Cena megaprestrojavanja


Dolazi vreme antiglobalističkih, iliti socijalističkih revolucija, prognozirali su po svetskim medijima vodeći intelektualci današnjice uoči božićnih i novogodišnjih slavlja.

Kažu: "Globalno umreženi finansijski oligarsi nadjačali su nacionalnu državu, koja više ne može da zauzda njihovu gramzivost i da odbrani kapitalizam od samih kapitalista." Rukovođene neoliberalnom maksimom Tačerove da "ne postoji društvo, nego samo pojedinci", ujedinjene elite ne osećaju nikakvu društvenu odgovornost, ne pristaju na bilo kakvu preraspodelu bogatstva, odbijaju progresivne poreze, ježe se na bilo kakve mere socijalne politike i sl. Elem, galopirajuća kriza srušiće ne samo ekonomski i politički poredak nego i moralni, kulturni i civilizacijski sistem vrednosti...

Slažem se sa analizom i ne bi mi bilo nimalo žao da skončaju vinovnici novog svetskog poretka u kome su nestale građanske vrline i osećaj za zajedničko dobro i solidarnost. Naprotiv, pre bih likovao, ali, zar opet "sve Jovo nanovo"?Moja generacija je jedan deo života proživela u prelaznom periodu na putu iz kapitalizma u socijalizam, drugi u tranziciji iz socijalizma u kapitalizam, pa nećemo valjda ponovo...? "Nijedan poredak nije tako loš koliko može da bude skupa njegova revolucionarna promena", napisao je Berk, ili neko od konzervativnih reakcionara povodom Velike francuske građanske revolucije. Njihovu pouku da su manje, opreznije i odmerenije korekcije mnogo produktivnije i stabilnije od velikih i radikalnih i da neuporedivo manje koštaju, valjalo bi imati na umu.

Kada analiziramo "zašto su Srbi došli dovde dokle su danas došli", onda obično krenemo unazad od građanskog rata, raspada druge i prve Jugoslavije, dva svetska rata, austro-ugarske i turske okupacije. Kažemo da to nismo sami izabrali nego nam je nametnula geopolitička lokacija "kuće nasred puta". Ali, ima i to da smo u skladu sa našim nacionalnim mentalitetom išli u krajnosti: ili smo se suviše junačili ili potpuno povlačili, ali smo stalno nešto menjali pre nego što smo to čestito proverili.

Cena, ne samo ratova u koje smo ulazili nego i sistemskih zaokreta koje smo pravili i ljudski i materijalno je tolika da je pravo čudo da smo uopšte opstali sred toliko krupnih prestrojavanja. Ima sličnih, ali i dugačijih primera u savremenom svetu.

Iako su naknadne analize pokazale da je SSSR mogao da potraje bar još dve decenije, Rusija je pod Jeljcinom naglo ušla u kapitalističke reforme, da bi potom postala njihova najveća žrtva na ivici nacionalnog i državnog kolapsa. Nakon više od decenije propadanja, Putin je najveću i prirodnim resursima najbogatiju zemlju na svetu izvukao iz pepela i doveo tek na nivo razvijenosti iz perioda pre pada Berlinskog zida.

Nije teško pretpostaviti gde bi Rusija danas bila bez tog radikalnog diskontinuiteta.

Oko nedelju dana su trajale rasprave Bušovih savetnika u Ovalnom kabinetu kako odgovoriti na neočekivanu ruku pomirenja koja je 1989. pružena iz Kremlja. Bilo je, navodno, predloga i da se iskreno stisne, ali su računice pokazale da bi veliko prestrojavanje sa hladnoratovske strategije u vojsci, bezbednosti, privredi, naučnim istraživanjima itd. iziskivalo tolike troškove da je jedino racionalno rešenje bilo da se nastavi istom trasom i, u odsustvu konkurencije, postane omražena imperija.

Slavni kineski reformator Deng Sjaoping je surovo rasterao sa Tjenanmena omladinu željnu demokratskih i tržišnih promena, ali je Kina, ne napuštajući socijalizam, postepeno uvela kapitalizam u priobalne delove zemlje. Jedna dražava sa dva sistema kombinuje prednosti i jednog i drugog, i napreduje brže od svih. U anketama zapadnih medija kineska omladina danas izražava zadovoljstvo što su ideali generacije sa Tjenanmena ostavareni bez većih ljudskih stradanja i materijalnih razaranja.

Kod nas mladi s nevericom slušaju nostalgične priče roditelja o vremenu kada nije bilo nezaposlenih, kada su zaposleni od preduzeća dobijali stanove, kada su radnici gradili vikendice, kada su studenti imali stipendije. A kada ih na sve to logično pitaju zašto nisu branili takav sistem, oni zbunjeno odgovaraju da ipak nije bilo slobode govora, privatne svojine, konkurencije sposobnosti, višestranačkih izbora, demokratije. Kako da im poveruju kada vide da sloboda govora znači da možeš da kažeš šta hoćeš, ali te niko ne sluša, da je privatizovana privreda pala na niske grane, da na izborima biraju između stranaka sa istovetnim programima, da se konkurencija sposobnosti često svodi na vezu i mito. A demokratija je danas ono šta odluči narod u maloj zemlji, pod uslovom da odgovara interesu velikih.

Ipak, ne bih da još jednom sve tumbe preokrećemo, jer bojim se da opet ne ispadne da smo samo "džaba krečili". Recimo, dovoljno bi bilo da utvrdimo koliko su socijalno-ekonomski problemi u RS posledica globalne i regionalne krize, a koliko lošeg rada vlade, lokalne samouprave, rukovodstava javnih preduzeća... I posebno, koliki danak uzima korupcija, koja je prodrla u sve pore društva, uključujući i izvršnu vlast, pravosuđe, policiju, obrazovanje, nauku, medije, spoljni faktor, civilni sektor itd. Jer, ako kažemo da ništa ne valja i da sve iz korena treba menjati, to je najbolji način da se ništa ne promeni. Svetske revolucije bolje prepustimo onima koji su već integrisani u globalne i regionalne organizacije kao što su NATO, STO, EU itd, jer vreme je da konačno neka velika frtutma i bez nas prođe ili da mi, ako nema druge, bar ostanemo na začelju. Već citirani Berk je napisao: "Šta je revolucija? Ljudi koji pucaju jedni na druge na ulici: rezultat toga su razbijeni prozori: jedino će stakloresci od toga imati koristi. Vetar odnosi dim. Oni koji su ostali na površini podređuju ostale. Kao da ima smisla da se pokreće toliko kamenja kojim se ništa ne može postići." Isto važi za sve revolucije, kako za "plišane", tako i za "globalističke", "alterglobalističke" i "antiglobalističke". Loše treba menjati samo ako pouzdano utvrdimo da neće biti još gore.


Izvor: Official Sajt Predraga Andjelica