Opcije Srbije između želja i mogućnosti evroazijskih integracija


Pre četiri godine, ruski ambasador pri NATO Dmitrij Rogozin dao je jednu zanimljivu izjavu: „Ako severna civilizacija želi da se zaštiti, moraju da budu ujedinjene i Amerika, i Evropska unija, i Rusija. Ako nisu zajedno, jug će ih poraziti jednu po jednu“. Ova je izjava odražavala visok stepen spoznaje istih izvora bioloških i kulturnih gena koje nekih 700 miliona Evropljana (uključujući Ruse) deli sa svojim prekomorskim potomcima na severnoj hemisferi, kao i demografsku pretnju koju svima njima predstavlja 90% žitelja naše planete koji toj civilizaciji ne pripadaju.


Sa druge strane, vladajući neoliberalno-neokonzervativni establišment u SAD, kao i njihovi zapadnoevropski partneri, odbijaju postojanje suštinske srodnosti evro-rusko-američke civilizacije, i u tome su podudarni sa ruskim „evroazijcima“: dva smo sveta, kažu nam i jedni i drugi. I jedni i drugi su skloni da na islam gledaju kao na manje zlo od navodno glavnog neprijatelja (Ruse, odnosno Zapadnjake). Kao što ruski evroazijci neguju demonski imidž Zapada – odbacujući činjenicu da je do epohe Prosvetiteljstva i do tragedije Francuske revolucije zapadna civilizacija dala bezbrojne dragocene plodove – za savremenu zapadnu elitu Rusija je i dalje „ono drugo“, nacija ogrezla u atavizmima predmodernosti, dok su vrednosti Zapada tobože univerzalne i prevazilaze okove etniciteta, rase, kulture i vere.

Shodno tome, odnos američkog establišmenta prema evroazijskim integracijama je predvidljiv. Bivša šefica diplomatije SAD Hilari Klinton izjavila je 6. decembra prošle godine da je u toku sprovođenje novog plana „despotskih vlada“ da „resovjetizuju istočnu Evropu i centralnu Aziju“. Na konferenciji za štampu u Dablinu, uoči sastanka sa ruskim kolegom Sergejem Lavrovim, ona je napala Rusiju i njene regionalne partnere zbog navodnog frontalnog napada na demokratiju i ljudska prava. „U toku je pokušaj da se resovjetizuje čitav region. Neće se tako zvati. Zvaće se carinska unija, zvaće se Evroazijska Unija ili tako nekako, ali nemojmo se zavaravati. Mi znamo šta je cilj i radimo na iznalaženju efikasnih načina da to usporimo ili sprečimo“. (podv. autor) U paradigmi lidera SAD bilo kakav oblik regionalne integracije koji se ne odvija sa blagoslovom SAD (poput EU), predstavlja zlokobnu zaveru.

Naizgled nema razumnog razloga zašto bi se SAD suprodstavljale tešnjim vezama bivših sovjetskih republika koje su upućene jedne na druge logikom geopolitičkih datosti. EAU ne predstavlja pretnju američkim interesima, osim ako se ti interesi ne definišu kao trajna kontrola i dominacija nad čitavom planetom – što iziskuje gušenje, kordonisanje i rascepkivanje evroazijskog hartlenda, po recepturi Makindera i Spajkmana. Problem je u geopolitički uslovljivim postulatima američke spoljne politike, koji imaju svoj kontinuitet iz vremena britanske imperije: od Krimskog rata, preko tzv. Velike igre u centralnoj Aziji i Trumanove „doktrine suzbijanja“ 1947, sve do naizgled iracionalnog nastavka širenja NATO posle 1991. i otvorene kampanje u cilju deputinizacije Rusije, kako se izrazio ambasador SAD u Moskvi Majkl Mekfol.



Razumeti rusofobiju

Međutim, problem Rusa sa postmodernim Zapadom nije samo geopolitički, on ima i svoju ideološku, kulturnu i duhovnu pozadinu. U odnosima Amerike i Rusije došlo je do ironične promene uloga. SAD sada sprovode Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta. Američki model te doktrine razlikuje se od sovjetskog po tome što je granica realsocijalizma bila na reci Elbi, gde se završavala Istočna Nemačka, a američki globalno-demokratski koncept permanentne revolucije se nigde ne završava. Svaki kutak kugle zemaljske jednako je „legitimna“ sfera američkih interesa, od Estonije i Gruzije do Bosne i Kosova, od Koreje do Tadžikistana. Geopolitički uslovljena, ideološki racionalizovana, refleksna rusofobija podjednako dominira na obe strane Atlantika. Bez spoznaje fenomena rusofobije nije moguće razumeti strategiju i na njoj zasnovanu spoljnu politiku SAD.



