Svetski gradjanski rat

„Bio mi je suviše elegantan. Rekla sam: aha! to je jedan od onih koji partijske pare troše! Drži se dalje od njega! U međuvremenu, analizirala sam ga i rekla: čekaj, da ja u mojoj prvoj oceni nisam možda pogrešila? Čovek ima najobičnije konfekcijsko odelo, prema tome ništa hohštaplersko. Ima najobičnije cipele iz radnje, najobičniji šešir! Rekla sam – tvoj prvi utisak je verovatno bio pogrešan, čovek je, naprosto, po prirodi elegantan.“


(Sećanje Herte Haas iz pariskih dana o svom suprugu Josipu Brozu izrečeno u objektiv Lordana Zafranovića, Tito – poslednji svedoci testamenta, 2011)



Neke uspomene ne blede, i nekim ljubavima ni ono najstrašnije – vreme, ne može nauditi. Već samo po sebi to saznanje vraća nadu u život, da još uvek nije sve izgubljeno. No, visoko poštujući gest gospođe Haas – jer ga inače ovde ne bi ni spominjali – treba reći kako je Josip Broz bio sve izuzev skroman čovek, ili je bio majstor da od ničega stvori nešto; od navodnog bravarskog šegrta i opisanog konfekcijskog odela iz 1937, do priznanja (premda apokrifnog) same Elizabete Druge: „Ukoliko je ovo bravar tada ja nisam kraljica!“ (1), i sahrane veka na kojoj se mogla izvršiti prozivka iz „Ko je ko u svetu“ te Gotha almanaha svetske aristokratije.

Elizabeta Druga svakako da se razume u to šta kraljicu čini takvom, a zna takođe i da osobitost ne čini maršalska uniforma koju je Broz na sebi nosio, već njegovo ozračje, rekli bismo harizma koju je primetila i mlada studentkinja ekonomije Herta Haas, i ona, stroga engleska ledi. Kada to ne bi bilo tako, onda bi naši savremeni političari, kao izašli iz kataloga, bili bar delićem nalik ozbiljnim ljudima a ne dilerima robe sumnjive kakvoće koju jedva čekaju da utope, pa da zbrišu. Moderna, kukavna vremena, u kojima je i prostaku jasno da najgore spodobe uzurpiraju najbolja mesta, stoga, poput modnog karusela obnavljaju interes za šmek prohujalih vremena i poredaka. Tako se otkriva da su, primerice, totalitarni Sovjetski Savez i Demokratska republika Nemačka, imali fascinantne himne – onu iz 1944. koju je komponovao Aleksandar Vasiljevič Aleksandrov (nota bene Rusija je, uz izmenjene reči, zadržala veličanstvenu melodiju), te „Vaskrslu iz ruševina“ (Auferstanden aus Ruinen) Hansa Ajzlera (Hanns Eisler) – a taj podatak nije slučajan, jer su se ova, i njima slična društva, okupljala na sasvim drugačijim vrednostima i idealima od današnjih. U protivnom, kako je Josipu Brozu bilo moguće mobilisati na hiljade mladih da grade pruge, puteve, nasipe... besplatno, a sa pesmom? Da li je on bio toliko genijalan koliko i narod naivan?

Ako nije slučajno što su staromodne himne slavile život, rad i budućnost, a ozbiljne države imale prema sebi i državnike, da li je slučajno što ih danas nema? Jer, u plastičnom svetu nalik prodavnici „sve za jedan evro“, kreature koje danas u opisu posla imaju staranje o državi, kao i svaki moderni proizvod, traju koliko i garantni rok – od izbora do izbora. Kao kupljeni kod Kineza. Nevolja sveta je što nema ono u šta bi verovao i za čega bi živeo: poslednja nada je umrla sa idejom društvene pravde zvanom socijalizam, koju je nasledila ideja egoizma i relativizma. Od ta dva sastojka se ideologija ne pravi, pa je prestala potreba za ozbiljnim političarima koji bi branili uverenja. Zbog toga su ovi današnji koliko smešni toliko nikakvi, jer nalikuju klovnovima iz „Telešopa“ sa harizmom poput seckalica koje prodaju, razlikujući se među sobom kao supersecko od multipraktika. Čak su i televizijski propovednici koje sam u Americi imao prilike da gledam (i koje bi, ruku na srce, u Evropi hospitalizovali), neuporedivo ozbiljniji ljudi, sa kakvim-takvim uverenjima i odgovarajućim moralom.

