Tema: Djordje David - Biografija

Đorđe David


Rođendan:05. 11. 1964.

Porodica:devojka Ana

Karijera:
serije „Doktorka na selu” i „Vuk Karadžić”, filmovi „Groznica ljubavi”, „Šmeker”, „Tamna strana sunca”, bendovi „Generacija 5”, „Fuzzbox”, „Gang”, „Death saw”, više uloga u teatru i nekoliko muzičkih i pozorišnih nagrada, među kojima i ona na Beogradskom proleću

Zanimanje:pevač


Jedan od najmoćnijih glasova na našoj sceni uvek je bio u drugom planu, a za to je uglavnom krivio svoju nezgodnu narav i menadžere koji ne žive od rokenrola već od prodaje drvne građe. Prekretnica u njegovom životu bilo je to što je prisustvovao pogibiji oca, pa se, umesto za pravo, medicinu ili bankarstvo, opredelio za to da bude srećan


Kada ga vidi kako uz jak gitarski zvuk ulazi u kafe „Čorba” dok se duga plava kosa vijori za njim, čovek nikad ne bi rekao da je stvaran lik s više nego teškom biografijom. Izdepiliran, istetoviran, šamponiran i apsolutno spreman za intervju, pre nalikuje nekom napaljenom devetnaestogodišnjaku nego četrdesetsedmogodišnjem hardrokeru. Pije guaranu, ali se čini pre da bi on guarani mogao da doda malo energije. Nikad, ali nikad niko ne bi rekao da je ovaj doterani ljubitelj hevi metala imao hrabrosti da golim rukama (doduše, ima idealne mačo mere, dva metra i sto kila) zaustavi pljačkaša radnje na Bulevaru despota Stefana koji je imao pištolj. Međutim, ako posmatrač odbaci predrasude, vidi pred sobom jednu sasvim originalnu pojavu.



Dnevnik poniženja
Već dvadeset godina neprestano je tu, na sceni, ali nekako u drugom planu. Ima sve predispozicije za superstara: od jednog od najmoćnijih glasova koji su se ikad čuli kod nas, preko visine od dva metra, brojnih tetovaža, uočljivog scenskog šarma izbrušenog na glumačkoj akademiji, pa sve do upečatljivih detalja iz biografije među kojima se mogu naći iskustva s teškom drogom, ali i betmenovsko hvatanje i savladavanje pljačkaša prodavnice nasred ulice. Ipak, nikad nije postao superstar. Igrao je u šest filmova i više pozorišnih predstava i nije postao glumačka zvezda, svirao je u četiri ili pet bendova i nastupao solo, nikad nije postao rok star. U čemu je stvar?


— Nalazio sam razne razloge za to, od toga što nemam konotaciju stare Jugoslavije, što u Srbiji ljudi ne praštaju multitalente, jer kod mene su tu gluma, muzika i slikarstvo, pa do toga što imam preku narav, što sam nepristupačan, ali to su u stvari sve opravdanja. Problem su mi bili ljudi u Srbiji, oni s kojima sarađuješ, s kojima si u kontaktu. Ne mogu da radim s menadžerima koji ne samo što nisu fokusirani na jednu vrstu muzike, već rade i narodnjake i rokere i hiphopere i sve živo, već su u poslednje vreme počeli i da prodaju kola, drvnu građu, eksere ili prašak. Te stvari unižavaju ovu vrstu profesije. Nikad u životu ni za kakvu uslugu nikom nisam tražio deset posto, a kad bi meni neko ponudio deset posto za uslugu, istog trenutka sam prekidao svaki kontakt s tom osobom. Ali zato napušim sve prijatelje koji me zovu na nešto što se ne plaća, a na ono što se plaća ne, između ostalog i zbog toga što ja njih zovem isključivo kad se plaća. Umem da budem izuzetno iskren u takvim razgovorima, a istina, izgleda, najviše boli. I eto, tako sam postao osoba za izbegavanje.



Smrt oca



Potekao je iz jake porodice veoma visokog staleža, pre svega po obrazovanju: bankari, lekari, pravnici... Reklo bi se da je nemoguće da neko s takvim pedigreom krene drugim putem, što su u ovom slučaju gluma, muzika, slikarstvo. Ali, preokret je kod Đorđa izazvan dramatičnim događajem na prelasku iz detinjstva u mladost:


