Narodno predanje dalo mu je odavno naziv Nejakog, koji se može primeniti koliko na njegovu mladost, toliko i na njegove intelektualne osobine. Savremeni srpski letopisi, koji su o njemu pisali s vidljivim saučešćem, govore za nj, da je bio "po istini krasan i dostojan divljenja po izgledu":, ali "mlad smislom"; da je odbacivao staračke savete, a pričao i voleo savete mladih, i da je s toga zlo prošao. U fresci manastira Psače Uroš je predstavljen kao krupan čovek, velike brade, nešto duguljasta lica, s izvesnim crtama poznatog Dušanova lika, ali bez ičeg drugog, iz čega bi se mogli izvoditi ma kakvi zaključci o njemu kao čoveku.

Još za života cara Jovana Aleksandra beše u Bugarskoj došlo do cepanja države. Sam je car, da umiri svađu u porodici, podelio Bugarsku u dva dela, u severnu Bugarsku, s glavnim gradom Vidinom, koju ustupi svom sinu Stracimiru, i u južnu, s Trnovom, koju nameni drugom mlađem, sinu Šišmanu. Nezadovoljni carevom politikom i slabošću pokazanom poslednjih godina njegove vladavine, izvesni krajevi počeše se otvoreno odmetati. Tako se odvojio od Carstva Balčik sa Kaliakrom. Da bi prekinuo sve veze sa Trnovom taj kraj se odrekao čak i crkvene zajednice s njim i priznao vrhovnu vlast carigradskog patrijarha.

U Srbiji, za Dušanova vremena, nije se moglo poći tim putem. On je bio i suviše jaka ličnost, da bi tako što dopustio. Ali se, odmah po njegovoj smrti, javila ista težnja za cepanjem i u Srbiji, koja je bila dobrim delom karakteristika ovog vremena. Kantakuzenov primer našao je svojih posledovača i kod nas isto kao i ovi slučajevi iz Bugarske. Prvi koji je uspeo da poremeti red u srpskoj državi beše Dušanov polubrat Simeon, namesnik u Epiru, kome je otac, Stevan Dečanski, spremao presto još kao detetu i radi njega izazvao sukob s Dušanom. Za života Dušanova o Simeonu nema gotovo nikakvih vesti; on se, kako se to kaže u narodu, gotovo nije živ čuo. Simeon je sad tražio za sebe ili carsku krunu ili udeoništvo u carevanju, kao što je bio običaj u Vizantiji. Pomoć u tom pothvatu dao mu je njegov tast despot Jovan Komnen iz Valone. Sa vojskom od kakvih 5.000 ljudi krenuo je Simeon od Kostura prema severu tražeći od vlastele, preko čijih je oblasti prolazio, da ga proglase za cara. Ali najveći deo srpske vlastele ostade ipak na strani Uroševoj. To je bilo iz više razloga. Prvo, što se to dogodilo neposredno iza Dušanove smrti, kad je još delovao autoritet njegova rada i poretka; drugo, što je Uroš bio u pravu, jer je već ušlo u običaj, da na prestolu oca nasleđuje sin ("od oca je ostanulo sinu", veli narodna pesma za Uroševo carstvo); i treće, što je Simeon bio, po majci, vaspitanjem i posle bavljenjem među Grcima smatran kao Polugrk. Najbliži susedi Simeonove oblasti ne pristadoše uz nj; tako Hlapen, gospodar Vodena i Bera, i Branko Mladenović, gospodar ohridskog kraja. U borbama, vođenim u leto 1356. god., stradao je naročito grad Berat, dok su u svoj Albaniji, a naročito u južnoj, nastali neredi i opšta nesigurnost. Ljudi gospodara donje Zete, oko ušća Bojane i Drima, Žarka Mrkšića, za kojim beše udata Teodora sestra braće Dejanovića, naneli su tom prilikom štete Dubrovčanima, isto kao i građani Drača, tako da je car Uroš morao posredovati u njihovu korist.

