Balada o vremenu


Sognio un tempo

gioco e amor ritornerŕ

vince e perde

il rosso e il nero

il meno e il piů


Alfonso Gatto, La ballata del tempo

Iz bašte kafea u centru grada, pogled mi između nekoliko osoba koje se približavaju izdvaja lepoticu duge, negovane kose boje kestena, vitkog stasa i gracioznog hoda. Večno mladalačkog izgleda, poput slavne italijanske pevačice Giorgie na koju podseća, širi osmeh zadovoljstva što me je videla, jer zna da joj se radujem. Uzvraćam na isti način i srdačno je pozdravljam, poklanjajući joj svojom pažnjom par divnih trenutaka u danu koji verovatno neće biti široke ruke. Ona je udata, odavno, i majka je troje dece u borbi sa životom. Pogled usmeravam ponovo u daljinu da u njoj štogod potražim, makar to bio i zaborav.

Imam prijatelja koji na pitanje kako je, odgovara da je baš onako kako mora biti. Zametak moj videše oči tvoje, u knjizi je tvojoj sve to zapisano, i dani zabeleženi, kad ih još nije bilo nijednoga... reči su cara Davida(1) koje su mi ponudile odgonetku takvog životnog stava. Premda mnogi vernici ovaj psalam tumače Davidovim uvidom istine da je Bogu svačija budućnost poznata, što on samo konstatuje, moj prijatelj je kategoričan u tvrdnji da ništa ne može biti drugačije do onako kako je određeno. Na čoveku je, veli, tek da li će taj plan prihvatiti, ali to ne zadržava niti menja njegovo izvršenje.

Istini za volju i u prilog gornje tvrdnje, niko nas nije pitao kada, ni u kakvim okolnostima bi želeli da se rodimo, što takođe važi i za umiranje. Je li, stoga, za očekivati da se naša slobodna volja konsultuje u stvarima koje su između te dve tačke?

Prisećam se davne rasprave sa jednim teologom: ponudio mi je mišljenje kako je život poput pozorišne predstave u kojoj su uloge dodeljene – od glavne, preko epizodnih do statista, koji zapravo i nemaju ulogu. Činilo mi se to odviše istočnjački, prema čemu imam averziju, pa sam odgovorio da bih u slučaju nezadovoljstva porazgovarao sa rediteljem o nekoj novoj, povoljnijoj podeli, budući su svi izgledi da će predstava potrajati. Nije li Bog svojima obećao da će uvek biti glava, a ne rep?(2)

Ali, ko osim Boga i onoga kome On kaže može videti budućnost, kada nam je i sadašnjicu prekrila tama u kojoj teturamo, više saplićući se nego hodajući?

Tamo gde je ubijena budućnost vaskrsava prošlost, kao što se iz ćorsokaka slepe ulice može jedino nazad. To ne samo što je logično, već može biti i korisno, poput nauka Stiva Džobsa da se „kockice života ne mogu složiti gledajući unapred, nego unazad“. Uspeh se, baš kao i pogodak u metu meri prema postavljenom cilju, a u retrovizoru naših očekivanja, želja i nada vidi se mnogo toga, jedino čega nema je sadašnjost na koju smo osuđeni. Nema švercerske elite koja se podigla sa dna onda kada se sve zamutilo, pa okrenulo naglavce. Švercerske, lopovske struke, njuški koje ni veći stručnjaci od dr Colića ne bi upristojiti mogli, budući se ničega ne stide svakodnevno vređaju one što još uvek gledaju televiziju ili čitaju novine. Po novogovoru koji su sami izmislili oni su nezamenljivi, jer su ratni, tojest izborni plen i funkcije, prekrstili u „odgovornost“ koju svi, izuzev baš njih, izbegavaju. Pametnih, ne računajući mozgove izgubljene u čuvenom brain drain-u u pravcu zapada, odavno više nema na sceni, čak ni među statistima. Jer i statisti su deo iste, zle predstave.

Ostali su samo oni, ološ i bašibozuk kao iz noćne more, poštedevši nas jedino truda da saznamo ko su, kada u ritmu Dobra i zla prevagu ponovo uzme Dobro i odpočne svoju prozivku.

Ne, nije ova lakoća nestajanja svega normalnog, dragi prijatelji, osveta loših đaka; to je osveta loših ljudi, i ovde kod nas, i širom globusa. Ovakvu pometnju ne bi, da nije namerna, mogao stvoriti ni moćni kadar onih fakulteta koji u Srbiji služe za sprdnju, podržan Marfijevim zakonom i svim poznatim elementarnim nepogodama; jer je vreme smutnji, jer je zao čas.

I nemojte više škrgutati zubima na naređenja koja vam Zapad šalje, ni pitati dokle i kakve to veze ima sa vama; nije nas se ni rušenje Berlinskog zida ticalo, pa nas danas kude što smo ga prespavali, ne praveći razliku između čiste savesti spavača i naivnosti.

Put u budućnost, ako je ima, vodi prema prošlosti, do onog mesta gde smo se izgubili. Do njega nas može dovesti samo onaj koji se najduže seća. Tada ćemo ponovo imati priliku da ne pogrešimo; da pravimo kuće u kojima ćemo mi živeti, i sadimo vinograde od kojih ćemo sami piti vina. I iznova naučiti da uživamo, i radujemo se životu. Ne mogu da izdržim a da ne napišem da onaj ko nije živeo u epohi socijalizma, ne zna šta je to slatkoća življenja.(3)

(1) Psalam 139,16.

(2) 5. Knjiga Mojsijeva 28,13.

(3) Qui n’a pas vécu dans les années voisines de 1789 ne sait pas ce que c’est que la douceur de vivre – jedna od verzija čuvene izjave koja se pripisuje francuskom plemiću i diplomati Talleyrand-u (1754-1838).

Izvor; Official Sajt Predrag Andjelic