— To se desilo kad sam imao četrnaest godina i jedanaest meseci. Bio sam s ocem u kolima kad smo doživeli saobraćajnu nesreću ovde kod Gazele. Moj otac je umro dva dana posle sudara, a meni bukvalno dlaka s glave nije falila. On je bio visoki zvaničnik SFRJ, tvorac male privrede, i sve to što se desilo bilo je, u stvari, jedno fantastično izrežirano političko ubistvo. Meni niko do dana današnjeg nije objasnio zašto je to moralo da ide tim putem, ali to je organizovao čovek koji je takođe bio visoki politički zvaničnik, koji je danas isto dva metra pod zemljom. Po sistemu „ko se mača lati, od mača će i poginuti”, vrlo brutalno je završio devedesetih godina, od strane tadašnje vlasti. Tu je negde pravda, što se moje porodice tiče, zadovoljena. Praktično, od tog trenutka verujem da je pravda uvek dostižna, samo je važno biti strpljiv jer, kako se kaže, hitar sreću preskočio. E, u tom trenutku sam iz bunta rešio da budem slobodan, pa koliko god to da me košta: da radim ono što volim celim svojim bićem i da budem srećan. A ako dođe i novac, to je plus u celoj toj priči. Mislim da je to eliksir psihičke stabilnosti.



Okrznut drogom

Majka, naravno, nije mogla gledati blagonaklono na taj njegov izbor.


— Ona me je stravično kritikovala. I dan-danas kaže: „Moja najveća kazna je što je moje dete, za koje sam se jedva u životu izborila, odlučilo da bude klovn.” Međutim, to je jedina rokenrol mama u pravom smislu te reči posle mame pokojnog Preleta. Ona je svaki svoj dinar, bilo da je reč o plati, ušteđevini ili penziji, upotrebila da meni obezbedi, barem u okviru tih 90 kvadrata u kojima živimo, topli dom, pun frižider i plaćene račune, što je danas u Srbiji privilegija ravna sedmici na lotou. I lako je meni da se bavim rokenrolom kad imam tako jaka leđa, ne predsednika države, tajkuna ili nekog velikog sponzora. Majka je za mene, pa samim tim i za bendove koji su sa mnom radili, i sponzor i kuvarica, i žena koja teši, i daje inspiraciju i snagu da se najteži trenuci izdrže. A to što stalno kritikuje, to joj je valjda u krvi. Bila je sportista ceo život i vrlo je beskrupulozna u kritikama.


Imala je majka i te kako zašto da ga kritikuje jer je osim sa svojim životnim putem eksperimentisao i s narkoticima.


— Na veliku sreću, svoju avanturu sa teškim drogama imao sam u vreme kad to još uvek može da ne ostavi neke ozbiljne posledice na telo i um čoveka, a to je bilo nešto posle gubitka oca. Organizam je tada mlad, može da se obnovi, a i interesuje te mnogo stvari, pa imaš i neku mogućnost da izađeš iz toga. Što je čovek stariji, podložniji je zavisnosti. Zato mi je potpuno beslovesno videti čoveka koji sa dvadeset pet godina počinje da se drogira. Njemu povratka uglavnom nema. Mislim da su to ljudi koji su promašili temu. Ali najcrnje mi je što sam saznao da su neki ljudi koji su ozbiljni političari na teškim drogama. Sudbine velikog broja ljudi su u njihovim rukama, a oni koriste narkotike. Ne mogu to da shvatim. Ne podržavam, ali mogu da skapiram glumca, muzičara, umetnika koji to radi, ali ovo ne mogu čak ni ako je iz zezanja. Ispade rokenrol najčistiji po tom pitanju... Zato mislim da klinci ne smeju da izgube nadu i da prestanu da se bore. Da bih im pomogao sa svoje strane, kad idem sa svojim bendom po malim gradovima u Srbiji, uvek tražim od organizatora da na našoj sjajnoj bini, sa našim profi ozvučenjem i fenomenalnom rasvetom, nastupi još nekoliko lokalnih bendova koji imaju autorske pesme, da osete to na pravoj sceni, da osete za šta se bore i da će u tome uspeti. Evo, sad 2. decembra sviramo u Trsteniku, 10. decembra u Doljevcu kod Niša — nabraja Đorđe, a čovek ne može da se ne zapita kako sa 47 godina ima energije za sve to.

Gde ste, žene

Detinjstvo svakog od nas u velikoj meri odredi kao ličnost, a Đorđa je naučilo da se ništa ne dobija za džabe i da se lična sreća zato kuje golim rukama.