Ali, kako Srbi nisu marili Simeona kao Polugrka, tako ga nisu marili ni Grci kao Polusrbina. Čim su oni osetili, da je u Srbiji nestalo čvrste ruke Dušanove, u njih se odmah javila težnja da se oslobode srpskog gospodstva. Potomak starih epirskih gospodara, despot Nićifor javi se već u proleće 1356. god. u Tesaliji i pozva grčke sunarodnike da mu se pridruže u borbi protiv Srba. Za kratko vreme pristade uza nj sav Epir i Tesalija. I Nićifor i Simeonov tast želeli su, da Simeon uspe u Srbiji, pa da, posle toga, lako pregori gubitak jugozapadnih oblasti Carevine. Njegov neuspeh pomeo im je donekle račune. Ne želeći nikako, da se Simeon vrati u grčke oblasti, Nićifor pokuša da se sam, neposredno prijateljskim načinom, nagodi sa Srbima. Znajući za veliki uticaj carice Jelene u Srbiji, on se obratio njoj sa predlogom, da oteravši prvu ženu, uzme jednu Jeleninu sestru. Ali sve njegove planove presekoše Albanci. Čim je nestalo Dušana, pa se Grci osetiše nešto slobodniji, oni počeše da se odupiru albanskoj ekspanziji, a plemići naročito počeše silom povraćati svoja ranije im oduzeta i Albancima razdeljena imanja. Albanci, koji se behu ojačali pod srpskom vlašću i postali samopouzdaniji, rešiše se na krvava obračunavanja. U borbi kod Aheloja (1358. god.) pogibe despot Nićifor, a njegova vojska bi poražena i razjurena.

Posle neuspeha među Srbima, a uplašen Nićiforovom akcijom, Simeon je tokom leta 1357. pokušao da se izmiri sa Urošem. Kao jedan od posrednika imala je biti i Dubrovačka Republika, koja je dobro stala na srpskom dvoru. Na državnom saboru u Skoplju, držanom prvih dana aprila 1357., u prisustvu carice majke i patrijarha Save, darovao je car Uroš 10. aprila ostrvo Mljet svojoj vlasteli Basetu Bivoličiću i Tripi Bućiću "da im je u baštinu." 24. aprila, na Ribniku pod Prizrenom, dao je car Dubrovčanima četiri razne povelje; potvrdio im je stare povlastice i ustupio im je područje od Ljute do Kurila, za kojim su dugo žudili. Dubrovnik je, kao prijatelj Carevine, uzeo na sebe ulogu posrednika i u ovom sukobu između Uroša i Simeona. Sporazum je naročito olakšao Nićiforov poraz. Simeon je, pomognut posredno od Albanaca, mogao sad bez opasnosti da povrati svoje oblasti. Ali se ipak nije smirio. Početkom 1359. godine on počinje novu borbu i prodire do blizu Skadra. Jedan dubrovački trgovac, čak iz požarevačkog Kučeva, pisao je 3. februara 1359., kako ga je strah od Simeonova napadaja i s njim skopčane nesigurnosti zadržao da nije poslao neke tovare olova. Ni taj pokušaj Simeonov da prodre u Srbiju nije imao sreće. Ali cela njegova akcija donela je ipak izvesne promene u sklopu srpske države. On nije uspeo da dođe do srpskog prestola, ali je stvarno odvojio iz srpske državne zajednice glavni deo grčkih oblasti. U svojoj prestonici Trikali on je živeo potpuno u grčkom krugu, kao kakav grčki dinast, posvetivši se gotovo isključivo svojim podanicima grčke kulture. U njegovim poveljama grčko ime ide pre srpskog; a on se sam potpisuje samo grčki i kao grčki princ ističe svoje poreklo od Paleologa, a ne od Nemanje: Συμεων εν Χριδτωτω θεω τδτοζ βαδιλενζ χαι αυτοχρατωρ Ρωμαιων χαι Σερβων ο Παλαιολογοζ ili se još ponekad dodavalo Ουρεδιζ ο Παλαιολογοζ. Nekoliko njegovih povelja očuvano je naročito u tesalskim, veoma živopisnim i na vrlo strmim stenama podignutim Metorskim Manastirima, kojima je bio darežljiv ktitor. Sa susednim srpskim velikašima, koje nije uspeo da pokori, stupio je u porodične veze, da ih ne bi dobio kao stalne neprijatelje. Tako je posinku moćnog vojvode Hlapena, Tomi, sinu ćesara Preljuba, dao za ženu svoju kćer Mariju, ustupivši mu posle na upravu čitav Epir, u kom je Janina postala glavno mesto.

