Zene koje su menjale svet

[Vesna]

Zene koje su menjale svet


Cerka boga sunca


Kleoparta VII jedna je od najvećih svetskih političkih i romantičnih heroina.
Bila je poslednja vladarka dinastije Ptolomeja koja se odupirala
beskrajnom širenju Rimskog carstva.Rođena je u Aleksandriji 69. godine
p. n. e, kao ćerka Ptolomeja HII, poznatog kao Ptolomej Aulet.
Dinastija Ptolomeja je bila makedonskog porekla, ali su vladali Egiptom
kao faraoni. Kleopatra je govorila egipatski i smatrala sebe ćerkom
egipatskog boga Sunca Ra.
Kada je Kleopatrin otac umro, 51. godine p. n. e, ostavio je egipatsko
kraljevstvo Kleopatri i njenom mlađem bratu Ptolomeju DžIII. Kleopatra
je sa sedamnaest godina nasledila egipatski tron.
Nasledstvo se u Egiptu sticalo po majčinoj liniji pa se na isti način
nasleđivao i presto. To je u praksi značilo da je Kleopatra morala da
se uda za jednog od svoje braće koji je bio prvi u naslednoj liniji -
njeni otac i majka su takođe bili brat i sestra. Tako se udala za
Ptolomeja, koji je imao samo dvanaest godina. Mada je muški vladalac
trebalo da bude važniji, Kleopatra je uredila da se samo njeno ime i
portret pojavljuju na egipatskim kovanicama. Tim činom je pokazala da
se ne obazire na tradiciju Ptolomeja.
Kada je Kleopatra postala kraljica, dinastija Ptolomeja bila je
saveznik Rimljana već dva veka. Međutim, Rimska imperija, koja je
neprekidno rasla, preuzimala je sve veću kontrolu nad Egiptom. Ptolomej
HII bio je primoran da plaća danak Rimljanima da bi ih zadržao izvan
svog carstva. Egipatske teritorije, uključujući Kipar, Siriju i
Kirenaiku (današnja Libija), bile su izgubljene, njima su zagospodarili
Rimljani, a anarhija i glad pretili su da ugroze egipatsko carstvo.
U razdoblju od 51. do 49. godine p. n. e, višegodišnje uzastopne suše
su prouzrokovale lošu žetvu u Egiptu, a do izlivanja Nila, koje je od
presudnog značaja za đubrenje i navodnjavanje zemljišta, nije došlo.
Baš u to vreme, sledbenici Ptolomeja HIII primorali su Kleopatru da se
odrekne vlasti i napusti zemlju. Radeći na svoju ruku, Ptolomej je
zabranio izvoz žitarica iz Aleksandrije, čime je razbesneo Rimljane.

Put do trona

Četrdeset osme godine pre nove ere Julije Cezar osvaja Aleksandriju.
Kleopatra to koristi da bi se vratila na presto. Uspeva da se probije
kroz neprijateljske redove kako bi direktno pregovarala sa Cezarom.
Njeni motivi nisu sasvim jasni. Možda je time pokušavala da spase
dinastiju Ptolomeja, a možda je samo imala za cilj da sačuva
Aleksandriju. Cezar je bio zvanični arbitar između Kleopatre i
Ptolomeja, ali je favorizovao Kleopatru.
Posle kratkog rata, Ptolomej HIII bio je ubijen, a Cezar je ustoličio
Kleopatru na tron. Da bi osigurala dinastiju, udala se za još mlađeg
brata Ptolomeja HIV, ali bilo da je u pitanju politička proračunast ili
istinska ljubav - ili možda oboje - postaje Cezarova ljubavnica.
Legenda kaže da je Kleopatra “urolana” u tepih i da su je tako odneli
Cezaru na njihov prvi sastanak. Njena lepota bila je predmet mnogih
diskusija. Novčići sa njenim likom pokazuju ženu kukastog nosa i
muškobanjastog izgleda. Paskal je rekao: “Da je Kleopatrin nos bio
kraći, lice celog sveta bilo bi drugačije”.
Cezar i Klaopatra dobili su sina koga su nazvali Ptolomej Cezar, poznatijeg pod imenom Cezarion, ili mali Cezar. Međutim, Cezar
je odbio da prizna Cezariona za svog naslednika. Umesto njega imenovao je svog nećaka Oktavijana.
Kleopatra i Cezarion su 45. godine p. n. e. krenuli iz Aleksandrije u
Rim, gde ih je zatekla vest da je Cezar ubijen. Kad su se vratili u
Egipat, Ptolomej HIV je iznenada umro i Cezarion je postao suvladar sa
svojom majkom. Pričalo se da je Kleopatra možda čak i ubila svog brata
da bi osigurala tron za sebe.
Posle Cezarove smrti, Rim je bio podeljen između pristalica vodećeg
senatora Marka Antonija i Oktavijana. Marko Antonije je krenuo u
Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu - i
zaljubio se u nju. Rimski istoričar Plutarh ovako je opisao prvi
sastanak: “Pojavila se ploveći uz reku Sidnus, u barci pozlaćene krme,
raširenih purpurnih jedara, dok su srebrna vesla udarala u ritmu
flauta, frula i harfi. Ona je ležala pod baldahinom od zlatnih tkanina,
obučena kao Venera na jednoj slici, a prelepi mladići, kao preslikani
Kupidoni, stajali su sa obe strane i hladili je. Njene služavke su bile
obučene kao morske nimfe i gracije... Mirisi su se širili od barke do
obale.”

