Buka i saputanje


Pomišljam da nema više nijednog razumnog, kao da su izumrli svi svedoci vremena pre ludila koje nas kao tama prekriva. Da ovo što pišem, svoj sećam se, neće osim mene, poput dnevničke beleške samom sebi, dospeti do uma i razumevanja nikoga više. Hiljade će čitati, ali kome će stići upućena poruka? Kakav je odnos između broja i primanja odaslate misli? Jedan od... koliko? I, najvažnije, je li bitnija kakvoća onoga što se šalje od načina i sredstva?

Priroda se služi sa malo reči, kaže Lao Ce. Zato uragan ne traje celo jutro, i pljusak ne pada ceo dan. Inflacija reči, držim, odgovorna je za zlo u kom smo se našli. Prvo su reči izgubile vrednost, iza njih ljudi koji su ih izgovarali. Najposle, gle paradoksa, takvi se dohvatiše vlasti kao da je niko drugi nije hteo; kao da su se oni što vrede razbežali kojekuda, ili su oterani. Ostale su nam prazne reči i prazni ljudi, i mrtva trka između nemorala i neznanja.

Buka je bila zaglušujuća, čujem iz budućnosti glasove poraženih. Nisu mogli, nejaki, nadjačati silu buke i snagu novca. Zašto niste došapnuli svakom uhu, ako ste imali šta?


No, za ljubav istini, premda je ponuda ideja i sa leva i sa desna, i sa pozicije i iz oporbe zanimljiva kao i izveštaj o vodostanju, duh vremena ne pogoduje ni mnogo većoj pameti. Treba razumeti da onima koji su svoju politiku potčinili tom duhu ponovnu pobedu neće doneti televizijski dnevnik, niti onaj papirni koji najmanje košta na kiosku a na njihovoj je strani; tu pobedu doneće im duh koga služe, koji je veći od njih.

U disidentsko doba, početkom osamdesetih, svima je sve bilo jasno. Pa ipak, koji medijum im je to dojavio, ako već nije kontrolisana televizija i štampa? Ko je pozvao na najveću sahranu, posle Brozove, onu Aleksandra Rankovića? Je li moguće da su fotokopije samizdata zbog kojih se išlo u zatvor bile jače od moćnih mašina Borbine štamparije? Odgovor na ove zapitanosti, neznalicama neverovatan, leži u komunističkoj kulturnoj politici koja je – veličajući sopstvenu ideologiju i revoluciju – favorizovala slobodarski duh naroda kroz istoriju, od škole pa do masovnih medija. Tako je, za one koji ne poznaju socijalističku misao svakako greškom u softveru, ne samo očuvan već i unapređen narodni duh. On je, na nevolju, počeo da se ruši devedesetih, kada Savez komunista na njega više nije imao upliv, nego tržišna utakmica što ubija ljudskost u čoveku.[1] Dvehiljaditih, kada je novi poredak pokazao svoje pravo lice, taj duh je prezren i odbačen kao nekompatibilan. U našoj dekadi, on je istorija.

Ne krivite, stoga, vi pobeđeni, surovost izborne kampanje i pomanjkanje televizijskog prostora. Narod zna za vas, ali vas neće. Ne, za to nema krivice samo u tih nekoliko sedmica pred izbore. Uzrok vašeg i narodnog pada počeo je decenijama pre, samo ga je zaustavljala danas omražena idejna snaga nekadašnjeg, boljeg društva. Znaju kreatori i manipulatori globalnog duha, ti istinski magovi, za savet religije – čuvajte svoje oči, čuvajte svoje uši, jer se čovek pretvara u ono što gleda i u ono što sluša. Ne daju se bez razloga plemićke titule rok muzičarima i filmskim zvezdama; svesna je Britanska imperija koliko su je rečeni zadužili. Tako ni prvi psalam nije slučajno na svom mestu, prvom.[2] Nema primera u istoriji da je od zlog nešto dobro došlo, ali ima da je pravednika, makar i prosečnog uma, Bog doveo do najvećih podviga.

Oslobodite najpre sebe, pa ćete i narodni duh koji se vratio u bocu rajinskog mentaliteta. On bi više od mobilnih telefona i letovanja na kredit cenio slobodu i težio ka njoj kada bi ponovo verovao da je moguća. Inflacija reči bez dela i lika onoga koji ih prosipa ubila je tu veru. Ne morate biti veći magovi od svetskih trendsetera da biste ih pobedili, naprotiv, ne igrajte njihovu igru. Budite čestiti i iskreni i tada će šapat nadjačati njihovu buku. Zapamtite, da će Bog pomoći ako bude imao kome.







P.S

[1] One koji mi ljubazno komplimentiraju da sam komunista upućujem na knjigu ser Džordža Šustera u kojoj atribuira misao o prirodi kapitalizma baronu Džonu Mejnardu Kejnzu: ‘...the astonishing belief that the nastiest motives of the nastiest men somehow or other work for the best results in the best of all possible worlds’. (Sir George Schuster:Christianity and Human Relations in Industry, Epworth Press, London, 1951)

[2] Blago čoveku koji ne ide na veće bezbožničko i u društvu nevaljalih ljudi ne sedi...


Official Sajt Predraga Andjelica