Tema: Mit o jednakim mogucnostima za sve je prevara

Mit o jednakim mogucnostima za sve je prevara

Podjednake šanse za sve, odavno su samo mit u SAD, jer je ceo sistem usmeren na transfer novca odozdo na gore.


Predsednik SAD Barak Obama je u govoru poručio da Amerika ostaje verna svom snu o jednakim mogućnostima za sve.

Međutim, jaz između te težnje i stvarnosti nikada nije bio veći pa Amerikanci počinju da shvataju da je ta tako omiljena mantra o društvenoj i ekonomskoj mobilnosti – mit, piše dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Štiglic.

„Posvećeni smo uverenju da devojčica, koja se rodi u najvećem siromaštvu, zna da ima iste šanse za uspeh kao i bilo ko drugi, jer je Amerikanka, slobodna je i ravnopravna, ne samo u Božjim očima već i u našim“, kazao je Obama u svom govoru 21. januara, dok Štiglic tvrdi da je to daleko od istine.

„SAD danas raspolaže sa manje jednakih šansi od skoro svih industrijski razvijenih zemalja, a brojna istraživanja su pokazala da je Amerika kao zemlja jednakih mogućnosti tek mit“, piše Štiglic.

Prema njegovim rečima, Amerika je pre sto godina možda i bila zemlja mogućnosti, ili bar zemlja koja ih je imala više od drugih, ali je danas Amerikanac koji se penje na društvenoj lestvici statistička neobičnost.

„Ekonomska mobilnost u SAD-u je niža nego u većini evropskih zemalja i niža od cele Skandinavije“, piše Štiglic i dodaje da šanse Amerikanaca da uspeju u životu, danas više nego ikada pre i više nego u bilo kojoj razvijenoj zemlji, zavise od primanja i obrazovanja roditelja.

„Žene su i dalje manje plaćene od muškaraca. Iako je rodna nejednakost na radnom mestu sada manje prisutna nego pre, za žene i dalje postoji plafon do koga mogu ići: one su još uvek vidljivo odsutne kada je reč o visokim položajima u kompanijama i čine tek majušni procenat među direktorima“.

Verovatno najveći uzrok nejednakosti u šansama, ocenuje autor, leži u obrazovanju.

„Učinila je to i Amerika … ali onda smo se promenili. Nakon 80-ih godina prošlog veka siromašni su postali još siromašniji, srednja klasa je stagnirala, a bogatima je bivalo sve bolje i bolje“, piše Štiglic i upozorava da sve manje ljudi svoju decu može poslati u privatne škole, a razlike već počinju kod rođenja jer deca iz dobrostrojećih porodica pohađaju muzičke i druge umetničke škole i razne dodatne aktivnosti.

„Ukoliko se taj trend ne okrene, situacija će se pogoršavati. U nekim slučajevima se čini da je na delu politika koja teži za smanjenjem šansi: potpora državnim školama pada već nekoliko decenija, a posebno u poslednjih nekoliko godina. U međuvremenu studenti muku muče s kreditima kojih ne mogu da se reše… a sve se to događa u trenutku kada je diploma važnija nego ikada ako želimo da imamo pristojan posao“, ocenjuje Štiglic.

Takođe ukazuje da se deca iz skromnih porodica nalaze u bezizlaznoj situaciji: bez fakultetske diplome imaju vrlo malo šansi u životu, s fakultetskom diplomom, ali i teretom kredita, mogu biti osuđeni na život na ivici.

„Amerikanci počinju da shvataju da je njihova omiljena priča o društvenoj i ekonomskoj mobilnosti mit“, piše Štiglic i dodaje da je „velike obmane ovih razmera vrlo teško održati na dugo vreme“.


Amerika kao zemlja sredne klase više ne postoji

Štiglic je već ranije podsetio da je Amerika imala najveći privredni rast odmah nakon Drugog svetskog rata kad su nejednakosti u ekonomskom stanju stanovništva bile mnogo manje.

U odnosu na 1967. godinu ekonomska nejednakost je porasla za 18% mada je taj rast nešto usporen u poslednjih nekoliko godina.

Štiglic podseća na svoju procenu da će Mit Romni izgubiti na izborima za predsednika SAD, što se i desilo, jer je Romnijevo bogatstvo činilac koji ga je odvojio od običnog stanovništva.

Amerika kao zemlja sredne klase više ne postoji, kaže dalje Štiglic.

Finansijski propisi su takvi da favorizuju pljačku građana preko kreditnih kartica i drugih transfera novca, usmeravajući novac ka vrhu piramide.

SAD plaća visoku cenu ekonomske i socijalne nejednakosti, rezultujući društvenom, ekonomskom i političkom nestabilnošću.

O ravnopravnosti i startnoj poziciji u ekonomiji i na tržištu se ne može govoriti, a najbliži nekoj skali ravnopravnosti su zemlje Skandinavije.

Ono što je za Ameriku nekad bilo nezamislivo, sad se događa a to je da su mladi više zavisni od roditelja nego na primer u Evropi što je veoma dobar pokazatelj lošeg stanja društva i ekonomije u SAD.

Štiglic tvrdi da bi se razlike u američkom društvu mogle donekle ublažiti ukoliko bi javno obrazovanje bilo olakšano za srednju klasu i siromašne.


Izvor;Official Sajt Predraga Andjelica

Da li je Štiglic u pravu?

