Srpsko nacionalno pitanje i III svetski rat


Iako je, u istorijskom smislu, još uvek rano izricati konačne sudove o uzrocima i posledicama krvavog razbijanja Jugoslavije, tim pre što je proces još uvek u toku, njegova osnovna dimenzija je nedvosmislena. Bio je to anti-srpski proces koji je srpskom narodu doneo ne samo velika stradanja, nepravdu i poniženja, već je na najbolniji način ponovo otvorio svu složenost rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Krvavim iscrtavanjem novih granica na Balkanu, shodno evro-atlantskim strateškim planovima, srpski nacionalni korpus našao se razvejan u četri nove države (Hrvatska, BiH, Crna Gora i Makedonija) i jednoj paradržavi (Kosovo), sa perspektivom daljeg usitnjavanja i podela kroz podsticanje separatističkih tendencija u Vojvodini i Raškoj oblasti.

Agresija na srpski narod nastavila se peto-oktobarskim pučem kojim je uspostavljena vlast korumpirane kvislinške političke elite, kao i aktiviranjem globalnih manipulativnih i kaznenih mehanizama koji su imali za cilj da drskom zamenom teza srpskom narodu imputiraju status kolektivnog krivica i time otvore prostor za složene psihološke operacije potiranja nacionalnog, verskog i civilizacijskog identiteta srpskog naroda, sa ciljem uspostavljanja potpune kontrole nad njegovim životnim prostorom i resursima. Sve te operacije izvode se u okviru “bezalternativnog evropskog puta”, a srpskom narodu ne nude bolju perspektivu od one koju su, u novijoj istoriji, imali američki Indijanci. Možda, čak i lošiju.

Na taj način, srpski narod je postao jedna od prvih kolektivnih žrtvi otvorenog napada korporativnog kapitalizma na autohtonost i subjektivitet nacija, a radi uspostavljanja totalitarnog društva poznatog kao Novi svetski poredak, ili unipolarni svet.

Posledica navedenih procesa nije samo da je srpski narod izgubio svoje prirodno, istorijsko i biološko pravo da živi u jednoj državi, već se kao kolektivitet našao u vrlo teškom položaju pa, bez bojazni da pogrešimo, možemo konstatovati da danas, na svim etničkim prostorima koje naseljavaju Srbi, računajući i maticu, jedino kroz Republiku Srpsku, mogu ostvariti zadovoljavajući stepen ljudskih i nacionalnih prava, kao i osnovne oblike kulturnog i verskog organizovanja. To nam, ujedno, i objašnjava zbog čega toliki napadi evro-atlantizma na izvorne dejtonske principe, Republiku Srpsku i njeno predsednika Milorada Dodika.

Sve izrečeno jasno ukazuje da se srpsko nacionalno pitanje, početkom 21. veka, praktično vratilo dva veka unazad, na vreme koje je prethodilo čuvenom Garašaninovom “Načertaniju”, sa tom razlikom što, za razliku od ondašnje Kneževine, vlastodršci post-petooktobarske Srbije ne pokazuju nikakv institucionalni interes za položaj svog naroda u novouspostavljenim balkanskim državama na tlu bivše SFRJ, čak ni u onom domenu koje predviđa međunarodno pravo. Ukidanjem Ministarstva za dijasporu srpske vlasti pokazale su ozbiljnu nacionalnu nekompetentnost, neodgovornost i odsustvo vizije u rešavanju, razbijanjem Jugoslavije, iznova aktuelizovanog srpskog nacionalnog pitanja.

Poražavajuća je, ali nepobitna, činjenica da srpska država i njene nacionalne institucije, ni posle više od dve decenije od razbijanja jedinstva srpskih etničkih prostora, nemaju ne samo nacionalnu strategiju, nego čak ni koncept, koji bi se ozbiljnije bavio perspektivom srpskog naroda na njegovim vekovnim staništima, ili uspostavljanjem i jačanjem pokidanih srpsko-srpskih veza na Zapadnom Balkanu. Vodeća državna nacionalna akademska institucija, SANU, koja je čak i u vreme komunizma nalazila snage da čuva i jača nacionalne vrednosti, sada, pod jakim uticajem masonskog lobija, potpuno pasivno posmatra procese potiranja nacionalnog identiteta srpskog naroda, a jačanje ekumenističkog krila unutar SPC ima za posledicu njeno sve očitije udaljavanje od Svetosavlja i Kosovskog zaveta kao stubova Srpskog Pravoslavlja.

U takvim uslovima, čitavu sudbinu države i naroda određuje intelektualno nedozrela, nacinalno neodgovorna i geostrateški nepismena politička elita, stvorena i dovedena na vlast po formulama i programima evro-atlantskih obaveštajnih službi, koje u potpunosti upravljaju njihovim delovanjem. Otuda, od ove grupe jeftinih politikanata, čije privatno bogatstvo raste proporcionalno opštem nacionalnom osiromašenju, ne možemo ni očekivati racionalnu i odgovornu politiku, već samo ispunjavanje zadataka koje dobijaju od svojih zapadnih nalogodavaca. A zadaci su jasni – pravolinijsko kretanje tzv. “evropskim putem” i odricanje od svih oblika nacionalnog suvereniteta u korist zapadnih nad-nacionalnih institucija, bez obzira na sve promene odnosa geopoliotičkih snaga u svetu poslednjih godina i činjenice da se svet, danas, nalazi pred trećim svetskim ratom ili je već ušao u njega. I što jedinstvena Evropa u koju smo, navodno, krenuli više ne postoji, osim kao trula briselska administracija koja donosi besmislene zaključke i preporuke koje više niko ne poštuje.