[Vesna]

Ujed zmije

Antonije i Kleopatra su se venčali 36. godine p. n. e, uprkos činjenici
da je on imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u
rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko Antonije poklanjao
deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri
i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance,
koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra
Selena (Mesec).
Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a
Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je
kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa,
koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kad je imao samo dve
godine. Ako je Kleopatra nekad sanjala o širenju egipatske imperije,
san je sad počeo da se obistinjuje.
Između 32. i 31. godine p. n. e. Marko Antonije se razveo od svoje
rimske supruge Oktavije, primoravajući tako ceo svet i Rim da priznaju
njegovu vezu sa Kleopatrom. Kad je Marko Antonije naložio da se stavi
Kleopatrino ime na rimski novac, time je zapravo stavio tačku na svoju
odanost Rimu. Oktavijan je objavio rat. Egipatska vojska je bila
poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e.
Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka
Antonija.
Marko Antonije je izvršio samoubistvo tako što se probo svojim mačem i
izdahnuo na Kleopatrinim rukama. Sahranjen je sa svim kraljevskim
počastima. Kleopatra je pala u Oktavijanovo zarobljeništvo i odlučila
da sebi oduzme život. Najveći broj izvora tvrdi da je kao način
samoubistva izabrala ujed zmije, a kako predanje govori jedna otrovnica
- verovatno kobra - prokrijumčarena je u njene odaje u korpi punoj
smokava. Egipćani su verovali da smrt prouzrokovana ujedom zmije
osigurava besmrtnost, što bi jednako dobro objasnilo i Kleopatrin izbor
načina na koji je sebi oduzela život i trajnost ove legende. Imala je
39 godina.
Kleopatra je bila poslednja vladarka Egipta iz makedonske dinastije i
njena smrt je označila kraj jednog važnog perioda egipatske istorije.

[Vesna]

Marija Magdalena


Marija Magdalena jedna je od najpoznatijih i najvoljenijih ličnosti u
jevanđeljima Novog zaveta, koja propovedaju reč Isusovu. Dok su izvorni
dokumenti o njenom životu malobrojni, lik Marije Magdalene kao
grešnice, koja tuguje i ožalošćene figure, koja je svedok Hristovog
raspeća, inspirisala je hrišćansku umetnost tokom vekova.
Marija Magdalena, čije ime govori da je verovatno poreklom iz grada
Magdale na zapadnoj obali Galilejskog mora u današnjem Izraelu, opisana
je u jevanđeljima kao Isusova sledbenica i svedok njegovog raspeća.
Svetica i grešnica, prikazivana je kasnije, u nekim romanima i
filmovima, kao ljubavnica i žena Isusa Hrista.
Tokom 2000 godina hrišćanstva, lik Marije Magdalene bio je neiscrpna
inspiracija. Mnoge crkve, kapele, škole i druge institucije posvećene
su upravo njoj. Među koledžima, najznačajniji su Magdalenin koledž u
Oksfordu i Magdalenin koledž u Kembridžu. Dostojno mesto dobila je i u
vizuelnoj umetnosti. Među slikarima koji su je ovekovečili bili su El
Greko, Đoto, Mikelanđelo, Rembrant, Ticijan i drugi.

