Zašto nas je pohodio princ od Velsa


Bez obzira što je prestolonaslednik koji najduže čeka krunu u dugoj istoriji britanske monarhije i što je izvesno da nikada neće postati kralj (čak i da kojim čudom nadživi svoju majku Elizabetu II, koja kao da prkosi biološkim zakonima, novi monarh će postati njegov sin Vilijem) poseta princa Čarlsa nekoj zemlji predstavlja mnogo više od pukog protokola i prvorazredni je diplomatski, pa ako hoćete i političko-ritualni događaj. Jer, Vindzorovi su sve, samo ne vladari bez vlasti, ili moćnici bez moći. Tajanstvena mreža naslednih prava, krvnih veza i fininansijskog uticaja čini ih jednom od najuticajnih porodica na planeti, fizičkim vlasnikom više od dve trećine američke teritorije i centrom crnog plemstva koje kreira i usmerava savremene globalističke procese trasirajući mapu unipolarnog sveta.

Otuda, prenebregavati politički značaj i sadržaj posete Princa od Velsa i svoditi je na puko ceremonijalno šetkanje može samo onaj ko ne razume šta se u svetu dešava, ili se zbog nečega pravi da to ne razume. Baš kao i onaj ko princa Čarlsa naziva „prijateljem Srba“.

No, da krenemo redom.

BRITANSKA KRUNA I BRITANSKA POLITIKA U ODNOSU NA SRBIJU

Uvreženo mišljenje da je britanska kraljevska porodica samo nemi posmatrač politike svoje Vlade nema previše utemeljenja u stvarnosti, posebno kada su u pitanju diplomatske aktivnosti (spoljna politika). Britanski monarh (kraljica Elizabeta II) i prestolonaslednik (princ Čarls) dobijaju na dnevnom nivou sve važne državne papire i poverljive izveštaje i potpuno su u toku sa planovima i aktivnostima britanske politike, na koju svakako vrše diskretni uticaj. Pri tome, podrazumeva se, britanska politika služi britanskoj Kruni, a ne obrnuto.

Konkretno, princ Čarls, iako verovatno nikada neće zasesti na presto, obavlja otprilike polovinu državničkih dužnosti britanskog monarha (svoje majke), u šta spadaju i posete drugim državama, na koje se, prevashodno zbog vremešnosti, Kraljica retko odlučuje. U tom kontekstu davno su prošle godine kada je princ Čarls putovao turistički, jureći za hirovima svoje ekstravagantne supruge, ledi Dijane. Danas su putovanja Princa od Velsa(1) obično državnička i u funkciji strateških (globalnih) interesa Londona, za koji nikada ne smememo zaboraviti da predstavlja ne samo centar oronule britanske imperije već i mozak savremenog globalizma. U tom smislu, državne posete princa Čarlsa su “u krajnjoj nadležnosti Forin ofisa, odnosno britanske vlade i bez njihovog odobrenja i osmišljenosti – u prevodu na stvarni jezik – bez jasnog političkog i državnog cilja, Princ od Velsa više nigde i ne putuje”(2). U tom smislu, njegova prva poseta Srbiji, od kada je postala samostalna država, nije izuzetak, tim pre kada se uzme u obzir da je ona samo deo njegove balkanske turneje, na kojoj će posetiti još Hrvatsku, Crnu Goru i Kosovo.

Dakle, šta god da jesu konkretni ciljevi posete Princa od Velsa Srbiji (o tome više u nastavku teksta), ne možemo ih posmatrati drugačije nego u kontekstu opšte politike britakske Krune na ovim prostorima koja ima svoj kontinuitet i konzistentnost. Pri tome bitno je da se shvati kako nema, nije bilo, niti može biti, stvarne disharmonije u interesima britanske Krune i politike njene vlade.

