Tema: Stevan Stojanovic Mokranjac - Biografija

Stevan Stojanovic Mokranjac - Biografija

(Negotin, 09.01.1856 — Skoplje, 28.09.1914)

Stevan Stojanović (pravo prezime Stojanović), kompozitor i horovođa (Negotin, 9. I 1856 — Skoplje, 28. IX 1914). Prve kontakte sa muzikom imao je u porodičnom krugu, u kojem se negovala narodna pesma, i u rodnom mestu, gde je pevao u crkvenom horu; kao gimnazista u Beogradu imao je povremenu i neredovnu nastavu iz violine i pevanja te je u početku najviše postigao samoučkim radom i kao član hora Beogradskoga pevačkog društva. Iako ga je muzika čvrsto privlačila, on se, pod uticajem antiromantičarske struje Svetozara Markovića, koja je "tada obuhvatala skoro svu omladinu i koja je odbacivala umetnost pa čak i lepu literaturu kao nekorisnu, borio sa prirodnim darom i sklonostima i upisao u prirodno-matematički odsek" (Autobiografija). U to doba piše i svoje prve, samoučke kompozicije, a pošto se istakao muzikalnošću, Beogradsko pevačko društvo šalje ga 1879 na muzičko usavršavanje u Munchen. Onde na konzervatorijumu studira harmoniju (E. Sachs) i kompoziciju (J. Rheinberger). Studije, koje potom stipendira Ministarstvo prosvete, morao je prekinuti 1883 zbog nedostataka sredstava i sukoba sa direktorom konzervatorijuma. Godine 1883 i 1884 provodi u Beogradu kao horovođa pevačkog društva Kornelije s kojim izvodi svoju Prvu Rukovet. Studije nastavlja 1884—85 u Rimu (A. Parisotti) i završava 1885—87 na konzervatorijumu u Leipzigu (S. Jadassohn, K. Reinecke, A. Brodskv). Pošto je 1887 postao horovoda Beogradskog pevačkog društva, njegova je dalja delatnost vezana za veliki umetnički uspon tog društva koje pod njegovim rukovođenjem izlazi iz uskih okvira Srbije i stiče ugled na mnogim koncertima van tadašnjih državnih granica (v. Beogradsko pevačko društvo). Značajan datum u Mokranjčevoj delatnosti kao horovode predstavljala je i 50-godišnjica Društva, proslavljena 1903 svečanm koncertima.

Mokranjčeva društvena i umetnička aktivnost protezala se i na druga polja. Godine 1889 osnovao je Gudački kvartet (I violina F. Melcher, II violina M., viola S. Šram, violončelo J. Svoboda) koji je, koncertirajući u Beogradu do 1893, izvodio (ponekad i uz učešće solista — gostiju) velik niz kompozicija klasične standardne literature. Mokranjac je inicijator i pokretač Saveza pevačkih društva (1903), a učestvuje i u osnivanju Udruženja srpskih muzičara (1907). Nastavnik je muzike u gimnaziji i bogosloviji ali je najznačajniji njegov udeo (uz C. Manojlovića i S. Biničkog) u osnivanju (1899) Srpske muzičke škole (danas Srednje muzičke škole Mokranjac) u kojoj je bio profesor teorijskih predmeta i direktor do 1913. God. 1906 izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a 1911 za dopisnog člana Francuske akademije umetnosti.

Značaj i osobita vrednost Mokranjčeva stvaralaštva leži u njegovom odnosu prema narodnoj melodiji kao materiji za umetničko delo. Radeći i stvarajući u sredini koja je tek izrastala iz seoske primitive i postupno izgrađivala građanski umetničko-estetski ideal, u kojem je preovlađivao malovaroški duh, Mokranjac je sa intuicijom iskonskog umetnika i sa izvanrednim ukusom umeo da nađe pravu meru u sintezi narodnih motiva i nadahnute kompozicione tehnike. Svojim trezvenim odnosom prema narodnom melosu, koji je kod njegovih predhodnika pa i suvremenika bio romantičarski idealizovan, Mokranjac predstavlja kompozitora u čijem se delu ispoljava odumiranje romantizma i rađanje realističkog nacionalnog pravca.

Rapsodičnom obliku, koji je on nazvao poetskim imenom Rukoveti, Mokranjac je dao sadržaj i značenje koje je kod nas postalo i određena muzička forma i muzički pojam. Iako sastavljena od raznorodnih pesama i iz raznih krajeva Jugoslavije (I—VI, XI i XIII iz Srbije, VII, X, i XV iz Makedonije, VIII i XII sa Kosova, IX iz Crne Gore i XIV iz Bosne), Rukoveti se odlikuju izvanrednim skladom kako u arhitektonici oblika i psihološkom komponovanju sadržine tako i u izboru tonaliteta i adekvatnosti harmonskog izraza. Istom obliku pripadaju i Primorski napjevi (pesme iz Hrvatskog primorja), a divna horska minijatura Kozar predstavlja originalnu umetničku tvorevinu adekvatnu narodnom duhu i inspirisanu njime. Kao majstor polifonog stava obradio je, pod naslovom Dve narodne pesme iz XVI veka, narodne melodije koje je P. Hektorović zapisao i objavio u svome Ribanju. Originalne kompozicije svetovnog sadržaja (solo-pesme Lem-Edim i Tri junaka, horovi na stihove M. Petrovića — Seljančice i Jadna draga, kao i mnoge druge prigodne kompozicije), pisane mahom u pseudoromantičarskom stilu, zaostaju po invenciji i umetničkoj snazi za kompozicijama baziranim na folkloru. Međutim, na polju duhovne muzike, u kojoj je tradicionalni crkveni napev bio izvor inspiracije, Mokranjac je stvorio mnoga originalna dela koja, po emotivnoj dubini i savršenstvu modeliranja vokalnih linija, idu u red klasičnih ostvarenja u srpskoj muzici (Opelo u fis-molu, Heruvimska pesma, Tebe boga hvalim, Akatisti Bogorodici, Psalm 137, Tebe odjejuščagosja i dr.).

