Tema: Martin Davorin Jenko - Biografija

Martin Davorin Jenko - Biografija

Dvorije, 9.11.1835 — Ljubljana, 25.11.1914
Davorin Jenko je rođen 9. novembra 1835. godine, u selu Dvorije kod Cerklja, sin imućnog seljaka Andreja i njegove žene Marije, na krštenju je dobio ime Martinus (Martin). Roditelji su ga 1843. godine upisali u, takozvano donje odeljenje prvog razreda normalke u Kranju, iako je u Cerklju postojala osnovna škola. Međutim, otac je svog sina smatrao darovitim i želeo je da pohađa najbolje škole.

Posle normalke, poslao ga je u ljubljansku normalku, poznatu po strogosti i sistematskom radu. Jenko je u vreme gimnazijskog školovanja u Ljubljani, pripadao naprednoj slovenačkoj omladini koju su za vreme Bahovog apsolutizma, progonili, pa kada je napunio devetnaest godina, nije mu preostalo ništa drugo nego da školovanje nastavi u Trstu. Nije isključeno da je Jenko izabrao baš Trst, upravo zbog toga što je tamo muzički život bio veoma razvijen. Gimnaziju, u Trstu, je završio 31. avgusta 1858. godine, i time je završio jedan period života koji je za njega i njegov pogled na svet i muzičko opredeljenje, bio veoma značajan.

U jesen 1858. godine, Jenko je došao na studije u Beč, koji je tada predstavljao centar nacionalnih pokreta austrijskih Slovena. Kao oduševljeni panslavista, otišao je toliko daleko da je svoje ime Martin, početkom 1861. godine, preimenovao u Davorin, slično mnogim drugim mladim intelektualcima koji su prihvatali buđenje nacionalne svesti.

Za vreme studija prava, Jenko je imao još više mogućnosti za muzičko obrazovanje. Posećivao je koncerte i opere, odlazio u dvorsku biblioteku, gde je proučavao partiture raznih opera i drugih slavnih dela. Pošto je bio prestar za studije na konzervatorijumu, pevanje i kompoziciju je učio privatno. Krajem 1858. i početkom 1859. godine učestvovao je u "besedama", pa je logično da je 1859. osnovao "slovenačko pevačko društvo". Bio je njegov horovođa i uvežbavao je slovenačke đake u pevanju. Pouzdano se zna da je Jenko počeo komponovati upravo, kada je "slovenačko pevačko društvo" počelo sa radom.

Jenko se u proleće 1862. godine spremao da položi pravno — istorijski državni ispit, a te iste godine je osnovano "slovensko pevačko društvo", koje je preuzelo zadatak ,"slovenskog pevačkog društva", a delimično i njegove pevače.

U jesen 1862. godine, Jenko je napustio studije prava i rešio da prihvati poziv srpske crkvene opštine u Pančevu da preuzme mesto horovođe tamošnjeg srpskog crkvenog pevačkog društva, koji mu je omogućio da produži započeti rad i da se sve više usavršava u muzici. U Pančevu je radio sve do 1865. godine, a od 1. septembra 1865. godine preuzeo je mesto horovođe "beogradskog pevačkog društva'. Jedno kraće vreme, nekih deset meseci, u periodu od kraja decembra 1869. do početka novembra 1870. godine Jenko je proveo u Pragu, delom zbog štampanja svojih kompozicija, a najviše radi studiranja instrumentacije kojom se dotad nije bavio i nije mu bila dovoljno poznata. U stvari, sa izvesnim prekidima, Jenkov rad u beogradskom pevačkom društvu trajao je punih 12 godina (1865 — 1877). Sredinom ovog perioda, a uskoro nakon povratka iz Praga, Jenko pristupa beogradskom Narodnom pozorištu, kome je odmah po osnivanju bio preko potreban u muzičkom pogledu. Ugovorom, od 1. januara 1871. godine, Jenko se obavezao da će u Narodnom pozorištu obavljati "dužnosti učitelja i upravitelja pevačkog, kako kad pozorišna potreba bude zahtevala". Premda je ovako navedeno u ugovoru, ipak, Narodno pozorište od njega očekuje više i želelo je kompozitora koji bi pisao originalnu muziku za njegove potrebe.

Jenko je, nesumnjivo, bio najpoznatiji i najplodniji kompozitor pozorišne muzike u Srbiji. Za svoj rad na polju razvoja srpske muzike, Jenko je dobio brojna priznanja. Već po samom dolasku među Srbe, postao je počasni član "beogradskog pevačkog društva" 1864. godine. Kasnije je biran za počasnog člana raznih pevačkih društava, na primer: "Zore" u Karlovcu, "Kola" u Zagrebu, "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" u Beogradu, "Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva", a bio je i počasni predsednik pevačkog društva "Davorje". Pored toga, bio je počasni član "Srpskog narodnog pozorišta" u Novom Sadu i "Matice srpske" čiji je dopisni član postao još ranije. Jenko je, takođe bio redovan član "Srpskog učenog društva" i "Srpske kraljevske akademije", a zanimljivo je da postaje član "Srpskog učenog društva" 6. februara 1869. godine, dok još nije bio srpski nego austrijski podanik. Naime, srpskim podanikom je postao tek na svoju molbu od 30. septembra 1894. godine, odnosno 22. novembra 1894. godine kada je zvanično položio zakletvu.

Poslednje godine svoga života u Beogradu, naročito posle penzionisanja, 11. marta 1902. godine, Jenko je proveo dosta povučeno i zaćutao je kao kompozitor, dirigent, akademik.

Nakon smrti životne saputnice Vele Nigrinove, 31. decembra 1908. godine, odlučio je da se vrati u staru domovinu, te se 1910. godine nastanjuje u Ljubljani, gde umire u osamdesetoj godini života, 25. novembra 1914. godine.

DAVORIN JENKO — život i delo

Godina 1914. u srpskoj muzici je obeležena sa dva velika gubitka. Tada su umrli rodonačelnik srpske umetničke muzike Stevan Stojanović Mokranjac, kao i Slovenac Davorin Jenko, koji, nesumnjivo, zauzima počasno mesto među stranim kompozitorima koji su delovali u srpskoj sredini, kako po obimu, tako i po značaju stvaralaštva. On je ostavio značajne tragove kao horski, a zatim i pozorišni dirigent, organizator društvenog života i pedagog.

Jenkova sveobuhvatna delatnost je, u odnosu na njegove savremenike, imala širi, slovenski karakter. Stvarao je u duhu panslavističke ideologije i orijentacije i ostao joj veran i onda kada je, u odnosu na aktuelna i svakodnevna dešavanja, praktično gubila na značaju. Međutim, sa njima se srodio još kao osnivač i dirigent Slovenskog pevačkog društva u Beču. Jenkova uloga među Srbima značajna je i stoga što je sveukupan muzički život bio u povojima i tek je on počeo ozbiljnije i sistematski praktično da ga razvija. Zajedno sa drugim muzičarima svog vremna dao je značajan doprinos postavljanju temelja i izgradnje srpske muzičke kulture.

Iskrenim i predanim radom, obeležio je svoj, skoro poluvekovni profesionalni život u Srbiji. Ovde se nastanio u vreme opštih preloma i društvenih previranja, a kao neposredni, hronološki nastavljač rada i dostignuća Kornelija Stankovića. Radio je na unapređenju naše produkcije i reprodukcije, u vreme kada je srpska duhovna atmosfera bila splet seoske idiličnosti, patriotske borbenosti i novograđanske uglađenosti.

U ličnosti Davorina Jenka ogleda se i čitava jedna epoha srpske muzike, jer je on bio najznačajniji pregalac druge polovine XIX veka u njenom razvoju. Jenko je odigrao značajnu ulogu, tako što je premostio prazninu koja je postojala do aktivnog uključivanja Stevana Mokranjca i Josifa Marinkovića u muzički život Srbije. Svoju vrednost i značaj potvrđivao je u ovoj sredini još dugo, uporedo sa njima, tim pre što je prema svojim ličnim afinitetima bio okrenut žanrovima kojima, ova dvoica autora, skoro da se i nisu obraćala (orkestarska muzika) ili su to činila tek sporadično (scenska muzika). Smatralo se da je u srpskim razmerama bio gotovo revolucionar, međutim, čini nam se da se treba prikloniti mišljenju dr. Dragutina Gostuškog, koji kaže da "Davorin Jenko nije bio ni reformator ni revolucionar, jer u Srbiji, u tom ozbiljnom istorijskom trenutku tako nešto nije bilo potrebno. On je jednostavno poneo grafikon razvoja uzlaznom linijom, i to, pre svega, na području orkestarske, odnosno scenske muzike".

Posle trijumfalnog uspeha svog muškog hora "Naprej zastava slave", u Beču (koji kasnije postaje slovenačka himna), Jenko 1862 godine napušta studije prava i prihvata poziv, našeg najstarijeg horskog ansambla "Srpskog crkvenog pevačkog društva" u Pančevu, da preuzme mesto horovođe. Za Pančevo se opredelio ne samo iz muzičkih, profesionalnih pobuda, nego i čini se i "zbog nekakve misije, koju je u sebi osećao, usled svoje ideologije i možda ju je uzimao toliko ozbiljno da se osećao dužnim da svoje sposobnosti posveti bratskom srpskom narodu".

U početku rada u ovoj bogatoj i ljupkoj varošici, brinuo je o napretku pevačkog društva, nabavljao je novi notni materijal, te stvorio bogatu biblioteku, ali je i sam komponovao. Priređivao je mnogobrojne "besede", čak i uz učešce Kornelija Stankovića kao pijaniste, a sa kojim se upoznao još dok je boravio u Beču.

Pančevacko srpsko crkveno pevačko društvo je prvi put, tek pod Jenkovim vođstvom, izvelo najpre Ranhartingerovu Liturgiju, a zatim i liturgiju Kornelija Stankovica, koju je kompozitor posvetio ovom društvu. U to vreme, njihov repertoar je, pored Jenkovih horova, obuhvatao i dela ostalih, tada savremenih slovenskih autora. Pored toga, od početka rada je promenio dotadašnju fizionomiju koncerata tako što su pod njegovom upravom najviše pevane horske kompozicije, dok su ostale tačke na programu predstavljale tek svojevrsnu dopunu "beseda".

