Srpsko - nemacka ljubav 21. veka


Нас и Немаца ни сто евра

Зашто Немачка није та која ће српски брод извући из олује у мирне воде

1.
Неколико руских новина у петак је изашло са запаљивим текстовима, тврдећи да је Европска унија Србију ставила пред ултиматум: или ће се придружити санкцијама против Русије или ће бити прекинути преговори о придруживању. Наравно, са свим што то подразумева јер пут Србије у ЕУ далеко је од ствари на добровољној бази.

Питајући се да ли слабашна Србија може да се одупре захтеву Брисела, руски аналитичари деловали су забринуто, попут Ање Филимонове, која тврди да би подлегање ултиматуму могло да „отвори пут нестанка Србије“. „Вероватноћа да се то догоди постоји“, рекла је она.

Овај пут, рекао бих, Руси греше. Није било ултиматума, горе је од тога. Идемо редом.

2.
У међувремену, немачка дипломатска офанзива на Србију је у климаксу какав се не памти од марта 1941. Најпре је Ангела Меркел у далекој Аустралији поменула Србију, уз Грузију и Молдавију, као опасно место руског утицаја. Готово да нема дана да у Београду није неки важан Немац.

Посебно занимљив био је вицепремијер Зигмар Габриел, који је Вучићу пред новинарима одржао говор о предностима гасовода Јужни коридор у односу на Јужни ток. Јужни коридор, је ли, лишиће Србију зависности од руског гаса, будући да се та цев напаја из Азербејџана. Габриел пред новинарима није рекао само једну не тако неважну ситницу: Јужни коридор планиран је да од Азербејџана води гас преко Турске, Грчке и Албаније до Италије, па тако уопште и не пролази кроз Србију. Наравно, не треба сумњати да ће нам ноторни Еди Рама пустити неку цевку. Ако се он буде питао, има много креативних начина да се гас употреби у Србији.

Само два дана после Београда исти Зигмар Габриел позвао је бриселске чиновнике да уклоне све препреке за градњу Јужног тока!? Шта се то догађа са немачком спољном политиком, која је традиционално – и кад је била најбоља и кад је била најгора – патила од вишка јасноће, за разлику од, рецимо, британске? Да ли немачка дипломатија, исто као и српска, само на вишем нивоу, има различите приче за Београд, за Москву, за Вашингтон и Брисел?

Има, али има ту и нешто много горе.

3.
Настојећи да затвори балкански правац како јој се не би поновила Украјина, где Немачка и Европа обилно крваре, Меркелова с разлогом идентификује Србију као кључну земљу на том потезу. За почетак, она овде неће полуделе Американце, свет познат по томе да, где год дође, то почне да гори. Да би са Балкана изловала Американце, она мора најпре да изолује Русе, чији повратак на Балкан ће бити најјачи мотив америчког доласка. Речју, ако нема Руса, верује Меркелова, Американце ће бити лакше држати на дистанци.

Други важан моменат немачког држања Амера подаље од Балкана (ех, да се тога сетила у Украјини!) јесу Меркелини послови на Балкану. Речју, Амери не смеју да примете да се њихово одсуство осети, све мора да буде као да су они ту – Србија мора да призна Косово, Српска да започне са утапањем у Босну, економије да изгледају као јужноамеричке 80-тих година, са бананом као најсложенијим производом. Балкан мора да гледа у будућност уместо у прошлост, у свет уместо у себе.

Немци су дакле ту да се одсуство Амера не осети, односно да сами Амери не осете како су неопходни. Немачка балканска мисија отуда би се могла сматрати врло хуманом, будући да је један од њених циљева спречавање да се Балкан запали, само кад не би постојала једна једноставна ситница. Наиме, ако Србија треба да буде још слабија да би задовољила атлантистички геополитички стандард, који Меркелова код нас следи, мораћемо много да волимо Немце да би нас оно што нам раде болело мање него да нам то раде Амери.

4.
Отуда, нема никаквог европског ултиматума. У Берлину знају да би српске санкције Москви у Београду могле да доведу до побуне. Зато ће Немци стално да „притискају“ за санкције, Срби ће стално да се „опиру“. Ради се о томе да испод радара тих санкција Србија не уради ништа што би је приближило Русији, никакви послови, никакво оружје, никакав Јужни ток, само српско-руско опијање, братски загрљаји, Рјабинушка и и словенско сечење вена.

Савршен немачки мировни план за Балкан, зар не? Руси остају испред врата, Амери немају потребу да се враћају, Немци, који су сачували Балкан да не постане као Украјина, беру плодове успеха.

Далеко је то од савршеног плана.

5.
„Није лако немачкој влади да се супротстави руској дипломатској офанзиви (на Балкану)”, Шпигл цитира Михаела Рота, државног секретара у немачком Министарству иностраних послова који каже да Немачка „не може бити страна у рату понудама”. Признајући да је немачка шаргарепа тања од руске, чиме Рот мисли да шири веру Балканом? Причом о вечном спасењу? Не, већ причом о вечном паклу.