Na polju etnomuzikologije i muzičke teorije Mokranjac je postavio temelje daljem razvoju ovih grana kod nas. Oko 160 narodnih melodija (koje je upotrebio u Rukovetima, ili drugde) sam je zapisao 1896 na terenu Kosova. Oko 300 melodija iz raznih krajeva zabeležio je "po svome znanju ili po pevanju raznih pevača" (Autobiografija). Melografskom radu pripadaju i zbornici crkvenih melodija Osmoglasnik i Strano pjenije koji sadrže beogradsku varijantu pojanja u srpsko-pravoslavnoj crkvi. Njegovi predgovori Osmoglasniku i Bušetićevoj zbirci Narodne pesme iz Levča predstavljaju originalne muzikološke radove napisane na osnovu studioznog ispitivanja građe.

Iako tvorac nevelikog broja opusa, iako skoro isključivo vokalni kompozitor, Mokranjac je u umetničkoj obradi folklornih motiva postao uzor potonjim generacijama. Niegova predana i plodna izvođačka i pedagoška aktivnost upotpunjuje lik toga klasika jugoslavenske muzike nacionalnog smera.—


D E L A:
Pet fuga u 3, 4 ili 5 glasova za gud. instrumente.— Scenska muzika za Ivkovu slavu (St. Sremac). —

VOKALNA:
8 numera za glas ili hor i ork., 1901; Rukoveti: I, muš. h., 1883; II, meš. h., 1884; III, meš. h., 1888; IV, bas solo, meš. h., klav. i kastanjete, 1890; V, meš. h., 1892; VI, ten. solo i meš. h., 1892; VII, meš. h., 1894; VIII, meš. h., 1896; IX, meš. h., 1896; X, meš. h., 1901; XI, meš. h., 1905; XII, meš. h., 1906; XIII, meš. h., 1909; XIV, meš. h., 1908; XV, meš. h., 1909 (novo izd. svih Rukoveti s komentarom M. Živkovića i M. Bajšanskog, 1957). Jadna draga za meš. h. i sop. solo, 1887; Dve narodne pesme iz XVI veka za meš. h., 1889; Četiri obredne kajde za meš. h., 1891 Primorski napjevi za meš. h., 1893; Birčare si jok za meš. h., 1894; Mađarske narodne pesme za meš. h. i solo, 1894; Ruske narodne pesme za meš. h., 1896; Himna Vuku Karadžiću za meš. h., 1897; Dve turske pesme: Mekam i Ne djezel's'n za meš. h. i solo, 1898; Seljančice (Oka na momka za muš. h., Haj! za muš. h., Čekanje za meš. h.), 1903; Kozar za meš. i muš. h., 1904; Rumunske pesme za ten. solo i meš. h., 1909; Prizrene stari za mus. h., 1912; Zimnji dani za meš. h., 1914 i dr. Za dečji hor: Vivak; Bolno čedo; Pazar živine; Oj, dodo; Al' je lep; Oj, na delu i dr. Za glas i klavir: niz narodnih pesama i Lem-Edim; Tri junaka. —

CRKVENA:
Tebe boga hvalim za meš. h., 1882; Opelo u g-molu za meš. h., 1883; Opelo u fls-molu za meš. h., 1888; Akatisti Bogorodici za meš. h., 1892; Tebe odjejuščagosja za meš. h., 1892; O kako bezakonnoje za meŠ. h., 1893; Služba sv. Jovana Zlatoustog, 1894—95; Statije, I, II, III za meš. h., 1906—09; Psalam 137 za muš. h., 1907; Oče naš za meš. h., 1912 i dr. — Spisi i melografski radovi: Srpske narodne pesme i igre sa melodijama iz Levča (sakupio T. Bušetić, muzički priredio i predgovor napisao St. St. Mokranjac), 1902; Osmoglasnik, 1922; Opšte pojanje (Strano pjenije), 1935. Autobiografija, Godišnjak SKA, XIX, 1906.

LIT.:
K. Manojlović, Spomenica St. St. Mokranjcu, Beograd 1923. — M. Milojević, Umetnička ideologija Stevana St. Mokranjca, Muzičke studije i članci, I, Beograd 1926. — V. Vučković, Muzički realizam S. Mokranjca, Slavenska muzika, 1940. — P. Bingulac, S. Mokranjac i njegove Rukoveti, Godišnjak Muzeja grada Beograda, III, 1956. — P. Konjović, Stevan St. Mokranjac, Beograd 1956. — M. Živković, Rukoveti St. St. Mokranjca, Beograd 1957. — St. Đurić-Klajn, Bibliograflja S. Mokranjca, Arhiv Muzikološkog instituta (rkp).

Stana Đurić Klajn, prof. Muzičke akademije i direktor Muzikološkog instituta, Beograd

PROLOG MOKRANJČEVOJ STOGODIŠNJICI (1856—1956)


Da bi se tačnije uočila pojava kompozitora Stevana Mokranjca u kulturnom krugu i društvu kojem je pripadao, potrebno je, bar u jednom kratkom zahvatu, baciti pogled na razvoj Srbije, prvenstveno u devetnaestom veku. Tada će se tek moći pravilno oceniti uticaj koji je ovaj umetnik izvršio na društvo i sredinu gde je živeo i radio i sagledati da li taj rad i to delo živi i danas u savremenim uslovima umetničkog života u svom narodu i, naročito, da li njegovo delo ulazi u osnovne vrednosti jugoslovenske muzičke kulture.

Srbija devetnaestog veka, u svom probijanju, prosvetilački i civilizatorno, polazi neosporno s pozicije jedne jake i jasne svesti. Ma koliko, na prvi pogled, slabo i nedovoljno organizovano, sve je to od Karađorđeva ustanka do Prvog svetskog rata organski povezano. Uz to, u tom zaokruženom horizontu pogled spontano zahvata dalje i, u okviru teme koju postavljamo, komplementarno obuhvata i sav onaj prostor što ga je, u istom istorijskom periodu, zapremala srpska individualnost van te male Srbije, u krajevima prvenstveno pod tuđom vlašću, sama i zajedno sa ostalim jugoslovenskim narodnim individualnostima.