Najdraži učenik

Tajanstvenost koja je okružuje, njen blizak, a ipak nejasan odnos sa
Isusom Hristom, verovatno je razlog pojavljivanja velikog broja kultova
nastalih u njeno ime. Priča o Crnoj Madoni u srednjovekovnoj Evropi i
Rusiji povezuje Mariju Magdalenu sa tamnoputom egipatskom kraljicom, a
slike koje je tako predstavljaju mogu se naći u mnogim crkvama i
katedralama, naročito u Španiji i južnoj Francuskoj.
Kao svetica i zaštitnica vitezova templara, blisko je povezana i sa
pričama o Svetom gralu. Jedna od njih govori da je Marija Magdalena
putovala na jug Francuske noseći Gral, predosećajući progon hrišćana
42. godine naše ere. Druga priča kaže da je i sama začela Hristovu
kraljevsku krvnu liniju u liku male devojčice Sare, koja ju je pratila
na njenim putovanjima. Neki veruju da je veza Isusa i Magdalene začela
krvnu liniju koja će postati kraljevska loza dinastije Merovinga u
južnoj Francuskoj. Svi stanovnici grada Beziera 22. jula 1209, radije
su izabrali smrt od ruku papinih ljudi nego što su pristali da poreknu
svoje čvrsto uverenje da su Marija Magdalena i Hristos bili ljubavnici.
Malo je pouzdanih činjenica o Mariji Magdaleni. Uprkos pojavljivanju
imena “Marija” u nekoliko verzija o Isusovom životu u Novom zavetu -
pored Marije, majke Isusove - malo je slaganja o tome da li se sve
odnose na jednu jedinu Mariju.
Priča o Mariji Magdaleni kao o grešnici, mogućoj prostitutki,
pojavljuje se u jevanđeljima po Marku i Luki. Marija Magdalena može
takođe da označava i “ženu iz grada” koja je po Jevanđelju po Luki
oprala Isusu noge, osušila ih svojom kosom i natrljala ih mirisnim
uljima. Isus reče: “Vidite li ovu ženu? Ulazio sam u vaše domove, niste
mi dali vode da operem noge, ali ih je ona svojim suzama oprala i
svojom kosom osušila. Niste me poljubili, ali od trenutka kada sam ovde
kročio ona se nije ustezala da ljubi moja stopala. Niste pomazali moju
glavu uljem, ali je ona pomazala moje noge. Zato vam kažem, njeni
gresi, ma koliko su brojni, oprošteni su, jer ona bezgranično voli.”
Upravo je Hristov pristup posrnuloj ženi, koja je pokazala pokajanje,
učinila Mariju Magdalenu centralnim likom u priči o Hristovom praštanju.
Neki moderni romani, od kojih je najpoznatiji “Da Vinčijev kod” (Den
Braun, 2003) drže se stanovišta da je Marija Magdalena zapravo Hristova
žena. Da bi poduprli svoje tvrdnje autori ovih dela pozivaju se na
nebiblijske rukopise. Dok izvori poput Jevanđelja po Filipu prikazuju
Mariju Magdalenu kao osobu koja je
Isusu Hristu bliža od ma kod drugog njegovog sledbenika, nema nijednog
kanonizovanog novozavetnog dokumenta koji pruža dokaz da mu je ona bila
žena. Postoji takođe i Jevanđelje po Mariji Magdaleni, koje je sačuvano
u dva oblika: kao prepis na grčkom jeziku iz trećeg veka i kao duži
koptski prevod iz petog veka. U ovim rukopisima Marija Magdalena
prikazana je kao učitelj apostolima, osoba koju je Hristos voleo više
od svih svojih sledbenika, i koja, prema ovom izvoru, nakon Isusovog
vaskrsnuća opisuje apostolima vizuju spasenog Hrista.
Bez obzira na istinitost različitih priča, jevanđelja se izgleda slažu
da je Marija Magdalena, oslobođena greha i ophrvana zahvalnošću,
postala omiljena Hristova sledbenica. Druga Marija, Martina sestra,
pojavljuje se prilikom Isusove posete gradu Betani. Jovan takođe
identifikuje ovu Mariju kao Mariju Magdalenu. Naučnici su kasnije
doveli u pitanje ovu tvrdnju. Po predanju, Marija sedi pored Isusovih
nogu i upija svaku njegovu reč, dok njena nezainteresovana sestra služi
hranu i žali se da joj Marija ne pomaže; ali Isus hvali Mariju zato što
čini pravu stvar.

[Vesna]