Podeljenost ruske elite

Ta spoznaja još uvek nije postala predmet konsenzusa elita u samoj Rusiji, naprotiv. Tu je prvi i glavni problem sa još uvek nedovoljno jasno artikulisanom ruskom geostrateškom doktrinom. Rusija nije jedinstvena. Još uvek je njena politička i intelektualna elita podeljena (grubo govoreći) na Zapadnjake, evroazijce i slavjanofile. Još uvek su mnogi njeni uticajni pripadnici, uključujući premijera i donedavnog predsednika Medvedeva, fascinirani Zapadom i njemu duhovno, kulturno i emotivno više pripadaju nego centralnoazijskom „bliskom inostranstvu“, Kavkazu, ili samoj Rusiji van dveju metropola. Još uvek moskovskim salonima dominira boemska buržoazija čijim pripadnicima je najveća želja da se nađu u njujorškom Grinič Vilidžu ili londonskom Čelsiju. Još uvek ruski biznismeni i tajkuni, koji su pare napravili u Sibiru ili na Kavkazu, odlaze da ih troše na Majorci ili Floridi.

Posledica te duboke kulturološke i emotivne podele jeste da Rusija još nema dugoročnu i sveobuhvatnu stratešku doktrinu. Imamo jasnu sliku šta Moskva neće – ona ne želi nastavak evropskog bezbednosnog sistema kojim dominiraju SAD preko NATO – ali ne i šta hoće. Umesto toga imamo konsenzus o dva geostrateška imperativa; kao prvo, da Rusija mora da ostane nuklearna supersila; i kao drugo, da treba da bude politički, ekonomski i vojni lider u regionu. Konsenzus o ta dva principa, ali odsustvo konsenzusa o suštinskom pitanju odnosa Rusije i Zapada, stvara paradoksalnu situaciju da neki ruski politikolozi i analitičari – poput generala Ivašova – brkaju želje i stvarnost. Konkretno, oni evroazijske integracije tretiraju kao definisani koncept i projekat (što je u sferi želja), a ne kao institucionalni okvir koji se tek razvija i koji u stvarnosti znači različite stvari raznim ljudima.



Slabosti evroazijskog projekta

Konkretnih primera nejasnoća ima na pretek. Primera radi, predsednik Kazahstana Nazarbajev je u više navrata jasno izjavio – a to i njegovi ministri poslušno ponavljaju – da je EAU samo i isključivo oblik povezivanja u cilju ekonomske saradnje i da nema, i ne treba da ima! – za cilj političko ili vojno-bezbednosno integrisanje. Optimista bi rekao da je to samo njegov paravan za Zapad, ali on nema potrebe da to čini: zapadni investitori ionako bi mu došli, profita radi, pa makar Kazahstan tražio da se prisajedini Ruskoj Federaciji.

Na zapadnom kraju carinske unije, odnosi između političkih rukovodstava RF i Belorusije već dugo su problematični, premda nema ideoloških ili substantivnih razloga da tako bude. Između Moskve i Minska trenutno postoji manje akademskih, kulturnih i privatnih, ličnih kontakata nego između Moskve i Beča. (Aeroflot ima tri leta dnevno iz Moskve za Minsk, 7 za Beč, 10 za London.) Ako je dovoljno da loša lična „hemija“ između Putina i Lukašenka dovede u pitanje odnose dve ključne zemlje EAU, koje su u svakom pogledu bliske i povrh toga imaju konfederalni okvir, onda EAU nažalost zaista počiva na labilnim institucionalnim osnovama.