Za dve godine, koliko je pevao u Pančevu, Jenko je, kao horovođa, nastojao da održi umetnički nivo, ali mu je već 1864 godine, pančevačka sredina postala mala, jer su ga ambicije stalno terale da proširuje svoje delovanje, te je priredio jednu besedu u Novom Sadu.

Po prirodi svojeglav, samovoljan i nepopustljiv, Jenko je ubrzo došao i u sukob sa članovima ovog hora. On nije tolerisao nedisciplinu i ambicije nekih pevača koji po njegovom mišljenju, nisu bili u stanju da pevaju solističke partije. Tome se prikljucilo i njegovo negodovanje zbog ucešca ovog ansambla na koncertu "Nemačkog muškog pevačkog društva" u Pančevu, te februara 1865. godine podnosi neopozivu ostavku. Međutim, uprkos međusobnim nesuglasicama i trvenjima, Jenkov rad u Pančevu je bio veoma značajan. Hor se tada veoma kvalitativno razvio i uz izvođenje duhovnih kompozicija, kao svoje primarne uloge crkvenog hora, počeo sistematski da neguje i svetovni horski repertoar.

Neosporno je da je Jenko u tom periodu bio uspešniji kao kompozitor, a manje kao horovođa. I zaista, posle Kornelija Stankovica koji je "zaorao prvu brazdu na sasvim zapuštenom polju srpske muzike", Jenko je bio prvi koji je dao značajnije autorske priloge. Početna dela su mu tehnički jednostavna, ali puna emocija i oduševljenja patriotskim i lirskim poetskim tekstovima. Dela iz tog perioda već pokazuju detalje kompozitorovog ličnog izraza koji kasnije postaje razgovetniji i dorađeniji. Jenko u Pančevu komponuje horove na stihove srpskih pesnika koji predstavljaju veran odraz ne samo patriotskih težnji srpskog građanstva nego i izvođačkih potreba ovog, ali i ostalih pevačkih društava. Izbor tekstova na koje je komponovao, zavisio je od aktivnog političkog miljea ondašnje Vojvodine. Srpski patriotski tekstovi u delima Davorina Jenka, nisu u potpunosti prožeti duhom srpske osećajnosti, ali su delotvorno izvršavali svoj zadatak podsticanja srpske nacionalne svesti. Jenku nije bilo teško da se snađe u novoj srpskoj sredini, jer je saosećao sa rodoljubivim težnjama i zato je mogao adekvatno da svom stvaralaštvu prilagodi i stihove minernih pesnika Vladimira Vasića i Mite Popovića u pesmama Što cutiš Srbine tužni i Srbijo moja dimišćije.

Najznačajniji iz ovog Jenkovog Pančevačkog perioda, jeste hor muški Bogovi Silni. Zamišljen je kao svečana, smirena molitva u širokim linijama koralne homofonije. Bio je to veoma popularan i često izvođen hor i izvan Pančeva, a komponovan je za dramu Djure Jakšica Seoba Srbalja, komadom kojim je ovaj kompozitor započeo rad i na polju srpske pozorišne muzike.

Većina Jenkovih kompozicija, bila je prihvaćena vrlo brzo i van Pančeva, tako da je i ovaj njegov početni period obeležen plodonosnim pristupom srpskom muzičkom životu.

Za horovođu Beogradskog pevačkog društva, Jenka je predložio Kornelije Stanković i on u ovom ansamblu od 1865. godine preuzima mesto. Na tom položaju ostaje dvanaest godina i za to vreme znatno je podigao izvođački nivo hora i proširio dotadašnji repertoar, tako što, pored srpskih, izvodi i dela autora drugih nacija.

Rad u Beogradu, započeo je u vreme kada u njemu nije bilo skoro ni jednog talentovanog ili obrazovanijeg muzičara. Uprkos tome, za vreme rada Davorina Jenka, "beogradsko pevačko društvo" je postalo i ostalo dugo sedište raznolikih muzičkih dešavanja i kulturnih zbivanja u Srbiji. U okrilju ovog društva, potpunije se formirala umetnička ličnost Davorina Jenka. On je i ovde sprovodio svoja osnovna umetnička autorska načela, ispoljena još u Pančevu. Rad je i ovde bio težak, jer su se tih godina osvrtali za onima koji su nosili violinu, ili učili muziku, i nazivali ih "ciganima".

Podsetimo se ipak, da je prva svečana muzička manifestacija "Beogradskog pevačkog društva", pod vođstvom Davorina Jenka, priređena 10. avgusta 1872. godine, "kada je sa punoletstvom primao u ruke vladu od namesništva Milan M. Obrenović - knez srpski". Ovo slavlje, uveličali su srpski horovi iz različitih mesta, vojni orkestar, kao i violinista Dragomir Kranjčević. Uprkos različitim preprekama koje su pratile Jenkov rad u ,,Beogradskom pevačkom društvu", njegova nastojnja su urodila bogatim plodovima, i to su mu priznavali čak i mnogobrojni protivnici. Održavao je koncerte na kojima se predstavljao i kao horovođa i kao kompozitor. Razvijajući našu horsku reproduktivnu umetnost neštedimce je nadoknađivao i nedostatak originalne, domaće vokalne literature, jer iskreno, sem Kornelijevih, do tada i nije bilo drugih domaćih dela. U ovom periodu nastaju njegovi mnogobrojni horovi i solo pesme. Veliki broj ovih kompozicija, Jenko je prerađivao za različite sastave ili im je dodavao klavirsku ili orkestarsku pratnju. Tako su one sačuvane u različitim varijantama koje je diktirala praktičnost koju je uslovljavala zavisnost od raspoloživog izvođačkog potencijala.

Kompozicije Davorina Jenka, širile su se po srpskom narodu munjevitom brzinom, jer je, podsetimo se, izbor tekstova srpskih pesnika bio u skladu sa sveopštim društvenim stremljenjima. Tako se moglo dogoditi da je jedna njegova kompozicija bila od samog nastanka veoma popularna. Reč je o završnoj horskoj numeri Bože Pravde u komadu "Markova sablja", koja je nastala skoro iznenada i postala najzvaničnija melodija Srbije. Taj hor iz književno-bezvrednog režimskog komada, namah se proširio i postao popularan. Stoga su ga Obrenovići prihvatili za državnu himnu, a ni Karađordevići nisu mogli da nađu, uprkos konkursima, bolju.

U to vreme Jenko je počeo da obrađuje i srpske narodne pesme. Međutim, on u svoje kompozicije unosi više srpski duh i elemente narodnog pevanja. Jenko nikada nije proučavao naš folklor, ali ga je prihvatao spontano i emotivno i na isti način iskazivao.

Svest o nedovoljnom muzičkom obrazovanju (jer je bio uglavnom samouk) odvela ga je u Prag. U Češkoj prestonici, izučavao je orkestraciju kojom se do tada nije bavio. Tek posle povratka u Beograd nastaju i njegove intrumentalne kompozicije, prvi prilozi tom muzičkom žanru kod nas. Pored toga, doprinosi horskoj muzici bili su, i dalje, veoma bogati, jer je komponovao za najrazlicitije potrebe i prilike - od lirskih pesama do himni. Podsetimo se samo da su to, prevashodno bile svetovne kompozicije, jer su njegovi kontakti sa pravoslavnom duhovnom muzikom više bile harmonizacije i prerade, nego originalne kompozicije.

Jenko je više od dve decenije (šezdesetih i seamdesetih godina prošlog veka sve do pojave Mokranjčevih Rukoveti) bio skoro jedini aktivan kompozitor koji je umeo da oseti duh tog vremena i da o tome zapeva onako kako su to želele široke narodne mase. I zbog toga su njegove kompozicije bile svojevremeno toliko popularne. Ali, danas ih većinom treba prosuđivati sa istorijskog, a manje sa umetničkog aspekta, jer, ne zaboravimo da se Jenko u novoj sredini našao skoro potpuno sam, u profesionalnom smislu. Uprkos tome, uporan u svojim nastojanjima, uspeo je da slomi konzervativna shvatanja i da skoro u potpunosti ostvari svoje osnovne umetničke ideje i preokupacije. Iako je unapredio delatnost "Beogradskog pevačkog društva", prakticno pripremajući veoma plodonosnu aktivnost kasnijih horovođa — Marinkovića i Mokranjca — 1870. godine nije odbio poziv za profesionalni angažman u Narodnom pozorištu u Beogradu. U ovu kuću došao je kao već poznati muzičar, a ugovor sa njom sklopio je 18. decembra za rad sa horom ove mlade institucije. Paralelno radeći u "Beogradskom pevačkom društvu", Jenko je uspeo da kao horovođa iz njega odabere pevače za hor u pozorištu.

Od tada je svojom delatnošcu obeležio tri veoma značajne decenije scenske muzike u toj kući. Narodno pozorište je u to vreme već nekako uspelo da sakupi svoj orkestar, hor, učitelje muzike i pomalo, već školovane pevače. Međutim, muziku stranih kompozitora i pored toga, još nije bilo moguće izvoditi, jer to nisu dozvoljavali uslovi. Uz to, trebalo je imati u vidu i ukus publike, ali i težnje Srpske omladine. Jenko je došao u pozorište gde je vec bila ustaljena forma prikazivanja komada sa pevanjem koju je i sam prihvatio. Komadi sa pevanjem, odgovarali su obliku "Zingšpila", koji se pojavio u nemačkoj, krajem XVII veka. Oni su kod nas došli sa mađarskim repertoarom u XIX veku i dugo se zadržali na svim srpskim scenama.

U početku je Jenkova delatnost bila ograničena na rad sa horom - kao učitelja i horovođe, dok je orkestar i dalje vodio Dragutin (Antonije) Reš. Kasnije, Jenko preuzima i ostale muzičke sektore, tako da je, prihvativši se mesta kapelnika u Narodnom pozorištu, započeo dugu delatnost kojom je u najvećoj meri zadužio srpsku kulturu. U tom periodu, sva traženja i lutanja, rezultati i omaške, ali i sveukupan razvoj, obeleženi su radom ovog kapelnika.

Najvažniji uspon naše scenske muzike, vezan je upravo za Davorina Jenka. Njegova muzika je uvek bila rado prihvatana te je bio jedan od najčešce izvodenih kompozitora. Rad u Narodnom pozorištu je bio veoma važan, jer na području scenske muzike, do njegovog dolaska, bilo je tek sporadičnih pokušaja bez naročitog značaja. Podsetimo se da je u to vreme muzika u Narodnom pozorištu, pored drugih zadataka, služila i za zabavljanje publike — njome su oživljavane scene i povečavalo se interesovanje publike za predstavu. Tako je Jenko u ovoj kući učio glumce da pevaju, uvežbavao horske tačke, spremao orkestarsku pratnju, dirigovao predstavama i komponovao muzičke numere za određene komade.