Da slobodni Grci iz susedstva Srbije neće ostati mirni, čim osete da u Srbiji stvari ne idu kako treba i da je nestalo snažne ruke Dušanove, moglo se i očekivati. Čim je saznao za srpske međusobice, napao je Matija Kantakuzen, u zajednici s jednim turskim odredom od nekih 5.000 ljudi, srpsko područje, misleći da će na dosta lak način moći da ga povrati svojoj državi. Ali, mimo očekivanja, naiđe pod Serom na dobro spremljenu srpsku vojsku, koju je vodio ćesar Vojihna. Grci i Turci biše potučeni i nagnani u beg. Sam car Matija, da spase glavu, sakri se u nekom trščaru blizu Filipija, ali ga tu nađoše lovački psi. Uhvaćena, Srbi su ga predali njegovu protivniku caru Jovanu Paleologu, po naredbi carice Jelene, koja se nalazila u svom serskom gradu, gde je zadržala vlast, iako se odmah po Dušanovoj smrti zamonašila, i postala monahinja Jelisaveta.

U to vreme završavala se duga borba Mletaka i Mađarske za posed Dalmacije. S proleća 1356. god. izgledalo je, kao da će kralj Lajoš nastaviti početo ratovanje u Srbiji; njegov proglas od 4. juna iz Zagreba, u kome je skupljao vojsku, govorio je izrično, da se sprema rat protiv šizmatičnih Srba, koje treba prevesti u jedinstvo vere, i da kralj misli obnoviti svoje pravo nad Srbijom. Ali mesto na Srbe, kralj Lajoš je iznenada okrenuo tu vojsku protiv Mlečana. Povod je nađen u tom, što su Mlečani sarađivali sa Srbima, naročito u Dalmaciji; ali glavni razlog ovom ratu bilo je mađarsko nastojanje, da potisnu mletački uticaj na hrvatskom i dalmatinskom primorju i da istočnu obalu Jadranskog Mora obezbede isključivo posedu krune Sv. Stevana. Još u martu 1356. uzela je mađarska vojska Šubićev Klis, koji je branila srpska posada, i dobila je naskoro dozvolu da odatle sme praviti ispade protiv svih susednih opština sem prijateljskog Spljeta. Mađarska vojska, koja se skupila u Zagrebu, nije krenula u Dalmaciju, nego je napala Mlečiće na njihovom području u samoj Italiji. Mađarima se pridružiše gorički grofovi, akvilejski patrijarh i austrijski vojvoda. U samoj Dalmaciji, uplašeni od mađarske sile i njenih uspeha, dalmatinski gradovi počeše napuštati Mlečane i prelaziti sami pod mađarsku vrhovnu vlast. Tučeni i ugroženi od nadmoćnijeg neprijatelja Mlečani biše prisiljeni da mole za mir. Pregovori o njemu završeni su 18. februara 1358. u Zadru. Tim mirom Mletačka Republika odrekla se svih svojih poseda i prava na Jadranskom Primorju od Kvarnera sve do Drača.