Savremeni izvođači radova u korist krupnog kapitala zvani „političari“, što sa bina i televizijskih ekrana preklinju da ih za naše dobro dovedemo na vlast, zapravo su tipovi veoma opasnih namera. Budući da ideologije više nema, tako ni žrtvovanja za nju, oni sami sebe delegitimizuju i na sebe sumnju navlače kad se – takvi stručnjaci – odriču „boljeg“ (plaćenijeg) života u top-menadžmentu belosvetskih kompanija, umesto što nama služe za siću. Oni su ljudima zgadili pojam politike i načinili od uzvišene, prezrenu profesiju.

Ideja „boljeg“ života uništila je svet, prethodno ubivši svaku ideju vrednu življenja. Tako se izgubio i smisao politike i potreba za njom. Svetu više nisu potrebni političari, nego menadžeri. Oni koji će državu voditi hladno poput preduzeća, umesto kao svoj dom. Aktuelni gradonačelnik Beograda tako, na nekoj televiziji (zar je važno kojoj?), reče: „U gradu (Beogradu) nema politike, jer mi odlučujemo da li ćemo napraviti vrtić, most...“ želeći verovatno da se pohvali kako je Beograd oslobodio od tog „zla“. Ako to nije politika, s čim se najiskrenije slažem, tada nje ni u državi nema, budući se sve priče, svih stranaka svode na jedno: kvantitativni učinak ili obećanje „boljeg“ izraženo brojevima. Kamo sreće da danas u Srbiji postoji neka politička škola poput omraženog Kumroveca, da likove sa ekrana koji se lažno predstavljaju kao političari nauči kako posao politike nije asfaltiranje ulica, jer su to oduvek radili putari; suština politike su ideje, pretočene u principe i vrednosti, ako tih ideja ima. Ako njih nema, onda se politika svodi na buvlju pijacu i cenkanje je li 15 odsto teritorije jeftina ili skupa cena za plaćanje nečeg drugog, i na broj školskih klozeta na koje je okačena tabla da je njihovo obnavljanje finansirala Evropska unija. Za takve poduhvate, ovom narodu zaista više nisu potrebni veliki duhovi, budući moderne vlade nalikuju tek kancelariji za raspodelu budžeta, i ništa više od toga.

„Ko sa mnom ne sabira, rasipa“ – rekao je Hristos. I još: „Tražite najpre carstva nebeskog i pravde njegove, a sve drugo će vam se dodati.“ Bez ideje, bez ideologije, pa tako i bez programa, razlikujući se jedino u tome ko će se preporučiti kao bolji izvođač radova na istom poslu, srpske stranke ovih dana intenziviraju ono što rade od svog nastanka. Hvale se kako više nema „velikih“ tema koje bi zanimale srpskog birača, ne zbog njega, već stoga što velika pitanja zahtevaju velike ljude koji bi na njih odgovorili. Šta je sloboda, dostojanstvo, život... u odnosu na privlačenje stranih investicija? Većina stranaka, izuzev dve-tri koje u reklamama pokazuju kako su izgubili i ono malo obraza, zapravo je svesna da nema odgovor ni na ta „mala“, najprizemnija pitanja, pa ćuti, ili vodi kampanju kao da mora. Ali ni danas, kada se politički život nalazi na aparatima za reanimaciju, nema nove ponude, nema ideje. Zato će prvi koji je bude izneo, makar kako bio mali, privući narod na svoju stranu. Jer i mrav kad se izdvoji iz mravljeg roja ima priliku, budući primetan, da postane velik. A smisao postojećih stranaka nakon smrti ideje jasno će se videti i ovoga puta, posle formiranja nove vlade, ma ko da je bude činio, u trenutnom odpočinjanju nove izborne kampanje onih koji u njoj ne budu, i tako u nedogled, čineći stanje permanentnog građanskog rata.

Evo večeri. Na današnji dan, 25. aprila 1926, u milanskoj Skali prvi put je izvedena opera „Turandot“. Dirigovao je Toskanini. Poslednja, nezavršena Pučinijeva opera, koja slavi trijumf ljubavi, poslednja od velikih opera uopšte. Kao da gledam okrutnu Turandot, „princezu smrti i leda“ (Principessa di morte! Principessa di gelo!) kako stavlja na muke istinsku heroinu, sluškinju Liu, prisiljavajući je da oda ime nepoznatog princa Kalafa: „Radije ću umreti!“, odgovara Liu. „Šta ti je dalo toliku snagu u srce?“ (Chi pose tanta forza nel tuo cuore?) „Ljubav, princezo!“ Znajući da neće moći da izdrži mučenje, Liu otima nož jednom stražaru i ubija se... Ta ljubav je, na kraju, preobratila i samu „kći Neba“, (Son la figlia del Cielo libera e pura. Tu stringi il mio freddo velo ma l’anima č lassů!) princezu Turandot. Eto smisla i života, i politike, u jednoj lekciji.

Predrag Anđelić