U službi Lepote i Smisla

Ekskluzivno za „Srpski kulturni Klub“:

Intervju sa književnikom Predragom Anđelićem


Koje su istorijske pouke Mletačke republike? Postoji li pored „etničkog čišćenja“ i etničko „prljanje“? Hoće li se evropski narodi ujediniti na novim osnovama ili će nestati jedan po jedan? Ko su poslednji dostojanstveni ljudi na zemlji?



Poštovani gospodine Anđeliću, ispričajte nam o intelektualnom procesu stvaranja jednog romana, čiji cilj nije, prvenstveno, da zabavi, već najpre, da nam ispriča nešto važno?

- Nastojim da moja dela budu najpre lepa, jer lepota, barem prema Dostojevskom, ima u ovom ružnom svetu posebnu i plemenitu ulogu, pa ne bi preterali kada bi rekli da je već njeno postojanje njena svrha.

Moji romani nastaju protivno svim zanatskim pravilima; stoga što ja nisam zanatlija, nego neko ko darom dobija priču koju samo treba da zaodene u ruho trilera. Mikelanđelo je govorio kako on tek oslobađa ono što je video zatočeno u kamenu. Da je ta priča dar, najbolje svedoči podatak da je dobijam poput božanskog hleba, mane, svakoga dana dovoljno za taj dan, ali samo povremeno više od toga. Kada knjigu privedem kraju, mogu da sagledam kako sam kroz sve faze rada bio vođen savršeno precizno. Hvala Gospodu na tome.

Nakon objavljenog romana kao po pravilu pomalja se nova priča. Mislim da će i ovog puta biti locirana na mestima prethodne, a otkriću vam tajnu da je njen protagonista Srbin, u koga se zaljubljuje zanosna vladarka svetskih operskih scena stavljajući time sve na kocku...



Boravili ste u Veneciji, sedištu tajanstvene grupe moćnika iz „Crvenog kruga“, proučavali ste dokumenta tamošnjeg arhiva, kao da pišete naučni rad. Jeste li tamo otkrili nešto što bi pomoglo u odgonetanju motiva i načina onih koji stvaraju i zloupotrebljavaju, da se poslužim jednim Vašim naslovom, „Kapitalističko zlo“?

- U Veneciji sam boravio privatno, a osim što sam u društvu jedne lepotice prisustvovao predstavi Otela u Palazzo Ducale(Italijani kažu kako se „Otelo vratio kući“, misleći na čuveni nastup Maria del Monaka na istom mestu, jula 1966. godine), posetio sam i Venecijanski arhiv u potrazi za potvrdom tvrdnje koju je izneo američki istoričar Vebster Tarpli, da su masonske lože u Veneciji postojale više od veka ranije od onih u Londonu, te da je, maltene, masonerija u Veneciji i stvorena. Naravno da činjenična potvrda tako ekstravagantnih tvrdnji ne postoji, jer su te tvrdnje netačne. Mnogo mi je zanimljiviji bio dokument, koji sam gledao, o Galilejevom zahtevu venecijanskom Senatu od 25. avgusta 1609, da mu se prizna patent na teleskop te isplati određena novčana apanaža, o čemu su senatori posle rasprave glasali većinom „za“, ali se i tu pokazala narav politike i muka pameti...

No, bilo bi premalo reći kako je Venecija zanimljivo mesto, ona je bliže čudu. Od toga kako je nastala, a još više opstala i bila to što jeste u istorijskim okolnostima. Treba podsetiti da je Venecijanska republika trajala više od hiljadu godina, i da je vekovima bila gospodar centra poznatog sveta, dakle Mediterana, budući most preko kog je išla gotovo celokupna trgovina između istoka i zapada. Stoga je bila predmetom zavisti, mržnje i otvorenog neprijateljstva. Nepokorna čak i papskom autoritetu (Veneziani prima, poi cristiani – Najpre smo Mlečani, potom hrišćani, na šta je papa odgovorio ekskomunikacijom dve stotine vodećih ljudi Venecije), našla se 1509. pred opasnošću potpunog uništenja kada su se sve sile tadašnje Evrope ujedinile protiv nje. Taj period od gotovo tri veka, do 1797. kada pada u Napoleonove ruke, fascinantan je. Jedini način da preživi bio je geopolitika suprotstavljanja neprijateljskih sila jedna drugoj, mada zasigurno ne na način kako tvrdi Tarplijeva mašta: po njemu su i reformacija i kontrareformacija delo Venecije a Luter i Lojola su bili njeni agenti, kao i Galilej, Đordano Bruno, Isak Njutn te Đakomo Kazanova i grof Kaljostro... Sve ovo, i mnogo toga drugog, ide u „zaslugu“ game masters – „šefu venecijanske obaveštajne službe“ Paolu Sarpiju i njegovim naslednicima... Zaista dobra knjiga o Veneciji je „Istorija Venecije“, Džona Džuliusa Norviča (John Julius Norvich: A History of Venice, The Penguin Press, 1982), koju zainteresovanima za ovu temu najtoplije preporučujem.

Moje osmotrište, kao umetnika, ne sledi, po pravilu banalne teorije zavere, ili zadate pravce. Moj se pogled ne gubi u horizontalnoj ravni pojavnosti, on je nadilazi. Kroz ličnu dramu nekoliko aktera „Crvenog kruga“ rečeno je mnogo toga, zapravo sve što je trebalo da se kaže, od čega će svaki čitalac uzeti tačno onoliko koliko mu pripada.