Ovde mi zasecamo u jedan period iz oblasti umetnosti, umetnosti naroda kojem je pripadao Mokranjac. U grani za koju je vezana delatnost ovog umetnika ta umetnost je imala već svoje odraze, svoja jače ili slabije obeležena uporišta i među Srbima, na svem onom prostoru što smo ga spomenuli, društveno već više ili manje izdiferenciranom, ponegde čak — u Vojvodini, na primer — i za koji stupanj više nego što je to bilo u Srbiji istog vremena. Otuda se, kasnije, naravno, i uticaj umetnika kakav je bio Stevan Mokranjac ubrzo po svojoj potvrdi osetno raširio po svem tom duhovnom prostoru narodne individualnosti kojoj je pripadao. Ipak, njegovo delo pripada prvenstveno Srbiji. Utoliko je to značajnije što njegovo delo i delovanje pripada i vremenu najvećih napora Srbije da se politički, civilizatorno i prosvetilački sredi i organizuje, tako da, sa svoje pozicije, uzmogne sagledati dalje i daleke ciljeve. I, najzad, sagledati ih jasno i samopregorno, da uloži svu svoju materijalnu i moralnu težinu, kao jednu od najjačih osnova i garancija, u delo ujedinjenja jugoslovenskih naroda.

Među kulturnim vrednostima što ih je Srbija prinela zajednici tu je, u datim razmerama, i skromno ali značajno delo kompozitora Stevana Mokranjca. Delo dostojno da se, već i zato što, u svojoj suštini, živi i danas u punom dahu s narodnim našim kulturnim životom, razmotri izbliza. Danas, kada nas ceo jedan vek podseća na dan kada se rodio ovaj za nas toliko značajan čovek i umetnik.

Počinjati razgovor o Mokranjcu ne može se a da se ne setimo Kornelija Stankovića, kome je on prvi direktan poslednik. A može li se, spomenuvši Kornelija, ne zastati pred Vukom, tim ogromnim i sudbinskim prekretnikom, čiji uticaj još predstavlja možda najvitalnije strujanje u izgrađivanju duhovnosti srpske nacije. Vuk. Gledajte ga kako se probija kroz nevolje ustaničke i nedaće izbegličke, da bi odgegucao do careva grada, gde će mu, uz prosvećenog Kopitara i druge, sazreti svest o bescenom blagu što ga treba i mora da pokupi po dolinama, brdima i gudurama, da bi se tim, baš tim, obeležila i legitimisala, u evropskim odnosima, mala jedna ali neizbrisiva i nesavladljiva narodna individualnost. Vuk čak nalazi tamo i Poljaka Mireckog, da mu nekoliko narodnih melodija "u note" stavi, te ih prilaže jednom od prvih izdanja narodnih pesama. Jer, u velikim napoleonskim vrenjima u svetu, ta mala nacija, ta šaka ustanika, privukla je pažnju toga sveta na sebe. I, zar se tu ne projiciraju pred nama figure Karađorđa i Dositeja kako, politički i civilizatorno-prosvetilački — jedan hajdučki, nasilno i hrabro, drugi filozofski pronicljivo i mudro — počinju da hvataju "kraj s krajem", da organizuju, ujedinjuju i ujednačuju? Pa Miloš, knez lukav, ali sposoban da se snađe u lavirintu i metežu evropske političke situacije, u dobrom delu pohotljivo i proždrljivo ustremljene na Balkan. Ovaj seljak-diplomata toliko se snalazi u složenosti tih suprotnih koncepcija, gde mu se i o glavi radi, da u svom — ni selo ni varoš — Kragujevcu hladnokrvno smešta čak u Peštu zalutalog somborskog muzikanta Jozefa Šlezingera, te mu ovaj organizuje "bandu". Tako je, uz blagoglagoljivog Joakima Vuiča i njegova teatralna pozorja, seljak-knez imao sve što jednom knezu sleduje, pa i "muzičko i teatralno uveselenije". Znamo već: čudna jedna sudbina pratila je umetnost, a muziku naročito, kroz vekove i prostore: uvek, ili najčešće, vlastodršci su držali u vlasti i umetnost, bili joj mecene, a ona njima službenica. Kasnije, to je osetio ponekad i Stevan Mokranjac. Međutim, istina traži da ukažemo i na drugu stranu stvari: skoro u isto vreme kad Šlezinger sastavlja "knjaževsku bandu" u Kragujevcu (1831), u Pančevu, u "Austriji", srpsko građansko društvo počinje da organizuje "pevački hor" (1838), a u Novom Sadu avanturista Morfidis1 (1838) uvodi horalno pevanje i "pjenije" među učenicima Srpske gimnazije. Već u prvim dekadama prošloga veka počela je, dakle, muzika da se pomalja i među Srbima kao "organizovana", a ona je, već po sebi, među umetnostima najviše organizatorna.

Među zapisima Mokranjčevim i beleženjima narodnih melodija i folklornih tekstova ima i drugih karakterističnih zabeležaka i napomena, ili ispisa kompozitorovih: njima se znatno upotpunjuje njegov duhovni lik, njegovo gledanje na stvari i probleme koji su ga interesovali, u vezi s muzikom, prvenstveno, njegov mentalitet, u jednoj reči. Jedan takav zapis nalazi se u jednoj od njegovih preostalih beležnica. Evo ga:

Pesma pri veselom toržestvu za polučeni veliki orden svetlom knjazu srbskom Milošu Obrenoviću od premilostivog Cara Mahmuda II darovani, pevana u Kragujevcu 14. oktobra 1834. na balu u dvoru knjaževom.

Sunce jarko serbskom sinu
izobilne siplje zrake, itd.

Pesmu je spevao Dimitrije Isailović. Evo šta pišu Srbske novine o tome: "Koliko je tronulo sve slušatelje sodržanije pesme ove, toliko tronulo ih je pevanje pevača, i glas, po komu su ga pevali. Pevači su srećni bili izabrati glas pesme blagovoljno čuvstvitelan i talijanski, a izsastavljati i podpuniti sve glasove udesno i tako, da čuvši i(h) zapevati i pevati morao si misliti da si u sredi talijanski teatra. — Banda je tako udesno odsvirala poslednje dve vrste svakog stiha da se o njoj reći može da ni za najiskusnijom evropejskom bandom ne izostaje. — Pevači su bili sastavljeni od činovnika za to određeni, ko i(h) je toj pesmi učio i ko je melodiju dao, ne stoji." Bez sumnje je Isailović i melodiju dao, razume se, ne originalnu, već kakvu talijansku, koju je on poznavao.

