O nebeskoj Srbiji


Zemaljsko je za malena carstvo,
A nebesko uvek i doveka

Srbska narodna pesma

Život je samo priča, puna buke i besa,
koju priča idiot, a bez značenja


Šekspir: Magbet

CITATI

„Živeti pod nebeskim pravilima možeš na nebu, ali na zemlji moraš da rešavaš konkretne stvari“, rekao je Zoran Đinđić, prvi premijer Vlade Srbije posle 5. oktobra 2000. godine.

„Mi znamo šta nam je plan i misija. Nije nama cilj nebeska Srbija, već život na zemlji i to je bila osnovna ideja Zorana Đinđića“, rekao je budući predsednik Srbije, Boris Tadić, posle ubistva Zorana Đinđića u martu 2003.

„Takođe, među prvima smo se odredili prema mitovima, proglasili ih lošim, i zatražili Srbiju na čvrstim nogama, na zemlji, umesto one nebeske. Lično, mislim da su to istorijski otkloni, sa dalekosežnim posledicama, koje, u moru informacija, javnost još nije dovoljno prepoznala. I ubeđen sam da će se jednog dana vreme meriti upravo u odnosu na taj otklon. Do kada je Srbija bila „na nebu“, i otkada je na zemlji. I mi ćemo biti u velikoj meri zaslužni za taj zaokret“, rekao je Ivica Dačić u razgovoru za novine „Danas“ 17. jula 2015; tako je bivši premijer Vlade Srbije, podvukao ulogu SPS-a u savremenim promenama u životu zemlje u kojoj je rođen i naroda kome biološki pripada.

A onda je došao i premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, koji je za „Večernje Novosti“ napisao, uoči Božića 2015 (2016. po građanskom kalendaru): “Lično se, pritom, nadam da je i samoj Srbiji dosta „čarobnih štapića“. Ništa nas u istoriji nije toliko izudaralo kao oni. Sve obećavajući nam, kako u kom slučaju, ili „odmah“ i „sada“, ili neku pravdu i bolji život na nebu, u „nebeskoj Srbiji“. Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više“.

IDIOT: IZVORNO ZNAČENjE REČI

U izvornom, antičkom značenju reči, „idiot“ je „osobenjak“, čovek koji se ne zanima za poslove polisa, zajednice. To je čovek obuzet sobom, svojim idejama i vizijama, koji misli da njime počinje i da se njime završava svet. Na nesreću, pod ovaj pojam mogu se podvesti mnogi naši današnji političari, ljudi koji ne shvataju ono najvažnije, što su naši vođi vekovima znali – da je svaki narod zajednica pokojnih, živih i nerođenih, i da je, kako reče Česterton, tradicija demokratija pokojnika – dok su stari Grci glasali kamenčićima, naši pokojnici glasaju svojim nadgrobnim kamenjem. Sadašnjost nije otkinuta ni od prošlosti, ni od budućnosti – prošlost je najavljuje, budućnost je proverava, a večnost joj sudi. Samo jedno dubinsko, metafizičko „osobenjaštvo“, „politička idioritmija“, može da objasni potrebu srbskih političara – refomatora da se obračunavaju sa pojmom NEBESKE SRBIJE.

Među onima koji se s tim pojmom jesu obračunavali bili su, kako videsmo, i Zoran Đinđić, Boris Tadić, Ivica Dačić, pa, evo sad i Aleksandar Vučić…Ali, ne zaboravimo: prvi je bio Milan Panić, američki čovek koji je stigao u Miloševićevu Srbiju da nas, usred rata za jugoslovensko nasleđe, „rashladi“ od naše „nacionalističke pregrejanosti“, i da nam, na kantri-vestern način, zapeva ključnu pesmu imperijalnog globalizma – nema neba, postoji samo zemlja; nema srca, postoji samo trbuh; nema duše, postoji samo telo potrošača.

Zato smo uvek oprezni kad neko, u nedostatku konkretnih političkih rezultata, počne da pljuje po Nebeskoj Srbiji. I zato, i samo zato, ovaj članak – da nas podseti o kakvom se vitalnom pojmu naše istoriosofije radi.

ŠTA JE ONDA NEBESKA SRBIJA?

Pitanje Nebeske Srbije nije pitanje političko, nego hristološko. Nebeska Srbija je, naime, jedan od „kvartova“ Nebeskog Jerusalima, Grada u čijem središtu je Jagnje Božje, Gospod naš Isus Hristos, Kome su Srbi, kao i ostali pravoslavni narodi, služili vekovima.

Sveti vladika Nikolaj u svom delu „Srbski narod kao Teodul“ jasno kaže: “Aj, ta Velika Nebesna Srbija! Ona predstavlja već odavno ostvareni ideal Velike Srbije. Verujemo da je u njoj više od sto miliona krštenih Srba, koji u zemaljskom veku Hristu služiše ili za Hrista stradaše, kroz vekove i vekove. I više ih je tamo u rajskoj svetlosti iz doba borbe, robovanja i stradanja nego li iz doba slobode i blagovanja.“

