Da li je Hitler napao SSSR na zahtev Engleza?


Autor knjige Ko je primorao Hitlera da napadne Staljina govori o saradnji nacističke Nemačke i Londona tokom Drugog svetskog rata


Vaša knjiga Ko je primorao Hitlera da napadne Staljina otvara nova istorijska pitanja i dovodi u sumnju zvaničnu istoriografsku ocenu Drugog svetskog rata. Za početak vas molimo da prokomentarišete vašu tezu da je Nemačka bila nespremna za Drugi svetski rat i da to ilustrujete podacima, koje molimo da malo šire obrazložite; da je posle tri nedelje napada na Poljsku, Nemačkoj počelo da ponestaje avio-bombi, a posle šest nedelja kampanje u Francuskoj, nemačkoj armiji je počela da ponestaje municija.


— Kako bi se vodio svetski rat, treba shvatiti dve sasvim očite stvari. Kao prvo, za njega se treba spremati, i to temeljno spremati, pošto će taj rat dugo trajati. Ipak je to svetski rat. I drugo – što bi trebalo shvatiti – da biste u tom ratu pobedili, morate potući one koji su u trenutku njegovog početka najjača velesila. Takvih čak može biti i nekoliko. Zamislimo da je 1970. godine neka zemlja ushtela da osvoji čitav svet. Očigledno bi morala da potuče dve velesile – SSSR i SAD. Danas jednu – SAD. Skupa sa čankoliscima i saveznicima. A sada se upitajmo koja zemlja je bila najjača 1939. godine? Posle poraza Nemačke i uništenja Rusije tokom Prvog svetskog rata, najjača velesila bila je Velika Britanija, čija saveznica je bila nešto manje moćna Francuska. Znači, planirajući svetski rat, Hitler je morao da planira rat sa tim zemljama. A šta je bilo u stvarnosti? Naredbu za pripremu rata protiv Poljske izdao je aprila 1939. godine, to jest četiri meseca pre početka rata. A šta je sa planovima ratovanja sa Englezima i Francuzima? Nemačka ih 1. septembra 1939. godine uopšte nije imala. Priznaćete, čudan je to agresor koji čak nema ni planove za rat. Na pitanje da li je Hitler bio budala, odgovor je negativan. Ne, nije bio. Prosto nije nameravao da ratuje sa Engleskom, nije hteo da ratuje sa Morem. Hitler je maštao da i sâm postane deo civilizacije Mora. Otud i planovi izgradnje brodova Trećeg rajha. Da je Hitler želeo da osvoji čitav svet, to jest da uništi hegemoniju Engleske u svetu, bili bi mu potrebni brodovi, brodovi i opet brodovi. A bez moćne mornarice započinjati borbu sa Londonom za prednjačenje u svetu glupo je i bezizgledno. Potrebni su ne samo „polupomorski“ saveznici poput Italije i Japana, potrebna je i sopstvena mornarica. Gledamo program izgradnje brodova koji je odobrio Adolf Hitler. Admiral Reder, komandant nemačke mornarice, ponudio je fireru na izbor dva plana razvoja nemačke mornarice:

– prvi je pretpostavljao ubrzanu izgradnju podmornica u najkraćem roku;

– drugi, poznat kao plan „Z“, bio je predviđen za duži rok, pošto je obrazlagan time „da u narednih deset godina rat neće započeti“. Prema tom planu, trebalo je izgraditi čitavo mnoštvo velikih brodova.

Hitler je upravo njega izabrao. I premda je plan bio predviđen za 10 godina (do 1948. godine), zatražio je da se ostvari tokom šest godina. Znači, sudeći prema izabranom planu razvoja mornarice, firer čak ni teoretski nije trebalo da ratuje sa Engleskom pre 1944-1945. godine. Pri tome je Hitler praktično zabranio da se grade podmornice, jeftin i delotvoran način da se „izjednače izgledi“ sa Britanijom. I posle toga nam kažu kako je on odlučio da „osvoji čitav svet“ i započeo ostvarivanje svoje želje 1939. godine. A odnos snaga na moru bio je, prema stanju na dan 1. septembra 1939. godine, sledeći: nosači aviona: Engleska – 7, Francuska – 1, Nemačka – 0; teške krstarice: Engleska – 15, Francuska – 7, Nemačka – 2; lake krstarice: Engleska – 49, Francuska – 12, Nemačka – 6; eskadreni razarači: Engleska – 183, Francuska – 59, Nemačka – 22; razarači: Engleska – 0, Francuska – 12, Nemačka – 20; podmornice: Engleska – 65, Francuska – 78, Nemačka – 57; torpedni čamci: Engleska – 27, Francuska – 9, Nemačka – 20; monitori: Engleska – 3, Francuska – 0, Nemačka – 0.