Kad je Knez Miloš posle Carigradskoga puta koncem 1835. išao po Srbiji i koncem januara 1836. došao u Beograd, pa je bila velika svetkovina, između ostaloga Srbske novine pišu: "Uveče pri osvetleniju pevali su ne samo Srblji svoje, no i Jevreji i Njemci iz razni provincija njemački rođeni, i u službi knjaževskoj nalazeći se, svoje k slučaju ovomu naročito sočinjene pesme, oni na jevrejskom ovi na njemačkom jeziku, učinivši harmoniju sa flautom i gitarom." — 8. i 9. februara 1836, pri svečanosti u čast topovima što (ih je) Knjaz Miloš dobio od sultana, pišu Srbske novine između ostaloga: "U subotu i u nedelju predstavio je Direktor teatra, Gospodin Joakim Vuič, dva prekrasna mimičeska dejstvija (Tableaux) s pesmama i muzikom. Pervo veče bilo je predstavljeno padenije Serbije u vreme svetog Knjaza Lazara, u 16 predstavlenija, a drugo predstavljeno je vostanije Serbije črez svetloga Knjaza Miloša u 10 dejstvija", itd. Srbske novine 1836: "Isti dan (tj. na Todorovu subotu) bio je kod Kneza ,veliki ručak'", i: "a uveče je bio teatar".

Mokranjac ne navodi ni kad je ni zašto je ovde, u svoju beležnicu, uneo ovu istorijsku reminiscenciju: pažnju mu je privukao ovaj podatak, verovatno, pri misli o potrebi da se vremenom napiše i istorija muzike kod Srba.

Eto, u taj naš vek borbe zakoračio je bio nekako i ovaj delikatni kulturni sektor, samo što su to bili koraci slabi, jedva primetni, kao u deteta kome se tek priredila postupaonica. Taj vek borbe, probijanja, političkih preganjanja, koja su, često, presecala žile stvarnim kulturnim stremljenjima, nije imao mira ni atmosfere pogodne za razvoj umetnosti. Pored nedostatka objektivnih uslova — pre svega, nema izgrađenog društva — tu su stalni sukobi i rušenja i nametanja režima, zatim mnogo raspojasanog, skoro pijanog romantičarskog zanošenja i mamurnog i glavoboljnog trežnjenja, pa onda asketskog preterivanja, na jednom punom, zdravom i plodonosnom tlu — i vraćanja, tegobnog i mučnog u realnost, u traženje i nalaženje, teškom mukom, ravnoteže; obaziranja i snalaženja, sve do dalekih zagledanja i sagledanja, otvaranja širih vidokruga, uočavanja pravih smerova, prihvatanja sudbonosnijih planova... i odluka.

Da bismo mnogo šta bolje razumeli, potrebno je, pre svega, obazreti se i uočiti sudbinsku izolovanost našega kulturnog kruga, iz koga je, sve do Prvog svetskog rata, teško bilo naći izlaza. U toj izolovanosti malog naroda, sa svim negativnim pojavama, politički uslovljenim, kopnile su mnoge dragocene snage i sposobnosti. Bez normalne duhovne cirkulacije sa ostalim naprednim svetom, koji se činio dalek, teško dostupan, atmosfera se u toj izolovanosti često zgrušnjavala i pritiskivala, i podsticala komplekse o bespomoći i nemoći. Tu su se teško mogle razvijati suptilnije biljke: nauka, umetnost, književnost, koje su, i u malim sredinama, tražile uvek, kao što traže i danas, širinu i slobodu. Iz Srbije, ma koliko vitalne i impulsivne, ma koliko angažovane u svim pravcima, ispred koje se isprečila bila jedna monarhija, kao žandarm druge, silnije, čija je parola bila: p r o d o r n a I s t o k, dok je, na jugu njenom, umirala treća, ali još toliko živa da je predstavljala tamnicu za dobar deo našeg naroda, koji se, satiran vekovima, još odupirao da ne ovlada njime kompleks izmećara — iz te Srbije mogao se jedva nazirati, slutiti slobodan kulturni razvoj, čiji takmičarski razmah u Evropi karakteriše devetnaesti vek. Pod tim uslovljenostima stvari su išle kako su mogle, i teško je ne priznati da se, u tom robovanju izolovanosti na koju smo ukazali, učinilo ipak koliko se moglo. Što bolje saznajemo te uslovljenosti, tako sudbonosne za ovaj narod, priznanje pozitivnim poslenicima toga vremena biće, nesumnjivo, sve određenije.

Granice, neprirodno i nepravedno uske, teže da se pomiču; na sve strane mnogo je neprečišćenih računa, i sukobi niču odasvud. Bilo je i ratova, stvarnih i unutarnjih, između režima, partija, bilo je dinastičkih uspona i padova. Pred parolama hiljadu osamsto četrdeset osme zastao je, za trenutak, dah i celoj Evropi. Kod nas, od uspostavljene i odmah zatim ukinute Srpske Vojvodine ostala je bila samo lepa pesma Stevana Kaćanskog Barda Gde je Srpska Vojvodina, u kompoziciji rano umrlog Aksentija Maksimovića. Posle ustanka u Bosni i Hercegovini (1875) Srbija i Crna Gora objavljuju Turskoj rat (1876—78). Ratovi u tom prošlom veku, gledani iz današnje retrospektive, čine nam se kao junačke pozorišne predstave: oni su iskreno uzbuđivali građanstvo u pozadini. Na sve strane priređivani su koncerti "u korist ranjenika", i svud se ore marcijalne, "ubojne" pesme, u tekstovima i melodijama. Jedan takav program Beogradskog pevačkog društva (1876) daje nam otisak tadanjih raspoloženja: 1) Davorin Jenko: Ustaj, rajo!, 2) Zajc: Jugoslovenske davorije, 3) Nedved: Domovina, mili kraj, 4) Hladaček: Jugoslovenska budnica, 5) Horejšek: Srpske narodne pesme, 6) Jenko: Hajd u vojnu! Samo godinu dana kasnije (1877), kad je Rusija zaratila s Turskom, Srbija je opet uz nju. I opet se širi bujica patriotskih stihova i "ratobornih" melodija. Toga je bilo i drugde, i u boljoj formi. Verdijevim melodijama, poletnim i snažnim, pripisuje se deo zasluge što je došlo do ujedinjenja Italije. To, naravno, već nije ona "prigodna" i "primenjena" muzika, koje je bilo na sve strane i koja se uslužno nudila i levima i desnima, i naprednima i nazadnima, u vidu marševa, paradnih, ubojnih i posmrtnih, patriotskih i masovnih potpurija i melodija. Takva je "muzika" služila svakom, svemu i svačemu, sem — muzičkoj umetnosti. Ali je bilo i drugih, "boljih" vidova te "prigodne", "aplicirane" muzike. Vek prosperiteta građanske klase i društvenog života "zadovoljenih i zadovoljnih" bogato iskorišćuje tu "praktičnu" muziku u njenim razvijenijim i vedrijim oblicima. Za revanš, i muzička umetnost obilato se koristi novim mogućnostima zahvaljujući opštem tehničkom razvitku, koji podstiče usavršavanje starih i fabrikaciju novih instrumenata kakve Betovenov orkestar nije poznavao.

