Otadzbino oprosti - izbor iz stampe

Kakva god da je sudbina, svetosavac će je uvek prihvatiti verujući da nam Gospod ništa nije slučajno odredio. Vekovima je Srbin išao svojim putem ne sumnjajući, znajući da je to jedini pravi put. Na kraju je uvek vreme bilo taj svedok da je svetosavac slušajući dušu bio u pravu. Zato zaboravimo na puteve koji nam nisu na duši. Takav put je osuđen na isti uspeh kao i brak bez ljubavi. A šta je brak bez ljubavi sem licemerna zajednica zasnovana na interesu, a samim tim osuđena na propast.

Kada bi i naivno poverovali u iskrenost zapada i put koji nam oni nude, da li bismo mogli da prihvatimo da budemo u njihovom društvu dok nam duša pati? Duša se ne može slagati, nju je nemoguće prevariti. Ne smeta nama to što nas zapad ne voli: to truje njihovu dušu ne našu. Mi svoje vrline ne ističemo ali i ne krijemo. Ponosni smo na njih i zahvalni Bogu što su baš one razlog što nismo postali kao oni.

Poverujemo li u lažna tapšanja po ramenu, nikuda nećemo stići. Evidentno je da vlastodršcima prija ta lažna zapadna ljubav i njihovo licemerno tapšanje. Vrlo brzo će i ti samozvani vlastodršci zaljubljeni u Ameriku, Nemačku, Englesku i EU postati svesni da su prestali da ih tapšu. Onda kada odrade zadatke koje su postavili pred njih, onda kada završe sa izdajom prestaće i ljubav zapada ka njima. Sa prestankom ljubavi nestaće i ono tapšanje po ramenima na koje su bili tako ponosni. Tada neka dobro pogledaju da li više uopšte i imaju ramena. Ako su i uspeli da sačuvaju ramena – sigurno je da obraz nisu.

Svetosavsko srce zna da je bolje da nas ne vole zbog onog što zaista jesmo, nego da nas zavole zato što smo postali ono što nikad nismo bili. Kada bi to uradili doveli bi sebe u situaciju da smo mi neprijatelju oprostili sve ali da nama deca neće to oprostiti nikad. Srpsko srce ne prihvata ropstvo, naši potomci ne zaslužuju da naš kukavičluk bude razlog njihove patnje. Ako nemamo dovoljno hrabrosti, pronađimo u sebi onu izgubljenu nit vere zbog naše dece i počnimo sa borbom. Zar da dozvolimo da postanemo robovi? Nikad Srbija nije ostala bez rodoljuba, nikad bez verujućih. A oni nikad nisu i ne bi dozvolili da nam ropstvo postane sudbina.

[HL]
U ROPSTVU

Nekad smo svi znali jasno,
od najnepismenijeg seljaka
pa do gospode i dece njine,
šta je rodoljubivo i časno,
i šta treba da čine
potomci negdanjih junaka.

Ne mogu da poznam narod
čije su pevali vrline
pesnici od Branka do sada.
Srpsko se stado malo
sve do poslednjeg runa
razbilo i ošugalo.

Postali mi smo zemlja
robova i potkazivača
i stokatnih zelenaša.
Pune su nam ulice sada
poštovanih zlikovaca,
a zatvori nevinih robijaša.

Na leđima kao da grbu
nosim od bola i stida,
i ulicama kad idem,
kao da mi blato baca
pogled oholih stranaca
u lice, i svakog dana
veo mi se po veo skida
sa rugoba naših i rana.

Desanka Maksimović
[/HL]

Rodoljublje je u našim venama, vera je u našim srcima. Kao što smo nekad svi znali šta je časno i šta je jedino prihvatljivo srpskoj duši, znaćemo opet. Vratiće se taj duh i vera, one ne mogu da nestanu. Srpsko stado su možda i uspeli da razbiju na trenutak i da ga tako razbijenog sad polako lome. Ne možemo se zvati Srbima dok nam zemlju vode potkazivači, nesoj, poltroni, zapadne sluge i neke besne horde.

Preplavili su oni sada našu Srbiju, misle da su time dobili rat. Zaboravili su da, iako poneku bitku izgubi, svetosavac nikad ne dozvoljava da mu slome vrat, nikad da izgubi rat. Da pretke i potomke sigurno neće grbom na leđima da vređa i da takvo nešto Srbin sigurno neće prihvatiti da nosi. Danas nam jeste prostor za manevar sužen, ali i u takvom prostoru naći ćemo pravi put. Koliko god da nas zatrpaju blatom, put se verujućoj i iskrenoj duši sam otvara. Uspeli su možda da kupe vreme ali ne i konačnu pobedu.

Svetosavac će opet uspeti da se dočeka na noge.

Tuga mora da obuzme svako srpsko srce dok gleda kako se hiljadugodišnji trud naših đedova zahvaljujući nesoju raspada pred nogama vekovnih srpskih neprijatelja. Sve je porušeno, poništeno: uspeli su to čak i sa našom ponosnom Srbijom. Danas Srbijom vladaju oni nedostojni nje i njene istorije. Nije ovo prva kriza morala, nije prvi put da kukolj nadvlada žito. Onda kada se to desi verni su dužni da se probude, probuđeni da razbude zavedene i da zajedno svim silama odbrane Srbiju i svetosavlje od te zapadne nemani koja lako nadvlada neverne. Ne smemo se odreći predaka, ne smemo Srbiju prepustiti nevernicima, vratimo u dušu veru a vera će nam vratiti ponos i Otadžbinu.


