Tema: Dusan Radic - Biografija

Dusan Radic - Biografija

Dušan Radić (Sombor, 10. april 1929 — Beograd, 3. april 2010) bio je srpski kompozitor, profesor i redovni član SANU.


Rođen je u Somboru gde je završio osnovnu školu i dva razreda gimnazije. Istovremeno je pohađao i muzičku školu Srpskog crkvenog pevačkog društva. Preselio se u Beograd 1941. godine, te nastavio školovanje u Drugoj muškoj gimnaziji i u Muzičkoj školi „Stanković“. Muzičku akademiju u Beogradu upisao je 1946. godine, u klasi kompozicije Milenka Živkovića, koji mu je bio mentor do 1954. godine. Na usavršavanje u Pariz kod Darijusa Mijoa i Olivijea Mesijana otišao je 1957. godine, da bi postdiplomske studije okončao 1962. godine ponovo u klasi Milenka Živkovića.

Već je u studentskim radovima ispoljio sklonost ka inovativnosti i traganju za drugačijim izražajnim sredstvima od onih iz pozno-romantičarskog i/ili soc-realističkog kanona. Retko je citirao folklorne melodije, iako “odaje poreklo sa našeg tla”, dok je vokalne deonice često tretirao instrumentalno, naglašavajući ritmičku komponentu. Njegovu Sonatu lestu za klavir, napisanu još za vreme studija, premijerno je izvela 1952. godine Mirjana Šuica, čime Radić na sebe skreće pažnju muzičke javnosti. Simfonijeta u tri stava, Radićev diplomski rad, predstavljena je publici na koncertu Beogradske filharmonije kojom je dirigovao Živojin Zdravković, 8. juna 1954. godine. Iste godine, 17. marta, ostvarenje Spisak, trinaest krokija, tada u verziji za sopran i klavir, izvedeno je na koncertu kompozicija Dušana Radića i Enrika Josifa, uz sudelovanje Ljubice Vrsajkov i Ružice Mijatović. Kritika se u vezi sa ovim koncertom sporila oko pitanja modernizma i realizma, ističući, svako sa svoje strane, kojim putem srpsko muzičko stvaralaštvo treba da se kreće. Kantatu U očekivanju Marije su premijerno izveli 27. marta 1957. godine članovi Beogradske filharmonije i hora Radio Beograda pod upravom Oskara Danona uz sudelovanje Biserke Cvejić i Ljube Tadića. Isti orkestar je pod vođstvom Dragoljuba Erića kasnije te godine (26. novembra) izveo i Divertimento za gudački orkestar, vibrafon i udaraljke.

Radić je kao slobodan umetnik delovao 25 godina (od 1954. do 1979), da bi 1979. godine bio izabran je za profesora kompozicije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde se bavio pedagoškim radom do penzionisanja. Stručno se usavršavao u Parizu, Moskvi, Rimu, Rigi, Kijevu, Sankt Peterburgu, Pragu i Londonu. Bio je aktivan u muzičkom životu zemlje četiri i po decenije, između ostalog, kao član Udruženja kompozitora Srbije od 1949. godine. Dobitnik je više nagrada i priznanja (Nagrada Saveza kompozitora Jugoslavije 1954; Oktobarska nagrada grada Beograda 1959; nagrada Petar Konjović 1972. idr). Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 1972. godine, a za redovnog 1983.

Umro je 3. aprila 2010. u Beogradu.

Stvaralaštvo

Radićev opus čine muzičko scenska dela kao što su opera Ljubav to je glavna stvar i balet Balada o mesecu lutalici; vokalno-instrumentalna ostvarenja Ćele kula, Uspravna zemlja, U očekivanju Marije, Prizori sa sela, Spisak, Predeli, Opsednuta vedrina; kompozicije za orkestar Simfonija, Simfonijeta, Dve simfonijske slike, Divertimento, Končertino, Varijacije na narodnu temu; komadi za kamerne sastave i solo instrumente.

Muzički jezik

Reska sazvučja i politonalnost se mogu pronaći već u Radićevom diplomskom radu, Simfonijeti. Međutim, u njegovim delima nisu retki ni segmenti lirskog tonusa i “ležerne vedrine”. Markantnost tema Radić uglavnom postiže služeći se skercoznom, burlesknom ritmikom, zbog čega se često u njegovim delima govori o groteski i parodiji. Kompozitor ne napušta tonalno mišljenje iako njegove klišee izaziva neuobičajenim tretmanom paralenih akorada i osobenih ostinatnih figura.


