Šest duša u četiri kvadrata - izbor iz stampe


“Ali, za vodu i za kuću sam najmučna. Kada dođe kiša, sve mi odozgo lije, a dole sve zaviri. Materijal za krov, evo ga sedi napolju. Ne smemo da stavimo, jer neće kuća od sto godina da izdrži novi crep”.

Priča kaže da je car Lazar prolazio šumom iznad sela kada su se kola kojim se vozio polomila, pa nije mogao dalje. Od lopova, dok ne poprave kola, čuvali su stražari, po kojima je selo dobilo ime Straža. Šuma iznad sela u kojoj se dogodila nezgoda i danas se naziva Carev zabija.

Tom trasom odavno niko ne ide, ali selo, devet kilometara od Gnjilana, do koga se stiže putem asfaltiranim devedesetih, izgleda kao da je vreme stalo. Negde pre dvadeset, negde pre pedeset, a negde pre sto godina. Tako je i naziv sela postao sasvim simboličan – straža nije potrebna, jer lopovi nemaju ni šta da odnesu.

U odnosu na pred rat, u selu je ostala trećina Srba, oko 60 kuća. Tu su domaćinstva sa po jednim starim članom koji želi da uvene na kućnom pragu, kod srećnijih ostalo ih je dvoje, ali ima i porodica sa decom koje su najčešće toliko siromašne i bedom svezane da se nisu ni usudile da se od te nemaštine maknu. Jer, taj jad je jedini imetak.

Jednom videle more

Dve devojčice nikada nisu bile na ekskurziji. Jednom su videle more.- Pre tri godine preko crkve su nas vodili u Crnu Goru. Ali, razbolela sam se drugi dan, jer sam promenila klimu. Imala sam temperaturu i vrtelo mi se u glavi sve dok nismo došli kući. Nažalost, svaki dan na moru sam bila u krevetu – ispričala je otužno Marina.


Božić bez mesa

U neka vremena, u tom brdsko-planinskom kraju bilo je i poljoprivrede, a pravio se i dobar sir. Danas, ko god je nogom kročio na Kosovo zna da u selima novobrdske opštine pojam siromaštvo opisuje gole zidove, podove od blata i gladna usta koja ni za Božić ne okuse komad mesa.


Straža ima nekoliko izvora čiste planinske vode, ali većina domaćinstva nema slavine. Zato Marina, da pomogne mami, natovari kolica balonima i putem sa koga kamenje u proleće i na jesen zbrišu bujice, polako gura teret uzbrdo i nizbrdo. Svaki dan istom trasom, i svaki put u istim zelenim gumenim papučama nataknutim na tanke čarapice, i u leto i u zimu.

Majka Violeta operisala je tumor. Ali, svaki dan briše pod, čisti, naloži, kuva, opere, pospremi. Crnomanjasta žena poslednja ugasi svetlo u kućerku kada na dva kauča pogleda u petoro usnulih duša. Ona je šesta. Tri generacije porodice Dičić živi u kućerku od četiri kvadrata starom sto godina.

– Marini je 13, Jadranki je 15, suprug Milan ima 43, dever Dragan 45, a baka Ljubica puni 88. Živimo od minimalca od 11.000 dinara i dečjeg dodatka od 8.000 i to je sve. Ali, za vodu i za kuću sam najmučna. Kada dođe kiša, sve mi odozgo lije, a dole sve zaviri. Materijal za krov, evo ga sedi napolju. Ne smemo da stavimo, jer neće kuća od sto godina da izdrži novi crep – pokazivala je Violeta na okrečenu drvenu tavanicu koja je mirisala na vlagu.

– Zimi kada napada sneg, mi opet s kolica vučemo vodu 100-200 metara, pa na šporet. Tu je grejemo, i tu se kupamo. Sve u jednoj sobi. Jedva smo nakrpili da izbetoniramo pod. Do pre godinu dana tu je bila rupa. Muž hoće da radi nešto, trči kod privatnika, ali nema posla. Imamo jednu kravu, a i ona je vrag, ne da da se muže – tužno je odmahnula Violeta.

Sela je na kauč, na kome je uredno zategnuto ćebe. Prekrstila je ruke na stomaku, i malo se nagnula napred. Otegla je jedno dugo… uhhhhh. Marina i Jadranka brzo su sletele pored mame. Tek joj je 37, a zdravstveno stanje možda nikada neće uspeti da poboljša. Jer zdravlje odavde i ovde, znači novac.



Kao da ne postojimo…
– Dok beše leto, muž i brat su spavali napolju, pred kućom, a mi ženske unutra na krevetima. A, sada se svi zbijemo. Išla sam u Bostane, u opštinu Novo brdo, bar deset puta da tražim pomoć, i sve obećavaju, ali pomoći nikako. Ni od familije niko da pomogne. Mi kao da ne postojimo – slagala je život mama Violeta.


Bez para nema lekova

– Prepisali su mi terapije, ali lekovi koštaju 4.000 dinara. I svekrva je operisala oči – brzo je skrenula temu na plavu izboranu senku poselu kraj šporeta. – A i boluje od srca. Nedavno je imala šlog. Za njene lekove svako malo treba 25 evra. Za mesec dana mi zakazali da operišem ponovo kuk, ali s čime do bolnice u Vranje? A, jake bolove imam, a za diklofen nemam. Na recept ne može ništa, apoteke prazne. Za sve mora u grad, i za sve trebaju pare.

U tišini zagrebao je zvuk gumenih sandalica po golom betonu. Jadranka nema čak ni papuče

– Deca su mi dobra. Marina se malo muči, ali ova mi je odličan đak u srednjoj, ekonomskoj školi. Svaki dan u pet sati ujutru ustaje da ide u Koretište i nema je nazad kući do tri. Nemam da joj dam ništa sem kriške hleba da ponese, nema ni jaknu da obuče. Dala bih je dalje na školu, ali beda. Objasni mi, sestro mila, šta da radim ja?

Stidljivo je slušala majku. Sa iskricom nade nadovezala se Jadranka.

– Ne znam, ide mi dobro engleski. Ima dosta dece koja imaju stipendije, ali da bi je dobio mora da se plati, a mi nemamo pare. Šta da radim – slegnula je ramenima.

Dičići su u Straži starosedeoci, vekovima unazad. Priča ne kaže je li neki od njihovih predaka čuvao stražu caru Lazaru, ali se zna da nikuda nisu odlazili, pa im niko nije pritekao u pomoć ni da se vrate.

– Kada se obratim za pomoć kažu: “E, da si otišla negde, onda je drugačije, ima pomoć za povratak”. O sestro mila, ne mogu decu da izranim, a ne da odem. Nemamo pare ovde da živimo, a kamoli u Srbiju.

Vekna hleba, kantica pasulja, krompir, makarone, malo, ali neka pomoć, stiže iz Narodne kuhinje u selu Prekovce.

– Priča mi Jadranka: “Majko, deca u školi pričaju, imaće da kolju prase na zimu” – spustila je Violeta glavu na dlanove otekle od fizičkog rada.

– A, meni se baš jede meso, ali šta ću – dečje, uz osmeh, dodala je Jadranka.

Domaćinski, njih četiri ispratile su goste do stare drvene kapije.

– Nikada nismo ovako zapali. Ali, sirotinja, dobro, ne biva, za početak i za kraj – sluteći je stezala tvrde, mučke, radničke, staračke šake baka Ljubica.

Jelena Petković

KM Novine / Vesti