Brojim do jedan



„Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi...“ Uz Zlatnu nagradu koju je dobio na festivalu Zlatni Orfej u Bugarskoj, 1986. godine stigla je i ljubav s Vasjom, režiserkom bugarske nacionalne televizije.



Trebalo je da s njim snimi nekoliko pesama za TV, a oni su se spojili za sva vremena:
– Eto, i na taj festival su me slučajno pozvali. Sve je zapisano u zvezdama, mi samo idemo utvrđenim stazama i čekamo da se zapisano dogodi. Sećam se svoje prve ljubavi, imao sam šest i po godina kada sam se zaljubio. Zvala se Viktorija, zatelebao sam se kao tetreb, a i ljubili smo se. Pošto ta ljubav nije uspela, završena je tragično po mene, sve do šesnaeste godine nisam se zaljubljivao. Ali ni tada mi nije išlo.



-Najuspešnije je bilo zaljubljivanje u moju suprugu Vasju i ono traje decenijama. Ona je imala sve što druge žene pre nje nisu imale, osetili smo da će to biti dobro i da će uspeti. Ja sam pričao srpski, ona bugarski, sad pričamo šareno. Hteo sam da prestanem da pevam da bismo bili zajedno, ali smo to rešili tako što smo planirali svoje obaveze i stalno bili zajedno, putovali, menjali ambijente. Deset godina smo se poznavali pre nego što smo se venčali. I danas smo zajedno, nekad me malo iznervira, ali ja nju nerviram više. Ipak, moja reč je poslednja u kući, kažem: „Da, draga“ i kraj. Bugari su mirniji, razumniji, imaju emocija, ali prvo izbroje do deset, a ja brojim do jedan, i to vrlo brzo. Neuspešni ljudi imaju probleme i u braku i u društvu. Moja supruga je ugledan režiser, ja sam umereno ugledan, i tamo i ovde.


„Svako jutro ostavlja nam trag u kosi“, još je jedan stih iz „Odiseje“ koji se u životu Lea potvrdio sa užasnim saznanjem da na glasnim žicama ima uznapredovali kancer:
– Zdravlje me je dobro služilo sve do 2000. godine, kada na novogodišnjem slavlju na Trgu u Budvi sa Zdravkom Čolićem glas nije hteo da izađe iz mog grla. Prvi i jedini put pevao sam na plejbek. Pola godine obigravao sam oko lekara, ali nisu ništa pronašli, sve dok nisam naleteo na dr Dušana Obradovića, koji je postavio tačnu dijagnozu. Stresiralo me je kada mi je rekao da odmah moram na sto, ali se moja supruga mnogo više potresla. Sedam milimetara mojih glasnica pojeo je rak. Godinu dana posle operacije nisam mogao da pevam, samo sam govorio. Sada držim koncert dva sata, u mojim godinama to je podvig.



-Kažu mi da sam mogao mnogo više da uradim u karijeri, a ja mislim da sam uradio koliko treba. Ne volim da preterujem s radom, nisam alav, gramziv, ne želim da zaradim milione, živim najnormalnije, čitam knjige, počasni sam član biblioteke, što zaradimo, potrošimo na putovanja. Ne ljutim se na život, rođen sam pod srećnom zvezdom, ne bih sreo Vasju da nisam srećan. Ona kaže da sam večerao sa Gospodom Bogom. Od budućnosti želim jedino zdravlje i ljubav. Volim da pevam, to je talenat koji mi je priroda podarila, ako nekog ne obraduješ njime, šta će ti onda? Srećan sam što ima ljudi koje mogu da obradujem svojim pesmama, i to publika oseća, meni to nije poslovna obaveza zbog honorara. Desilo mi se samo jednom da sam bio neraspoložen i pevao bez ikakvih emocija, pa je i aplauz bio takav.


Odiseja i njena odiseja


Neodvojiva od imena Lea Martina je pesma „Odiseja“, koja je takođe imala svoju odiseju.
– Na Opatijskom festivalu birala se pesma za takmičenje na Evroviziji, tražio sam da „Odiseju“ otpevam na engleskom jeziku jer sam je tako i u inostranstvu snimio. Međutim, odbili su. Nisu shvatali moju poruku da ne treba da se plasira jezik nego muzika, pa i Andrića u svetu čitaju na engleskom, navodio sam muzičke primere, ali nije vredelo. Podigla se velika prašina jer nisam otišao na festival, pesmu je otpevao odličan pevač Dalibor Brun i zauzeo deseto mesto. Kasnije, u mom izvođenju, pesma je postala vanvremenski hit i prodata je u tiražu od 100.000. Sada mogu i deset puta da je otpevam na koncertu, ljudi će je isto slušati.