Crveno jaje

Prema jevanđelistima Matiji, Marku i Luki, Marija Magdalena prati Isusa
na njegovom poslednjem putovanju u Jerusalim. Kad je Isus razapinjan,
ona stoji blizu krsta sve dok njegovo telo nije skinuto i položeno u
grobnicu u obližnjem vrtu. Kasnije je grobno mesto nađeno prazno. Iako
se jevanđelja razlikuju po tome šta se uistini zbilo, Marija Magdalena
je, po svima, prvi zabeleženi svedok vaskrsnuća. Ona je videla viziju
vaskrslog Hrista kako joj se obraća.
Jevanđelista Jovan kaže: “Isus reče: ’Ne zadržavaj me, jer se još nisam
vratio svom Ocu. Umesto toga idi mojoj braći i reci im, vraćam se svom
Ocu i Ocu vašem, svom Bogu i vašem Bogu.’ Marija Magdalena se vratila
sledbenicima noseći novosti: ’Videh Gospoda’! I ispriča im šta je
rekao.”
Postoje dve teorije o poslednjem prebivalištu Marije Magdalene: po
jednoj, ona je otišla u Efes, grad u današnjoj Turskoj, i sahranjena u
Konstantinopolju; po drugoj, bila je odbačena i plovila je brodićem,
koji je našao utočište u južnoj Francuskoj. Tamo je živela kao
isposnica u pećini i umrla u 72. godini. Sledeći tradiciju po ovom
drugom predanju, rimokatolici duboko poštuju njene relikvije u jednoj
crkvi pokraj Marselja, gde je podignuta gotska bazilika sredinom
trinaestog veka. Mada su Magdalenine kosti bile razbacane tokom
francuske revolucije, njena glava se čuva kao svetinja u jednoj pećini
u La San Bomu.
Ime Marije Magdalene različito je tumačeno posle njene smrti. Na jednoj
strani, postalo je simbol pokajanja i dubokog poštovanja u svetu, a na
drugoj, korišćeno je za naziv po zlu čuvenih Magdaleninih azila u
Irskoj, gde su tzv. posrnule žene imale tretman robova. Priče koje nisu
ušle u Bibliju kažu da je ona bila bogata žena uvaženog porekla. Pošto
je bila svedok Isusove smrti i vaskrsnuća, pozvali su je na gozbu, koju
je priredio imperator Tiberije Cezar. Kada se susrela sa njim, u ruci
je držala obično jaje i uzviknula: “Hristos je vaskrsao!” Tiberije se
nasmejao i dobacio da je Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih verovatno isto
kao da se jaje u njenoj šaci oboji u crveno. Pre nego što je završio
rečenicu, jaje u njenoj ruci postalo je jarko crveno. Marija Magdalena
nastavila je zatim da propoveda jevanđelje u imperatovom domu. Danas,
mnogi pripadnici pravoslavne crkve završavaju službu deleći jaja
obojena u crvenu boju pozdravljajući: “Hristos vaskrse!” Jaje je simbol
novog života i Hristovog izlaska iz grobnice.

[Vesna]

Kraljica Eleonora


Eleonora je rođena u Akvitaniji, danas delu Francuske, 1122. godine. Postala je
prva kraljica Francuske, a kasnije i kraljica Engleske. Dvojica njenih
sinova, Ričard i Džon, takođe su postali kraljevi Engleske. Bila je
čuvena po svojoj lepoti, harizmi i moći, kao i po svojim burnim
brakovima, naročito sa svojim drugim mužem, kraljem Henrijem II,
rodonačelnikom dinastije Plantageneta u Engleskoj.
Eleonora je bila unuka Gijoma IDž od Akvitanije (1070-1127), koji je
bio jedan od prvih i najpoznatijih trubadura - francuskih poeta
liričara, koji su na svoje stihove komponovali muziku. Godine 1137,
nakon što su njen mlađi brat i oba njena roditelja umrli, Eleonora je
nasledila francusku grofoviju Akvitaniju, ogromnu teritoriju koja se
širila od reke Loare sve do Pirineja na jugu, najveće i najbogatije
provincije koja će postati deo moderne Francuske. Ovo nasleđe ju je
učinilo najbogatijom ženom Evrope.
Za razliku od mnogih muškaraca i većine žena svoga doba, Eleonora je
bila vrlo obrazovana. Čitala je i govorila latinski i dobro poznavala
muziku i literaturu. Uživala je u jahanju, sokolarenju i lovu. Iste
godine kada joj je umro otac, udala se u svojoj 15. godini za luckastog
i nauglednog Luja VII, kralja Francuske. Bio je slab, duboko religiozan
čovek, i nikakva prilika naspram prekrasne Eleonore, koja je činila
napore da civilizuje svoje razuzdane vitezove. Priređivala je predstave
šaljivih suđenja, gde bi se u ulozi sudija našle dame koje su sedele na
tribinama i slušale vitezove duge kose obučene u lepršavu odeću, kako
stihovima izražavaju divljenje prema ženama i izvode dvorske rituale.
Bilo je to vreme velikih krstaških pohoda protiv Saracena i Turaka u
Svetoj zemlji. Kada je imala 19 godina, Eleonora je velikodušno stavila
na raspolaganje hiljadu svojih vitezova da se pridruže drugom krstaškom
pohodu. Jedna priča kaže da se pojavila pred biskupom Bernardom na
Vezileju obučena kao Amazonka. Galopirala je kroz masu na belom konju
pozivajući prisutne da se pridruže krstašima.