Ništa bez Ukrajine

Ključno i još uvek nerešeno pitanje budućnosti ruskog geostrateškog položaja – a samim tim i iole ozbiljnih izgleda za geopolitički održive evroazijske integracije – tiče se stava Ukrajine prema tom projektu. Tri godine posle poraza „narandžaste“, izrazito antiruske struje oličene u bivšem predsedniku Juščenku, taj stav je i dalje ambivalentan. Ni odnosi predsednika Viktora Janukoviča sa Putinom nisu sjajni, pre svega usled sukobljenih poslovnih interesa „njihovih ljudi“ na terenu. Opredeljenje za EAU označio bi kraj „evropskog puta“ Ukrajine, oko čega u Kijevu vlada duboka podeljenost. Taj put nikada neće biti krunisan članstvom Ukrajine u EU (isto važi i za Srbiju), ali ukrajinski nacionalisti – pre svega u zapadnom delu zemlje – na njemu insistiraju kao na protivteži „proruskim“ integracijama koje su za njih anatema.



Neizvesna partnerstva

Jermenija je naizgled prvoklasni kandidat za EAU, ali posete niza ruskih emisara visokog ranga Jerevanu u leto 2012. nisu urodile plodom. Uoči zvanične posete jermenskog predsednika Moskvi 8. avgusta 2012. ruski mediji su čak javili da je postignut sporazum o pristupanju Jermenije EAU. Jermeni su međutim zaključili da bez zajedničke granice sa ma kojom zemljom-članicom, takvo članstvo naprosto ne bi imalo smisla. Jermeni su pre svega zainteresovani za političke i bezbednosne garantije Rusije na bilateralnoj osnovi. S obzirom da ni Gruzija ni Azerbejdžan uopšte ne razmišljaju o EAU opciji, Jermenija do daljnjeg ostaje odvojena.

Kina i Rusija imaju zajednički interes u suprotstavljanju američkom hegemonizmu, ali su geostrateški rivali u Cenralnoj Aziji. Kina želi da sa svojih zapadnih granica ostvari geopolitički presudan prodor koji bi joj omogućio direktan pristup nasušno potrebnim energentima bez ruskog posredovanja.

Turska ima veliku ekonomsku razmenu sa Rusijom, ali u njoj vazda vidi geopolitičkog rivala, nikako ne i stvarnog partnera. Ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu je to, uostalom, tretirao kao aksiomatsku datost u svojoj knjizi Strateška dubina, koja predstavlja ideološki kamen-temeljac neoosmanskog projekta. Turska pod AKP režimom Erdogana uvek će podržavati reislamizaciju i turkizaciju sebi srodnih naroda na Kavkazu i u Centralnoj Aziji. Uzdanje ruskih „evroazijaca“ da Tursku mogu pretvoriti u partnera, pa čak i strateškog saveznika, neosnovana su, naivna, a na duge staze opasna.

Moć Rusije, a pre svega njena sposobnost da projektuje uticaj van sopstvenih granica u skladu sa svojim državnim i nacionalnim interesima, zavisi od ishoda strateškog programa diverzifikacije ruske privrede. Ona je još uvek isuviše zavisna od energetskog sektora i izvoza sirovina. Skok ili pad bruto nacionalnog proizvoda još uvek isuviše zavisi od kretanja cene nafte i gasa. Moć Rusije i njena ekonomska stabilnost više ne smeju biti prepušteni faktorima nad kojima ona nema kontrolu. Postizanje rasta koji bi bio relativno nezavistan od roterdamskih spot-cena, doprineo bi jačanju EAU opcije i njene atraktivnosti bivšim sovjetskim republikama. Uspešna primena formule prihvatanja modernizacije koja bi bila u nacionalnom i državnom interesu, uz istovremeno odbacivanje liberalne matrice koja uništava i privredu i državu, bila bi dobar putokaz i za Srbiju kada izađe iz sadašnjeg košmara.



Opcije Srbije

U ovom trenutku evroazijska opcija nije jasno ponuđena Srbiji jer još nije ni adekvatno artikulisana kao strateška opcija u samoj Rusiji. U Kazahstanu čak decidirano tvrde da to i nije geostrateški, već isključivo ekonomski projekat. Srbiji ostaje ono što ima više smisla: veći oslonac na Rusiju, kroz bilateralne aranžmane, pri čemu bi Moskva trebalo da bude daleko odlučnija nego do sada u jasnom stavljanju do znanja šibicarima u Nemanjinoj 11 da više ne mogu da se poigravaju ruskim strpljenjem kao do sada.

