Ima li nešto za čim Zdravko žali?


–Ja sada prepoznajem da on možda ima žal što nije ostvario karijeru i van zemlje. To da mu je žao, prepoznaje se po tome što je svestan da nema toliko mnogo pevača na svetu kao što je on. Imate pevače kojima je Bog dao dobar glas, ali je grehota što on ima i glas i pojavu koji zaslužuju veću teritoriju. Ali mi kao zemlja nismo ušli u tu svetsku diskografsku razmenu, pa da kažemo da imamo Zdravka u čitavom tom paketu. Evo, recimo, Goran Bregovć ušao je u tu razmenu i on to radi širom sveta. I to radi po najlepšim salama na svetu. E, mislim da to Zdravku treba, da on to sebi duguje. Mislim da sebi duguje „Rojal Albert hol“ u Londonu, „Karnegi hol“ u Njujorku, Sidnejsku operu... Njegova karijera zaslužuje da izabere deset najboljih sala na svetu za nastup. Jer naša dijaspora, koja Zdravka inače sluša kada on tamo ode, u najlepšu salu povešće bar još dve hiljade komšija. Naročito ako ste generacija sa njim, pa poželite da sedite u udobnoj fotelji i da uživate, da se na koncertu osećate kao čovek. A stranci će i sami doći da čuju ko se to usudio da dođe i peva baš u toj sali. Ukucaće njegovo ime na internetu i izaći će im ko je Zdravko.



Da li će se to dogoditi?

–Kada se snimao „Zavičaj“, on i ja pričali smo o tome da mora u to da krene, ali država to ne razume. Država to ne podržava. Jer, šta bi falilo državi da za promociju obezbedi najlepše sale. Mislim da je za to ponovo kriva Zdravkova skromnost. Ipak, sam on jednom mi je rekao: „Nedostaje mi da sam na nekoj top-listi u inostranstvu sa ovim pesmama koje imam.“ Najviše mu nedostaje upravo to da ga neki ljudi koji ga vole mogu čuti u najboljim salama na svetu. To on sam sebi duguje. Kraj

„Sve Zdravkove stare pesme znaju današnja deca, jer to je
civilizacijsko dobro. Da li se sećate ko je bio predsednik vlade kad je, 1972. godine, iza{la pesma Sinoć nisi bila tu? Ne, ali
se sećate pesme i nekog događaja vezanog za nju



Ništa nije slučajno

– Često se čujemo uveče i znam da se često šeta oko Ade. Njega to ne mrzi, ni kada je kiša, ni kada je vetar. On ima takav odnos prema životu. On se vrlo pažljivo i revnosno sprema pred turneju i nastupe, jer u njegovim godinama pevati 30-40 pesama... Ja vam tvrdim da oni pravi, pokvareni profesionalci u svetu, izađu pa pevaju 10-15 pesama, a on izađe pa pevaaaaaa... Čudim se kako, ali on kaže: „Ja se spremam!“ Trči po Košutnjaku, oko Ade, sprema se fizički, kao ozbiljan sportista pred takmičenja. On ima tu vrstu discipline, Bog mu je i to dao, ali Bog može i da mu uzme. On to poštuje i sebe neće da prepusti slučaju, da posle pet pesama ostane bez vazduha i da ne može da peva.