Moćna imperija

Tokom krstaškog pohoda, umorna od svog muža, Eleonora se upustila u
vezu sa mladim i zgodnim Rejmondom, upravo imenovanim princom od
Antioha i svojim ujakom. Podržavala je Rejmondovu strategiju ponovnog
zauzimanja Edese, da bi se zaštitilo zapadno prisustvo u Svetoj zemlji,
nasuprot pohoda na Jerusalim koji je naložio Luj. Kralj je zahtevao da
ga Eleonora prati u Jerusalim. Puna besa, Eleonora se javno odrekla
braka, ali je bila primorana da ide sa Lujem. Pohod na Jerusalim je
propao i poraženi par se vratio u Francusku ploveći na različitim
brodovima.
Rejmond je u bici ubijen. Eleonora i Luj su tražili od pape poništenje
braka, ali je on to odbio. Iako je Eleonorin brak sa Lujem trajao još
neko vreme, i pored toga što su dobili i drugu ćerku, njihova veza je
bila okončana. Brak je razveden 1152. zbog “tehničkih razloga” i
Eleonorini ogromni posedi vraćeni su pod njenu kontrolu.
Nije prošlo ni godinu dana, a Eleonora se udala za Anrija od Anžuja,
dvadesetogodišnjaka koji je bio 11 godina mlađi od nje, a koji je dve
godine kasnije postao kralj Henri II od Engleske. Ovoga puta Eleonorin
temperament i bogatstvo naišli su na sebi ravnog. Njene zemlje prešle
su u ruke engleske krune, i zajedno sa njegovim engleskim posedima
učinile su kralja Henrija mnogo moćnijim od kralja Luja, što je uzrokovalo neprijateljstvo između dve zemlje.
U sledećih 13 godina Eleonora i Henri su dobili pet sinova i tri ćerke.
Kroz svoj savez i ratni plen stvorili su impresivnu imperiju. Međutim,
kako su im deca rasla, u njihovoj vezi su započele svađe izazvane
dobrim delom Henrijevim nebrojenim ljubavnicama tokom dugog perioda
kada je Eleonora bila zaokupljena materinstvom. Ali ni Eleonora nije
bila anđeo. Jedan od njenih mnogobrojnih ljubavnika bio je i Henrijev
otac, koji je upozoravao sina da se njome ne ženi.
Henri je 1169. poslao Eleonoru u Akvitaniju da tamo uvede red kao
vojvotkinja. Ona je rešila da tamo podigne svoj vlastiti dvor,
odbijajući da bude pion u rukama feudalnog kralja. Uspostavila je svoje
sudstvo, delila pravdu kako je ona smatrala da treba, bila je mecena i
ustoličila je svog omiljenog sina Ričarda. Njena vojvodska palata u
Poitou postala je središte prefinjenosti i civilizacije, gde su
trubaduri, muzičari i učenjaci bili uvek dobrodošli. Tamo su, 1170,
Eleonora i njena najstarija ćerka Marija od Francuske, napisale
Ljubavni kodeks od 31 člana, opisujući ženske ideale koji su bili
daleko ispred shvatanja dvanaestog veka i viteškog doba. Eleonora je
takođe bila sponzor “ljubavnog suda” gde su muškarci, koji su imali
ljubavne probleme, mogli da postavljaju pitanja damama koje su donosile
sud.
Kako su joj deca odrasla, a dinastičke zadjevice izbijale na videlo,
Eleonora je povela tri svoja sina u pobunu protiv oca. Pobuna je,
međutim, ugušena, a Eleonora je, sada stara 50 godina, bila lišena
slobode. U različitim engleskim utvrđenjima provešće sledećih 15
godina. Godine 1189. Henri je umro. Do tada, već su umrla trojica
njenih sinova i Henrijev naslednik je postao Eleonorin omiljeni sin,
Ričard I, poznat kao Lavlje Srce.

[Vesna]

Nadživela decu

Kad je Ričard krenuo u treći krstaški pohod Eleonora je postala regent.
U njegovom odsustvu ugovorila je Ričardov brak sa Berengarijom od
Navare. Rizikovala je život da Berengariju dovede u Grčku na venčanje,
preživevši pri tom brodolom. Imala je više od 70 godina kada je krenula
na taj put. Takođe je osujetila pokušaj svog sina Džona da preuzme tron
svom starijem bratu.
Godine 1192. Ričarda je na povratku u Englesku zarobio rimski imperator
Anri VI i zatražio otkup. Ogromna suma zatražena je da bi ga pustili na
slobodu. Eleonora je neumorno prikupljala novac, koji se postepeno
slivao kroz poreze, konfiskaciju 25 odsto ličnog vlasništva u celom
kraljevstvu i crkvenog blaga. Ričard je oslobođen 4. februara 1194.
Kada je čuo tu vest, Filip od Francuske je napisao upozorenje Džonu:
“Čuvaj se, đavo je na slobodi.”
Zašavši u osamdesete godine, Eleonora je nadživela svog sina Ričarda i
videla kako njen mlađi sin Džon postaje kralj Engleske. Bila je jedan
od velikih političkih lidera srednjovekovne Evrope, umrla je 1204. u
biskupiji Fontevrol. Svoje ćerke udala je za kraljeve i vojvode. S
pravom su je zvali “baka Evrope”. Nadživela je svoje muževe i osmoro od
svoje desetoro dece.