Orkestar je po običaju tog vremena, ispred i između činova, svirao uvertire, valcere, potpurije i slične komade koji su odgovarali ukusu tadašnje beogradske pozorišne publike. Jenkov rad u Narodnom pozorištu, pratile su znatne i u tom trenutku nesavladive prepreke, proistekle iz tadašnjeg stanja i nivoa reproduktivne umetnosti. Članovi orkestra su većinom preuzimani iz vojnog orkestra i nikada ih nije bilo više od dvadeset. "Orkestar u pozorištu je bivao čas vojni, čas civilni. Vojni je jeftiniji, ali je često puta obmanuo, zauzet vojnom službom. Civilni je pouzdaniji ali skuplji. Zbog toga se civilni orkestar otpuštao pa se angažovao vojni, a to se tako ponavljalo u toku godina". Uprkos tome, pored predstava ovakav nestalan sastav je za vreme Jenkovog rada priredio i tridesetak dodatnih koncerata mešovitog sadržaja i sa pristupačnim delima, nedeljom popodne.

Zanimljivo je i veoma živopisno svedočanstvo koje nam je o Jenkovoj kapelničkoj delatnosti ostavio kompozitor Petar Kostic, koji je u to vreme sedeo za prvim pultom violina: "Pod orkestarskog prostora bio je u istom nivou sa podom partera. U orkestar se ulazilo na glavni ulaz pa kroz parter čija su sedišta bila razdvojena u tri dela, tako da je između njih bilo dva prolaza do orkestra... i orkestar je osvetljavan "luft gasom", iznad slavina su bili postavljeni stakleni cilindri. Palilo se kada se iznad cilindra prinese upaljena mašina (šibica, prim.), a ono se upali učinivši "puf". Dok se svira uvertira, pusti se veliki plamen — odvrne se slavina. Kad se digne zavesa, slavina se donekle zavrne, da ostane samo mali plamičak, koliko glava od šibice. Kada se svrši cin, slavina se odvrne za punu svetlost radi sviranja muzike između činova. Svirači u orkestru, sedeli su, neki na stolicama, neki na drvenim klupama. Kapelnik je sedeo na podijumu uza samu pozornicu, odmah iza suflernice. Orkestar je bio kapelniku iza leđa."

Kao tipičan predstavnik našeg muzičkog bidermajera i čovek "izobražen i pun štovanja i ljubavi prema srpskoj glazbi", Jenko je dostigao najveće domete, upravo, na polju scenske muzike. Međutim na području pozorišne muzike, u vreme Jenkovih početaka, vladala je potpuna oskudica originalnih kompozicija. Ni tu nije bilo tradicije, jer nije bilo ljudi koji bi je uspostavili. Trebalo je, u skladu sa ideologijom srpskog omladinskog pokreta, i pozorišnu muziku natopiti folklornim elementima. Istovremeno, Jenko je morao da se upusti u savladavanje sopstvenih ograničenja, kao što su: nedovoljno vladanje dirigentskom tehnikom, kao i neodgovarajući nivo potrebnog tehnickog znanja za komponovanje instrumentalne muzike.

Muzička škola 'Davorin Jenko'

nastavak

Jenko je vremenom napisao muziku za otprilike devedeset pozorišnih komada. Veliki broj komada je komponovao sam, ali i u saradnji sa drugim kompozitorima. Bio je primoran da vrši obrade, prerade i adaptacije scenske muzike, tako što je partiture prilagođavao ansamblu kojim je raspolagao. Stoga je razumljivo da uz toliku plodnost nije uvek mogao da bude originalan i na zavidnom umetničkom nivou. Ipak, njegovi komadi sa pevanjem, neposredno prethode prvoj srpskoj operi.

U svim ovim naporima bio je takoreći jedini kompozitor, čak veoma usamljen, jer nije bilo ličnosti koja mu je na tom područiju mogla pomoći. Neretko je Jenkova muzika bila jača od slabog teksta pozorišnog komada, i sigurno je da su se neki od njih održali na pozornici, upravo, zbog Jenkove muzike. U Narodnom pozorištu je morao da stavlja na ispit i svoju stvaralačku invenciju, svaki put u drugom smeru, drugom žanru i karakteru, jer je pozorišni repertoar bio veoma raznovrstan. Bio je prinuđen da prilagođava i muziku drugih autora, pa čak i tuđe opere; na primer: Rosinijevog Seviljskog berberina ili Mocartovu Figarovu ženidbu. Ponekad mu je teško padalo da stvara po narudžbini, ali je ne retko, mnogo dela postalo popularno baš zahvaljujuci Jenkovoj muzici. koja je, iz pozorišne zgrade izašla na ulicu, u narod, u gradanske salone.

Na području pozorišne muzike, razvijao se i usavršavao u više pravaca — prema tipovima literarnih dela. Komponovao je muziku uglavnom za istorijske komade i komade iz narodnog života. Prvim godinama njegove delatnosti, pripada i muzika za komade: Srpske cveti, Čica Tomina koliba, Reb, Lopudska sirotica, Dve udovice, Merima... Muzika u ovim komadima je bila veoma skromna po obimu: po jedan solo, dva dueta ili samo solo, dva hora... Čini se da su Jenkove pozorišne pesme zbog svoje raspevanosti i usklađenosti sa tokom dramske radnje, publici veoma dopadale. Odgovarale su potrebama i ukusu gledalaca ne samo u Beogradu već i u drugim mestima u kojima su prikazivane pozorišne predstave sa njegovom muzikom. Uz to, i kritičari njegovog vremena, cenili su ovu muziku, jer su verovali da je on u potpunosti razumeo činjenicu da narodna pesma najbolje deluje na tadašnje gledaoce.

Hronološki gledano, Jenkov odnos prema srpskom folkloru, sazrevao je u najboljim ostvarenjima, na liniji od Vracare, prema "Đidu" i Poteri sve do Pribislava i Božane. Ističe se njegova muzika za komad francuskog pisca Miloa — Vračara ili Baba Hrka. I pored slabog teksta, ova predstava je bila popularna zahvaljujući njegovoj muzici. Zbog toga što pored uvertire obuhvata čak dvadeset numera, te izlazi iz domena komada sa pevanjem, može se označiti i kao prva srpska opereta. Veći stepen oslanjanja na srpski folklor ogleda se u tome da već uvertira započinje melodijom kola Srbijanka, a u vokalnim numerama, javljaju se stilizacije naših narodnih pesama.

Najpopularnije Jenkovo delo jeste "Đido — komad iz narodnog života" Janka Veselinovica i Dragomira Brzaka. U skladu sa radnjom koja se odigrava u Mačvanskom selu, muzika je laka i pristupačna, uz korišcenje originalnih narodnih pesama koje su uklopljene u ukupno dvanaest numera ovog komada. Danas su najpoznatije; Urodile žute kruške i Osu se nebo zvezdama, a još uvertira anticipira muziku pojedinih scena. Popularnost i dugotrajnost Jenkovog "Đida", potvrđuje i činjenica da je 1922. godine, Stanislav Binički, njegovu muziku preinstrumentarisao, a 1953. godine, Petar Konjovic je preradeni tekst ovog komada upotrebio kao libreto za svoju operu Seljaci.

Među najzrelije Jenkove radove, spada muzika za romantičnu dramu Dragutina Ilica Pribislav i Božana. Obilje, cak 15 muzičkih numera i njihova dorađenost, navele su neke od muzikologa, da u njoj prepoznaju neposrednog prethodnika srpske nacionalne opere.

Tokom poslednjih decenija XIX veka, Jenko je nesumnjivo bio najpoznatiji kompozitor pozorišne muzike kod Srba, jer je bio darovit i tehnički dovoljno vešt da savlada ovaj muzički žanr. Jednom rečju upotpunio je i umetnički podigao nivo tipa srpskog zingšpila — komada sa pevanjem.

Davorin Jenko nije pisao ni kamerna, solistička niti simfonijska dela, ali je, ipak, postavio temelje srpske instrumentalne muzike. Njegova instrumentalna muzika, ostala je u granicama datih mogućnosti. Podsetimo se, orkestar je bio mali i tehnički ne naročito osposobljen, ali je, ipak, povremeno mogao da izvodi i složenije kompozicije. Na ovom području, najznačajnije su njegove uvertire, koje je Jenko podigao na nivo samostalnih, koncertnih uvertira koje su bile potpuno nezavisne od pozorišnih komada, U svojoj raznolikosti, one su, ipak, ponajviše formirane na osnovu stilizovanih narodnih motiva. Među prvim delima koje je Jenko napisao na dužnosti kapelnika Narodnog pozorišta, nalazi se koncertna uvertira Kosovo iz 1872. godine. Po tipu italijanska, inspirisana je bogatstvom muzičke, ali i istorijske tradicije srpskog naroda, kojoj se uvek divio, a komponovana je u slobodnoj sonatnoj formi. Svojim romantično — patriotskim programom, odgovarala je potrebama sredine i dobu u kome je nastala. Jenkove uvertire, po stilu, pripadaju razmeđi između nemačkog romantizma i češkog nacionalnog smera. Tom krugu pripadaju i njegove uvertire Milan i Aleksandar, a zanimljivo je da se u njima služi citatima svoje pesme Bože pravde.

Jenkov značaj za razvoj srpskog lida, najbolje ilustruju pesme Ukor i Mlada Jelka, jer je u njima uspeo da pogodi "ton" i želje tadašnje srpske sredine. Znao je da prodre u srca široke publike ovim svojim bidermajerskim romansama. Jedna od najpopularnijih Ukor ili Gde si dušo, gde si rano, komponovana na stihove Branka Radičevića, toliko je dugo pevana i u tolikoj meri je prodrla u narod da se indentifikovala sa anonimnim folklornim tvorevinama, da se najzad i zaboravilo ko je njen autor. Uz svu popularnost Jenkovih vokalnih kompozicija, ne zaboravimo da je njemu veliki problem predstavljalo pitanje našeg akcenta i da je pravio greške. O ovim nedostacima Jenkove vokalne muzike, pisao je još Stevan Mokranjac, navodeci da: "ima dosta, gotovo varvarskih pogrešaka protiv srpske akcentacije... ali mi smo ove pesme opet zato zavoleli i pevali, i baš ta pogrešna mesta naročito akcentovali, jer smo pevajući, slušali dragog Jenka kako pogrešno, ali oduševljeno srpski govori."