Posle klasika, evropska muzika devetnaestog veka na prostoru Nemačke, Italije, Francuske prvenstveno, dostiže svoje vrhunce u delima što su ih dali Veber (1787—1826), Vagner (1813—1883), Verdi (1813—1901), Berlioz (1803—1869), Bize (1838—1875), Sezar Frank (1822—1890), Rihard Štraus (1864—1949).

Ono, međutim, što je u tom veku, u oblasti muzičke umetnosti, za nas od naročitog značaja u muzičkoj kulturi, to je činjenica da se u devetnaestom veku budi i razvija muzička umetnost slavenskih naroda. Da pomenemo samo protagoniste: Glinka (1804—1857), Šopen (1810—1849), Monjuško (1820—1872), Borodin (1833—1887), Musorgski (1839—1881), Rimski-Korsakov (1844—1908), Čajkovski (1840—1893), Smetana (1824—1884), Dvoržak (1841—1904), Janaček (1854—1928). Neka se pribroji ovamo i naš Lisinski (1819—1854), pa i skromni naš Kornelije Stanković (1831—1865).

Ovih nekoliko imena, uz brojna imena drugih manje ili više značajnih muzičara, predstavljaju epohu slavenske muzike u prošlom veku. U razvitku opšteg, internacionalnog muzičkog stvaralaštva time su otvorene brojne nove kapitole. Kada — čuvajući pažljivo sve potrebne proporcije — uporedimo ambijent u balkanskoj izdvojenosti, u kojem se, u prvom deceniju druge polovine prošloga veka, rodio naš značajni muzičar i kompozitor o kome smo ušli u razgovor, prosvećenom čitaocu, nadamo se, biće jasno koliko je naše zakašnjenje, ali i koliko je naše dostignuće. Naš je zadatak da objasnimo šta je i koliko je tom dostignuću doprinelo Mokranjčevo delo i njegova delatnost u savremenom muzičkom životu kome je pripadao i da utvrdimo šta se tom delu i delatnosti duguje za uokvirenje naše umetnosti u opštu sliku muzičkog razvoja. Da li se i koliko s naše strane prinelo bogatstvu opšteg izražajnog, svakom razumljivog jezika, kojim, u bezbrojnim idiomima, govori muzika sveta. Tako ćemo, uprošćeno, moći možda da izložimo oceni postavku: da je Mokranjac svojim delom i faktom, i svojom delatnošću kao demonstracijom, uprkos skromnosti mere i srazmere, prvi kod nas uspeo da unese naš individualni, osobeni, a svakom svagde u svetu — pod pretpostavkom da se učini opšte pristupačnim — razumljivi idiom u evropske i svetske relacije u muzičkoj umetnosti.

U našem kulturnom prostoru — možemo to reći bez ustručavanja — moderna srpska muzika začinje od Stevana Mokranjca. Izgleda to čudno, zar ne? Poneko će se, nesumnjivo, spotaknuti o reč "moderna muzika"; zatražiće možda preciznije objašnjenje "modernizma" u umetnosti. Modernizma je bilo u svim vremenima u kojima se zbiljski htelo i stvaralo nešto novo. "Prednjaci" su uvek bili modernisti kad su se otvarale nove perspektive. Ne oni koji su sebe tako nazivali, nego oni koji su stvarno svetleli napred i osvetljavali nov put drugima iza sebe. Modernizma je bilo u značenju slobodnog, novog, "drugačijeg" shvatanja u umetnosti, izraženog, pre svega, hrabrom i hrabrijom misaonošću, apriornim neuslovljavanjem, upornim traženjem novih oblika što će se izvući, izliti, iskristalisati iz elemenata materije kojom se služi. I iznova, uvek iznova, da je otkriva i pronalazi, da je preobražava. Pojava je to koju znamo otkako znamo za materijalne oblike umetničke što ih je stvarao čovek. U opštem obuhvatanju, kao i, suženo, u relativnom kulturnom prostoru.

Tu hrabriju misaonost nalazimo i u poslu što ga je, u našem prostoru, obavio Stevan Mokranjac. U malim, čisto vokalnim muzičkim oblicima, začetim na inspiraciji njegovoj, ličnoj, ponesenoj, međutim, sa nekog opšteg izvora, neoznačenog, kome, na dnu, izvire opet inspiracija bezimena, neoličena, ali vitalna i rasplodna. Zar u tome treba gledati i videti neku neobičnost? Nisu li nam, istim i sličnim putevima, učinjena i data već tolika objavljenja? I zar je potrebno, kao za ljubav jednom paradoksu — u poslednjoj desetini prošlog i u prvoj ovog, dvadesetog veka, dok je blistava, zasenjujuća svetlost koju je, svetu na vidiku, rasipala muzička umetnost u društvenoj funkciji i razvitku umetničke kulture, i u vatrometu velikih imena njenih predstavnika, pravaca, epoha, strujanja — zar je potrebno ukazati na jedan puteljak, skoro bismo rekli seoski puteljak, u ovoj našoj, neosporno vitalnoj ali zaostaloj i zaobiđenoj balkanskoj oazi, i dokazivati da se i tu zbivalo nešto od opšteg značaja u oblasti muzike?