Balada o mesecu lutalici

Balada o mesecu lutalici je balet u tri slike Dušana Radića iz 1957. godine, napisan prema libretu Bore Ćosića. Socio-psihološki zaplet, obojen fantastikom, Radić je omuzikalio pretežno neoklasičnim izrazom, posvećujući naročitu pažnju oblikovanju ritma, što neretko izaziva asocijacije na džez. Autor je komponovao i koncertnu svitu sa muzikom iz ovog baleta.

Prolog i prva slika. Pesnik, inače službenik u naučnom institutu, oseća na svakom koraku – na ulici, na fudbalskoj utakmici, na plaži, u neuspehu kod svoje sekretarice – da ne pripada svetu koji ga okružuje. Nagovoren od svog dvojnika – svog drugog, ironično-racionalnog ja – on polazi da traži svoj ljubavni ideal među zvezdama, razmenivši uloge s Mesecom.

Druga slika. Ni na nebu Pesnik ne nalazi onu koju traži. Zelena kometa ga uzalud mami; nebesko javno mnjenje je uvređeno njegovom indiferentnošću, i Pesnik je najzad prinuđen da se spasava skokom na zemlju.

Treća slika. Na zemlji Pesnik i dalje traga za ženom svojih snova; načas mu izgleda da ju je našao u baru, no razočarenje sledi i on produžuje svoja lutanja. Sama sadržina baleta okrenuta svakodnevici (pominju se i takvi lokalizmi kao što su Dorćol i Mažestik), neuobičajena je, a neke intervencije u formi stvorile su hibridan oblik – pojava recitatora, na primer, koji se upliće u radnju i među baletske igrače, elementi džeza, pa i sam džez-ansambl na sceni.

Kraj IV slike, kada Pesnik izjavljuje „Sam sam na sceni“, mogao je da vodi u pravcu potpunog uklanjanja onog nevidljivog zida između izvođača i gledaoca u smislu izlaska iz samog dela, relativizovanja njegovog značaja, što bi značilo anticipaciju jednog bitnog elementa savremenog pozorišta uopšte. Antologijska scena baleta jeste na samom njegovom kraju kada Pesnik u kafani, u jednom pravom ironičnom obrtu, ubija Samoubicu, i to na fonu otužne, autentične kafanske muzike, bez imalo tragike, gotovo rutinski, ali i bez težine koja bi eventualno mogla da ugrozi nametnuti mjuzikholovsko-varijetetski karakter dela. Radić je o ovom svom delu izjavio: „Kao mlad kompozitor, početnik, bio sam uznemiren novim otkrićima, novim saznanjima i još svežim sećanjima na ratne strahote. Kada su se adolescentna uzbuđenja stišala, kada su razrogačene oči počele trezvenije da gledaju, svet se menjao u burlesku; maštom sam prikrivao preozbiljne stvari. Iskustvo je donosilo pouku da igru treba nastaviti mnogo ležernije i da nezgode ne treba bukvalno shvatiti. Okrenuo sam se pozorištu. Počeo sam da pišem balet, pa operu, sve s namerom da lako prihvatljivom muzikom pružim samo podsticaje slušaocima, gledaocima, podsticaje samostalnog rešavanja životnih zagonetki. Radnja je zamišljena kao parodija romantičarske ljubavi, „ljubavi iznad svega“. To je laka i nenametljiva priča o pesničkoj duši i svakidašnjim iluzijama. Ponekad živahnom, ponekad setnom, „pitkom“ muzikom i veoma slikovitim stihovima, hteo sam da neosetno navedem gledaoce na razmišljanje o mehanizovanom mehanizmu današnjice, da razbudim njihove duhovne aktivnosti, dakle, one aktivnosti koje su se prilično ulenjile u današnjim, kako bi to Čaplin rekao, „modernim vremenima“. Što više raznovrsnosti u igri, što više vedrine u muzici, što više živopisnih prizora sa uzdržanom poukom „sve je dobro što se dobro svrši“! Mislim da „dinamičan“ libreto i „tancovalna“ muzika pružaju zahvalne mogućnosti za jedan bogat pozorišni spektakl savremenog izraza.... Pomenuću još jednu specifičnost ovog baleta. U muzičko tkivo sam ubacivao ritmičke i melodijske elemente džeza, naravno stilizovanog, prilagođenog celini tako da ne remeti stilsko jedinstvo. U trećoj slici se, čak, pojavljuje i pravi džez-kvintet na samoj sceni (u kafe-baru). I kao još jedna dopuna uobičajenih izražajnih sredstava klasičnog baleta, mislim da bi vrlo primenljive bile pantomimske scene, a takođe, dobrodošlo bi bilo i diskretno korišćenje akrobatike.“