Ovom prilikom priznala je vrhovnu vlast Mađarske i Dubrovačka Republika. Mletačka vlast i neposredni politički uticaj, koji su trajali u gradu Sv. Vlaha od 1204. godine, prestadoše za uvek; i ničeg se Dubrovčani, za celog trajanja svoje historije, nisu plašili više nego da se ta vlast ne ponovi. Mađari su ostavili Dubrovačkoj Republici sva njena avtonomna prava; obavezali su je jedino da plaća godišnje 500 dukata "u znak podložnosti i priznavanja". Godišnje obaveze plaćanja Dubrovčana srpskom kralju (2.500 perpera) i bosanskom banu (500 perpera) imalo su otad da se upućuju mađarskom dvoru, da ne bi bio doveden u pitanje suvereni položaj mađarskog kralja kao vrhovnog gospodara Dubrovnika. Mala republika nastavila je, međutim, da isplaćuje i dalje svoje obaveze prema Bosni i Srbiji, istina s nešto pokušavanja prvih godina da im izbegne, osetivši mudro, da bi u protivnom slučaju bili teško pogođeni njezini trgovački interesi. Na dubrovačkim bedemima i lađama imala se od 1358. godine viti mađarska zastava. Dubrovnik je, dalje, primio obavezu, da svojom flotom pomaže mađarske akcije. U svojoj povelji od 27. maja 1358., kojom je sve to utvrđeno, kralj Lajoš je obećao Dubrovniku, da će ga braniti od svih napadaja i ustupio im je, doduše samo tim pismenim aktom, oblast od Kurila do Stona. Zanimljiva i za Republiku od naročitog značaja beše kraljeva dozvola, da Dubrovčani mogu nesmetano trgovati sa Srbijom ili Mlecima čak i onda, kad se te države nalaze u sporu sa Mađarima. Ova promena vrhovne vlasti donela je i izvesne promene u unutrašnjem uređenju Dubrovnika. Mesto mletačkih plemića kneževa sad dolaze rektori iz kruga domaće vlastele, čija vlast traje samo mesec dana. Razlog te promene nije teško pogoditi. Dubrovačka vlastela imala je češće sukoba s knezovima iz Mletaka, koji su ponekad zloupotrebljavali svoju vlast ili hteli da je suviše iskoriste; i u samim Mlecima duždevska samovolja dovodila je ponekad do sukoba i potrebe, da im se rad ograničava raznim merama. U Dubrovniku se duždevski sistem svesno zamenio senatskom republikom, u kojoj je čisto aristokratski karakter vlasti očuvan sve do njenog sloma.

Kad je tako, sa potpunim uspehom, završio rat s Mlecima, kralj Lajoš odluči, da se obračuna i sa Srbijom. Svakako je bio obavešten o Uroševim teškoćama u južnim oblastima i o boljim izgledima za obnovu borbe nego što su bili oni iz 1355. god. Kralj Lajoš je zamišljao napadaj protiv Srba u većem stilu: s kopna i sa mora. Kralj Lajoš je želeo da pomoću dalmatinske flote suzbije i Srbe sa Primorja, kao što je učinio i s Mlečićima; iznuđeno mletačko odricanje od svih poseda od Kvarnera do Drača imalo je da pokaže mađarske tendencije i prema Srbima. Kako Srbi nisu imali flote, a kako im Mlečani nisu smeli pomagati, činilo se na prvi pogled da će njihovo suzbijanje ići dosta lako. Nije se, međutim, uzimala s mađarske strane dovoljno u obzir činjenica, da se sva zaleđina primorskih gradova južno od Dubrovnika nalazila u srpskim rukama. Povod za napadaj s kopna, dala je Mađarima borba dvojice srpskih velikaša u severnoj Srbiji, čija nam imena nisu poznata. Kad je bio pritešnjen od svog protivnika, jedan od te dvojice, ne mogući dobiti pomoć od Uroša, obratio se Mađarima i tako izazvao njihovo posredovanje. U maju 1359. god. prešla je velika mađarska vojska u Srbiju. Poraženi u jednoj većoj borbi, Srbi su se povlačili u svoje planine noseći sve što se moglo i vodeći sa sobom i stoku. Mađari su prodrli u Srbiju "osam dana hoda" od dunavske i savske linije, ali verovatno ne dalje od rudničkih planina ili Zapadne Morave. U teško prohodne srpske planine nisu se hteli upuštati, čak ni onda, kad je u leto stigao sam kralj Lajoš s novim četama. Srpski otpor iz šumom obraslih predela, s mnogo brda i uvala, zaustavio ih je od brzih i smelih prodiranja u unutrašnjost. S toga je čitav taj pohod završen s relativno malim uspesima: sem što je ugroženi srpski velikaš priznao vrhovnu vlast Mađara, kralj Lajoš je kao jedinu nesumnjivu dobit imao osiguranje poseda Mačve. Srpska granična linija ostala je nesumnjivo severno od Rudnika.

