Jedan od takvih zabavljača koji je ponajviše ostao u sećanju bio je izvesni Toni Džekson, koji je napisao hit-pesmicu Pretty Baby kojem se Dželi Rol divio. (Džekson je bio otvoreni homoseksualac. Među ljubiteljima džez-muzike održava se mit da nijedan džez-muzičar nije bio homoseksualac; u stvari, među njima nema ni manje ni više homoseksualaca negoli drugde u društvu. Džoni Smit zvani »Slatki«, jedan od pionira njuorlienskog korneta, bio je otvoreni homoseksualac ili biseksualac, a tako isto i Besi Smit i, verovatno, Ma Rejni. 1 među danas aktivnim džez--muzičarima takođe ima homoseksualaca.) Dobar pijanist mogao je da zaradi i do dvadeset dolara za jedno veče, a često i mnogo više. Od koristi su bili i dobri odnosi s prostitutkama jer bi one, ako im se pijanist sviđa, došapnule klijentima da im ostave visoku napojnicu. Tako su pijanisti održavali neku vrstu poslovne saradnje s devojkama, a odatle do podvođenja nema više od jednog koraka. Morton je imao uspeha i počeo je da zaraduje. Ali ubrzo je načinio grešku: ne razmišljajući, rekao je svojoj babi, gordoj ženi kraljevskog držanja, koliko zarađuje, a ova je odmah pogodila i izvor. Baba mi je uputila onaj njen francuski pogled i rekla mi, na francuskom: »Tvoje majke više nema i ona ne može da pomogne svojim devojčicama (Mortonovim polusestrama). Ostavila je Amadeu i Mimi njihovoj staroj baki da ih podigne kao pristojne devojke. Muzičari nisu ništa drugo do skitnice i protuve. Ne želim više da budeš u blizini svojih sestara i mislim da je najbolje da odeš.«
Mortonova majka je bila mrtva, otac ga je napustio, a sada ga je staramajka izbacila iz kuće. Lutao je ulicama čitavu noć, a zatim otišao u Biloksi, gde je imao kumu, koja ga je primila. Celoga života Morton je čeznuo za ljubavlju i uvažavanjem porodice, o Čemu svedoči i novac koji je, kasnije, redovno slao kući. Verovatno je i ovo poslednje odbacivanje, koje je došlo povrh svih drugih, doprinelo snažnoj potrebi za samopotvrđivanjem, koja je tako očigledno bila deo Mortonove ličnosti.

Nakon raskida s porodicom Dželi Rol je postao lutalica. Radio je u Biloksiju, Meridijenu, Galfportu i u drugim mestima duž Golfske obale. Zatim je otišao u Čikago, pa u Sent Luis, Njujork, Hjuston i na Zapadnu obalu, vraćajući se povremeno u Nju Orliens. U svakome trenutku mogao je sasvim lepo da živi svirajući klavir, ali izgleda da je u ovome periodu izgrađivao pre svega karijeru kockara i prevaranta. Prema vlastitom svedočenju, bio je izvrstan igrač bilijara i karata, »nezgodan« momak koji nosi pištolj uza se i spreman je da prihvati svaki izazov. Zapravo, Mortonovi pokušaji da uspe kao muvalo visokog reda bili su prošarani neuspesima. Njegovi poduhvati su litanija neprilika i nevolja: ortaci - varalice, neverne žene, svet koji ga pljačka i vređa. Uprkos razmetanju i želji da bude »glavni«, Morton je bio u osnovi pristojan čovek, častan u odnosima s ljudima, otvoren prema prijateljima, širokogrud prema porodici. Naprosto, nije mu ležala uloga negativca.