Dve simfonijske slike

Dve simfonijske slike iz 1953. godine, čine diptih u čijem je završnom stavu orkestru pridružen ženski hor i mecosopran solo. Radić je, kao moto dela, na partituri zapisao citat iz De profundis Oskara Vajlda: „…I ja znam da mene, za koga cveće znači deo želja, čekaju suze u čašicama neke ruže.“ Prva slika opisuje konture slobodno tretiranog sonatnog oblika u kome osnovu tematizma čine koral limenih duvača i skercozna linija složene metrike. Trodelnost druge slike je ostvarena simetričnim pozicioniranjem na rastojanju dvaju odseka u formi ronda, između kojih se, kao osa simetrije, nalazi intermeco pod nazivom Elegija. Napeta tema sa septimnim skokovima solo violine se u prvom odseku smenjuje sa živahnim nastupima mecosoprana, dok je u drugom, orkestraski materijal suprotstavljen horskom partu.


Spisak, trinaest krokija za trinaest izvođača

Nastao još za vreme studija kao delo za sopran i klavir, Spisak, trinaest krokija za trinaest izvođača, Radić je u konačnom vidu završio 1955. godine, instrumentirajući ga za sopran, mecosopran, oboe, engleski rog, saksofone, basklarinet, harfu, kontrabas i udaraljke. Delo je u prvobitnom vidu odlikovano nagradom Saveza kompozitora Jugoslavije. Kompozicija je napisana na sažete stihove Vaska Pope, koji, prema Radićevim rečima, „slikaju unutrašnju prirodu predmeta, njihov živi, očovečeni lik. Lapidarnost poetskog izraza rezultovala je „balkanizovanom” strukturom muzičkog toka, koja se ogleda ne samo u broju „krokija”, već i u njihovim međusobnim odnosima. Naime, Radić u Spisku manipuliše veoma velikim fondom izražajnih sredstava, smelo tretirajući deonice, izmeštajući ih iz tada uobičajenog habitusa. Vokalni part je posebno dinamičan, budući da je u njemu intenzitet i kvalitet ekspresije postignut skandiranjem, ostinatnim motivima i šprehštimeom, te melizmima i instrumentalnim tretmanom glasa.


Gungulice

Gungulice za mešovti hor jeste kompozicija inspirisana folklorom i stvaralaštvom Stevana Mokranjca. Radić je materijal za ovo delo pronašao u zbirci Vladimira Ćorđevića Iz predratne Srbije. On se nije vodio načelima autentičnosti i teritorijalne koherentnosti zvučnog materijala, već je pesme birao prema zvučnosti. Tako se u ovom delu nalaze obredne, ljubavne, šaljive melodije, čiji sled ne opisuje nikakvu “logičnu” dramaturgiju, kakva je poznata iz Rukoveti. Radić se nadovezao na narodnu praksu korišćenja iste melodije za različite tekstove i obrnuto, a upotrebom napeva uskog opsega koje najčešće koristi kako bi formirao ostinatne blokove, on ne teži traganju za “autentičnim” folklorom, već stvara modernističku konstrukciju svedenog izraza, čija reska kvintna i sekundna sazvučja ostvaruju izvesne veze sa narodnom pevačkom tradicijom, ali se pre svega mogu posmatrati kao deo autorovih neoklasicističkih tendencija.
Oratorio profano

Oratorio profano je kompozicija iz 1974. godine za 3 recitatora, 3 kamerne grupe instrumenata, 4 orkestra, 4 timpana, orgulje i magnetofonsku traku. Premijerno je izvedena 1979. godine. Radić se prilikom komponovanja ovog dela služio za njega uobičajenim modelima za simulaciju iz domena folklorne i popularne muzike, ali i onima koji su poznati iz istorije avangardi, kao što je aleatorika, performans, zvučna poezija i elektronski medij. Takođe, kompozitor poseže i za citatima iz dela za klavir Aleksandra Skrjabina i Igora Stravinskog. O ovom ostvarenju autor kaže: „oratorio nije prekretnica u mom radu kako su to neki pomislili... Nisam hteo da izmislim ništa novo. Nemam otkrivačkih ambicija, ne volim gole eksperimente bez rezultata, ne kalemim naučne teorije na muzičko tkivo. Jednostavno, kao umetnik, pokušao sam da, od danas prisutnih „muzičkih fluida“ konstruišem oblik kao svoju predstavu slike našeg doba“.