Život Mokranjčev i njegovo delo organski su vezani sa životom naroda iz koga je ponikao. Sve je došlo "u pravi čas" i "po istorijskoj nuždi". Kvalitet onoga što je ovaj skromni majstor uneo u muziku doprineo je duhovnom saživljavanju našem s duhovnošću opštom. Daleko od šablone i upereno protiv šablone, Mokranjčevo delo je izniklo na plodnom, neiscrpenom tlu našega smisla za spiritualizaciju. Izbijanje nekih tamo dubokih žila u našim plemenitijim instinktima — jer ima, i koliko, i onih drugih, strahovito grubih, što nas još uvek drmusaju kao malarija — potvrđuje, u svoj svojoj jednostavnosti, osobenu zakonitost u nastajanju i oblikovanju i dubok smisao za red u postupku kojim se ostvaruje muzička misao, njen izražaj i ispoljava njena snaga. U oblicima skoro primitivnim, ali utoliko jasnijim i ubedljivijim.

Priznaćemo: sve što je taj umni čovek i umetnik dao duhovnosti našoj i našoj muzici nije možda ništa drugo i ništa više od jedne instinktivne, duboke slutnje, izvanredno čvrste i, baš zbog toga, presudno važne za nas. Za našu umetnost zvučnu. I ako i kada ta umetnost, u opštoj, bude značila i brojala, brojaće i značiće i njegovo, ma koliko skromno, pošteno umetničko delo. Jer, ono je garant jedne druge, i duge, procedure: kako se sveža i široka primitiva zvučnog i poetskog stvaralaštva — simbiozom izvanrednih lirskih elemenata, u onom što je njen sublimni ekstrakt, baš kao i toliki sokovi u prirodi koji uslovljavaju život — pretače u misao i oblik čiste, makar i vrlo rafinirane, sveobuhvatne izražajnosti.

Rekli smo: Mokranjac je umetnik malih, vokalnih oblika. Nema sumnje da to — što nije ulazio u ozbiljno ogledanje u većim, samostalnim instrumentalnim formama — proizilazi iz njegove jasne svesti i osećanja tačnog graničenja u sopstvenoj stvaralačkoj moći. Ta jasna svest mu, uz to, ukazuje na realne uslove u sklopu društvenom kome pripada i koji ga okružuje, vezuje i obavezuje. To ga je upućivalo, sasvim objektivno, na ciljeve realno ostvarljive; bez toga, ni za druge, za one koji su dolazili za njim, ne bi bilo daljega puta.

Petar Konjović

STEVAN MOKRANJAC

Mnoge muzičke škole i pevačka društva u Srbiji nose ime Stevana Stojanovića Mokranjca...

Mokranj je rodno mesto oca Stevana Stojanovića, a ime Mokranjac počinje da ga koristi za vreme studija u Beogradu (od 1875). Danas Mokranjac ide ispred njegovog rođenog imena Stevan Stojanović. Rođen u bogatoj trgovačkoj porodici u Negotinu, Mokranjac je gotovo ceo svoj vek proveo "sastavljajući kraj s krajem". Zbog neizmirenih dugova prilikom dograđivanja sprata na hotelu Evropa, koji je posedovala njegova porodica, imanje je rasprodato, a Mokranjcu stižu u vojsku tri dukata kao preostalo nasleđe. Popio ih je sa drugovima za jednu noć, kažu, i fotografisao se za uspomenu. Po povratku u Beograd prima pomoć od Beogradskog pevačkog društva.

Kompozitor, sakupljač srpskih, makedonskih, bugarskih, "stranijeh" narodnih pesama, sam odličan pevač, horovođa nekoliko pevačkih društava i osnivač mnogih srpskih muzičkih insritucija, Mokranjac je bio samouk na violini. U drugom razredu gimnazije dobio je violinu i po sluhu je svirao narodne pesme i igre koje bi čuo. Kada je potom kod beogradskog učitelza Reša počeo da uči violinu, brzo je odustao jer se ovome nije dopalo Mokranjčevo sviranje koje je bilo "isuviše ciganjsko". Ali od Reša i gospodina Cimbrića, kod koga je učio pevanje, naučio je note i vrlo brzo počeo da prepisuje i proučava partiture horova. Sastavljajući melodije, zaboravljao je da ide u školu i, iako dobar đak, morao je da napusti šesti razred gimnazije. Završio ga je godinu dana kasnije, a tad je postao i redovni član Beogradskog pevačkog društva, kao jedini gimnazijalac. Po završetku gimnazije upisuje se na Filozofski fakultet, na prirodno-matematički smer.

Beogradsko pevačko društvo, međutim, 1879. godine šalje ga na studije muzike u Minhen. Učio je kod profesora Saksa i Rajnbergera, ali nije završio studije. Po povratku, radi kao horovođa društva Kornelije Stanković i komponuje Prvo opelo i Prvu rukovet, koju Kornelije izvodi u proleće 1884. u Narodnom pozorištu, na dobrotvornom koncertu. Iste godine Mokranjac komponuje Drugu rukovet za mešoviti hor i solo. Posle nastupa mešovitog hora Kornelije, osnovanog te jeseni, u Sabornoj crkvi, Mokranjac dobija ponudu da nastavi muzičke studije u Rimu. Iz Rima, po odobrenju ministra prosvete, odlazi u Lajpcig, gde studira kompoziciju kod profesora Jadasona i Rajneka. Po povratku u Beograd postaje profesor muzike u Prvoj beogradskoj gimnaziji i horovođa Beogradskog pevačkog društva. To će ostati do smrti 1914. godine.

Kao horovođa Beogradskog pevačkog društva, Mokranjac predlaže da se u Narodnom pozorištu izvede Veliki istorijski srpski koncert, gde će biti zastupljeni svi srpski kompozitori po istorijskom redosledu. Umesto 1889, koncert je izveden tek prilikom obeležavanja pedeset godina rada Beogradskog pevačkog društva 1905.