Možda baš i usled neuspeha u nastojanjima da postane »rđavi čovek«, Morton se sve više usredsređivao na muziku. Već negde oko 1923. godine, kada se obreo u Čikagu - tamo se publika hot muzike tada umnožavala ne samo u crnačkom getu u Južnom kvartu, već i po lokalima i klubovima gde su odlazili belci - Morton se bio sasvim posvetio muzici. Počeo je da objavljuje svoje pesme i orkestarske aranžmane i, najzad, da snima - i kao solista i s različitim grupama koje je vodio. Između 1923. i 1939. godine načinio je nekih sto sedamdeset pet snimaka i pregršt valjaka za mehanički klavir. Od toga, pedesetak snimaka su pijanistička sola, a na još nekoliko desetina Morton se javlja u svojstvu pratioca raznih pevačica i pevača ili izvodi drugi efemeran materijal. Pored solističkih snimaka, koji su gotovo svi odlični, snimci na kojima počiva Mortonova slava su oni načinjeni između 1926. i 1930. godine s grupom koja se zvala Red Hot Peppers; ima ih oko pedeset. Kompanija Victor držala je da su -Red Hot Peppers njena najbolja »vruća« grupa. Snimci o kojima je reč obezbedili su Mortonu status jedne od vodećih ličnosti u džezu toga vremena, doneli mu (po njegovom uverenju dužno) poštovanje i pažnju i, po prirodi stvari, dosta novca - i od nastupa s ansamblom i od prodaje objavljenih pesama. Dželi Rol Morton je počeo da kupuje kadilake i dijamante; hohštapleri toga vremena često su investirali novac u drago kamenje, jer se lako prenosilo i moglo se brzo unovčiti, a ponekad su dijamante ugrađivali i u zube. Ovo nije samo obezbeđivalo impresivan osmeh, već i osiguravalo dragulj od krađe. Morton se, napokon, našao u »visokom društvu«.
Na najranijim snimcima koje je načinio, 1923. godine, Morton svira solo klavir, a bavi se uglavnom grupom vlastitih kompozicija, kojima će se i kasnije vraćati. Tu spadaju Grandpa's Spell, Kansas City Stomps, Milenburg Joys, Wolverine Blues i The Pearls; sve ove kompozicije Morton je docnije preradio u aranžmane za Red Hot Peppers. Zahvaljujući njegovim ranim solo-snimcima, ponovo možemo da posmatramo kako se džez, još ne sasvim uobličen, pomalja iz muzike koja mu je prethodila. Na snimcima o kojima je reč ima još tragova regtajma, ali to nije ni izdaleka regtajm za čistunce. Kod regtajma, kada se dve osmine sviraju u jednom taktovom delu, sviraju se ravnopravno - premda je bilo mnogo starih izvođača regtajma koji se ovog pravila nisu strogo pridržavali. Na svojim početnim snimcima, Morton osmine još svira manje-više ujednačeno (teško mi polazi za rukom da čujem tačnu podelu), ali je jasno da naglasak stavlja na drugu od njih. Ovo Morton ne radi stalno, tako da ima i delova koji se veoma približavaju starom regtajmu i onih koji su prava džez-muzika. Tako se, pored Bešea i Olivera, u prvim redovima avangarde džez-muzike našao i Dželi Rol Morton. Stoga nije čudno što je tri godine kasnije, kada mu se pružila prilika da snima džez po vlastitom nahođenju, načinio snimke koji su u istoriji ove muzike odigrali ulogu krupnog putokaza.

Morton je u jednoj važnoj stvari imao sreće, a s njime i mi. Već 1926. godine, naime, njegovi izdavači su bili Volter i Lester Melrouz, dva mlada belca koji su počeli kao vlasnici jedne muzičke radnje. Izgleda da su se braća Melrouz više slučajnošću nego svesno upustila u poslove s crnačkim džez-muzičarima, koji su ranih dvadesetih godina počeli da pristižu u Čikago; bilo kako bilo, kao svoju specijalnost razvili su objavljivanje crnačke muzike. Uočili su da Morton predstavlja solidan komercijalni potencijal i zapeli su da taj potencijal razviju i iskoriste. Za muzičkog izdavača toga vremena uspeh i zarada ležali su u izgrađivanju kompozitorove reputacije putem gramofonskih snimaka koji bi postali hit. Melrouzovi nisu nikada bili veliki izdavači, ali su imali veza s gramofonskim kućama i Mortonu su pribavili ugovor s kompanijom Victor.