[Vesna]

Jovanka (Ivana) Orleanka na čelu francuske vojske


Jovanka Orleanka, svetica i zaštitnica Francuske, bila je ćerka seljaka iz
regije Šampanja, što je neverovatan početak za budućeg vojnog
predvodnika koji je verovao da se nalazi u božjoj misiji u kojoj treba
da oslobodi svoju zemlju od Engleza.
Politička situacija u Francuskoj je bila tada veoma nestabilna. Na čelu
države je bio Šarl VI, nesposobni kralj, koji je povremeno patio od
halucinacija. Više članova kraljevske porodice kontrolisalo je zemlju u
njegovo ime, uključujući kraljicu Izabelu, i vojvode od Orleana,
Burgundije, Berija i Burbona. Vojvoda Luj od Orleana ubijen je 1407. po
naredbi svog rođaka vojvode Žan Sen Pjera. Francuska je tada utonula u
građanski rat i podeljena između armanjaka (orleanista) i Burgundinaca.
Maja 1413. konflikt je doveo do velike pobune u Parizu, koju je
predvodio Simon Kaboše inspirisan Burgundincem Pjerom Košonom, koji će
postati značajna figura u Jovankinom kasnijem životu.

Božji glas

Francusku državu potresali su neredi u vreme kada je Jovanka odrastala
u idiličnoj seoskoj sredini u dolini Mez. Jovanka je imala tri godine
kada je engleski kralj Henri V izvršio invaziju na Normandiju, ističući
istorijsko pravo svoje porodice na francuski tron. Henri je slavno
porazio francusku vojsku u bici u blizini sela Aginkort (oko 50
kilometara južno od Kalea), 25. oktobra 1415. Ovaj događaj je usitnio
francusku aristokratiju i oslabio armanjačku frakciju.
U to vreme Jovankina porodica obrađivala je svojih 50 jutara zemlje.
Jovanka je bila dobro, vredno dete. Zajedno sa tri starija brata i
sestrom pomagala je roditeljima u seoskim poslovima. Rado i često išla
je u crkvu i bila veoma posvećena službi božjoj i svetoj Mariji.
Pomagala je bolesnima i davala milostinju siromašnima.
Negde u to vreme pojavila se nova figura na francuskoj političkoj
sceni, koja će imati presudan uticaj na predstojeće događaje i čija će
karijera biti blisko povezana sa životom Jovanke Orleanke. Bio je to
regent Šarl Pontije, mladić naklonjen armanjačkoj frakciji iako mu je
majka bila u srodstvu sa Burgundincima.
Vojvoda Žan Sen Pjer od Burgundije ubijen je 1419. godine od Armanjaka
i nasledio ga je Filip le Bon koji je bio saveznik Engleza. Henriju V,
kralju Engleske, pridodata je 1420. i titula kralja Francuske,
zahvaljujući njegovom braku sa Katarinom Valoa, ćerkom kralja Šarla VI
i regentovom sestrom. Ovo je imalo za ishod da je regent Šarl
razbaštinjen, zemlja je podeljena između vojvode od Burgundije i
Henrija V, a pregovore je vodio vatreno proengleski nastrojen Pjer
Košon, koji je imenovan za biskupa Buvea. Godine 1422. smrt je zadesila
i Henrija V i Šarla VI. Tron Engleske i Francuske preuzeo je maloletni
Henri VI.
U leto 1424. Jovanka je objavila da je počela da doživljava vizije i
taj događaj promeniće tok njenog života i odvesti je ka konačnoj slavi.
“Imala sam trinaest godina, kaže ona, kada sam čula božji glas kako
usmerava moje postupke. U prvom trenutku bila sam preplašena. Taj glas
se čuo oko podneva, u letnje doba u bašti moga oca...”. Glas je ponekad
pratio blesak svetla pa je tako mogla da prepozna vizije
kao što su sv. Mihailo, sv. Margareta i sv. Katarina.
Kasnije, na suđenju, izjavila je: “Ovim sam ih očima videla, baš kao
što sad gledam vas.” Jovanka je verovala da su joj sveci govorili da
treba da otera Engleze iz Orleana i iz zemlje, a da zatim dovede
regenta Pontijera u Rems na krunisanje. Ceo svoj život nijednog
trenutka nije posumnjala u prisustvo božje sile. Ovo uverenje davalo
joj je natprirodnu hrabrost i sigurnost u borbi za ostvarivanje cilja
svoje misije, što je kasnije demonstrirala u životu.
Jovanka je postala naglašeno pobožna. Ako bi se zatekla u polju i čula
zvona, odmah bi otrčala u crkvu da prisustvuje misi. Broj Jovankinih
odlazaka na ispoved povećao se u toj meri da su ljudi to počeli da
komentarišu.