Ovo naglašavam s toga što je manipulativni Vučićev režim, jakom medijskom kampanjom, pokušao da princa Čarlsa predstavi kao prijatelja Srbije, srpskog naroda i srpske vere, sa jasnom namerom da popravi negativni imidž Britanije u srpskom javnom mnjenju. Naime, jedna od posledica debakla britanske anti-srpske inicijative o Srebrenici u OUN, za koji je zaslužna Rusija, bila je razotkrivanje podmukle anti-srpske politike koju je ova zemlja vodila ne samo u ratovima devedesetih, već i kroz čitavu istoriju Srbije kao države. To je svakako imalo veoma negativan odjek u srpskoj javnosti, a neadekvatno ponašanje britanskog ambasadora u Beogradu, Denisa Kifa, tom prilikom stvorilo je imidžu Britanije dodatne probleme. Otuda je medijsko predstavljanje princa Čarlsa kao prijatelja Srbije manipulativni pokušaj Alistera Kembela, šefa Vučićevog spin-štaba, da popravi opšti imidž zemlje iz koje potiče.

Ali, princ Čarls nije prijatelj Srbije! On je naš neprijatelj!! Istorijski. Politički. Biološki. On je predstavnik britanske Krune, a od Berlinskog kongresa 1878, kada je Srbija priznata za nezavisnu državu, do dana današnjeg, kada se Srbija razbija i okupira, anti-srpska konotacija britanske politike ne bi mogla postojati da na tome nije insistirala britanska Kruna. U pogledu krajnjih ciljeva, u odnosu na Srbe i Srbiju, nema razlike između krvavih ruku Tonija Blera i donacije Hilandaru princa Čarlsa (što ćemo dalje u tekstu posebno pojasniti).

CILjEVI POSETE PRINCA ČARLSA SRBIJI

Naravno, popravljanje poljuljanog imidža Britanije u Srbiji, mada nije nevažno, svakako nije primarni cilj posete prestolonaslednika sa najdužim stažom u istoriji britanske Krune, posebno kada se uzme u obzir njegova balkanska ruta. Nažalost, istorija nas uči da prave ciljeve britanske politike obično spoznamo tek kada nas lupe po glavi, pa slično treba očekivati i ovoga puta. No, ipak, zašto ne pokušati malo zaviriti iza vela gustih londonskih magli…?

Počećemo od toga da je poseta princa Čarlsa (njen tok i protokol) dogovarana direktno između Forin ofisa i Beograda, bez ikakvog protokolarnog učešća naše ambasade u Londonu, što je svakako veoma neuobičajeno. Moguće je kako je to posledica već mnogo puta pokazane Vučićeve diplomatske neotesanosti i želje za soliranjem, ali moguće je i da u tome ima dubljeg smisla. U svakom slučaju dobro je da se zna kako je ova „neuobičajenost“ registrovana.

Sledeće što ćemo zapaziti jeste da Princ od Velsa, prvi put protokolarno posećuje Kosovo kao nezavisnu državu (njegova prva poseta južnoj srpskoj pokrajini bila je 1999. kada je posetio britanski kontigent u sastavu KFOR-a i time praktično dao podršku nelegitimnom i zločinačkom bombardovanju SR Jugoslavije). A mudro je uočiti i činjenicu da protokol posete Vojvodini ukazuje da je i severnu srpsku pokrajinu tretirao kao posebnu teritoriju, mada ne direktno.

Lako je registrovati i da su sve zemlje na balkanskoj turneji Princa od Velsa (Hrvatska, Srbija, Crna Gora i Kosovo), zapravo federalne jedinice bivše SFRJ, za čiji je nestanak u krvi najodgovornija upravo Britanija, odnosno njena diplomatija (proces je usmeravao direktno Lord Karington). Ali, gde je Makedonija? Sprema li nam podmukla britanska kruna novi tajni projekat koji će nam uzeti sve ono što Jugoslavija nije?

Moguće. Teško da će Britanija ikada imati bolju priliku za tako nešto nego danas. Iako se duboko klanjaju Americi, i Vučić i Edi Rama produkti su britanske službe MI-6, imaju slične karijere, usmerava ih isti „savetnik“ Toni Bler, medijski spinuje isti čovek Alister Kembel. Uostalom, ne gradi Vučić autoput za Tiranu, o našem trošku, tek onako.