U ILI PRED TREĆIM SVETSKIM RATOM

Drugo kremaljsko ustoličenje Vladimira Putina u rusku politiku nije samo vratilo geostrateški pristup, srozan od Gorbačova a uništen od Jeljcina, nego ga je i podiglo na veoma visok nivo.

Nakon što je strateško partnerstvo sa Kinom maksimalno ojačao trgovinskim, finansijskim i vojnim sporazumima Putin se okrenuo borbi protiv koncepcije unipolarnog sveta, glavnog neprijatelja Rusije, čiji su protagonisti prerano počeli da slave svoju pobedu. Ponudivši svetu dijametralno suprotni koncept privrednog i društvenog razvoja zasnovan na tradicionalnim vrednostima koje su stvorile i očuvale ljudsku civilizaciju, poštujući pravo na različitost nacija i istinsku slobodu pojedinca, Putin je postao simbol borbe protiv korporativnog kapitalizma i na njemu zasnovanog unipolarnog koncepta koji je počeo da se ruši kao kula od karata.

Naravno, tvorci unipolarnog sveta su odgovorili merama iz svog arsenala. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja organizovanja tzv. „obojenih revolucija“, okrenuli su se direktnoj destabilizaciji stanja u okruženju i merama ekonomsko-finansijske agresije poznatijim pod imenom „sankcije“. No, to Putina nije udaljilo od njegovih geopolitičkih ciljeva. Ne želevši da prihvate činjenicu da svet više nije unipolaran njegovi tvorci aktiviraju destabilizacije velikih razmera i na širokom prostoru (ISIL, Sirija, „migrantska kriza“, Francuska). Rusija je spremno dočekala i taj izazov. Prvi vidljivi efekti su potpuni raspad EU koncepta i oružana eskalacija na Bliskom Istoku. Spremnost Evrope da Turskoj plati 3,5 milijardi dolara kako bi ona kanalisala izbegličku krizu nije ništa drugo nego plaćanje danka potencijalnom osvajaču da vas ostavi na miru.

Ulazak turske vojske u Irak, a iranske u Siriju, uz Kerijevu otvorenu pretnju da će Amerika doneti „teške odluke“ ako Rusija nastavi da podržava Asada, jasno ukazuju da se širenje otvorene konfrotacije na Bliskom Istoku ne može izbeći, kao i da je to samo uvod u novu podelu sveta. Tursko obaranje ruskog aviona i situacija koja se više ne menja iz dana u dan, već iz sata u sat govore same za sebe. Da li je to Treći svetski rat počeo, ili tek počinje?! Svejedno. Sve razumne zemlje ubrzano se prilagođavaju nastalim okolnostima i prilikama, neophodno je da to učini i Srbija.

ŠTA ČINITI?

Pre svega, Srbija se mora što hitnije okrenuti preispitivanju svog kretanja evropskim putem u trenutku kada jedinstvena EU postoji još jedino kroz briselsku administraciju otuđenu od naroda i stvarnosti.

Zatim, neophodno je utvrditi nacionalne prioritete u slučaju otvorene konfrotacije između Zapada i Rusije i napraviti koncept (za celovitu strategiju nema vremena) zaštite svog naroda i etničkog prostora koji je razbijanjem Jugoslavije ostao van matice. Promene koje će neminovno uslediti posle ovog političkog i vojnog odmeravanja snaga (pod uslovom da on ne preraste u nuklearni sukob) biće prilika da se ponovo, na nekoj novoj Jalti, preispita srpsko nacionalno pitanje, i o tome bi svaka odgovorna vlast morala ozbiljno voditi računa!

Takođe, mora se odmah prestati sa propagiranjem tzv. „vojne neutralnosti“ koja nam u vojsku uvodi NATO standarde i delovanje u zapadnim međunarodnim misijama.

Krajnje je vreme i da se prizove i uvaži istorijsko sećanje na to ko su nam vekovni prijatelji, a ko neprijatelji, ko nas je branio a ko ubijao, gde su nam etnički i verski koreni i gde nam je civilizacijsko mesto.

Najzad, znajući dubine promena koje se dešavaju, svesni svega što neraskidivo vezuje srpski i ruski narod, Rusija i Vladimir Putin pokazuju ogromno strpljenje i toleranciju za prilično neodgovorno ponašanje korumpirane srpske političke elite, ali prilike su takve da to ne može trajati u nedogled. O tome se najozbiljnije mora povesti računa!

ŽIVELA SRBIJA!! ŽIVELA BRATSKA RUSIJA!!

Dragan Milašinović

fsksrb.ru/koreni.rs