Logično je da je Jenko zbog svih pomenutih delatnosti dobijao i značajna priznanja. Bio je redovni član SRPSKOG UČENOG DRUŠTVA, redovni član SRPSKE KRALJEVSKE AKADEMIJE, počasni član MATICE SRPSKE, i mnogobrojnih pevačkih društava. Odlikovan je ordenom Svetog Save V, IV i III stepena, kao i medaljom Miloša Velikog. Jenku je još za života priznavano, da je dosta uradio na obdelavanju srpske muzike". Ipak, kao Slovenac nije u potpunosti mogao da sledi staru Vukovu formulu "Srbi svi i svuda", koja je bila simbol vere srpske omladine. Ipak, nerazvijenu srpsku umetnicku muziku oživeo je svojim mnogobrojnim kompozicijama i položio tehničke i umetnicke temelje na kojima je otada mogla da se razvija i da postaje sve samostalnija.

Neprekidno je nastojao da svoju muziku što više približi osećanjima srpskih slušalaca i da je prožme srpskim duhom. Taj proces je bio dugotrajan i u tome je uspeo tek u kasnijim delima.

Zamerali su mu da je zvaničan kompozitor, jer je komponovao više dela u kojima je veličao tadašnje vladare (podsetimo se himne i uvertire). Godine 1903. mesec dana posle ubistva Drage i Aleksandra Obrenovića, iako već ostareo i penzionisan, dirigovao je svoje kompozicije na svečanom koncertu povodom rođendana novog kralja Petra Karađorđevića.

Bez obzira na sve, njegove pesme su spontano ulazile u narod i postojale popularne, tako da su se održale i dugo posle njegove smrti.

I, na kraju, podsetimo se jednog intimnijeg detalja iz njegovog privatnog života. Naime, pod Jenkovim uticajem u Beograd je iz Ljubljane prešla mlada slovenačka glumica Vela Nigrinova "koja stoji u istoriji srpskog dramskog pozorišta isto tako visoko kao i Jenko u muzici. Ova romansa donela nam je svojim inspirišućim dejstvom veoma mnogo u oblasti obe umetnosti." Godine 1908. Jenko je izgubio svoju dugogodišnju i vernu prijateljicu, veliku tragetkinju Narodnog pozorišta. Njegovo srce je "toplo kucalo" za ovu veliku umetnicu. "Ta ljubav, puna žrtava, unosila je u Jenkovu dušu mnogi teški i gorki uzdah, ali je ostala čvrsta sve do njene smrti". On je tada zaželeo da se vrati u svoj rodni kraj i to je učinio. 25. novembra 1914. godine umro je u Ljubljani. Austro-ugarske vlasti su zabranile da mu se održi pogreb dostojan njegove umetničke veličine, jer je bio srpski podanik...

HORSKA DELA

— Bogovi silni
— Bože pravde
— Cara Dušana marš
— Dodji mi dodji
— Dunte vetri
— Haj
— Hajd junaci
— Himna davorju
— Nek blista u čaši
— Nek dušman vidi
— Sabljo moja dimiskijo
— Spavaš li
— Tiha noći


KOMADI S PEVANJEM

— Đido
— Gde si majko moja mila
— Iizbiračica
— Nek uzdiše
— Seoska lola
— Potera
— Vračara
— Pribislav i Božana


SOLO PESME

— Mlada Jelka
— Ukor


DUETI

— Lepa je zora diko
— Setna pesma


KONCERTNE UVERTIRE

— Đido
— Kosovo
— Srpkinja
— Milan
— Aleksandar


OPERETA

— Vračara ili Baba Hrka
(prva srpska opereta, proizvedena 1882. godine, na istu priču kao i prva rumunska opereta, samo je radnja prebačena u vlaški kraj Srbije)

Muzička škola 'Davorin Jenko'

DAVORIN JENKO — AUTOR DVE HIMNE

Sredinom XIX veka austrijska Prestonica je, uz Prag, bila druga metropola panslavizma. "Slovensko pevsko društvo" usko je sarađivalo sa srpskim "Zora" i hrvatskim "Velebit". U takvom raspoloženju mladi student Martin Jenko, rođen u Dvorju kod Kranja, uzima prastaro slovensko ime Davorin, kao i Aleksije Radičević, koji se vraća u Srbiju kao Branko, Timotije Atanacković, koji je uzeo ime Bogoboj, Đorđe Popović, koji je postao Đuro Daničić, a Kosta Novaković — Stojan! Bilo je to vreme u kojem je tek oboren zloglasni i teški, dugogodišnji Bahov apsolutizam posle revolucionarne 1848. godine, koja je zahvatila gotovo čitavu Evropu. U saradnji sa isto tako buntovnički raspoloženim zemljakom i prezimenjakom Simonom, Davorin je u Beču 1860. komponovao neku vrstu budnice napredne slovenačke omladine van domovine. Pesnik i kompozitor neposredno su sarađivali i uklapali slogove i tonove... (Simon Jenko bio je prvi značajniji slovenački pesnik posle Prešerna. Počeo je da piše još u gimnazijskim danima u Novom Mestu. Stvarao je rodoljubivu, misaonu, satiričnu i erotsku poeziju, koja nije nailazila na dobar prijem jer je bila originalna i neposredna, te njegova jedina zbirka "Pesni" (iz 1865) nije ni štampana u Ljubljani, nego u Gracu). Nekoliko večeri kasnije, slovenački studenti u Beču već su pevali

"Naprej, zastava Slave":

"Naprej, zastava Slave,
Na boj, junačka kri!
Za blagor očetnjave
Naj puška govori!"

Barjak slave nek se vine,
U boj, krv junačka vri!
Za dobrobit otadžbine
Neka puška govori.

(u prevodu prof dr Milorada Živančevića)

Ubrzo su se ovom kompozicijom oduševili i studenti iz drugih slovenskih zemalja, posebno Česi i Hrvati, a posle koncerta Slovenačkog pevačkog društva u Beču 22. oktobra 1860, pesma je postala simbol nacionalne borbe svih Slovenaca; pevala se na svim važnijim kulturnim i političkim skupovima i zbog svog rodoljubivog tona jedno vreme je bila i zabranjena. "Naprej" je prvi put objavljen u časopisu "Slovenski glasnik" u Celovcu 1. decembra te iste, 1860. godine. Grafenauer ju je okarakterisao kao "jednu od najlepših i najzrelijih pesama svog tvorca"; nazivali su je "Slovenačkom Marseljezom", a dr Dragotin Cvetko okarakterisao je njen ritam sa "krepak, izrazito revolucionaran, zanosan i podstrekivački". Čak su je kao marš prihvatili i pruski vojni orkestri i svirali su je pri ulasku u Češku 1866, a prilikom zauzimanja Pleske, Sofije i Karsa Rusi su takođe marširali uz "Naprej".

Dve i po decenije posle nastanka ova slovenačka budnica prevedena je na engleski jezik, što je bio najstariji prevod slovenačkog književnog teksta na engleski:

"With Slava's banner forwards!
To shed heroc blood,
For native country’s welfare,
Let rifle's boice resound!"

Muzikolozi su svrstali "Naprej" u red najcelovitijih himni, a bliska saradnja pesnika i kompozitora, prezimenjaka i vršnjaka (obojica su imala po 25 godina) smatra se najprirodnijim stvaralačkim postupkom. Na žalost, po principu "za dobrim konjem prašina se diže" i za "Slovenačkom Marseljezom" ubrzo se "digla prašina". Optužili su je da je plagijat, upoređujući sličnost njenih početnih taktova sa slovenačkom pesmom "Prjatu kad si hodu" koja je bila raširena u istoj županiji u kojoj je kompozitor ugledao svet. Kimovec navodi da je "za kompozitora velika čast što je u trenutku oduševljenja nehotično nekako intuitivno uzeo iz naroda izraz za svoje snažno osećanje i taj izraz obradio, isklesao, pridodao mu lep okvir u narodnom duhu izrezan".

Tako mu se narodna melodija spontano modifikovala u svečanu himnu, mada je Jenko odlučno odbijao da je melodija "Napreja" uzeta iz kakvih starih motiva, već je ona "njegov umotvor i plod trenutnog oduševljenja". Zepič je upozorio na sličnost početnog motiva i Šubertove pesme "Lob des Tokayers" iz 1815. godine, čak i na isti tonalitet (Be-dur) kojim se služio i Jenko u prvobitnoj varijanti svoje kompozicije, a početna čista kvarta naviše karakteristična je za mnoge marševe, zdravice i druge kompozicije sličnih osobina, dok autentičnost srednjeg ("B") dela niko nije osporavao.

Originalna ili ne, slovenački narod praktično od 1860. nije prestajao da peva ovu pesmu kao himnu; jedna njena strofa ušla je u sastav himne Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca; partizanske jedinice u Sloveniji ratovale su sa ovom pesmom na usnama; tokom NOB-e izdata je više puta u partizanskim pesmaricama; čak ima indicija da su je upotrebljavali i belogardejci. Na srpski jezik prevedena je prvi put 1887. i objavljena u časopisu "Draškov raboš" (broj 93, strana 3).

"BOŽE PRAVDE"

U periodu svoje delatnosti u Beogradu Jenko je napisao još čitav niz kompozicija koje su uspešno služile za svečane prilike raznih društava: "Zorinu himnu" ("Bože bratimstva"), Himnu Pančevačkog pevačkog društva ("Pojmo Bogu"), himnu Pevačkog društva Davorje ("Haj, nek bruji pesma mila"), himnu Pevačkog društva "Gusle" u Mostaru ("Pojmo pesme"), himnu Pevačkog društva "Zastava" u Nevesinju ("Vrela krvca"), Himnu po stihovima Vladislava Kaćanskog ("Bože Dušanov, veliki, silni"). One su bile važan faktor srpskog društvenog života. Među njima, posebno se izdvaja "Bože pravde", koja pripada Jenkovoj pozorišnoj muzici, za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, uglednog dramskog pisca rodom iz Sente (kao i Stevan Sremac i Tanja Kragujević), koji je jedno vreme bio i ministar prosvete u Srbiji. Vodio je od osnivanja 1863 — Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, a od (osnivanja, takođe) postao je upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Laza Kostić nazvao ga je "ocem srpskog pozorišta". Od njega je 1872. Milan Obrenović, sinovac ubijenog kneza Mihaila, poručio da napiše komad sa istorijsko-rodoljubivom sadržinom i dinastičkim duhom.

