Beograd

[Mira]

Beograd, glavni grad Srbije, treci je najveci grad jugoistocne Evrope, posle Istanbula i Atine.

Beograd je grad burne ali cesto i tragicne sudbine, pre svega zbog svog jedinstvenog polozaja na uscu Save u Dunav, na razmedju Istoka i Zapada.

Preko njega su prolazili i ukrstali se putevi kojima su nadirali ratnicki narodi koji su osvajali i razarali ovaj grad, iznova ga gradili i dogradjivali.

Beograd je stalno naseljen od doba srednjeg neolita, od vremena kada je u njegovoj okolini cvetala vincanska kultura, pre više od 4.000 godina p.n.e.






Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u prolece kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj cudnoj varoši za sve ono cega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveci raskoš toga neba nad Beogradom, to su suncevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su cesti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, medu rekama pod Beogradom, odbije cak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada suncano rumenilo oboji za trenutak i najzabacenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuca koje inace slabo obasjava.

Ivo Andric – “Gospodica”

[Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ][Samo registrovani clanovi mogu videti ovaj sadrzaj. ]