“Морамо“, каже он, „континуирано да предочавамо балканским државама да је приступ ЕУ у њиховом интересу”. Шта то значи? Једноставно: ако Срби неће у ЕУ, него са Русима, нема бољег начина од тог да заправо призову Амере. А онда ће сви горети. Елем, руска понуда је боља од Немачке, али нам из Берлина и прете: са руском понудом ћете горети.

Наравно, та претња разоткрива праву немачку позицију на Балкану. Није она стала иза Србије да би је спасила паљења, већ да би се иза ње сакрила од олује. Ако украјинску кризу – коју ваља коначно назвати правим именом: европска криза – преживи Србија, ако је преживи Мађарска, где су америчке акције за рушење Орбана већ почеле, ако је преживе Словачка и Чешка, где Амери љуљају Милоша Земана, преживеће је и Немачка, и то први пут заиста моћна и независна од 1945. године. Ако не преживе, Немачкој ће бити толико жао да ће бацити по дрво на ломачу свих тих земаља, спремна да своју слободу чека следећих 50 година.

6.
Нудећи Србију заштиту од најгорег сценарија, јасно је зашто је Немачка најпримамљивије решење. Али, нудећи Србији могућност да се сакрије од олује, али не и да се, ако у томе не успе, Србија одбрани, Немачка је далеко од доброг решења. Прво, свој политички формат у односу на Амере и Русе она је показала у Украјини, и није се прославила. Друго, она Београд уверава како му је неопходна у данима који следе, а права истина је како је Србија потребна њој. Колико год то некоме било смешно, више данас Србија брани Немачку него Немачка Србију.

7.
Наравно, нити ће Немачка зауставити руски продор на Балкан нити ће одржати Амере на дистанци. Уосталом, нови шеф Канцеларије за јужну и централну Европу у Стејт департменту Томас Јаздгерди поручује да се Амери враћају и да су „у потпуности ангажовани“, подржавајући будућност целог региона „у оквиру евроатлантске заједнице“. Довољно јасно?

8.
Речју, Србија је пала у клопку, много дубљу од ултиматума да уведе санкције Русији. Ако ћемо поштено, иако ће се ломити на њој, није то клопка само ове владе, већ производ једног вишедеценијског уверења – боље рећи националне трауме од страшне изгибије у Великом рату. После тога сви српски лидери веровали су да је врх политичке мудрости вештом спољном дипломатијом сакрити се у надолазећим олујама, чак, кад је потребно – а увек је потребно – на рачун унутрашњих односа, односно на рачун моћи да се одбранимо. Проблем Србије – ваљда је на таквом месту – је што никад није успела да се сакрије, ни 1941, ни 1999, а неће ни данас.

9.
Уместо наравоученија, вреди подсетити се једног од последњих покушаја да се сакријемо – оног кнеза Павла Карађорђевића. После смрти Александра Првог, који је имао моћ да мобилише Србе, кнез Павле је био свестан надолазећих олуја и намеран да земљу сакрије и сачува од њиховог разорног дејства. У свом плесу између Лондона и Берлина није бежао од унутрашњих компромиса и удовољавања жељама страних саговорника, уверен да на тај начин дипломатски најбоље ради за свој циљ. Ситон-Вотсон га је убедио да Хрватима да бановину, што је и учинио, укључујући у њу и Превлаку, Дубровник и Западни Срем. Тиме није само ослабио унутрашњу кохезију Југославије већ и српског корпуса, изазивајући бес утицајних националних интелектуалаца. На тај начин кнез Павле био је одстрељен као последњи могући фактор националног окупљања, жестоко нападан у Српском гласу, часопису Српког културног клуба, који је окупљао тадашњи цвет националне интелигенције.

Кад су Енглези покренули његово рушење, ствар је успела, али не зато што су на улице изашли комунисти, како су нас учили, већ што је пуч подржало разочарана национална јавност, она без које ни пре ни после никакав заокрет у Србији није био могућ. Крајем 1941. године Ситон-Вотсон цинично резимира: „Ми смо смо улазак Југославије у рат платили пола милиона фунти, па не дугујемо Србима ништа“.

Да, личи.

10.
У тужним политичким омразама, које очитују одсуство сваке кохезије у земљи, опасност која се надвила над Србијом готово да нико не жели да уочи нити да о томе јавно говори. Србија срља, а нама остаје да ослушнемо пуни консензус странака власти, опозиције и преовлађујуће јавности. Тај консензус сведочи само о њиховој срећи што у Србији о свему одлучује један човек, и нека он мисли о томе, а они ће о томе мислити сутра.

Izvor;Нови Стандард, Жељко Цвијановић