Džozef Štiglic, američki ekonomista i nobelovac, upozorava svetsku javnost na opasnost od novog recesionog ciklusa u razvijenom zemljama ukoliko one budu istrajavale na radikalnom smanjivanju javne potrošnje. Štiglic smatra da je potrebno raditi suprotno, odnosno da bi države, neobazirući se na deficite budžeta, morale pokrenuti ciklus investiranja. Umesto kresanja budžeta, Štiglic preporučuje paket stimulativnih mera, rast javne potrošnje i investiranje, pre svega u infrastrukturu i energetiku.




Štiglic nije jedini koji izriče ovakva upozorenja i ta škola mišljenja počiva na kejnzijanskoj teoriji i iskustvu. (1) Ekonomisti ove orijentacije smatraju da će smanjivanje budžetske potrošnje dovesti do nove recesione spirale – dodatno smanjenje tražnja će prouzrokovati novi pad ekonomske aktivnosti i izazvati novi rast nezaposlenosti.

U periodima recesije svi postaju mnogo oprezniji i troše sve manje, uključujući i građane koji su zaposleni i imaju siguran posao. Ovaj fenomen je ekonomiji poznat kao paradoks štedljivosti (pardox of thrift) i na njemu upravo i počiva Kejnzova konstrukcija izlaska iz krize. Kako i građani i privatni sektor u krizi malo troše, dodatna tražnja i podsticaj moraju doći samo iz sektora države i jedino se tako može pokrenuti novi investicioni ciklus i podstaći rast zaposlenosti.

Politika koja je fokusirana isključivo na smanjivanje javne potrošnje, koja zanemaruje privredni rast i prihodnu stranu budžeta, ne može bitno popraviti stanje javnog duga. Period recesije već dovodi do pada budžetskih primanja jer su prihodi od poreza sve niži. Snižavanjem javne potrošnje se dodatno smanjuje broj onih (kompanija i zaposlenih) koji doprinose budžetu. Kao posledica smanjenja tražnje i pada zaposlenosti, bruto domaći proizvod će stagnirati ili padati. Uprkos smanjivanju javnog duga, stepen zaduženosti koji se meri u odnosu na BDP neće biti značajno smanjen.

Sasvim oprečni pogledi na rast javne potrošnje stižu od neoliberala koji smatraju da se ekonomija može oporaviti i bez intervencije države. Po njima, pad privredne aktivnosti i rast nezaposlenosti nisu ništa drugo nego čin „kreativne destrukcije“ i neophodna faza pročišćavanja ekonomskog sistema. U tom procesu cene i plate padaju a sa njima i troškovi preduzeća čija se konkurentnost popravlja. Tako osvežena i konkurentna privreda potom ulazi u novi ciklus rasta oslobođena neproduktivnog balasta. Ovaj proces je spor i krajnje neizvestan, a iskustva pokazuju da je to put kojim se pre stiže do socijalnog haosa nego do zdravog oporavka.

Teorija i dosadašnja iskustva su na strani kejnzijanaca, ali je njihov model danas veoma teško primeniti. Kejnzijanska misao potcenjuje aktuelnu raspodelu moći koja stvara potpuno novi ambijent u kome se današnja kriza dešava, i to je najveća slabost predloga. Pravi kontrolori budžetskog trošenja više nisu države, danas su to rejting agencije i banke. One, a ne parlamenti i vlade određuju okvir budžetskog trošenja.

Uz pretpostavku da država i napravi radikalan otklon od proklamovane politike i krene u ciklus investiranja kroz rast javne potrošnje, postavlja se pitanje – ko će finansirati deficit budžeta? Za novi ciklus je potreban novac. Finansijski sektor ga ili neće dati, ili će ga dati po neodrživo visokoj ceni koja će obesmisliti svaku kalkulaciju isplativosti investicija. Države koje bi se odvažile na sprovođenje takve politike našle bi se na meti rejting agencija koje bi ih sve niže rangirale i time im povećavale troškove zaduživanja.

Izlaz bi se (teorijski) mogao tražiti kroz direktno finansiranje deficita budžeta od strane centralne banke čime bi se zaobišao bankarski sektor, ali i tada bi bilo velikih problema. U kontekstu vladajuće doktrine poslednjih decenija, to bi značilo drastično kršenje pravila koja su već postala tabu. Ne treba potceniti ni opasnost da i sama država zloupotrebi emisioni mehanizam centralne banke i tako umesto privrednog rasta proizvede inflaciju.

Funkcionisanje kejnzijanskog modela ostvarivo je samo uz promenu baznih premisa na kojima počivaju moderne Zapadne ekonomije i njihovi finansijski sistemi. To je mnogo kompleksniji zahvat od promene budžetske politike. Najteži, ali i najvažniji deo tih promena bila bi reintegracija finansijskog sistema u privredni sistem i podređivanje finansijskog sektora interesima privrede. To narušava moć i specijalni položaj koji su finansijske kuće prigrabile u poslednjim decenijama prošlog veka i iz koga fantastično profitiraju. Ako bi ova reintegracija bila moguća, tada bi izlazak iz krize kroz rast budžetske potrošnje bio daleko lakši.

Konačno, svetska ekonomska kriza nije ni nastala zbog deficita budžeta, već zbog neodgovornosti finansijskog sektora koji je izmakao svakoj kontroli. Uspostavljanje (ili povraćaj) kontrole nad njim mora stoga biti prvi korak u sistemskom rešavanju ove kolosalne ekonomske krize. Kejnzijanci, čini se, ovu činjenicu kao da ne vide, ili ne žele da vide. Oni nude rešenje koje koncepcijski ima smisla, ali se ne može sprovesti.


Izvor;Official Sajt Predraga Andjelica