Stanje u pogledu podmornica bilo je još žalosnije nego što brojke pokazuju. Veliki admiral Reder izveštavao je Hitlera da je za rat sa Engleskom potrebno 300 podmornica. Ali, kada su Engleska i Francuska objavile Nemačkoj rat 3. septembra 1939. godine, Nemci su imali svega 57 podmornica, od čega 23 u stanju borbene sposobnosti. To jest, ionako ih je bilo triput manje nego kod saveznika, a onih u stanju borbene sposobnosti – čitavih pet puta manje. Nameće se jednostavan zaključak – Hitler nije nameravao da osvoji čitav svet, nije se spremao za svetski rat, zato što nije stvarao snagu sposobnu da oduzme svet onima kojima je pripadao. Hitler je nameravao da živi sa Englezima u miru, a da ratuje sa Rusijom. Upravo zato je njegova priprema za rat bila vapijuće loša i Vermaht je potrošio zalihe municije posle 20 dana borbe, još u Poljskoj. A vojničku opremu i municiju za rat sa Rusima dale bi mu Engleska i Francuska.

Vazdušna kampanja Luftvafea (nemačkog vazduhoplovstva) na Englesku je bila sa vojnog aspekta krajnje čudna. Osim bombardovanja Londona, koje je probudilo otpor i volju britanskog stanovništva, koliko znamo, Luftvafe nije, kao u drugim zemljama, pristupio sistemskom uništavanju aerodroma, luka, vojnoindustrijskih kapaciteta, industrijske i saobraćajne infrastrukture. Da li je ovaj zaključak ispravan i kako ga vi komentarišete?

— Hitlera su na vlast doveli Englezi radi rata sa Rusijom/SSSR. Kada je odlučio da započne svoju igru sklopivši Sporazum o nenapadanju sa SSSR, Engleska i Francuska su počele da ga na sve moguće načine podstrekavaju na rat sa Staljinom. Kako bi ga vratile prvobitnom scenariju. Hitler je, sa svoje strane, pošto je do nogu potukao Francusku, pokušavao da „urazumi“ London i završi rat. Nekoliko puta je nudio mir Zapadu, ali su Englezi uvek odbijali. Bombardovanje Engleske u leto 1940. godine vršeno je sa polovinom, čak četvrtinom snage. To je bila nekakva „prinuda na mir“, a ne udar na infrastrukturu u cilju uništavanja i lišavanja rukovodstva. I koliko su ti nemački napadi bili razorni i strašni? Prema zvaničnim podacima, u Londonu je tokom „Bitke za Englesku“ poginulo 842 i ranjeno 2.347 lica. U najpoznatijem nemačkom vazdušnom napadu na engleski grad Koventri 14. novembra 1940. godine poginulo je 568 lica. Svakako, svaki poginuli je za žaljenje, ali vidimo da te brojke u poređenju sa brojem žrtava bombardovanja u Rusiji, Srbiji i Nemačkoj uopšte ne izgledaju upečatljivo. Engleska je tokom čitavog Drugog svetskog rata izgubila 388.000 ljudi, od čega 62.000 civila. To znači da u žrtve nemačkih bombardovanja tokom čitavog Drugog svetskog rata možemo ubrojati svega 62.000 Britanaca. Da li je to mnogo ili malo? Sve postaje jasnije u poređenju. Francuska pod nemačkom okupacijom nije za savezničku avijaciju predstavljala cilj broj jedan. Zato je tamo od engleskog i američkog bombardovanja za četiri godine (od leta 1940. do leta 1944. godine) poginulo 30.000 ljudi. Ali, kada je došlo do iskrcavanja u Normandiji, avijacija Britanije i SAD počela je da neuporedivo češće bombama ravna francuske gradove i sela radi uništavanja nemačke vojske. Usled toga je tokom tri letnja meseca 1944. godine, tokom kojih su Nemci izbačeni iz Francuske, od bombi svojih oslobodilaca poginulo još 20.000 Francuza (a ukupno – 50.000). Samo u Staljingradu je tokom jednog strašnog dana 23. avgusta 1942. godine poginulo oko 50.000 civila. A gubici nemačkih civila usled bombardovanja i dan-danas su tajna iza sedam pečata. Ukupan broj niko ne navodi. Zato što je užasavajući. Da je u Drugom svetskom ratu pobedila Nemačka, Čerčilu, Ruzveltu i savezničkim šefovima avijacije bilo bi zajemčeno mesto na optuženičkoj klupi i smrtna presuda za stotine hiljada žrtava. Ali istoriju pišu pobednici. Zato su u Nirnbergu sudili drugim zločincima, za druge zločine, a oni koji su uništavali nemačke gradove skupa sa svim njihovim žiteljima, otišli su u penziju. Samo u Drezdenu je tokom dva dana bombardovanja poginulo oko 150.000 civila.