Da, sasvim je moguće, da je to deo Čarlsove misije. Uostalom, princ Čarls udostojio je prvog glasnogovornika te ideje sa ovih prostora, Igora Lukšića, crnogorskog ministra spoljnih poslova, da baš on bude domaćin prijema u njegovu čast (a ne recimo predsednik države ili vlade). Ali, neka o tome razmišlji srpska patriotska opozicija, ako je uopšte ima. A ova analiza krenuće u drugom smeru. Opipljivijem a zanimljivijem. Krenuće u odgovor na jedno sasvim logično pitanje – postoji li neki zajednički imenitelj koji povezuje sve četiri posete Princa od Velsa na njegovoj balkanskoj turneji?!

Postoji. Ali, njega nećemo naći ni u diplomatiji, ni u tajnim političkim projektima. Naći ćemo ga tamo gde ga najmanje očekujete. U veri! O, kako malo poznajemo Vindzorove!



PRINC ČARLS I STVARANjE JEDINSTVENE SVETSKE RELIGIJE

Započećemo ovaj deo teksta sa po jednim citatom iz svake federalne jedinice bivše SFRJ koju je na svojoj balkanskoj turneji posetio Princ od Velsa:

HRVATSKA – Kako je ranije najavljeno iz britanske ambasade u Zagrebu, princ od Velsa, koji već godinama radi na ohrabrivanju međureligijskog dijaloga i većeg razumevanja među različitim religijama, u Osijeku će prisustvovati sastanku predstavnika različitih religijskih i etničkih lokalnih zajednica. Sastanak organizuje osječki Centar za mir i nenasilje, uz podršku britanske ambasade.(3)

SRBIJA – Britanski prestolonaslednik princ Čarls, u pratnji ambasador Velike Britanije u Beogradu Denisa Kifa, u Konaku kneginje Ljubice učestvovao je u međureligijskom dijalogu predstavnika hrišćanskih, islamske i jevrejske zajednice u Srbiji. Sastanku su prisustvovali i patrijarh srpski Irinej, muftija Muhamed Jusufspahić, rabin Isak Asijel, Ivica Damjanović kao predstavnik beogradskog nadbiskupa i velečasni Robert Foks u ime anglikanske crkve.(4)

CRNA GORA – Princ Čarls će u Vladinom domu obići neke od najpoznatijih, hrišćanskih relikvija, poput ikone bogorodice Filarmose i razgovarati sa lokalnim ikonopiscima. (5)

Princ Čarls će otputovati u Prizren, gde će s Jahjagom prisustvovati međuverskoj konferenciji koja se organizuje u saradnji sa Vladom Kosova.(6)

Dakle, međuverske konferencije su tačka koja spaja sva odredišta na balkanskoj ruti Princa od Velsa. Održao ih je svuda gde je boravio, osim Crne Gore (očigledno izbegavajući moguće konfliktne situacije koje prate delovanje raskolničke tzv. Crnogorske Pravoslavne Crkve), a moćna propagandna mašinerija koja ga je pratila uporno je isticala njegovu navodnu posvećenost miru, verskoj toleranciji i boljem razumevanju među ljudima različitih konfesija. Prema potrebi, lansirane su i priče o njegovim pravoslavnim korenima, novčanom prilogu Hilandaru, zanimanje za istovetnu suštinu različitih religija. Sve u formi tačno, sve u suštini lažno! (Posebno želim da istaknem da njegovo interesovanje za srpske relikvije i manastire dolazi sa nivoa crnog inicijanta koji ih posmatra kao mesta moći čiju božansku snagu želi da upije, što se naravno ne može desiti. U tom smislu treba posmatrati i njegov prilog Hilandaru – kao pokušaj trgovine sa Bogom).

Princ Čarls rođen je kao britanski prestolonaslednik. Vindzor. Kao takav, on je po rođenju pripadnik Crnog plemstva, kao dečak učesnik porodičnih satanističkih rituala, kao mladić inicijant nekoliko okultnih loža a kao zreo čovek jedan od vladara iz senke, bez obzira da li će ikada formalno postati nosilac britanske Krune. Njegovo interesovanje za religiju može biti na nivou vrhunskog obrazovanja koje poseduje, iskustva okultnih inicijacija koje ima i literature, a proizilazi iz okvira projekta koji mu je poveren. Taj projekat jedna je od najvažnijih faza u konačnom uobličavanju Novog svetskog poretka – STVARANjE JEDNE SVETSKE RELIGIJE koja će zameniti (asimilovati) sve ostale.