[Vesna]

Pepeo u Seni

Do maja 1428. godine više nije ni najmanje sumnjala u svoju misiju, a
glasovi koje je čula požurivali su je da traži prijem na dvoru. Ubrzo
je dovedena pred regenta Šarla Pontijea. Uticaj koji je Jovanka imala
na slabog i neodlučnog Šarla bio je trenutan. Kao i vladar, i samo
kraljevstvo je bilo demoralisano i podeljeno između vlastele. Iznenada,
pojavila se energična devojka spremna na akciju, čiji je put
predodređen predskazanjem. Kako Jovanka nije imala nikakve sumnje u
svoju misiju, Šarl, koji nije imao ništa da izgubi, zatražio je
odobrenje crkvenih zvaničnika u Poatjeu da odobre Jovanki da komanduje
jednom armijom. I dobio je. Njena vojska je uklonila opsadu Orleana 8.
maja 1429, porazila englesku vojsku kod Pataja 18. juna, i zauzela više
gradova, uključujući i Troa. Usledio je trijumfalni ulazak regenta u
Rems, gde je krunisan 17. jula kao kralj Šarl VII. Jovanki i njenoj
porodici kralj je darovao plemićki status 29. decembra 1429.
Burgundinci su 23. maja zarobili Jovanku kod Kampinja i predali je
Englezima, posle čega su joj sudili engleski i francuski sveštenici u
Ruanu. Bila je optužena, između ostalog, za veštičarenje i osuđena pod
krajnje sumnjivim okolnostima, naširoko orkestriranim od njenog smrtnog
neprijatelja Pjera Košona, čija je vatrena naklonost prema Englezima
učinila fer suđenje potpuno nemogućim. Šarl nije učinio bilo kakav
pokušaj da je spase. Kad je bila osuđena na smrt, Jovanka je u prvi mah
klonula duhom i pokajala se. Nedelju dana kasnije smogla je snage da
povuče pokajanje i da se hrabro suoči sa smrću.
Jovanka je spaljena na lomači 30. maja 1431. a njene poslednje trenutke
je gledalo više od 10.000 ljudi nateranih da dođu iz grada i obližnjih
sela. Dok je išla ka gubilištu nosila je kapu na kojoj je pisalo:
otpadnik, grešnik, idolopoklonik. Njeno ugljenisano telo stavljeno je
pred prisutne da ga vide, a zatim vraćeno na lomaču gde je izgorelo do
pepela koji je zatim prosut u Senu. Pričalo se, međutim, da vatra nije
progutala njeno srce.
Inkvizicija ju je kasnije 7. jula 1456. proglasila nevinom, nakon što
su Englezi konačno isterani iz Ruana. Jovanka je zvanično proglašena
mučenicom. Po rečima Marka Tvena, bila je “daleko najizuzetnija osoba
koju je ljudski rod iznedrio”. Beatifikovana je 1909. godine, a
kanonizovana za sveticu 1920.

[Vesna]

Kraljica Elizabeta I


Kraljica Elizabeta I vladala je Engleskom više od pola veka. U tom periodu
zemlja je cvetala u ekonomiji, politici i umetnosti, naročito
književnosti. Elizabeta je bila ćerka kralja Henrija VIII i Ane Bolen,
kojom se Henri oženio posle razvoda sa Katarinom od Aragona, što je
dovelo do raskida sa katoličkom crkvom. Kako je iz prvog braka imao
samo jednu ćerku, Henri je očajnički žudeo za muškim naslednikom.
Međutim, i Ana mu je rodila još jednu ćerku. Ubrzo je pala u nemilost i
pogubljena 1535. kad je Elizabeta imala dve godine.
Henri se zatim oženio sa Džejn Simor koja mu je 1537. godine podarila
sina Edvarda. Henrijev Zakon o naslednom pravu nalagao je da krunu
nasledi Edvard, pre svojih sestara Meri i Elizabete. Na kraju,
Elizabetin dolazak na tron bio je skopčan sa velikom opasnošću i borbom
da preživi sumnjičavost svoje sestre katolkinje koja je budno motrila
na protestantsku pretnju svom tronu.
Elizabeta je bila veoma inteligentna i radna. Lako je kao mlada
savladala strane jezike i klasike. Kad je odrasla postala je vešta u
sviranju, odična jahačica, strelac i plesačica. Rane slike je prikazuju
kao ozbiljnu, bledoliku devojčicu riđe kose.
Posle Edvardove smrti na presto je došla Meri rešena da u Engleskoj
ponovo ustoliči katolicizam, veru svoje majke i španskih rođaka.
Protestantski protivnici kraljice Meri i njenog muža Filipa od Španije
pokušali su da ih u tome osujete, i da na vlast dovedu Elizabetu. Meri
je strahovala da je Elizabeta uključena u razne zavere protiv nje zbog
čega je bacila u tamnicu - prvo u najstrašniji zatvor londonski Tauer,
a zatim i u kućni pritvor u Vudstoku u Oksfordširu. Sestre su se na
kraju pomirile i Meri je na samrti imenovala Elizabetu za svog jedinog
naslednika preklinjući je da održi katoličku veru u Engleskoj.
Elizabeta je smatrala da je njen prioritet rešavanje religijskog
pitanja. Nije volela verske krajnosti karakteristične za vladavinu
Edvarda i Meri, pa je zagovarala umerenost. U godinama koje su usledile
posle krunisanja predložila je zakone koji vraćaju primat
Protestantskoj crkvi u Engleskoj. Zahtevala je da verske knjige i
molitve budu napisane na engleskom pre nego na latinskom jeziku, a
predstavila je novu knjigu opštih molitvi. Uprkos želji Parlamenta da
primeni strožie mere, sa sebi svojstvenim pragmatizmom Elizabeta se
suprostavljala rečima “da ne želi nikakav prozor u muške duše”. Podrška
kruni je za nju bila važnija od religijske lojalnosti, a podanici su
pre i iznad svega bili Englezi.