Kao i ruski, i problemi Srba sa Zapadom nisu plod srpskih idiosinkrazija koje su u raskoraku sa jasno definisanim zapadnim principima, već su plod težnje zapada da te principe sistematski instrumentalizuje u svrhu promovisanja svojih geopolitičkih i ideoloških interesa. Proteklih 110 godina može se posmatrati kao vek neprekidnih zapadnih izazova Srbiji, od majskog prevrata 1903. i aneksione krize 1908. do danas. Ti su izazovi dolazili u raznim formama, od habsburške u deceniji do 1918, zatim naci-fašističke 1941. i čerčilovske 1943-44, do neoliberalne i neokonzervativne u protekle dve decenije – pri čemu su različiti i čak međusobno sukobljeni modeli zapadnog diskursa postizali frapantnu saglasnost po „srpskom pitanju“. Ovo ukazuje da nekog nesporazuma između Srba i Zapada zapravo nema, već da postoje strukturne nekompatibilnosti kao prvo geopolitičkih interesa i kao drugo, srpskog i zapadnog kulturnog modela i vrednosnog kodeksa.

Taj odijum Srbi ne mogu da prevaziđu čak ni po cenu ponizne kapitulacije, koju evo već pet godina zdušno sprovodi žuto-narodnjački režim, baš kao što ni Rusi nisu mogli da ga prevaziđu ni po cenu groteskne i samoponižavajuće tragikomedije Jeljcinove dekade devedesetih.

Na duže staze, osim nečlanstva u EU (u koju ionako nikada neće ući), za Srbiju je bitno da izbegne masovni imigracioni priliv trećesvetkog lumpenproleterijata, pretežno iz islamskog sveta. O tome niko još ne govori, a tvrdim da će Brisel da upravo taj užas diktira kao sledeću fazu dokazivanja podobnosti Srbije za evrointegracije – a sve u skladu sa neoosmanskom politikom Turske koja uveliko govori o pravu povratka potomaka navodno proteranih muslimana iz Srbije posle Berlinskog kongresa. Za reislamizovanu Tursku, koja je odbacila Ataturkovo sekularno nasleđe, nijedna država koja je nekada bila u sastavu Osmanske carevine, nije legitimna; i Srbistan i Karadag i Saraj-Bosna će pre ili kasnije, po njima, morati da se povinuju novoj „realnosti“. Ostvarenje neoosmanskog geopolitičkog scenarija oličenog u zelenoj transverzali samo je prvi korak. Imigracija je drugi korak demografske desrbizacije Srbije, koji sledi nakon teritorijalne, političke, duhovne i kulturne desrbizacije koja je u punom jeku. Treći pak iziskuje status kvo ante ne 1878, već 1804…

Istorija se ubrzava i možda jedina sreća Srbije u ovim tmurnim vremenima jeste da spoljni okovi, koji su diktirali njen sunovrat u poslednje dve decenije, više ne postoje. Njena kvazielita je, nažalost, na okove navikla, dozvolila je da bude uvučena u Štokholmski sindrom što vlast zdušno podstiče. Formalni sporazumi sa Rusijom tu suštinu nažalost ne menjaju jer vlast u Srbiji igra dvostruku igru. U potpunom odsustvu ma kakve ozbiljne koncepcije i poteza koji se vuku ad hok, u krajnjoj liniji sve se svodi na dodvoravanja spoljnim mentorima, Briselu i Vašingtonu. Sa briselskom kapitulacijom aprila meseca, imali smo prilike da se iz prve ruke uverimo u taj dvolični odnos, pri čemu predsednik, premijer i vicepremijer Srbije žele da doveka budu umiljata jagnjad koja dve majke sisaju. S obzirom na to da sa briselsko-vašingtonske sise neće dobiti ništa osim prezira i poniženja, Rusija im je jedini izvor gotovih para – a Moskva im i dalje iz nekog razloga te pare daje, iako nisu pružili nikakve dokaze da su im strateška opredeljenja drugačija od onih koja smo videli u proteklih pet godina.

Moralni i politički sunovrat Tadić-Dačić-Vučić-Nikolićevog režima ne menja činjenicu da su okovi spali. Ta činjenica predstavlja odskočnu tačku nove srpske strategije kada dođe vreme za oporavak.

Izvor: Official Sajt Predraga Andjelica