— Rođen sam na carski rez 5. novembra 1964. u Zemunu, Srbija, SFRJ. Nije bilo komplikacija, već sam bio težak pet kilograma i sedamsto grama. Bio sam srećna beba, dojen do treće godine, i s takvim uvodom u život bilo je jasno da ću postati specijalan tip idiota kad odrastem. Mada, još nisam odrastao. U vrtiću i osnovnoj školi bio sam poznat po velikim ušima, debljini, „tuta” frizuri i pokušavao sam da se udvaram devojčicama noseći im torbu do kuće. Nije uspevalo.
Mali debeli uške? A sada gorostasni metroseksualac, svež iz teretane, izdepiliran, grlat i jak. Osim glasa i visine, sve je sam napravio. Uključujući i frizuru zbog koje ga zlonamerni zovu Kristl, ali ga ipak prvog uoče u gužvi.


— Mislim da se prelaz dogodio negde između osmog osnovne i prvog srednje. Tog leta sam skinuo mrak. Bio sam Titov pionir koji je mogao da letuje duž cele jadranske obale, ali sam bio i dečko s gitarom. Marion je bila Nemica iz Frankfurta, godinu dana starija od mene. Pošto sam svirao i pevao, legla je na rudu, odnosno na gitaru. Moj šok bio je još veći jer su je onako zgodnu, pa još i strankinju, obletali svi oni zgodni, preplanuli Dalmoši, a nju je zaintrigirao neki mali žgoljavi iz Beograda. Pa da, gitara je čudo. Pritom, to se desilo pod nerealno romantičnim uslovima: žalo, trideset stepeni, noć, talasi, zvezde se roje na nebu, pun mesec, bolju scenografiju mi ni Mića Tabački ne bi napravio, i ja stalno tvrdim da se ta energija bukvalno preko noći preslikala na ceo moj život, jer su odjednom devojke počele da se interesuju za mene.

Iako s ponosom ističe da je muškarac koji žene priznaje za jači, pametniji i snalažljiviji pol, te da mu nikad na kraj pameti nije bilo da ih fizički ugrozi čak ni kad su one tukle njega, svestan je da nije „lak za održavanje”.


— Nenormalno sam razmažen i poprilično sebičan. I vrlo sam toga svestan. Ali uprkos svemu tome, pošto uživam u svojoj razmaženosti i sebičnosti, i te kako sam vredan da uradim sve da bih platio cenu za to. Ne opterećujem ljude oko sebe svojim problemima ili tugom, ali radošću i dobrom energijom i te kako volim da ih opteretim.


A onda se priča o ružnom pačetu okreće u sasvim neočekivanom pravcu:


— Došle su studije glume. Bio sam na toj klasi s Anicom Dobrom, Biljanom Mašić, Goranom Radakovićem, Nebojšom Bakočevićem, Draganom Mrkić, Slobodanom Beštićem i ostalima. Međutim, što sam postajao poznatiji, to su se devojke manje interesovale za mene. Valjda se stvorila izvitoperena slika o meni, pa su krenule te priče kako sam uobražen, nadobudan, nepristupačan...


Razvrat i blud

Šest filmova, brojne uloge u teatru, nagrade na pozorišnim festivalima, mjuzikli, stalni angažman u Pozorištu na Terazijama, sve to nije bilo dovoljno da ga zadrži u glumi. Jedna od prelomnih tačaka bio je konflikt s upravnikom Pozorišta na Terazijama.

— Vasilije Marković je bio na toj funkciji, a ljudi iz pozorišta su mi ga objasnili ovako: propali pravnik koji piše pesme i ovde je došao kao školski drug Slobodana Miloševića. S njim nikako nisam mogao da se složim oko nekih stvari, pa je došlo do raskida ugovora. Međutim, ja sam u tom periodu sam sebi raku iskopao jer sam bio mnogo bestijalan kad su žene u pitanju. Uopšte nisam imao skrupula, bez obzira na to da li su u braku, u vezi s nekim mojim kolegom ili s rediteljem, jer to su te neke godine koje su u jednoj divnoj turbo-folk pesmi opevane stihovima: hej, godine mlade, hej, godine lude. Mnogi glumci mi to nikad nisu zaboravili, a oni su vremenom postali producenti, reditelji, pa čak i sponzori današnjim momcima i devojkama. To je danak mladosti, neozbiljnosti i nerazmišljanju koji sam morao da platim. Tim stvarima se više ne bavim jer sam to radio kad je bilo vreme: sa dvadeset, trideset, trideset pet godina, a ti ljudi sad te iste stvari rade sa četrdeset ili pedeset godina, i u sedamdeset posto slučajeva na ovaj ili onaj način plaćaju to. Ja sam to barem imao kao totalno čistu strast. Nešto kao rokenrol. Neki moji prijatelji zagledali bi se u devojku s kojom sam ja u tom trenutku bio u kombinaciji. Ja ih upoznam i povučem se da bi oni nakon toga s tim devojkama počeli da se zabavljaju, sa mnom prekinuli svaki odnos, i čak mi radili o glavi pokušavajući da me u poslu zaustave gde god mogu. To su maniri duhovno i telesno impotentnih muškaraca i meni je njih žao.