„Nikada se nećemo odreći tebe, voljeno Pravoslavlje! Nikada te nećemo izdati, blagočešće otaca! Nikada te nećemo ostaviti, majko pobožnosti! U tebi smo rođeni, u tebi živimo i u tebi ćemo umreti. A ako vremena to budu tražila i hiljade puta umrećemo za tebe.“

Josif Vrijenije


Svetosavac ne može nikad prihvatiti da se odrekne svog. Pravi Srbin nikada neće izdati svoje pretke. Nedopustivo bi bilo da mi danas više verujemo onima koji su nas vekovima napadali, bombardovali, klali, ubijali nego delima svojih predaka koji su uspeli Otadžbinu da nam sačuvaju. Nikad nismo mrzeli, to je nespojivo sa svetosavljem – ali nikad nećemo da postanemo ni protestanti, jer to je nespojivo sa pravoslavljem. Mi nikome ne namećemo svoje ali ne dozvoljavamo ni drugi nama da nameću njihovo. Ako su i uspeli određene vlastodršce da kupe, ne treba da se nadaju da će to uspeti sa srpskim narodom. Ne zato što nemaju dovoljno para već zato što se svetosavska duša ne može kupiti. Uspeh koji su postigli sa političarima je samo dokaz kakva je duša i obraz onih koji se danas u Srbiji bave politikom.

Danas je možda tako ali već sutra probudiće se pravoslavno srce, probudiće se oni ponosni i neće dozvoliti da ih u dalji ponor vode potkupljene kukavice. Probudiće se ona krv koja je tekla i venama naših predaka. Baš onako kako je ta vrela krv zastrujala i venama Aleksandra Mišića. Sin slavnog Vojvode Živojina Mišića dokaz je kako pravi Srbin svestan svog porekla i ponosan na svoje pretke nastavlja tamo gde su oni stali.

U vreme izbijanja Drugog svetskog rata i kapitulacije tadašnje Kraljevine Jugoslavije Aleksandar je bio major po činu a kapitulacija nije označila i kraj njegove borbe. Za prave srpske oficire to je bila samo promena načina borbe, prelazak u četničke formacije. Sam Aleksandar Mišić se priključuje generalu Draži Mihailoviću i dobija komandu nad Ribničkim četničkim odredom.

Nemci su 3. decembra 1941. godine dali nalog za operaciju „Mihailović“, odnosno za uništenje četnika na Ravnoj Gori i hvatanje živog ili mrtvog generala Draže Mihailovića. General se tada skrivao u Struganiku upravo kod majora Aleksandra Mišića. Kada su ih Nemci otkrili i opkolili nastalo je obostrano puškaranje u kome se Mišić trudio da stvori mogućnost za izvlačenje generala Mihailovića. Videvši da je nemoguće da se odupru i da neće još dugo izdržati, major Mišić se odlučuje za jedino preostalo rešenje: izlazi pred Nemce u šinjelu sa crvenim širitima i podignutim rukama. Videvši ga, Nemci staju sa pucanjem a on predajući se predstavlja se kao general Draža Mihailović. Ovaj potez je omogučio dovoljno vremena da u nastalom metežu general Mihailović uspe da se izvuče. Major Mišić je i u nemogućim uslovima, uslovima u kojima je delovalo da nema prostora ni za kakav manevar, izvršio svoj zadatak.

Nemci Mišića i njegovog zamenika majora Ivana Fregla odvode u Valjevo i tamo shvataju prevaru. Uzevši u obzir da mu je majka bila Nemica ponuđeno mu je pomilovanje, što njegovo svetosavsko srce odlučno odbija. Na čuđenje Nemaca što odbija pomilovanje iako mu je majka Nemica odgovorio im je: „Ja sam nemački deo sebe sahranio 6. aprila“. Umesto pomilovanja tražio je samo ispunjenje poslednje želje pred streljanje. Poslednja želja je bila da mu dozvole da odreši cokule. Odobrili su mu da to učini ne shvatajući razlog. Kada je izdata komanda za streljanje „Pali“, saznali su razlog rašniranih cokula. Aleksandar Mišić je streljački vod gađao cokulom kako bi se protiv neprijatelja makar i simbolično borio do kraja.

Ovaj primer pokazuje pravu dušu svetosavca. Zato, Otadžbino, oprosti za one koji se predstavljaju kao Srbi a u njima nema vere, nema čojstva. Oprosti, majko, slabima iako za te slabosti nisi ti kriva. Oprosti njima i veruj da još uvek ima dovoljno onih pravih svetosavaca koje si ti mlekom ponosa, čojstva i vere zadojila. To su oni pravi Srbi, a pravi Srbi su svoj EU-atlantski deo sebe zauvek sahranili još 24. marta 1999. godine.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture/koreni.rs