Spisak značajnijih dela

Muzičko-scenska dela

balet Balada o mesecu lutalici (1957)
opera Ljubav to je glavna stvar (1962)

Vokalno-instrumentalna ostvarenja:

Spisak (1952/55)
Uspravna zemlja (1955)
U očekivanju Marije (1955)
Opsednuta vedrina (1956)
Ćele kula (1957)
Oratorio profano (1974)

Kompozicije za orkestar:

Dve simfonijske slike (1953)
Simfonijeta (1954)
Divertimento (1956)
Končertino (1956)

Horske kompozicije:

Gungulice (1953)

Dela za kamerne sastave i solo instrumente:

Sonata lesta za klavir (1950)

Notna izdanja (izbor)

Sonata lesta (UKS, 1985)
Četiri sonatine (UKS, 1986)
Tri preludijuma (UKS, 1985)
Svita za klavir (izdanje autora)
Preludio, Arijeta i Tokatina za harfu (izdanje autora)
Sonatina op.1 br. 2 za obou i klavir (Beograd, 1984), partitura i štim
Pripovetka, za trubu i klavir (Beograd, 1970)
Jesenja pesma, poema za mešoviti hor op.2, br. 3 (UKS, 1983)
Vesela plovidba i druge pesme za dečji hor, glas i klavir (Beograd, 1988)
Dečji vrt, 32 pesme za decu i mala horska svita za dečji hor i klavir (Nota Knjaževac, 1981)
Tri pesme, za sopran, harfu i gudački orkestar op.2 br. 2 (UKS, 1981)
Pesma i igra za violinu i gudački orkestar (Beograd, 1983)
Transfiguracije, za duvački kvintet i gudački orkestar op.22 br. 1 (Beograd, 1987)
Končertino, za klarinet i gudački orkestar op.2 br. 4 (UKS, 1982)
Bagatele za duvački kvintet op.13, br. 4 (Beograd, 1984)
Varijacije na narodnu temu, op.4 br. 1 (UKS, 1981)
Sinfonijeta (Edicije kompozitora Jugoslavije, 1965)
Simfonija br.1 (UKS, 1969)
Uspravna zemlja, kamerna kantata op.15 (SANU, 1976)
U očekivanju Marije, kantata op.9, (SANU, 1980)
Učitelji, op.12 (SANU, 1988)
Glasovi sa Šumarica, kantata u spomen poginulima u Kragujevcu 1941, op.16 (SANU, 2007)
Ćele – kula, kantata (Prosveta, 1963)
Prizori sa sela op.3 br. 3 (Beograd, 1986)
Vukova Srbija, svečana saborska pesma za soliste, hor i orkestar (UKS, 1979)
Sterijino ništa iz ništa, epitaf za mešoviti hor (izdanje autora)
Gungulice, horski obrasci za grupu od 24 pevača (izdanje autora)
Svita u starom stilu, igra iz opere „Ljubav to je glavna stvar“ (Beograd, 1989)
Svita iz baleta „Balada o mesecu lutalici“, (Edicije kompozitora Jugoslavije, 1962)

Diskografija (izbor)

Vukova Srbija, PGP RTB, LP 2505, 1977.
Little Tumults, New sound, cd 11.
The Tower of Skulls, III, IV, New sound, cd 11.
The List, New sound cd 3.
The Long Ships (soundtrack), Colpix Records, CP 517, 1964
Ghengis Khan (soundtrack), KR 20017-7, Kritzerland, 0026296CD, 2011

Literatura

Mikić Vesna, „Neoklasične tendencije“, u Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.
Mikić, Vesna, 2009, Lica srpske muzike – neoklasicizam, Beograd, Katedra za muzikologiju FMU.
Milin, Melita, 1998, Tradicionalno i novo u srpskoj muzici posle Drugog svetskog rata (1945-1965), Beograd, Muzikološki institut SANU.
Peričić, Vlastimir (1969): Muzički stvaraoci u Srbiji, Beograd: Prosveta
Stojanović-Novičić, Dragana, Marija Masnikosa, „Orkestarska muzika“, u Istorija srpske muzike, Zavod za udžbenike, Beograd, 2007.



Iz Wikipedije