Tema: O vremenu cara Dusana

O vremenu cara Dusana


Porota, u crkvi zakleta, da kaže ko je prav, ko kriv

"Od sada i napredak neka se vrši porota i za mnogo i za malo. Za veliko delo neka se upotrebi 24 porotnika, za manje 12, a za malo šest. Ovim porotnicima nije zadatak koga god da mire, nego samo da kažu je li ko prav ili kriv. Porota će se svagda držati u crkvi i pop u odeždama ima da zakune porotnike. U poroti presuđuje većina. Onaj je prav ili kriv za koga to kaže većina porotnika", stoji u članu 151.

Sastav porote regulisan je sledećim članom u kome se kaže:

"Porotnici velikom vlastelinu da budu veliki vlasteli. Vlasteličiću njegova družina, a isto tako i sebrima. Porotnik ne može biti ako je srodnik ili prezimenjak kome od parničara."

Porota koja se sastavlja radi suđenja inovernicima i trgovcima strancima, prema članu 152, treba da ima polovinu Srba, a polovinu ljudi iz zemlje odakle je optuženi.

"Kad se porotnici zakunu pa izjave da je neko prav, a posle toga se nađe dokaz da je onaj ipak kriv ja car naplaćujem od tih porotnika hiljadu perpera i unapred da se tim porotnicima nikad ne veruje niti da se ko od njih može ženiti", stoji u članu 154.


Lopova oslepeti, razbojnika za noge obesiti dok ne umre

Kada se danas pomene Dušanov zakonik prve asocijacije vezane su za sakaćenje i okrutno šibanje, ali i na mnoga druga mučenja. Zasluge za to, u prvom redu imaju odredbe koje se odnose na razbojništva i krađe. Član 145, recimo, propisuje da se uhvaćeni razbojnik obesi za noge sve dok ne umre usled slivanja krvi, a da se lopov oslepi. Isti član takođe propisuje da se uz njih, i to na potpuno isti način, kazni i gospodar sela u kome je neko od počinilaca našao utičište. Pre izvršenja kazne gospodar sela je bio dužan da nastalu štetu nadoknadi.

Član 146 u svojoj rigoroznosti čak ide i dalje, pa se na osnovu njega za pružanje utočišta razbojniku ili lopovu mogu kazniti i nešto veći gospodari.

S druge strane, međutim, pojedine odredbe Dušanovog zakonika nude daleko veću slobodu i garanciju bezbednosti od današnjeg zakonodavstva. U današnjim uslovima teško je i zamisliti primenu ondašnjeg člana pod brojem 157 po kome su oštećeni građani odštetu naplaćivali iz ličnog džepa carskog ćefalije koji je prema današnjoj strukturi policijskog aparata jednak komandiru stanice milicije.

Uzimajući sve u obzir, Dušan je očigledno pri pisanju svog Zakonika išao veoma prostom logikom: Prestupnik mora biti strogo kažnjen, a sa njim i svi oni koji su mu na bilo koji način pomogli da takav postane ili ga u tome nisu sprečili.

Pojedine odredbe, uprkos njihovoj okrutnosti, postaju mnogo jasnije a time i prihvatljivije, ukoliko se pored krajnjih mera kažnjavanja razmotre i namere zakonodavca pri njihovom određivanju.

Car Dušan, po svemu sudeći, nije mogao da se pomiri sa činjenicom da u nekom selu neometeno živi razbojnik ili lopov i da niko ništa ne preduzme u sprečavanju njegovih nedela. Prvi koji na takvu okolnost treba da reaguje, sasvim razumljivo, jeste gospodar sela koji će prestupnika uhvatiti i kazniti. Ukoliko to ne učini, po svoj prilici, i sam pripada takvom soju, što znači da i prema njemu treba primeniti iste sankcije.

Razumljivo je da razbojnici često mogu biti jači ne samo od gospodara sela nego i od čitavog sela sa okolinom, ali u tom slučaju pošteni žitelji mogu potražiti zaštitu od većih i jačih vlastelina. Ako se oni ogluše na te pozive, sledi im kazna kao i kriminalcima, a ako su nemoćni pomoć traže od carevih službenika koji će preuzeti nadležnost u celoj oblasti gde se pojavio teror razbojnika.

S obzirom na to da carski policajci nemaju drugi posao nego da štite građanstvo, sasvim je razumljiva odredba da lično nadoknađuju pričinjenu štetu svakom oštećenom stanovniku te oblasti, jer svoj zadatak nisu obavili valjano, a za to su dobili odgovarajuću (veoma visoku) finansijsku nadoknadu.

Nema sumnje da bi se i danas, uz tako postavljene principe policijske zaštite, kriminal sveo na daleko niži nivo od onoga na kome jeste. Naravno, to ne znači da i danas treba oslepeti lopova ili obesiti pljačkaša, ali u svakom slučaju ne bi bilo zgorega da delioci pravde i čuvari reda i zakona imaju bar za nijansu veću odgovornost (i veću nadoknadu) za obavljanje svoje službe. Uostalom, istorija i služi za to da iz nje izvučemo određene pouke i život načinimo lepšim i prihvatljivijim.

O vremenu cara Dusana


POROTA

"Našao sam da se mogu zamisliti ustanove za pravdu koje bi potpuno odgovarale duši našega naroda iako njih nema do danas ni u vizantijskim zakonima ni u ma kojoj drugoj hrišćanskoj državi na svetu. Tako mi se učinilo vrlo korisno da zavedem, pored redovnih državnih sudija, i sud koji bi se mogao nazvati i sud duševnika, duševnih ljudi, ili sud dobrih ljudi, a koji sam ja nazvao - porotom".

ARBANASI

Arbanasi i Vlasi, kao građani drugog reda u Dušanovom carstvu, plaćali su dvostruki iznos predviđene globe za tuče koje su izazvali. Zakon je takođe zabranjivao da u selima gde konače pastiri iz ova dva naroda ne mogu noćiti i drugi pastiri, jer je lako dolazilo do opštih tuča. SIROTINJA

Za staranje o sirotinji car Dušan za-dužio je manastire kojima je zapretio svrgavanjem (smenom) starešine ukoliko tu obavezu ne ispunjavaju, a sveštenim licima zabranio posedovanje kuća i materijalnih dobara van manastira.

U današnjem srpskom zakonodavstvu ne postoje odredbe koje bilo koga obavezuju da hrani gla-dne.

ŽENE

Samohrane žene koje su se izdržavale predenjem kudelje prema odredbama Dušanovog zakonika imale su jednaku slobodu sa sveštenicima, a žene koje nisu imale mogućnosti da plate sudske troškove besplatno su dobijale sudskog činovnika u svojstvu ličnog advokata.

Član 171

Kad bi se dogodilo da ja car napišem nekome pismo ili naredbu po ljutnji, ili po ljubavi i mi-losti prema nekome, pa bi se ta naredba ili pismo nalazili u suprotnosti sa zako-nikom, i ne bi bili ni po pravdi ni po propisima zakonskim, sudije se na to moje pismo ili na-redbu neće obazirati, nego će suditi kako je pravo.

Član 172

Sve sudije da sude po zakoniku pravo, a ne da sude po strahu od carstva mi.


Izvori; istorijski zapisi o caru Dusanu