Na ivici propasti

Dvehiljadita je za njega po mnogo čemu bila prelomna. Ne samo zato što je počeo da se tetovira...


— Ta godina mi je bila prekretnica u životu. Sve se desilo u dva meseca: tadašnja velika ljubav me je ostavila, majka mi je operisana od raka dojke i tadašnji bend „Generacija 5” mi se zahvalio na saradnji. Mislio sam da je to to. Da je tu kraj moje snage, volje, kraj moje borbe. Oslabio sam petnaest kila, pušio po pet pakli cigareta na dan, nisam mogao da spavam, nisam mogao da jedem... Ali onda su se dva čoveka pojavila tu u mojoj blizini. Jedan je slikar Janoš Mesaroš, čiju sliku i danas imam na zidu, i moj drugar Cecko, koji je inače majstor borilačkih veština. Oni su me praktično podigli iz mrtvih. Janoš me je slikao, pravio je fotografije koje su mi bile opomena da to sebi više nikad ne dozvolim, a Cecko mi je govorio da uvek moram da nađem snagu da krenem iz početka jer u životu čovek uvek počinje iznova, koliko god imao velikih ili malih, lepih ili ružnih stvari iza sebe. Oni su me podigli iz letargije u momentu kad sam se predao. Onda se pojavio Velimir Vukadin, koji mi je finansirao album „Samo svoj” sa grupom „Fazboks”, komponovao ga je Kiki Lesendrić, i to je bio prvi put da sam pevao neki svoj tekst, to je pesma „Majko zemljo”. Naučio sam dosta iz tog perioda, i upravo zbog toga što mi je Janoš rekao da nikad više ne smem tako da se opustim, napravio sam prvu tetovažu u svom životu. Hteo sam za to da upotrebim baš jedan takav paganski običaj. Stela je nacrtala jednu ružu koja probada srce, i ja sam mislio da je to to, iako su mi ljudi već tad govorili da se niko ne zadržava samo na jednoj tetovaži. Kasnije sam upoznao Lizarda, on tetovira ceo bend, i po broju tetovaža bi se reklo da ne da se nisam opustio nego da sam prenapet.


Pametniji i jači pol

Iako je kao mlad bio opsednut ženama, već pet i po godina ne razdvaja se od jedne atraktivne brinete. Promena kursa pod stare dane?


— Nisam ja promenio kurs sa ženama. One su pametniji, jači i zreliji pol, koliko god to nama ne prijalo. Moja sadašnja devojka je jednostavno osoba koja je skapirala na koji način može da me drži. Nemam ljubomornih scena, ni jednu jedinu za pet i po godina, ne čujem pitanja tipa: gde ćeš, zašto ćeš, koliko si i s kim ostao. Tako je ona mene emotivno stavila na svoju prugu jer ja na takvu žensku osobu do sad nisam naleteo. Čak kapira i moju priču da ne verujem u brak i u potpisivanje papira. Upravo zato sam sam sa sobom došao do toga da je možda vreme za potomstvo. Mislim da sam izabrao ženu na pravi način jer nisam razmišljao samo o tome koliko je zgodna i lepa, da li ima dobru sisu ili dugu kosu, već sam ocenio da je dovoljno odgovorna da danas-sutra, ne daj bože da mi se nešto desi pošto sam stalno na točkovima, ili da se razvedemo, jer ona je mnogo mlađa od mene, pa može da nađe nekog mnogo mlađeg muškarca, bude i dobra majka. Mislim da je to najvažnije kad muškarac bira ženu.


Pošto je već rekao da u životu nema krajeva, već samo novih početaka, nije iznenađujuća ideja da osnuje porodicu. A slično misli i o svojoj karijeri:


— Borim se za rokenrol, prvi put u životu imam bend koji stoji iza mene, Aleksandar Tomi pre svega, i mislim da su to ljudi koji bez ikakvog pitanja kreću u svaku vrstu borbe. Imamo novi spot, posle nove godine počinjemo rad na novom albumu, važno je da smo probili tu magičnu cifru od sedam godina, u tom razdoblju mnogi bendovi su propali, jer u prvih sedam godina su skoro sve muke, poniženja i udarci. Mi smo zajedno već osam. Prošli smo sve dečje bolesti i uvek smo radili. Dešavalo se i da po nekoliko meseci ne razgovaramo, ali radimo zajedno. Mislim da nas u narednom periodu očekuju velike stvari...