I još dodaje, onako kako je samo Vladika umeo:
Nebesna Srbija Srbija je rajska,
Miomirna, krasna kao ruža majska.
Tu su oci naši i praoci sveti,
Što sa krstom časnim dostigoše meti.
Tu župani srbski, kraljevi i cari,
I vitezi krsta, i novi i stari.
Tu majke junaka i sestara jato –
Uglačane patnjom sijaju k’o zlato.
Tu čete posnika i svetaca blagih
I mnogo i mnogo srodnika nam dragih.
Tu monasi časni, monahinje blede,
Večnu svetlost Božju sad veselo glede.
Tu svečari srbski i zadužbinari,
Borci i stradalci i mladi i stari.
I devojke mile i dečica mala
Što su za svog Hrista jatom postradala,
Mačem posečena, ognjem sagorena,
K’o šibljike mlade vetrom oborena,
Domaćini tu su što u domu svome
Pališe kandila Bogu prevečnome,
Zanatlije slavne, vešte svom zanatu
Tamo, svi su tamo u nebesnom jatu.
Iz tamnice sužnji, iz bolnice bolni,
Paćenici ovde, ubogi, nevoljni,
Raduju se tamo oko Svetog Save
Ko sinovi carski posred carske slave.
I četnici slavni, Božji osvetnici,
Mnogi bogomoljci, mnogi dobrotvorci,
Udovice tužne i majke bez dece,
Sve su ubrojane u Božje svece.
Kneževi seljački i njini ustaši
I svi i svi drugi slavni preci naši
Što u gorčinama živeše najljućim
Ali nemoguće smatraše mogućim.
Pokolenja mnoga od najboljeg soja,
Narod, Božji narod, bez broja i broja,
To je ona večna nebesna Srbija.
Što k’o jato zvezda pred Bogom se sija

HRISTOCENTRIČNOST SRBSKE ISTORIJE

U središtu svega srbskog, po Svetom Nikolaju Žičkom i Ohridskom, je Hristos. Pravo društvo mora biti zasnovano na hristokratiji. Iz ovoga proističe i stav prema politici. Hadži Đorđe J. Janić o takvom poretku u svojoj knjizi „Politika kao teodulija / Politička misao Vladike Nikolaja“ (Hrišćanska misao, Beograd, 2009) piše, između ostalog: “Sva njegova politička opredeljivanja i prema ideologiji i prema pojedincima, nastaju samo iz odnosa aktuelnih političkih pokreta prema Hristosu. I iz toga, da li se u određenoj ideologiji ili političkoj situaciji afirmiše ili unižava hristolikost čovekova. Zbog toga će, recimo, odbaciti ideologiju rasizma kao duboko antihrišćansku, jer se njome dovodi u pitanje i unižava jednakost Božje dece pred Ocem Nebeskim. Takođe će odbacivati i ideologiju kolonijalističkog imperijalizma jer se njome uništava duh porobljenih naroda, koji i kad nisu hrišćani, bliži su Bogu, kako je on na mnogo mesta napisao, svojom iskrenom verom, nego što su to ljudi savremene zapadne, sekularne i mašinizirane civilizacije. Takođe će odbaciti i bogoborački marksizam koji odbacuje Boga i propoveda neku vrstu klasnog rasizma, zasnivajući društveni mehanizam i odnos među ljudima na zavidljivosti i mržnji među društvenim slojevima. Ali će odbacivati i savremenu partokratiju kao vladavinu broja, mase nad kvalitetom – pojedincem i elitom.

On se zalagao za jedan vid narodne vladavine, koju bismo mogli da nazovemo duhovnom demokratijom, ili tačnije tradicionalnim srpskim slobodarstvom, koje je priznavalo jednakost svih ljudi pred Bogom./…/Iako je u takvoj zajednici bilo primera egoizma, ipak je osnovni princip zajednice bio – opšte dobro je iznad ličnog dobra. U srpskoj istoriji, sve do modernih vremena, retko je moglo da se nađe primera gde je nacionalno dobro bilo žrtvovano radi lične koristi. Pojedinac je mogao, iako retko, da lično dobro stavlja ispred dobra nekog drugog, ali u hijerarhiji vrednosti, refleksno, opšte dobro je uvek bilo iznad ličnog dobra“.

Što se Srba tiče, oni su za Nikolaja izabrani narod – ali samo kao hristoljupci. Uspostavivši zavet s Bogom, oni stalno polažu ispite vernosti, i od te vernosti ili nevernosti zavisi otadžbinska sudbina plemena.

Jedna nacija, kao zavetna zajednica, živi svojim idealima. Promena ideala vodi promeni identiteta. Najbolji dokaz za to su Srbi koji su preveravanjem postali neko drugi od onoga što su bili. Jedna od najvećih opasnosti po Srbe, ističe Janić, jeste razaranje zavičajne običajnosti, sprovođeno još od racionalističko-prosvetiteljske revolucije, preko titoista, do današnjih „drugosrbijanaca“. Jer, po Janiću, „običaj je sud u kome se čuva duh identiteta jedne zajednice/…/ Ako nema običaja, nema ni načina da se identitet sačuva. Zato gubljenje običaja nije znak „progresa“, već menjanja duhovne okosnice jedne zajednice, gubljenje njenih „karakternih“ osobina. A odatle sledi i gubljenje nacionalnog identiteta“.

Narod se, kao samosvesna zajednica, može očuvati samo verom i istorijskom svešću. Tradicija duhovno stabilnog naroda čuva njegovu samosvest uprkos istorijskim okolnostima i pokušajima, često neprijateljskim, reinterpretacije prošlosti.

I to je dejstvo Nebeske Srbije u istoriji.

UMESTO ZAKLjUČKA

Jednostavno je proveriti kakvi su rezultati onih koji su verovali u Nebesku Srbiju i onih koji je poriču. U Nebesku Srbiju verovali su Sveti Sava i Nemanja, Stefan Prvovenčani i Stefan Dečanski, Sveti Milutin i Dragutin, car Dušan i knez Lazar, Karađorđe i Miloš, kralj Petar Karađorđević i njegove vojvode… Poricanje Nebeske Srbije delo je Josipa Broza, kao i svih onih čija smo imena pomenuli u uvodniku ovog članka.

Čitaoče, razmisli šta je ostalo iza onih, a šta iza ovih.

Srećna vam Srbska Nova godina!

Vladimir DIMITRIJEVIĆ

fsksrb.ru/koreni.rs