Iako potpuno u obličju beletristike, može li se Vaš poslednji roman shvatiti i kao angažovana umetnost, tj. ima li za cilj i pokretanje ljudi na promišljanje, te društveni aktivizam?

- Voleo bih kada bih bio toliko moćan da najpre oplemenim ljude, time bih najviše učinio za njih.

Angažmana u njemu svakako ima, kao i u svemu što radim. Na svu sreću sam pisac, a ne trgovac, pa nemam potrebu da ljude ubeđujem u bilo šta osim da ih zarazim lepotom i smislom. Prema mnogim reakcijama koje do mene dopiru, izgleda da u tome uspevam. Uz ovo, najdelotvorniji angažman izložen je kroz poduku jednog od aktera moje knjige, barona Luja Negrela. Ko je čitao roman zna o čemu govorim, one koji još nisu pozivam da ga pročitaju pa da mi saopšte da li sam bio u pravu.



Umetnost obrazuje identitete, subkulturne, generacijske, ali i nacionalne. Ima li, u tom smislu, značaja, što ovoga puta jedan Srbin, osvaja francusku lepoticu, za razliku od, recimo, „Stršljena“ gde šiptarski ubica zavodi srpsku devojku ili „Guče“, koja „etničku distancu“ savlađuje spajanjem, opet jedne Srpkinje i ciganskog trubača?

- U Srbiji je samo ona umetnost mezimče medija, vlasti i odgovarajućih fondova koja potencira slučajeve koje ste pomenuli, ili Srbiju i srpski narod prikazuje u najgorem svetlu. Nažalost takva selektivnost postaje trend i prema nekim drugim narodima u svetu, ili pak rasama, naročito beloj. U rečnik svetskog novogovora je devedesetih godina, čemu smo, navodno, mi bili uzrok, ušao termin „etničko čišćenje“ a da niko ne dopušta mogućnost i obrnutog procesa – etničkog „prljanja“. Predlažem da na „Ju tjubu“ potražite snimke meni dragog Pariza iz šezdesetih godina prošlog stoleća i uporedite ih sa današnjim. Zaključak prepuštam Vama.

U prilog istinskih evropskih vrednosti, a ne ovih izvitoperenih koje nam se nameću, savest mi nalaže da Vam ispričam anegdotu koje sam bio učesnik: za stolom obeda kome je prisustvovalo zaista višenacionalno ali evropsko društvo, spomenuo sam podatak kako se, u neka druga vremena, protiv nadiruće turske, odnosno islamske opasnosti zajednički borila srpska, mađarska i rumunska vlastela. Domaćin mi je posve iskreno, s tugom uzvratio: „A vidite, mi smo danas širom otvorili vrata islamu i činimo upravo sve suprotno od onoga što su oni činili!“

Možda rečeno zajedništvo pripada minulim vremenima, ali će pred užasnom budućnošću koja se pomalja, neka njegova forma morati biti reafirmisana. Jer, ili ćemo zajednički preživeti, ili će jedan po jedan evropski narod da nestaje.



Don Antonio podseća na don Tomazina iz trećeg nastavka serijala „Kum“, postoje li zaista ljudi u siromašnim zabitima Sicilije i Korzike koji imaju značajnog uticaja na dešavanja u kojima interes imaju moćni anglosaksonski kapitalisti i njihovi šefovi?

- Ljudi koje personifikuju don Tomazino ili don Antonio, bili su i kod nas donedavno obrazac patrijarhalnog i hijerarhijskog shvatanja društva. To su ljudi na svom posedu, koga nerado napuštaju; uglavnom drugi dolaze njima na noge. Autoritativni su jer drže domorala, časti i zadate reči, što im daje pravo da presuđuju onima koji nisu takvi. To su ljudi što žive u svom posebnom svetu, koji baš i ne voli da ima doticaja sa onima izvan njega. Jedan drugi lik iz knjige, Julius, premda ne živi u brdima već u baroknoj palati nadomak Vatikana, od iste je sorte. Takvi preziru sve ono za čim beslovesne mase žude, od turizma pa do isticanja bogatstva i slave. Oni nisu snobovi, oni su poslednji dostojanstveni ljudi na zemlji.



Za kraj, recite nam ko ste Vi, uopšte, Predraže Anđeliću? I Vaše knjige, kao i članci, dizajn internet stranice, intervjui, ostavljaju utisak misterije, namerne nedorečenosti i neke više svesti. O Vama se, u javnosti, ne zna mnogo, a čini se da Vi o svetu znate dosta?

- Sve što sam napisao, proisteklo je iz mog uma, a kako se ono tamo steklo, to je mnogo dublje pitanje nego što se nekome može činiti. Govorio sam kroz likove koje sam stvorio, tako da ćete me najbolje kroz njih upoznati.

Čuvam se da me ne uprlja sluz ovog vremena koje oličavaju gmizavci odnekud ispuzali, zato uglavnom ne gledam televiziju, biram štivo i još više društvo. Ne polažem nikakvu nadu da beslovesni, kakvih je većina, mogu išta dobrog doneti, naprotiv, od njih očekujem samo najgore. Zato ne glasam. Ozbiljni ljudi privlače sebi iste takve, ništarije onakve kao što su i sami. Ali, sve mi se više čini da se Čovek, suprotno poslovici, rađa naučen.
05.12.2013

Izvor; Official Sajt Predraga Andjelica