Tako je nastala dvočina drama "Markova sablja", koju je on nazvao alegorijom, mada u njoj ima najmanje alegorijskog duha. Junaci njegove drame su Kraljević Marko, Vila i Pevac (pevač, guslar). U završnoj sceni Srbi se okupljaju oko slike mladog vladara, "uzdanice roda" i kliču predstojećem procvetu zemlje himnom mladom i neprikosnovenom vladaru.

Premijera Đorđevićevog "komada s pevanjem i pucanjem" izvedena je u Narodnom pozorištu 10. avgusta 1872, na proslavi punoletstva i stupanja na presto kneza Milana Obrenovića. Na matičnoj sceni davala se tridesetak puta, a i kao "paradna predstava" za odabranu publiku na raznim gradskim i dvorskim svečanostima.

"Bože pravde, ti što spase,
Od propasti do sad nas!
Čuj i od sad naše glase,
I od sad nam budi spas!...
Da nam sinu lepši dani,
Da slobode sazre plod;
Bože, spasi, bože, hrani
Srpskog kneza, srpski rod!"

Kritičari su uglavnom pozitivno pisali o "Markovoj sablji", mada je i ovde bilo optužbi za plagijat; tako je pripovedač, dramski pisac i pesnik Đorđe Maletić uočio sličnost sa Sterijinim "Snom Kraljevića Marka" zaključujući da je Đorđević samo pokvario Sterijino delo, a Svetislav Vulović pisao je o njemu kao o "piscu onako malo servilne i onako scenarski lepe apoteoze". A činjenica je, kako zaključuje Milivoje Pavlović u "Knjizi o himni" da se "svečano intonirana pesma sa pozorišnih dasaka vinula u sazvežđe državnih simbola".

POČASTI SA SVIH STRANA

Prilikom proglašenja Milana Obrenovića za kralja, a Srbije za kraljevinu, 22. februara 1882, prerađena je pesma "Bože pravde" i postala je prva srpska zvanična himna. Tekst se menjao i kasnije, ali je melodija ostala onakva kakvom ju je Jenko zamislio 1872. Poredili su je, doduše, sa austrijskom himnom "Goo erhalte", ali ona se svidela ne samo dinastu, nego i srpskom rodoljubivom građanstvu. Do 1918. bila je srpska himna, a u doba između dva svetska rata bila je sastavni deo tadašnje jugoslovenske himne. No ipak, ona nije dobila u srpskom životu onakav značaj i rodoljubivi polet, kakav je imala himna "Naprej" kod Slovenaca, koja je podstrekivala i oduševljavala slovenačke narodne mase u njihovoj borbi za slobodu i ljudska prava.

Ovome treba dodati da je Jenko ostavio za sobom i muziku za devedesetak komada s pevanjem, oko 110 horskih kompozicija, dvadesetak solo-pesama i petnaestak crkvenih kompozicija koje je hvalio čak i strogi Stevan Mokranjac. "Volimo i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili" — zapisao je on 1901. u četvrtoj svesci "Srpskog književnog glsnika".

Godine 1869 (bilo mu je tek 34 godine) primljen je kao prvi i jedini muzičar za člana Srpskog učenog društva, a marta 1888. postao je redovni član Srpske kraljevske akademije iako je još bio austrijski podanik. Izabran je i za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu.

ŽIVOT USAMLJENIKA PRETOČEN U KOMADE S PEVANJEM

Ne zaslužuje li sve to da se o njemu piše, da se njegova muzika izvodi i snimi, da se neki od komada s pevanjem postave na scenu?

Meni je osobito drago da su ga se setili ljudi koji uređuju časopis "Buktinja" iz Negotina, grada u kojem on nikada nije bio i ponudili mi da o njemu ostavim zapis. I sama sam ga gotovo zaboravila, jer njegova muzika više ne živi ni na koncertima ni u pozorištima. Himna — da! U rodnoj Sloveniji u kojoj je daleko kraće delovao nego kod nas — Jenko je imao čitave trgove, mnoge škole nazivale su se njegovim imenom, muzički zavodi i takmičenja mladih muzičara. A kod nas — samo jedno sokače na Zvezdari i lepa srednja muzička škola u Rakovici. Sada o njemu razmišljam drugačije nego pre mnogo decenija kada sam na časovima profesorke Stane Đurić Klajn slušala njena predavanja, jer, kako je govorila moja duhovna prijateljica, književnica Nada Marinković, "sa godinama ne menjamo se samo mi nego i naši senzibiliteti". Nisam tada mogla da saosećam sa njegovom samoćom i čežnjom da usred Srpstva održi za sebe makar i jedan sasvim mali komad Slovenije, da obuči horove da pevaju i slovenačke pesme (zar to ne čini u Požarevcu i dirigentkinja Katalin Tasić, tkajući u repertoar Hora "Varili" i po koju mađarsku kompoziciju)? Doveo je te daleke 1882. iz Ljubljane u beogradsko Narodno pozorište veoma talentovanu glumicu Velu (Veliku) Nigrinovu. Ona je posle samo mesec dana učenja srpskog jezika stupila na scenu, gde je ostavila neizbrisiv trag. Provela je preko četvrt veka sa Jenkom. Letovali su u selu Cerklju, šetajući i razgovarajući po lepim gorenjskim proplancima. Vezivalo ih je trajno i iskreno, iskonsko i duboko prijateljstvo. Ali, nisu mogli da prevaziđu razlike u godinama (ili ko zna šta drugo?), tek ostali su bez poroda. Njoj je bila tek dvadeseta, njemu četrdesetisedma! Ona se, nekako, "tek ispilila", a bila tako puna života, energije, poleta. Svoju ljubav i prema Srbiji i prema njemu lično dokazivala je na svakom koraku; nije li i radi njega za tako neverovatno kratko vreme, za samo mesec dana, naučila srpski, i to tako dobro, ušavši mu u dušu i akcentuaciju i mogla da srpskom rečju deluje preko "dasaka koje život znače", onih istih sa kojih je Jenko osvajao svojim pitkim, jednostavno harmonizovanim melodijama koje su ritmički ušle u dušu srpskih pesama! A njemu je bila već četrdesetisedma! Kose je bilo sve manje, a osećaja samoće — sve više! Postajao je nepoverljiv, sumnjajući i u vrednost sopstvenog dela, čak i u svoje emocije. A one su bile duboke kao okean: Vela Nigrinova je 7. januara 1906. sačinila testament kojim je za univerzalnog naslednika celokupnog svog imanja postavila pravog, odanog i dugogodišnjeg prijatelja Davorina Jenka; s druge strane, Jenko je u svom testamentu iz 1902. godine njoj zaveštao kuću u Dositejevoj ulici (broj 33) sa baštom i baštenskom kućicom i sav novac koji bi se zatekao u času njegove smrti, uz dodatak da od tog novca Nigrinova isplati trošak oko pogreba i po 200 dinara dugogodišnjoj sluškinji i bratu Francu. Ona je imala hrabrost Kozime List koja je napustila čak i muža, dirigenta Hansa fon Vilova i krenula za četvrt veka starijeg Vagnera, ali on nije imao smelost i sigurnost da kao Stevan Mokranjac zaprosi 25 godina mlađu Micu (Milicu) Predić! Ipak, kao što je Vagnera inspirisala Matilda Vezendonk za predivne pesme, a Mokranjca Mica za Čevrtu, potpuno osobenu rukovet (koja zapravo to i nije nego svojevrsna strofična solo-pesma sa klavirom i horom), tako je i Jenko svoju neizrečenu ljubav pretočio u muziku pozorišnih komada, u solo-pesme širokog daha, u horove koji su ulazili pevljivošću u narod kao da su iz njega potekli.

U godini dolaska Vele Nigrinove u Beograd Jenko je napisao svoje do tada najbolje delo, muziku za komad "Vračara ili Baba Hrka", koju je nazvao "čarobnom operetom" i kojom je Narodno pozorište proslavilo proglašenje Srbije kraljevinom. U njoj je spretno stilizovao srpske narodne pesme, lako, ljupko i efektno, koristeći se i hromatikom i naprednijom i bogatijom instrumentacijom. "Srpske ilustrovane novine" iz Novog Sada (broj 20, strana 127) oduševljeno su zapisale da je Jenko ovim delom "uvenčao sve svoje dosadašnje radove. Pesme u ovoj opereti odlikuju se sve kako lepotom sa tehničke strane tako i varijacijama u izrazu osećaja". A u "Srpskim novinama" je zabeleženo: "G. Jenko je sa svojim kompozicijama podigao srpsku muzikalnu svest, otvorio novu eru muzike u Srpstvu i na sjajan način pokazao šta je u stanju učiniti talent udružen sa narodnim genijem".

Čak i na prelasku vekova, 1900. u časopisu "Pozorište" (u 11. broju) napisano je da je "'Vračara' genijalni produkt Jenkove pesničke duše i mašte". Bio je prvi i uspeli pokušaj operetske muzike u okviru srpske muzičke umetnosti.

Godine 1892. napisao je muziku za sliku iz narodnog života "Đido" Veselinovića — Brzaka, gde je harmonski bogato, ritmički šaroliko i instrumentalno duhovito obradio devet mačvanskih pesama, između ostalih i "Osu se nebo zvazdama", kojom se započinje i Mokranjčeva Druga rukovet. Ta je muzika dočekana sa oduševljenjem i zanosila je dugi niz godina. Narodni motivi i duh osećaju se i iz muzike za "Poteru" (iz 1895) Veselinovića — Stojanovića, a takođe i u Jenkovom najzrelijem pozorišnom delu, muzike za dramu "Pribislav i Božana" D. J. Ilića iz 1894. Melodijski se njegova muzika razvija u smislu izrazito slovenskog romantizma, modulacioni plan je znatno bogatiji, ritmika je zanimljivija, instrumentacija efikasnija, tako da se sasvim približio romantičnoj operi Veberovog tipa, ali, ipak, još nije stigao do srpskog operskog prvenca (učiniće to tek početkom sledećeg veka, 1903, Stanislav Binički, jednočinkom "Na uranku"), mada je Jenko nesumnjivo u poslednjim decenijama XIX veka bio najpoznatiji i najplodniji kompozitor pozorišne muzike kod Srba, negujući oblik srpskog zingšpila, približavajući ga karakteru operske muzike. Kako navodi prof. Stana Đurić Klajn "Tu je iz dana u dan spremao dramske glumce za pevačke uloge, tu je uvežbavao članove hora, sve odreda 'sluhiste' (inače po zanimanju mumdžije, pamuklijaše, berbere, peglere, obućare itd), tu je dirigovao i orkestrom u kojem je za prvim pultom violine sedeo Petar Krstić, a za prvim violončela Antun Gustav Matoš.

