DAVORIN JENKO, HOROVOĐA PRVOG BEOGRADSKOG PEVAČKOG
DRUŠTVA, NAPISAO JE MELODIJU ZA SLOVENAČKU I SRPSKU HIMNU


Boze spasi aktuelnog kralja

Slovenac Davorin Jenko bio jepoznati pobornik "slovenstva u pesmi" a autor stihova "Bože pravde", Jovan Đorđević, bio je poznati pobornik — kraljeva. Stihovi "Bože spasi, Bože hrani" napisani su kao oda za krunisanje kralja Milana, onda su "popravljeni" za kralja Petra, da bi "šaranje po tekstu" bilo završeno preporukom "našeg kralja", Bogu da ga brani i hrani, ma kako se kralj zvao


Iz alegorije "Markova sablja" književnika i prevodioca, osnivača i upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i jednog od osnivača i upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu i profesora istorije na Velikoj školi u Beogradu Jovana Đorđevića, koji je u mladosti pisao i stihove, izdvojena je pesma "Bože pravde" i proglašena za srpsku himnu. Bez ikakve sumnje veoma je zanimljivo kako je iz pozorišnog komada proistekla narodna himna koja se na istorijskoj sceni odista dugo zadržala.

Kompozitor i horovođa Davorin Jenko, poreklom Slovenac, koji je dugo živeo u Pančevu i Beogradu, veoma je zaslužan za razvoj muzike i artikulisanje kroz nju nacionalnih osećanja Srba. Njegova nastojanja da proširi i probudi muzičku kulturu u srpskom narodu podržavao je i hvalio i veliki Stevan Mokranjac: "Volimo ga i volećemo ga uvek kao najboljeg od sviju Slovena muzičara koji su kod nas radili". Dok je godinama živeo i radio u Pančevu stvorio je melodije koje su postale veoma popularne, i to ne samo u "prekom" s leve strane Dunava i Save, nego i Matici Srbiji.

SABLJO MOJA, DIMISKIJO

A kada je prešao u prestonicu i u njoj spustio svoje životno sidro, ubrzo se istakao kao horovođa Beogradskog pevačkog društva i kapelnik Narodnog pozorišta. Postao je poznati i priznati kompozitor muzike za veliki broj "komada s pevanjem", kakvi su bili čuveni "Đido", "Markova sablja", "Seoska lola", "Potera", "Pribislav i Božena", "Vračara"... Sem toga, dobar glas u srpskom rodu je stekao i komponovanjem romantičarski intoniranih pesama za horove poput "Dvori Davorovi", "Sabljo moja dimiskijo", "Što ćutiš, Srbine tužni"... Na koncertnim podijumima i posle njegove smrti izvođene su uvertire kao što su "Kosovo", "Srpkinja", "Aleksandar"... Nisu zaboravljene ni njegove pesme za soliste, recimo "Jelka" i "Ukor"... Čak dve njegove kompozicije dobile su status nacionalnih himni: "Naprej, zastava Slave" i "Bože pravde".

POZNATI PROTIVNIK "NEMAŠTINE"

U Beogradskom narodnom pozorištu, u kojem se zaposlio 1871. Jenko je mnogo radio, i to sve što je u vezi s njegovom strukom, tako da se može s razlogom tvrditi da je delotvornošću svog angažovanja sasvim opravdao poverenje i zaslužio godišnju platu od 250 talira. Štaviše, uz odgovoran rad na spremanju i uvežbavanju horova za nastup na koncertnom podijumu, Jenko se poduhvatio i obučavanju glumaca u pevanju. U prvoj godini ovog veka, u tek pokrenutom "Srpskom književnom glasniku", zauzimanjem braće Popovića — Bogdana i Pavla i Jovana Skerlića, u četvrtoj svesci tog časopisa koji će postati najugledniji u srpskom narodu u toku četiri decenije svog izlaženja, Stevan Mokranjac je našao da je uputno da, prikazujući zbirku Jenkovih primera scenske muzike "Seoska lola", i nesebično ga hvaleći, ukaže i na to da je autor "poznati protivnik nemaštine", odnosno da je "veliki pobornik slovenstva u pesmi" i da, kao poentu, izloži svoju autoritativnu konstataciju o pesmama koji su sišle sa pozornice u narod, zaživele i raširile se u njemu. Valjda se time iskazuje najveće priznanje!

U "Knjizi o himni" Milivoje Pavlović ("Nova knjiga" Beograd 1984.) između ostalog napominje: "Pripremajući muziku za komad "Markova sablja" Jovana Đorđevića, Jenko je opet slučajno, komponovao muziku buduće srpske (delom i jugoslovenske) himne "Bože pravde". Smatra se međutim, da je Srbe više zadužio nizom romansi koje se danas pevaju kao narodne: "Za tobom mi srce žudi", "Gde si dušo, gde si, rano".

A da je srpski narod umeo da oceni vrednost melodija Davorina Jenka i da mu se na dostojanstven način oduži, uverljivo i nenametljivo potvrđuje činjenica da je on još 1869. godine kao prvi i neko vreme jedini muzičar, bio primljen za člana Srpskog učenog društva koje se smatra za prethodnika Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je i član Matice srpske, jedne od najstarijih kulturnih institucija srpskog naroda.

Davorin Jenko je u Beogradu živeo i radio do 1912. dve godine pred svoju smrt. Naime, provodeći najveći deo vremena u radu u Narodnom pozorištu, bio se zbližio s glumicom Velom Nigrinovom, takođe Slovenkom, koja mu je postala verna i nezamenljiva prijateljica. Kada je ona umrla shvatio je da se radi o nenadoknadivom gubitku, kako za pozorište, tako i na njegovom ličnom planu i rešio je da se vrati u Ljubljanu, gde je posle duge i teške bolesti umro 25. novembra 1914.

TESTAMENT NAPISAN ĆIRILICOM

Na njegovoj sahrani se svirala pesma "Na grobih" koju je sam komponovao. Ali, mrlju na taj čin su nanele austrijske vlasti koje, tretirajući ga kao srpskog podanika, nisu dozvolile ni održavanje prigodnog, oproštajnog govora. A još gore od toga je došlo kada je otpečaćen pokojnikov testament, napisan ćirilicom, u kojem je stajalo da se deo njegove ostavštine upotrebi za školovanje srpskih siromašnih studenata.

Kada je posle tri godine u ljubljanskom sudu završena ostavinska parnica (testament je od sudskog tumača u Gracu bio preveden na nemački jezik), počela je vansudska vanredna procedura. Naime, izgovarajući se okolnošću da su tada Srbija i Austrija bile u ratu i da su za to svi međusobni sporazumi postali nevažeći. Ministarstvo pravde u Beču je odlučilo da ni poslednja Jenkova volja ne bude sprovedena u delo... A radilo se zapravo o Slovencu koji je na kulturnom polju zadužio srpski narod, ali je i Sloveniji mnogo dao pre svega pesmom "Naprej, zastava Slave na boj, junačka kri..." koja se uistinu odlikuje svim osobinama slovenačke nacionalne svečane pesme.

Deo teksta preuzet sa sajta: Srpsko nasleđe