Projekat je formalno obelodanjen septembra 2014. godine kada je prilikom susreta sa Papom Franjom, bivši izraelski premijer i predsednik Šimon Peres, predložio formiranje Organizacije ujedinjenih religija ili „OUN religija“, kao nove globalne strukture koja bi doprinela okončanju svih ratova, a kojoj bi na čelu bio upravo Papa, kao najveći religijski autoritet. Naravno, ideja nije Peresova već je on bio samo “glasnik” projekta za koji se, kao baš tako uobličen, logistika priprema već preko dve decenije.

Primera radi, mnogi, ne znaju da je Toni Bler, nakon napuštanja premijerske funkcije 2007. godine, prešao u katoličanstvo (!) a samo dve godine kasnije (2009-te) pokrenuo organizaciju pod nazivom “Verska fondacija Tonija Blera” koja je kao svoju delatnost najavila izučavanje religija i promovisanje verske tolerancije.(7) Zamislite! Taj baš ne gubi vreme, u strateškom prestrojavanju. Ili je vojnik Imperije koji ne okleva u izvršavanju naređenja. Odaberite kako vam drago, suština je ista.

I gde je sada on, Toni Bler? Ovde, naravno. Već dve godine savetuje Vučića! A eto nam, sada, i Princa od Velsa, da nas uči razumevanju i verskoj toleranciji! Kojekude!

No, da se sa ove kratke digresije, vratimo na suštinu, na realizaciju projekta stvaranja Organizacije ujedinjenih religija i uloge koju u tome ima britanska Kruna. U trenutku kada je “glasnik” (Šimon Peres) navodno objavio “ideju” projekat je već bio u punom zamahu. Bukvalno pučem nad Benediktom XVI, upravljanje Vatikanom preuzeli su Jezuiti, poznati kao red tzv. “borbene i praktične crkve” kojima se pripisuje maksima “Cilj opravdava sredstvo”, što je i jedno od osnovnih načela savremenog globalizma. Novi Papa Franja odmah je proklamovao ekumenističku otvorenost, odnosno spremnost na dijalog sa drugim religijama, na platformi da im se garantuje nepromenjivost učenja pod uslovom da priznaju prvenstvo Pape. I to ide ubrzano. Svedoci smo niza susreta koje inicira Papa sa predstavnicima drugih hrišćanskih crkava i ostalih konfesija. “Pojavljuje se jasna konstrukcija. Papa će biti moralni autoritet za sve konfesije. Shodno tome, niče religijska osnova za novi globalni poredak. Svima će biti rečeno da je sa takvom konstrukcijom moguće učiniti kraj ratovima i haosu.”(8) A ratove i haos upravo stvaraju tvorci ovog projekta! Na taj način i formalno se potvrđuje ono što antiglobalisti govore već najmanje dve decenije – da Novi svetski poredak ima glavu u Londonu, veru u Vatikanu a mač u Vašingtonu!

U tom smislu veoma je bitno ideju o verskoj toleranciji promovisati na odgovarajući način i pripremiti raznoliku versku populaciju za „prijem“ ove ideje pre nego što primat Pape bude ispostavljen svetu kao jedina opcija. Oni sa kojima se princ Čarls susretao na svojim sesijama međureligijskog dijaloga biće nosioci te promocije u vremenu koje dolazi. Činjenica da se njihovom „mobilizacijom“ bavio on, a ne neko drugi ukazuje na značaj koji projekat uspostavljanja jedinstvene religije ima za savremeni globalizam, nakon svih geopolitičkih poraza koje mu je Putinova Rusija nanela prethodnih godina.

Jer, Princ od Velsa, čak i ako nije sama londonska glava Novog svetskog poretka, svakako jeste njen direktni opunomoćenik.

Zato, u post i molitvu Srbi. Dolaze teška vremena i još teža iskušenja. Đavoli nam zemlju pohode. Okrenite se Lazaru, a ne Vučiću, Nikolaju a ne Irineju, Rusiji a ne Britaniji. To je put našeg spasa i vaskrsenja. I zapamtite – NIŠTA nije gotovo, dok nije gotovo SVE!

Dragan Milašinović

Fond strateške kulture/koreni.rs