Tu je morao, pišući scensku muziku, sve za 250 talira godišnje — da stavlja na ispit i svoju stvaralačku invenciju, svaki put u drugom smeru, drugom žanru i karakteru, jer je tako raznovrstan i šarolik bio i sam pozorišni repertoar. Da komponuje kako u stilu ranoromantičnih istorijskih drama Đure Jakšića, Matije Bana ili Milorada Šapčanina, u duhu francuskih vodvilja Labiša (Labisha), Montepena (Montépin), tako i u narodnom tonu scenskih idila kakve su prikazivali komadi 'Đido', 'Seoska lola', 'Devojačka kletva' ili 'Potera'. Svemu tome morao je Jenko da se prilagodi. Katkada mu je teško padalo to stvaranje po porudžbini, pa ipak, koliko li je puta sam 'komad s pevanjem' imao uspeha upravo zbog Jenkove muzike koja je iz pozorišne zgrade izašla potom na ulicu, u narod, u građanske salone...

No on je znao da prodre u srca Beograđana i svojim sentimentalnim bidermajerskim romansama. Pesme 'Za tobom mi srce žudi', Gde si dušo, gde si rano' na primer, toliko su omilele i toliko dugo tokom godina pevane, da se najzad i zaboravilo ko je njihov autor. Smatraju se danas anonimnim narodnim tvorevinama..."

UVERTIRE

Ipak, kompoziciona područja Jenkovog stvaralaštva bila su prilično ograničena; on nije pisao ni kamernu ni solističku muziku, ali je napisao čitav niz uvertira: "Milan", "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar" "Tri svetla dana", "Vračara", "Jurmusa i Fatima", "Đido", "Devojačka kletva", "Potera". Većina njih sačinjena je pomoću stilizovanih narodnih motiva ili u njihovom duhu. Najstarija je "Kosovo" (iz 1872), nastala posle praških studija, građena u formi italijanske uvertire, u kojoj su vešto inkorporirani efekti pojedinih instrumenata i instrumentalnih grupa. Čitave dve decenije kasnije (1892) nastala je Uvertira za komad "Đido", takođe u obliku italijanske uvertire, koja se smatra najprisnijom njegovom srpskom uvertirom o kojoj je dr Dragotin Cvetko nadahnuto zapisao:

"Melodijski je karakteristuičan, harmonski bogat, ritmički šaren, instrumentaciono duhovit i arhitektonski plastičan".

"Milan" i "Aleksandar" pisane su u slobodnoj formi fantazije; često su nazivane svečanim uvertirama, što su i bile po svom karakteru i funkciji koju su obavljale. Prilikom Jenkovog proglašenja za akademika, umesto uobičajene pristupne besede, kompozitor je predložio da se izvedu njegove uvertire "Milan" (iz 1877) i "Srpkinja" (iz 1887). U uvodnom delu Uvertire "Milan" Jenko je citirao početak himne "Bože pravde", a kasnije je sekventno ponavljao i razvijao ovaj motiv, da bi ga na kraju takođe eksponirao u patetično-dramatičnom Maestosu, služeći se "hromatski sprovedenim linijama, promenljivim ritmovima i modulacijama, raskošno zasnovanim harmonijama, poetski, zanesenim melodijama, koloritnom instrumentacijom, koja je pokatkad simfonijski puna uprkos ograničenim instrumentalnim mogućnostima" — kako konstatuje dr Cvetko.

POČASNA ČLANSTVA

Jenko je postao počasni član Beogradskog pevačkog društva (već 1864), "Zore" (u Karlovcu), "Kola" (u Zagrebu), "Obilića" i "Radničkog pevačkog društva" (u Beogradu), "Pančevačkog srpskog crkvenog pevačkog društva", počasni kapelnik Beogradske dobrovoljne požarne družine, počasni predsednik Pevačkog društva "Davorje", počasni član Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Matice srpske.

Sve ovo postigao je kao austrijski državljanin, jer je srpski državljanin postao tek 30. septembra 1894. na svoju molbu i to nam još bolje osvetljava njegovu ulogu i mesto koje su mu priznavali u razvoju srpske muzike. Milojević je o njemu pisao da je bio "svom dušom predan svojim idealima i dužnostima", Konjović da je bio "istinski jedan od najvećih kompozitora slovenskog juga u starnjoj našoj generaciji", a Kimovec da je bio "skroman u svakom pogledu: u stanu, u životu uopšte, u govoru, odelu i celoj spoljašnjosti. Nije se razmetao ni svojim uspesima i zaslugama, pa je, kad bi reč navela na njih, brzo skretao razgovor na što drugo".

POSLEDNJI ŽIVOTNI AKORDI

Ipak, sa godinama, zavičaj ga je sve više privlačio. U svoju staru domovinu vratio se godinu ili dve pre smrti. I dalje je živeo usamljenički, održavajući veze samo sa kolegama iz Glasbene matice, sa Matejom Hubadom i Franom Gerbičem. Glasbena matica ga je i ispratila u grob 25. novembra 1914 (iste godine umro je i Zajc u Zagrebu i Mokranjac u Skoplju), sa njegovom nadgrobnicom "Blagor mu" (Na grobeh), ali bez oproštajnog govora, pošto je bio srpski podanik, te nije bilo dopušteno opraštanje koje bi moglo da se pretvori u slovenačku manifestaciju.

Oko njegove zaostavštine pokrenuta je parnica koja je trajala preko tri godine i koju je otežavala činjenica što je Jenko bio podanik države sa kojom se Austrija nalazila u ratnom stanju. Još dok je bio u Beogradu, kompozitor je namenio deo ostavštine školovanju siromašnih srpskih studenata. Testament je bio napisan ćirilicom i ljubljanski sud poslao ga je u Grac da se prevede na nemački. Na kraju je Ministrastvo pravde u Beču odlučilo da se Jenkova poslednja želja grubo pogazi, s obrazloženjem da su sve pogodbe među zaraćenim stranama poništene.

Jenko je kroz sav svoj život bio panslavistički orijentisan i utapao se u ideale sveslovenske uzajamnosti. Na programima pevačkih društava koja je vodio nalaze se pored srpskih i slovenačke, hrvatske i češke kompozicije, sasvim u stilu njegovih sveslovenskih nazora. On je potpuno vladao srpskom vokalnom muzikom sve do pojave Marinkovića i Mokranjca. Doduše, metodi kojima se služio u svoj imumetničkim tvorevinama bili su drukčiji od Mokranjčevih, ali su u osnovama težili istom cilju i služili istoj ideologiji. Upoređujući Marinkovića i Mokranjca sa Jenkom, dr Milojević je pravilno zaključio da su "oni bili i ostali horski kompozitori par excellence, dok je Jenko bio nedostižni stvaralac i vokalnih i instrumentalnih oblika, sposoban da i pozorištu vanredno korisno služi... Njegove tvorevine odlikuje uz bogatu invenciju izvanredna plodnost i širokopoteznost kojima je Jenko posezao na razna kompozitorska područja i stvarao dela iz kojih izbija prava i čista muzičarska priroda, neposredia muzička fantazija koja na mahove hoće da se uspne i do monumentalnosti".

I najzad, da zaključim ovaj osvrt na Jenkov život i delo opet jednim citatom preuzetim iz lista "Pozorište" iz 1887:

"Što Jenkovoj muzici daje naročitu draž i vrednost, što je u našoj duši tako prikladna i što je tako lepo razumemo i volimo, jeste narodni jezik, kojim govori njegova umetnost; jer iz njegovih motiva ističe čista narodna slovenska duša. Narodni motivi ogledaju se u svima njegovim muzičkim radovima; njegova je muzika većim delom izraz narodne duše, narodnog osećanja, zato i godi toliko duhu i ukusu našem".

Gordana Krajačić

BOGOVI SILNI
(četvoroglasni muški hor, tekst: Đura Jakšić)

Potresna pesma Đure Jakšića inspirisala je Davorina Jenka da komponuje horsko ostvarenje Bogovi silni za muški hor, svakako, ne dostižući umetničku vrednost poetskog teksta.

Bogovi silni naših otaca,
Primite svoga poroda dar,
Prostite naše grehove teške,
Svojega gneva stišajte žar.

Bogovi mira, sa svetim mirom
Mirnoga Srba darujte dom!
Bogovi rata, u tesnoj borbi
Srbinu svakom darujte grom!

Kompozicija je zasnovana na izmenjivanju dva odseka (a b a b1 a), u F-duru, u umerenom tempu i 4/4 taktu, poput mnogih rodoljubivih horskih pesama. Tretman teksta je silabičan, što znači da se svaki slog teksta peva na jedan ton, da bi se tekst iskazao što jasnije. U kompozicijama ove vrste tekst je, zapravo, bio primaran element u odnosu na muziku. Delo je prožeto četvrtinskim hodom, a često je primenjena i ritmička figura.

Na taj način dolazi do nepravilne akcentuacije pojedinih reči, kao blagoslovite ili praštajte. Pokušaj oslikavanja smisla stihova zapaža se u izvesnim momentima, kao, na primer, kada se na reči Mirnoga Srba darujte dom! javlja modulacija iz C-dura u a-moll, a stih izvode solisti u pianissimo dinamici, kao da se podvlači tragičnost činjenice da Srbi nemaju svoj dom. Odmah zatim, pomenuti stihovi koji označavaju obraćanje bogu rata, obeleženi su novim tempom Allegro con fuoco, pevanjem čitavog hora, forte.