U području od Konavlja pa sve do Podrinja, s Trebinjem, Gackom i Polimljem, vladao je srodnik i prijatelj cara Uroša, knez Vojislav Vojinović. Ovaj je pažljivo pratio uspehe Mađara u Dalmaciji znajući dobro, da će posle Mlečića doći na red Srbi. Zbog toga, što je Dubrovnik priznao vrhovnu vlast mađarsku Srbi su počeli da zaziru i od svog starog primorskog prijatelja i ubrzo njihovi odnošaji ne samo da hladne nego postaju čak i neprijateljski.

Čim su u jesen 1358. počela mađarska neprijateljstva protiv Srbije, knez Vojislav traži od Dubrovnika izvesna obaveštenja o njegovu držanju, naročito s obzirom na Ston, koji su oni utvrđivali. Dubrovčani su na to zabranili trgovinu s Vojislavom, hoteći mu na taj način sprečiti snabdevanje iz Primorja, i dali su tako odgovor, koji je bio vrlo blizu objavi neprijateljstava. To, doista, naskoro i započeše; da se ubrzo, izgleda posredstvom župana Sanka Miltenovića, za izvesno vreme smire. Ali kad su Mađari 1359. godine udarili ponovo na Srbiju i negde kod Rudnika potukli srpsku vojsku, u kojoj je verovatno sudelovao knez Vojislav, Dubrovčani upustiše svoje ljude u Konavlje i Trebinje, i primiše u svoj grad neka lica, koja su pljačkala. Na tu nelojalnost knez Vojislav nije ipak odgovorio odmah neprijateljstvom, nego je najpre tražio naknadu i predaju krivaca. Kad Dubrovčani, uzdajući se u mađarsku pobedu, počeše odgovarati prevrtljivo, krenu Vojislav na njih svoje ljude i opleni Reku, Rožat i Šumet; zapleni jedan dubrovački karavan i sam lično krenu u blizinu Dubrovnika. Pretio je otvoreno, da hoće da povrati ponovo Ston humskoj državi i da i inače napakosti Dubrovniku kao kletveniku Mađarske.

Preplašena tom Vojislavljevom odlučnošću Dubrovačka Republika pokuša, da kneza nekako smiri, ali se u isti mah obraćala na sve strane za pomoć i zaštitu. Mađarskom kralju pisali su, da je napadaj došao po naredbi srpskog cara i da je u vezi sa poslednjim ratovanjem; oni bi, prema tom, bili žrtva svoje vernosti prema mađarskoj kruni. Ali su se Dubrovčani mogli brzo uveriti, da će se teško radi tog pograničnog spora krenuti u njihovu pomoć kralj ili neko drugi ili da bi trebalo vrlo dugih pregovora pa da to učine. Njihova trgovina, međutim, kojoj je put išao ponajviše baš preko Vojnovićeva područja, stradala je osetno i radi toga, što karavani nisu smeli da idu ili što su, kad bi išli, bili predusretani i pljačkani. Dajući volju za nevolju oni nađoše, da je ipak najbolji način, da se nagode sa knezom i kad je taj pristao da se miri, tražeći 4.000 perpera oštete, oni sklopiše s njim mir oko 25. avgusta iste godine.