Centralno i suštinsko pitanje koje postavljate u svojoj knjizi je – zašto je Nemačka napala Sovjetski Savez, kada to nije bilo u njenom interesu? Vi čak kao ilustraciju navodite izjavu Hitlera Germanu Raušningu, koja je nama bila potpuno nepoznata, a u kojoj je Hitler, na pitanje šta će biti u slučaju vojnog saveza Engleske, Francuske i Rusije, odgovorio: „Tada će meni, prosto, doći kraj.“ Zašto je, uprkos tome, Hitler napao Sovjetski Savez?

— Engleska nije htela mirovne pregovore. Hladnokrvno je bombardovala nemačke gradove. Pokazivala je odlučnost da se bori do kraja. Sa njom se moglo ratovati, čak je i pobediti, ali je Adolf Hitler, pretresajući te mogućnosti, sebi postavljao dva pitanja. Po koju cenu će biti postignuta ta pobeda? I ono najvažnije – zašto? Nemačkoj je predstojala teška borba bez vidljivog kraja, a na Istoku je SSSR, makar i trenutno lojalan, spokojno rešavao svoje strateške zadatke. Odmah pošto je Hitler do nogu potukao Francusku, Staljin je rešio problem Pribaltika: Letonija, Litvanija i Estonija ušle su u sastav SSSR. Isto tako vraćena je i Besarabija, koju je zauzela Rumunija. Sovjetskom Savezu je sasvim odgovarao rat na Zapadu, rat Hitlera, koga su stvorili Angloamerikanci, sa svojim bivšim gazdama. Ali da li je takav obrt događaja odgovarao samom Adolfu Hitleru? Čitavog života žudeo je da uništi komunizam i uđe u savez sa Anglosaksoncima, a umesto toga sve se dešavalo obrnuto.

I tada je, 10. maja 1941. godine, u Veliku Britaniju, tobože na sopstvenu inicijativu, odleteo Hitlerov najbliži saborac Rudolf Hes. To je bio očajnički pokušaj da se sklopi mir između Nemačke i Engleske. Zapravo taj Hesov cilj nije nikakva tajna: „On (Hes – N.S.) je znao i shvatao Hitlerov unutrašnji svet – njegovu mržnju prema Sovjetskoj Rusiji, njegovu strastvenu želju da uništi boljševizam, njegovo oduševljenje Engleskom i iskrenu želju da živi u prijateljstvu sa Britanskom imperijom...“

Do napada na SSSR preostalo je nešto više od mesec dana. Hitler je morao da odluči hoće li Barbarosu (plan napada na SSSR – prim. P. A.) da sprovodi ili ne. I taj udar nije bio unapred odlučen. Sve do Hesovog leta nije bila doneta nikakva konačna odluka o napadu na našu zemlju: „Naredba o udaru na SSSR u skladu sa planom Barbarosa pojavila se tek 10. juna“. Adolf Hitler nikada ne bi započeo rat na dva fronta. Zašto je ipak započeo? Zato što je u trenutku udara na SSSR bio ubeđen kako nikakvog drugog fronta nema niti će biti. To je i predstavljalo ishod Hesovog leta.