"BOŽE PRAVDE", srpska himna
(četvoroglasni muški hor, tekst: Jovan Đorđević)

Dramski pisac Jovan Đorđević i Davorin Jenko nisu ni slutili da će njihova zajednička tvorevina Bože pravde, zahvaljujući svojoj velikoj popularnosti, biti proglašena srpskom himnom za vreme vladavine Milana Obrenovića. Naime, za pozorišni komad Markova sablja Jovana Đorđevića, Jenko je komponovao nekoliko muzičkih numera, među kojima je bila i horska pesma Bože pravde. Komad je napisan povodom stupanja na presto Milana Obrenovića i tom prilikom je i izveden. Prilikom brojnih izvođenja ove numere, da bi ubrzo postao običaj da se ustaje na zvuk prvih taktova hora. Na taj način se horska numera osamostalila i pevala van prvobitnog okvira, prilikom različitih manifestacija, u brojnim mestima širom Srbije, ali i van granica zemlje.

Bože pravde, ti što spase
od propasti dosad nas,
Cuj i odsad naše glase,
I odsad nam budi spas!

Moćnom rukom vodi,
brani Budućnosti srpske brod;
Bože spasi, Bože hrani
našeg kralja i naš rod!

Aleksandra, Bože, hrani,
Moli ti se sav naš rod!

Kompozicija je u Andante maestoso tempu, u C-duru, takta 4/4 i odlikuje se simetričnom strukturom. Svaki odsek trodelne pesme (a b c) odvija se po četvorotaktima, odnosno dvotaktima. U skladu sa himničnim karakterom dela, insistira se na smenjivanju dominantne i tonične funkcije, kako u okviru tonaliteta, tako i u odnosu na alterovane akorde.

Tekst, posvećen želji za slobodom Srbije, zaključen pohvalom u čast Aleksandra Obrenovića, donosi se silabično u svim horskim deonicama, uz povremenu pojavu melizama u najvišem glasu. Kao u mnogim rodoljubivim kompozicijama marševskog ritma, koji se odlikuje pravilnim smenjivanjem naglašene i nenaglašene ritmičke jedinice, dolazi do nepravilnog naglašavanja pojedinih reči. Tako se, u trećem taktu, peva reč propasti sa akcentiranim drugim slogom.

Delo Bože pravde je namenjeno muškom horu, ali se, prilikom različitih izvođenja, prilagođavalo različitim ansamblima, te je publikovano i za mešoviti hor.

Muzička škola 'Davorin Jenko'

I. SCENSKA MUZIKA — komadi sa pevanjem

ĐIDO

Muzika za komad s pevanjem Đido, Janka Veselinovića i Dragomira Brzaka, napisana je 1892. godine. Iste godine delo je premijerno izvedeno na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i od tada je dugo bio na repertoaru ove institucije kao jedan od najpopularnijih komada s muzikom Davorina Jenka i uopšte među delima ovog žanra do Prvog svetskog rata. U međuratnom periodu, 1922. godine, Stanislav Binički je revidirao partituru i ponovo su se mogle čuti omiljene pesme iz ovog komada.

Đido je narodna reč koja označava hrabrog mladića, a odnosi se na glavnog junaka pozorišnog ostvarenja, Zdravka. Ova "slika iz seoskog života u pet činova s pevanjem", predstavlja događaje iz mačvanskog sela. Ljubica i Zdravko su zaljubljeni jedno u drugo, ali ta ljubav je neostvariva zbog zavade njihovih očeva. Međutim, svojom upornošću i neustrašivošću pred očevim gnevom, Zdravko izaziva njegovo oduševljenje i dobija blagoslov da se oženi devojkom koju voli.

Za ovaj komad Jenko je napisao dvanaest muzičkih numera, uključujući orkestarsku uvertiru (vidi poglavlje o orkestarskim kompozicijama), za kojom slede:

Osu se nebo zvezdama (ženski duet)
Urodile žute kruške (hor)
Milić ide strančicom (solo sopran)
Gde ćeš biti mala Kejo (solo tenor)
Kiša ide (solo tenor)
Sinđirići zveče (solo tenor sa horom)
Urodile jagodale (hor)
Moj đerdane (ženski duet)
Oj, Ljubo, Ljubo (solo tenor)
Ko ti kupi srma jelek (hor)

Finale.

Numere su jednostavno koncipirane, najčešće oblika strofične pesme sa instrumentalnim uvodom i kodom. One su komponovane u duhu folklora ili sadrže citate narodnih pesama. Instrumentalne deonice podržavaju vokalne, horska faktura je homofona, akordska i harmonski jezik podrazumeva uglavnom sled akorada osnovnih funkcija. S obzirom na činjenicu da su muzičke numere u komadima s pevanjem izvodili glumci i glumice, koji su igrali u predstavi, razumljivo da ni muzičke tačke nisu mogle biti tehnički zahtevne.



ĐIDO
(koncertna uvertira za orkestar, klavirska verzija kompozicije)

Za razliku od prethodnih, uvertira Đido nije koncertna, već uvodna numera u istoimeni komad s pevanjem. Koncepcija dela je uslovljena ulogom uvoda u dramsko delo koje sledi i potrebom da se tematski poveže sa numerama koje se izvode tokom samog komada. S obzirom na činjenicu da je reč o komadu koji nosi podnaslov "slika iz seoskog života", nije neobično što je muzički materijal numera zasnovan na folkloru, te se i citati narodnih pesama ili njihove varijacije javljaju i u instrumentalnom uvodu.

Uvertira Đido započinje laganim uvodom (Adagio, 3/4), poput drugih Jenkovih uvertira. Međutim, u početnim taktovima u G-duru, u deonici violončela, donosi se melodija iz dueta Moj đerdane, koja se ponavlja. Posle oba izlaganja teme, drveni duvački instrumenti izvode prateći motiv iz prve numere, dueta Osu se nebo zvezdama.

Potom sledi Allegro u d-mollu (takt 2/4), u kome se tri puta javlja melodija iz pete numere, hora Sinđirići zveče, te se može govoriti o obrisima ronda u koncepciji dela. Između pojava pomenute osnovne teme pratimo anticipaciju materijala treće numere, Milić ide strančicom, u deonicama flauta, klarineta, i oboa, kao i druge numere, Urodile žute kruške. Pred završnu reprizu glavne teme umetnut je Andante igrački odsek u narodnom duhu. Na kompozitorovu inspiraciju narodnom muzikom ukazuje tzv. gajdaški bas - skokoviti pokret po tonovima tonike i dominante, kao i variranje motiva u melodijskoj liniji. Delo se završava brzom Codom u osnovnom tonalitetu, G-duru, zasnovanoj na motivima iz pesme Urodile žute kruške.

Dostupna je partitura (za orkestar sastavljen iz flauta, klarineta, oboa, fagota, horni, truba, trombona, udaraljki i gudača), kao i verzija za klavir uvertire Đido.


UKOR / GDE SI DUŠO, GDE SI 'RANO

Popularni stihovi Branka Radičevića našli su odjeka u kompozicijama različitih muzičkih stvaralaca, među njima i u solo-pesmi Davorina Jenka. Strofična forma Brankove pesme uslovila je i (dvodelan) strofičan muzički oblik — pevaju se četiri strofe, od kojih dve na jednu, a dve na drugu melodiju. Međutim, stihovima različite dužine (u strofi se smenjuju osmerac i šesterac) odgovaraju iste formalne mikrojedinice (dvotakti). Oba odseka su u istom tempu (Andante con moto), taktu (4/4) i tonalitetu (f-moll).

Kompozicija je uokvirena korespondentnim dvotaktima klavirskog parta, te su uvod i Coda indentični. Prvi odsek pesme je mali period, a drugi, rečenica klasičnog tipa (2+2+4). Muzički tok podrazumeva sled simetričnih celina mikro strukture, uglavnom dvotaktnih. Svi dvotakti se odlikuju indentičnim ritmičkim početkom — punktiranom četvrtinom i osmunom.

Melodija je obima oktave, odvija se u okviru harmonskog f-molla. Zapravo, čitav prvi odsek se peva u opsegu kvinte (tonika — dominanta), a u drugom odseku se širenjem melodijskog obima postiže izvesna gradacija. Izvođenje melodije ove pesme ne postavlja tehničke teškoće. obuhvata lestvične tonove, izuzev hromatske skretnice na početku rečenica iz prvog odseka. Mahom postupna melodika glasa udvojena je u višoj deonici klavirskog parta, Što je u drugom delu kompozicije, praćeno osminskom figuracijom u sekstolama.

Harmonski jezik dela podrazumeva pojavu osnovnih funkcija. Jedini alterovan akord predstavlja pomenuta hromatska skretnica harmonizovana kao zamenik dominantne dominante.

MLADA JELKA

Svoju solo — pesmu Mlada Jelka na Banove stihove Jenko je nazvao romansom, imenom kojim su se označavale solo — pesme u ruskoj muzičkoj literaturi od početka XIX veka, a to podrazumeva, prema enciklopedijskom određenju, "umetnički složeniju, solističku vokalnu kompoziciju s pratnjom".

Uvod od dva takta nagoveštava materijal početnog odseka pesme i zaokružen je kadencom u g-mollu. Romansa je oblikovana kao složena trodelna pesma (A B A1). Prvo odsek, koji se varirao ponavlja, zasnovan je na izmenjivanju dva kontrastna materijala (a b a1 b), dok centralni deo kompozicije sadrži dva tematska srodna pododseka (c c1). Na nivou celine se javnja kontrast u tempu i taktu (12/8 — 4/4) između odseka.

Dakle, u okviru početnog odseka pesme pratimo pojavu kraće muzičke misli, u g-mollu, praćenu akordima u klavirskom partu, u ritmu s jedne strane, (a a1), a, s druge strane mali period raspevaniju melodiju prožetu skokovima, šireg opsega, u d-mollu, nad razločenim akordima u deonici klavira (b).

Drugi deo romanse (Moderato-Andante sostenuto) je dramatičniji, odlikuje se insistiranjem na punktiranom ritmu, ponavljanju tonova, dinamičkim kontrastima, povremenim tremolom u nižem registru klavira u tridesetdvojkama. Tonalni plan ovog odseka takođe obuhvata g-moll i d-moll, a jedinstvo ove obimnije kompozicije je dostignuto i tematskom povezanošću pododseka b i c1 (uporedi taktove 15 — 19, sa 53 — 56).