Da bi snimci ispali što bolje, Melrouzovi su Mortonu plaćali i troškove zakupa, kako bi ovaj imao gde da vežba. To je Mortonu omogućilo da snimke svoje grupe Red Hot Peppers pripremi do mere kakvoj se nikada ne bi približio da nije uživao prednost prorađivanja materijala unapred, zajedno s muzičarima. U grupi je bilo malo brzih čitača, a neki su jedva i znali da čitaju note; s druge strane, ni Morton nije baš čitko pisao. Dobar deo muzike, dakle, razrađivan je na osnovi »hoću da na ovom mestu uradiš to i to«. Prorađivanje i pamćenje muzike iziskivalo je, opet, vreme za vežbanje, pogotovu ako je u jednom danu trebalo napraviti više snimaka, što se često dešavalo. Što god da su Melrouzovi mislili o Mortonu (na kraju su se posvađali s njim), poštovali su njegovu obdarenost i dozvoljavali su mu da sam bira muzičare i, uopšte, radi na svoj način. Za Mortona je bilo karakteristično što je snimanja shvatao ozbiljno. Aranžman nikada ne bi bio skrpljen na brzu ruku, već uvek pažljivo promišljen i temeljno uvežban. Muzičari su svirali tačno, a njihova intonacija bila je daleko iznad većeg dela džez-muzike kakva se snimala u to vreme. Staviše, sami snimci su, tehnički, bili odlični, čisti i dobro izbalansirani, tako da savremeni slušalac nalazi da se lakše slušaju negoli drugi rani džez.

Muzičari koje je Morton najradije birao nisu morali biti baš maštoviti improvizatori - stvar je bila u tome da se na njih čovek može osloniti kao na pouzdane ljude, koji sviraju tačno i čisto. Omer Simeon (1902), Mortonov prvi klarinetist, Kreol iz Nju Orliensa, posedovao je čist i teČan ton i nešto od Nunove lakoće, ali mu je nedostajala Nunova savršena koncepcija. Džordž Mičel, trubač na mnogim najboljim Peppers snimcima, bio je improvizator ograničenih mogućnosti, ali je imao topao, pun ton, dobru intonaciju i nešto umereniji i skromniji završni vibrato nego što je bilo uobičajeno među njuorlienskim duvačima. Mičelov solo na snimku Mortonovog Jungle Blues - čudne kompozicije sazdane povrh orgelpunkta (pedalnog tona) i verovatno prve takve kompozicije u džez-muzici - fini je primer jednostavne melodije jako nagnute ka bluzu. Mičel, koji je rođen 1899. godine, sedamdesetih godina još je bio živ i obitavao je u Čikagu.

Van svake sumnje, Morton je na snimanjima bio apsolutni gospodar i ljudi i muzike. Simeon se seća da je Morton zanovetao oko početaka i završetaka i uvek je hteo da se ansambalske partije sviraju po njegovom, ali se nikad nije mešao u sola. Rekao bi nam gde želi solo ili brejk, ali je ostalo ostavljao nama... Imao si da radiš ono što ti Dželi Rol kaže da radiš - ni manje ni više. Njegovo vlastito sviranje uvek je bilo izvanredno i održavalo nas je u dobrom raspoloženju. Obično nije zakerao, ali je bio odlučan. Znao je šta želi da postigne i okupljao je ljude za koje je znao da to mogu da obave. Ali, Dželi Rol nije bio čovek koji se ljuti. Nikada ga nisam video uznemirenog, niti je ikada podigao glas...

Briga koju je Morton poklanjao ovome poslu isplatila se. Snimci su bili uspešni i umetnički i komercijalno i, pribavljajući mu reputaciju, doneli su mu dijamante i kadilake.

Obično se uzima da je Dželi Rol Morton prvi džez-kompozitor. To znači da nije bio samo »kantautor« i da nije samo aranžirao muziku koju će drugi odsvirati, već da je spajao obe te funkcije kako bi, za svaki snimak, pripremio zaokrugljeno, jedinstveno muzičko delo koje ima poče-tak, sredinu i kraj, u kojem se teme nalaze jedne pored drugih u komplementarnom ili kontrastnom odnosu, u kojem postoji logiČan redosled što se tonaliteta tiče - u kojem, sve u svemu, možemo da prepoznamo mnoge postupke uobičajene u evropskoj koncertnoj muzici. Morton je znao kako da se uspne do klimaksa i kako da iz jednog raspoloženja klizne u drugo i potom se vrati. Iznad svega, bio je majstor zvučne palete koja mu je bila na raspolaganju. Izuzev Djuka Elingtona, do danas nijedan džez-muzičar i kompozitor nije uspeo da svoju muziku obogati takvim koloritom kakav krasi najbolje Red Hot Peppers snimke. A to je Mortonu polazilo za rukom uz veoma ograničen broj instrumenata: dva do četiri limena, jedan do tri drvena duvačka instrumenta i uobičajen broj ritmičkih. Radio je, dakle, s malim brojem osnovnih boja i utoliko njegova muzika podseća na Matisova platna.