Mokranjac nije bio čovek jednog zadatka. Komponovanje, pedagoški rad i vođenje hora nisu bili dovoljni. Sa svojim prijateljima Stevom Šramom, Ferdinandom Melherom i Jovanom Svobodom on 1889. osniva Gudački kvartet, koji je delovao do 1893. i imao po šest koncerata u sezoni. U dokumentu koji je tada nastao stoji da gudački kvartet ima zadatak "da izvođenjem klasične i slovenske muzike priređuje koncerte, te da širi muzikalni ukus u prestolničke publike i time da popuni prazninu koja se odavna oseća. Svaki član obavezuje se i daje poštenu reč, da će svim silama nastati da taj uzvišeni cilj koristi, da od svoje strane ne požali truda, da uredno na probe dolazi, i da svoju partiju savesno študira, kako bi kvartet stajao na visini na kojoj stoji podobna udruženja po drugim srećnijim varošima".

Posebno slavne trenutke doživeo je Mokranjac u svom rodnom Negotinu, prilikom otkrivanja spomenika Hajduk Veljku, drugog dana Duhova 1892. godine. Beogradsko pevačko društvo nastupilo je u crkvi i prilikom osvećenja spomenika i u pozorištu negotinskom. "Mokranjčeva je slava večeras krunisana najnovijim radom njegovim — poslednjom rukoveti u koncertnom programu. To su narodne pesme o Hajduk Veljku od kojih je prva Knjigu piše Mula-paša a poslednja Bolan mi leži Kara-Mustafa — zapisao je u putnim beleškama Sreta Stojković. Publika je dugim aplauzom naterala Društvo i Mokranjca da ponovo izađu na pozornicu i "...tada kad se zavesa ponovo diže, kad Mokranjac stade pred pevače da otpočne dirigovanje, nastade jedno prijatno iznenađenje. Pred horovođu istupi moj prijatelj D. J. i ...on okiti Mokranjca Svetosavskom srebrnom medaljom. Trenutak je bio dirljiv. Mokranjac je, zbilja, i zaslužio ovo lepo odlikovanje. I publika je taj čin oduševljeno primila pozdravljajući ga: Živeo! Slava Mokranjcu!..." — piše gospodin Stojković.

Prve Mokranjčeve crkvene pesme nastale su za crkveno pevačko društvo Kornelije, koje je nastupalo u Sabornoj crkvi. Mokranjac je bio uporedo horovođa Beogradskog pevačkog društva i Kornelija od 1892. godine i komponovao je za njih svoju Liturgiju i O svetlim praznicima. Kako su nastajale Roždestvo tvoje, Akatist i Plač matere Božje, pričao je jedan od pevača Kornelija. "Iako je sam Mokranjac bio odličan pevač, ipak je propitivao pojedine od nas kako se peva pojedina crkvena arija... U to doba komponovao je za svaki praznik po nešto što je bilo potrebno. Tako na primer: Jelici, Krestu tvojemu, pa onda Opelo, Njest svjat, Dusi i duši, a docnije i veliko So svjatimi, na kome se mnogo mučio i svaki čas ga prepravljao, tako da smo se mi ljutili, jer taman naučimo jedno, on ga popravi".

Te 1892. godine Mokranjac je upoznao i Mariju Micu Predić, svoju buduću suprugu. Njoj je posvećena Peta rukovet, izvedena prvo pred kraljem, a potom u Dubrovniku i na Cetinju. To putovanje u Dubrovnik, upriličeno povodom podizanja spomenika Ivanu Gunduliću, bilo je presudno za Micu i Stevana Mokranjca. U svojim sećanjima ona piše: "... Peta (rukovet) me zanosi i priča o mom prvom poznanstvu sa tobom, o našoj ljubavi kad sam pevala ono "Ja ću tebi ljuba biti", a ti si me netremice gledao i to je bilo moje priznanje i odgovor koji si ti razumeo... Steva je posle tog puta dolazio češće, doneo je violinu, pa smo svirali zajedno, a i on je pevao".

Posle puta u Dubrovnik, Beogradsko pevačko društvo nastupa u Solunu, Skoplju, Budimu, Pešti, Sofiji, Carigradu, Nemačkoj i Rusiji. I uvek Mokranjac ima na repertoaru spremljene pesme svog podneblja i dobija izvrsne kritike ne samo od ljubitelja muzike, nego i od najvećih dostojanstvenika — kneževa, careva, kraljeva, sultana.

Sa Stašom Biničkim i Cvetkom Manojlovićem, Mokranjac 1899. osniva Srpsku muzičku školu i postaje njen direktor. Posle teškog napada žuči i operacije u Beču, Mokranjac 1901. postaje nastavnik pevanja u Bogosloviji Svetog Save. Na obe ove dužnosti, pored vođenja hora u Beogdskom pevačkom društvu, Mokranjac je ostao do smrti. Sa štampanjem sabranih ili komponovanih pesama, Mokranjac nije imao sreće. Baš zahvaljujući Bogosloviji štampan je Osmoglasnik u kome je zabeleženo celokupno pevanje Srpske pravoslavne crkve, koje beležio od 1897. Strano pjenije nalazilo se u kasi Mitropolije. Prilikom evakuacije, u Prvom svetskom ratu, nošeno je do manastira Studenice, odakle mu se gubi trag. Za sve godine pedagoškog rada, Mokranjac nije uspeo da štampa udžbenik, nego je sam svojim đacima prepisivao melodije i vežbe i donosio na čas. Kosta Manojlović, njegov đak, to ovako opisuje: "I fakat da nam on uoči nedelje i praznika donese, njegovom rukom napisane i njegovim noćnim bdenjem ispresovane note učinio je, da smo ga, nas nekolicina zamolili za dozvolu: da mi note ubuduće pišemo i prepisujemo...". A kao član Beogradskog pevačkog društva, Manojlović beleži: "Sama pojava Mokranjčeva pred nama na koncertu ili crkvi, ulivala nam je veru u duboku ozbiljnost, i mi smo tada pevali uvereni da pevamo najbolje što možemo...".

Iako smrvljen bolešću i očajanjem što mora da se povuče u Skoplje, jer je Prvi svetski rat već počeo, Mokranjac je radio do poslednjeg daha. Kažu da su mu i u vozu ka Skoplju, zasijale oči kad bi čuo kakvu cigansku družinu da svira. Dok je boravio u Skoplju, na pitanje prijatelja kako je, odgovarao bi "Eto, radim šesnaestu rukovet!" O tim poslednjim Mokranjčevim danima Mica Mokranjac piše vrlo detaljno. Poslednju pesmu Zimski dan, po tekstu Jove Zmaja, napisao je tri dana pred smrt. "Vidim tu pesmu i pomislim — Bože, da li je bio svestan i predosećao kraj? Čitajući tu pesmu, verujem da jeste" — piše Mica Mokranjac.