Cini se da je muzičko osmišljavanje kompozicije samo donekle u sadejstvu sa poetskim tekstom. Naime u prvom odseku pesme pratimo Jelkinu čežnju za Jankom, kojeg poziva da joj tajno dođe, jer nju strogo čuva očeva straža. Janko joj odgovara da će doći, uprkos svim preprekama. Njegove reči:

Da i oluj more diže
iz ponora dna,
ti me, Jelka, čekaj istom
doć ću ti ja.

kao i sledeće stihove koji govore da ga je Jelka čekala čitave noći, a on nije došao, čine pomenuti dramatični centralni odsek pesme. Tematska povezanost materijala iz prvog i drugog odseka opravdane je činjenicom da je u oba pododseka reč o Jankovom govoru devojci. Međutim, tragičan završetak teksta — Janko je održao reč i ipak došao u zoru:

Al na prs'ma nož
sred grdne rane zab'jen mu

kao da nije adekvatno rešen. Umesto očekivane gradacije u dramaturškom toku, usled sleda dramatičnih događaja, kompozitor se vraća na početni odsek kojim se delo zaokružuje.

Muzička škola 'Davorin Jenko'

JENKO — MOKRANJAC, ISTO DOBA — RAZLIČITI PUTEVI

Živeli su u isto vreme i umrli iste godine, 1914. dvojica velikana svoga doba, Jenko i Mokranjac, mnogo više različiti u svojim životnim i stvaralačkim putevima, kao i po delatnostima na polju muzike, nego što se ukrštaju i povlače dodirne tačke i uspostavljaju koordinate. Veoma poštovan u srpskoj sredini, od trenutka kada je došao najpre u Pančevo 1863. godine, a zatim u Beograd 1865. godine, Jenko je veći deo svojih aktivnosti posvetio pozorištu i pozorišnoj muzici, baveći se svim onim što je u momentu u kojem su se snage orkestra i solista tek formirale, mogao da pripremi pojavu i nastanak prve srpske opere. Tako su nastale mnoge muzike za drame, jedna opereta, niz orkestarskih uvertira...

Mokranjac na operu nije pomišljao. Od vremena studija i redovnih poseta Operi u Minhenu i Lajpcigu, on se u Srbiji isključivo bavio horskim izvođaštvom i horskim stvaralaštvom. I upravo na tom planu, dirigentskom, pronalazimo mnoge zajedničke elemente.

Prvo beogradsko pevačko društvo koje je bilo rasadnik muzičkih talenata i koje je polako, tokom decenija narastalo u značaju i kvalitetu, u nekoliko navrata imalo je za svog dirigenta upravo Davorina Jenka, koji i na planu horskog izvođaštva čini dobru podlogu za pojavu Mokranjca. Prvi period njegovog rada u Društvu bio je od 1865—1869 godine, drugi od 1870—1872, treći od 1873—75 i poslednji tokom prve polovine 1877. godine. Tačno deset godina posle poslednjeg rukovođenja horom na njegovo čelo doći će Mokranjac. Razlozi Jenkovog prestanka rada sa Prvim beogradskim pevačkim društvom, reklo bi se, bili su loši uslovi za dirigenta, koji su se u sledećim navratima popravljali, ali ne tako ubedljivo kako je on očekivao. Hor je u tom periodu imao veoma raznovrsne programe, a sam Jenko se kao kompozitor na tim programima pojavljivao vrlo često, dakle u obema ulogama, kao kompozitor i dirigent, što će, kako znamo, činiti i Mokranjacu najvećoj meri, izvodeći mnoge rukoveti premijerno upravo sa ovim ansamblom.

Period Jenkovog boravka u ovom horskom ansamblu zapamćen je po želji i potrebi da se u "rad Društva uvodi muzički profesionalizam"1

Veliki deo stvaralaštva Davorina Jenka upravo čine mnoge horske kompozicije, od budnica, rodoljubivih horskih pesama, preko romantičarskih, lirskih, do mnogih solo pesama. Veliku popularnost u narodu, ali i među kolegama, muzičarima, postigao je upravo svojim horovima i solo pesmama. Posebno je bio vešt u pisanju himničkih horova ("Naprej, zastava slave", "Bože pravde", slovenačka i srpska himna), kao i himnama posvećenim raznim društvima i horskim ansamblima.

U tom delu stvaralaštva zajedničke niti povezuju takoreći sve kompozitore ne samo toga doba, već i prethodnog i budućih vremena, jer su, kako je poznato, male vokalne forme, solo pesme i horovi u izvođenju raznih, mnogih društava za dugo vremena činile jedini repertoar muzičkog života u Srbiji.

Citati i stilizacije narodnih pesama zajednička su komponenta oba stvaralaštva, s tim što je Jenko svoje vrhunce ostvarivao u pojedinačnim minijaturama, a Mokranjac na planu rapsodičnih, rukovetnih formi i spleta više pesama u cikličniu formu.

Za današnjeg slušaoca prosto je neverovatno koliko je Jenko uspeo da "uđe" i da se saživi sa folklorom srpskog naroda i da poeziju romantičarskih pesnika pretoči u muziku na način da te solo pesme i horovi budu bliski, prepoznatljivi i neverovatno popularni do danas, da ih narod prihvati i peva kao svoje. Možda je najbolji primer za to solo pesma "Ukor" na stihove Branka Radičevića ("Gde si, dušo, gde si, rano"), koja se u narodu danas izvodi kao starogradska i sevdalijska, a njeni koreni se zaboravljaju. Iako su mnogi kompozitori komponovali na iste Radičevićeve stihove, samo je ova tako blisko dodirnula narodni ukus.

Mnogo je Mokranjčevih horskih pesama koje se rado pevaju, izdvojeno od rukoveti i Liturgije, ali od solo pesama, kojih nema mnogo, ni jedna nije dostigla popularnost Jenkove.

Odnos dvojice velikana svoga doba, Slovenca Davorina Jenka i našeg Stevana Mokranjca, najbolje karakterišu tople reči samog Mokranjca:

"U ono doba nismo imali boljega predstavnnka za umetničku pesmu od Jenka, i zato smo ga svi voleli, volimo ga i volećemo ga kao najboljeg od sviju Slovena muzičara, koji su kod nas radili."2

Pored mnogih Čeha, srisku muzičku kulturu druge polovine 19. veka i početka 20. oplodio je dugogodišnji rad Davorina Jenka (1835—1914), veoma talentovanog muzičara, školovanog u Beču i Pragu, zainteresovanog za srpski muzički folklor, za narodne pesme našeg naroda, za vokalnu muziku, što je sve na istoj stvaralačkoj liniji sa Mokranjcem. I po svom stvaralačkom opusu, kao i po delatnosti u Beogradskom pevačkom društvu, Jenko predstavlja sponu između delatnosti Kornelija Stankovića, koga je u Društvu nasledio, i Mokranjca, koji će doći posle njega.

Ako je Jenko svojom dugogodišnjom pozorišnom delatnošću, kao kapelnik Narodnog pozorišta, postavio temelje orkestarskoj i scenskoj muzici u Srbiji, Mokranjac je to isto učinio na polju duhovne i svetovne horske muzike, u sasvim drugačijim formama, ali na istoj, nacionalnoj osnovi.

Za razliku od mnogih Čeha koji su stalno pokušavali da se odazovu srpskom nacionalnom idiomu i da progovore u tom duhu, često sasvim naivno i nevešto, Jenko je snagom svog talenta veoma iskreno, pažljivo i sa velikim smislom za narodnu melodiju i ritam ušao u suštinu nacionalnog bića srpskog naroda. Dugo vremena, sve do pojave Marinkovića i Mokranjca, Jenko je bio jedini pravi muzičar, pa duboko poštovanje njegovih mlađih kolega i savremenika nikoga ne čudi.

Ono što je radio sa muzičarima u orkestru, učeći ih najpre elementarnim znanjima o muzici i sviranju na instrumentu, predstavljalo je predspremu za njegov bogati i dugogodišnji dirigentski rad, kao horskog i pozorišnog dirigenta i kao organizatora muzičkog života. S obzirom na Kornelijev kratak život i dugotrajno bavljenje van Srbije, pre Mokranjca nije bilo značajnije muzičke ličnosti, komletnije i kvalitetnije, čije su duboke brazde bile polazne za neizbrisive Mokranjčeve tragove u našoj muzičkoj istoriji. Otuda i ljubav i toplina sa kojom je Mokranjac govorio o svom velikom prethodniku, duboki pijetet koji je osećao prema njegovom znalačkom, radoznalom duhu.

Osvajajući različita polja stvaralaštva, provodili su svoje živote najpre u inostranstvu, tokom godina studija, jedan u Beču i Pragu, drugi u Minhenu, Rimu i Lajpcigu, a pre toga, Jenko u Sloveniji, Mokranjac u Negotinu, pa u Beogradu. Umrli su iste godine, ali obojica daleko od Beograda, Jenko u Ljubljani, u koju se vratio četiri godine pre smrti, Mokranjac u Skoplju.

Iako pripadnici različitih generacija, obojica su predstavljali u skromnoj i nerazvijenoj sredini u kojoj su delovali, one tračke profesionalizma koji su tek počeli da ukazuju na puteve razvoja muzičke umetnosti u Srbiji. Ako je Kornelije bio najtalentovaniji prethodnik Mokranjca, Jenko je ostavio najdublje tragove u svim domenima svoje široke delatnosti kojima je Mokranjac, na zasvođenim i utemeljenim putevima, sasvim sigurno mogao da pođe.

Branko Radović

STRUNO SLOVENSKA

(Davorin Jenku, kompozitoru)
— akrostrih —

Da li si ikada mislio
Amanet tvoj da ostane
Večnost lepote od Boga darivane?
O, reko vaseljene,
Reko talasa što muzikom pene!
Iskonski, od tvoga Dvorja
Na podavalska borja.
Utvo zlatokrila

Jesu li POBRATIMLJA
Eho STRUNAMA bila
Nasušan ko hleb SRBINE TUŽNI?
Kada su BOGOVI SILNI NAŠIH OTACA
Ustali za NAPREJ ZASTAVE SLAVE

S visina gde se pobede plave.
Ti, zvezdonošo,
Ratniče ljubavi,
Ukrotitelju lepote!
Nek milozvuci horova
Iskre rađanje Bogova.

Sa ovih tihih prostora
Vez tvojih gorja, dolova
Edenski vrt otvara.
Stoletna šuma zvukova!
Lovim i ovog proleća
Osmehe belih oblaka.
Već godinama liju.
Evo, na izvorištu te piju.
Nebeski zvuci čudesni
Sa struna tvojih slavenskih
Kaleme sebi mladice.
Obzorje Boga
Jednoga!

Zorica Bajaš-Skrinjak
Beograd, 10. april 2001.

Preuzeto uz minimalne izmene sa sajta;riznicasrpska.net