Izvor strepnje
Uprkos velikog nezadovoljstva katolika, uspostavljanje Protestantske
crkve pomoglo je da se u Engleskoj uspostavi društvena stabilnost
karakteristična za vladavinu Elizabete I. Mnogo strožie mere kasnije su
primenjivane protiv katolika, zbog njihovih pokušaja da ubiju
Elizabetu. To je naročito došlo do izražaja nakon što je Meri, kraljica
Škotske, stigla u Englesku 1568. i papske bule iz 1570. kojom se
katolici oslobađaju obaveze da budu lojalni podanici kraljice Elizabete.
Mada se nikad nisu srele, škotska kraljica Meri je bila izvor strepnje za Elizabetu.
Meri je bila primorana posle čitavog niza skandala sa raznim muževima
da abdicira sa škotskog trona i pobegne u Englesku. Svesna činjenice da
njeno prisustvo može da podstakne katolike na ustanak, Elizabeta je
naredila da se Meri strpa u zatvor. Kao što se i pribojavala, pokazalo
se da je Meri bila u dosluhu sa katoličkim zaverenicima. Elizabeta je
dugo izbegavala da stavi svoj potpis na presudu kojom je Meri bila
osuđena na smrt. Na kraju je to, ipak, učinila. Meri je 1587. godine
pogubljena.
Posle njene smrti, rastuća katolička opozicija u Engleskoj bila je
ohrabrena od pape i Filipa II od Španije, koji su želeli da svrgnu
Elizabetu i ponovo ustoliče katoličkog monarha na tronu Engleske. U
kasno leto 1588. španska armada (pomorska flota) se približila obali
Engleske, u nameri da izazove englesku mornaricu i obezbedi pokriće za
invaziju španske vojske na kopno. Elizabeta je održala čuveni govor
svojim trupama u Tilburiju pokraj Londona, okupljenim da se suprotstave
najavljenom zavojevaču. “Znam da imam telo slabe i nežne žene, ali zato
imam srce i stomak kralja, i to kralja Engleske.” Tada je usledila
jedna od najslavnijih pomorskih bitaka u istoriji, u kojoj je
superiorna pomorska veština Engleza sasvim neočekivano dotukla špansku
flotu.
Engleski parlament je bio duboko zabrinut zbog Elizabetinog oklevanja
da se uda - čak je u jednom trenutku odbio da joj odobri sredstva dok
se to pitanje ne reši. Elizabeta je mudro odgovarala da je dobrobit
zemlje njen glavni prioritet i da će se udati kada to prilike dozvole.
Ipak, tokom vladavine imala je flertove i stvarala veze sa nekoliko
stranih prinčeva. Uživala je u društvu muškaraca i imala nekoliko
omiljenih prijatelja kao što su Robert Dadli, erl od Lestera, ser
Volter Roli i pri kraju svog života erl od Eseksa, koji je pogubljen
zbog izdaje.

[Vesna]

Crvena perika
Elizabeta je ispoljavala mnoge izuzetne kvalitete, ali i ljudske
slabosti. Zvali su je “dobra kraljica Bes”, “kraljica devica” i
“Glorijana”. Bila je izuzetno mudra, vešta, domišljata, zagonetna i
rečita, ali i podložna laskanju, zavidna, kolebljiva i ponekad okrutna.
Elizabetina osetljivost na neprijatne mirise i neoprana tela smatrana
je za razlog njenog čestog seljakanja iz jedne rezidencije u drugu. Ova
putovanja, međutim, imala su samo jedan cilj - da je narod vidi u celoj
državi.
Izbeljivala je lice smesom od izmrvljene ljuske jajeta, makovog semena,
boraksa i belog olova (veoma toksične supstance). Kad je kosa počela da
joj opada, verovatno zbog ove otrovne smese, nosila je veliku crvenu
periku.
Jedno od Elizabetinih glavnih dostignuća - kako po njenom tako i po
mišljenju mnogih istoričara - bila je njena popularnost, koja je
trajala zahvaljujući njenom razumevanju važnosti pojavljivanja pred
podanicima, što je bilo daleko ispred shvatanja vremena u kome je
živela. Tokom vladavine davala je stalno izjave da je posvećena
dobrobiti svojih sunarodnika, a 1601. godine, pred kraj svog života,
rekla je: “Slavom svoje krune smatram to što sam vladala okružena vašom
ljubavlju.”

Nazad na vrh