Svake godine u avgustu, u Negotinu se održavaju Mokranjčevi dani koji okupljaju muzikologe i horove iz cele zemlje. I kao što je Mokranjac za gostovanje Beogadskog pevačkog društva birao kompozicije ili kompozitore zemlje u kojoj se nastupa, tako danas ugledni svetski horovi, kada žele da se oduže našoj publici, izvedu neku od Mokranjčevih Rukoveti.

Svetlana Jajić

POSLEDNJA SUZA MOKRANJČEVA


Na taljigama od Beograda do Skoilja, kroz onoliku gungulu izbezumljenog naroda, bila je to suluda ideja, i s pravom joj se njen Steva suprotstavljao — tek sada do kraja jasno uviđa gospođa Mica dok joj muž, evo, zasvagda sklapa oči na rukama Nušićevim. Ako je pred neprijateljskim bajonetima već moralo prestonicu napustiti, nije trebalo bolesnog starca, kome se, izgleda, otkačila neka žička u glavi, truckati čak do Dušanovog mosta na Vardaru, ali Ben-Akiba je bio uporan: u Skoplju će Mokranjac biti u sigurnosti i moći će da, na miru, završi i tu svoju poslednju "Rukovet" do koje mu je veoma stalo. Jao, bolje da su ih Austrijanci poklali usred Beograda, manje bi muke bilo! Kad se samo seti one gužve, onog krkljanca, na Slaviji: jedva su se probili. Sve je bilo zakrčeno od uzavrelog naroda, žena i nejači, u toj bežaniji bezglavoj, u tom metežu: od dece u kolevkama pa do krkavih starica s dušom u nosu, koje su jedva uspevale da se sklone u stranu kako ne bi bile pregažene. Sve je to besomučno hrlilo na jug i nije marilo jedno za drugo: u spasavanju života ljudi su veoma grubi i bezobzirni, nesaosećajni — svako samo sebe gleda. Takva je to panika bila, takav haos, lom, čitava rulja ona izbeglička, da je to prosto ličilo na nešto nezamislivo, na ružan, košmaran san iz kojeg se čovek teško budi — svi su bili u agoniji.

A Nušić ih je dočekao raširenih ruku, izgrlio i izljubio Stevu, onako polumrtvog, i počeo da mu peva, kroz suze radosnice: "More, sokol pije voda na Vardarot ..." A i Steva je živnuo kad je čuo pesmu. Činjaše se da dolazi k sebi, jer je — gledajući u poznate mu brkove — upitao: "A gde smo mi ovo?!" Tako je kod Stalaća pitao više puta: "Mico, gde smo mi ovo?"

"Kod Stalaća, Stevo" — rekla je podižući mu glavu na nešto meko.

"Šta ćemo mi kod Stalaća?!"

"Bežimo, Stevo, bežimo, valjda vidiš. U zbegu smo."

"Šta hoće taj Mehmed opet?!"

"Jao, Stevice, Švabe nas jure, a ne Turci. Stavi ovu tableticu pod jezik i ćuti, molim te."

"A refren je tu: Cojle-Manojle" — reče Mokranjac.

"Mikrointervali nisu toliko važni. Ipak, daj mi olovku, Mico..."

Uporno pokušava da ustane, pašće iz kola! Za sve vreme mora da ga pridržava i ubeđuje se s njim: umreće joj u putu! Kad je znala u kakvom je stanju, nije ni trebalo da kreće s njim. Na ovu Golgotu!

Doduše, bio je Mokranjac u putu miran i poslušan kao dete, ali na momente se upne iz petnih žila da ustane, digne ruku i počne da diruguje.

"Jao, Stevo, čoveče, nije trebalo da progutaš tableticu!"

On opet:

"A gde smo mi ovo, Mico?"

"Kod Stalaća, Stevo, kod Stalaća."

Na to on otvori oči i potraži njene, a usne mu zadrhtaše:

"Vadili su jabuku od zlata
iz Morave dok proleća jezde,
cvetale su trešnje oko vrata
divnoj ljubi vojvode Prijezde."

Ona se začudi otkud njemu to, pa ga i upita, no on samo promrsi: "Cojle-Manojle" i potonu opet kao u neki dremež, polusan. Malo posle izusti tiho iz te letargije: "Rodiće se, zasigurno će se roditi..."

Neće ništa više da ga pita, da ga zamara. Toliko je bilo tog njegovog buncanja i bulažnjenja u putu, da je ona sve više uviđala da mu se život bliži kraju. Samo da ne padne u komu dok stignu do lekara.

Bože, nije ni znala kako je to Skoplje daleko, kako nam je domovina prostrana. Koliko njiva, livada, bašti, vinograda, voćnjaka, šumaraka od Avale do Kajmakčalana! Koliko lepote božje pod kapom nebeskom! Nije ni čudo što se Bugari lakome za Moravu, zelenu dolamu ...

Seća se Mica da je jednom rekla svom Stevi, kad su još mladi bili i kad joj je on, držećije u krilu, pevušio na uho nešto setno, narodno:

"Kako su nam pesme žalne!"

Mirno joj je odgovorio:

"Pa, Srbija je zemlja gde se pesmom plače, gde se suzom peva."

I, evo, on sad, umirući, nešto šapće, nešto mrmlja, pa ne znaš da li on to plače ili peva. Razabiraju samo, i Nušić i ona, sa usana Mokranjčevih:

"Ja popej ..."

I poče Mica da mu pevuši, vidi da umire. To je njenom Stevi bila najomiljenija pesma, otkako mu ju je Šanko, uz ćemane, otpevao jednom u Negotinu, no nije stigao da je harmonizuje za horsko pevanje.

A Nušić, potresen, spusti glavu Mokranjčevu na uzglavlje, pa i on prihvati:

"Ja popej, Velo Velkova,
iz jedno grlo dva glasa ..."

Gledaju poslednju suzu Mokranjčevu, pa se i međusobno pogledaše i još jače zapevaše, zaridaše ...

Ljubiša Rajković Koželjac

Izvor;riznicasrpska.net