Važno je shvatiti kako u čitavom zagonetnom slučaju sa letom firerovog zamenika u Englesku tajnu ne predstavlja Hitlerov predlog već britanski odgovor na njega!

Englezi su zajamčili svoju neutralnost, blagonaklonu za Hitlera u njegovom budućem ratu sa SSSR. Kao i sklapanje dugoočekivanog mira za Nemačku pošto Rusija bude do nogu potučena...

„Nemački fašisti su u stvari zato i poslali u Englesku poznatog Hesa kako bi ubedio engleske političare da se pridruže sveopštem pohodu protiv SSSR. Ali su se Nemci žestoko preračunali. Bez obzira na Hesove napore, Velika Britanija i SAD su se... obrnuto, obrele u istom taboru sa SSSR protiv hitlerovske Nemačke“, rekao je Staljin u Moskvi, opsednutoj od strane fašista. To i jeste odgovor. Kako je u takvim prilikama Adolf Hitler mogao da se preračuna? Jer, da je engleska vlada kategorički odbacila firerove predloge i nedvosmisleno odbila da sa njim pregovara, čemu se šef Nemačke mogao nadati, otpočinjući rat na Istoku? Otkud bi Hitler mogao da smatra kako će se London pridružiti sveopštem pohodu na SSSR da je imao englesko odbijanje? Čisto je bezumlje napadati na Sovjetski Savez u okolnostima kada Engleska ne želi mir. Ali zato, ako Englezi jemče svoje nemešanje u sukob, obećavaju makar i to da će mirno sedeti na svom Ostrvu, ako ne i da ratuju zajedno sa nacistima protiv Rusa, onda je to – izlaz iz ćorsokaka. Samo treba Rusiju potući do nogu i mir sa Engleskom biće sklopljen.

Da bismo našim čitaocima ilustrovali nelogičnost napada na Sovjetski Savez, molimo vas da nam nešto više kažete o tome, o čemu inače u knjizi pišete, da je Sovjetski Savez bio pouzdan trgovinski i ekonomski partner Nemačkoj, da joj je isporučivao naftu, pšenicu i druge strategijske sirovine i materijale, koji su bili od vitalne važnosti za nemačku vojsku i privredu – sve ono čega je, posle napada na SSSR, u Nemačkoj sve više nedostajalo.

— SSSR nije bio saveznik Nemačke. SSSR je bio trgovinski partner Nemačke. Pri tome je trgovao i sa Engleskom i Francuskom. Englezi su sve svoje ratove vodili po istom načelu: blokirali bi mornaricom obalu, gušeći protivničku zemlju blokadom. Kopnena trgovina sa SSSR omogućavala je Nemačkoj da izbegne gušenje blokadom. Nemci su preko teritorije SSSR mogli da prevoze važnu robu za svoju privredu, kupujući je po čitavom svetu. Sve to odjedanput je završeno 22. juna 1941. godine. Umesto trgovinskog partnera, Nemačka je dobila smrtnog neprijatelja, sopstvenim rukama stvorivši saveznika Englezima.

Ključno pitanje je ko je finansirao nemačku ratnu mašineriju u njenom pohodu na istok, ko je obezbeđivao kredite za oružje i municiju i sa kojim ciljem? Ako je neko finansirao, preko koga su išli ti finansijski transferi? Kakva je uloga Švajcarske i njenih banaka u tome?

— Niko ne zna tačan iznos novca uloženog u obnovu Nemačke. Razne procene govore o približno 28–30 milijardi dolara do 1930. godine. Zanimljivo je da ukupne ratne reparacije Nemačke za isto razdoblje iznose nešto više od 10 milijardi maraka. I takve prilike su nastale upravo onda kada su Nemačku počeli da smatraju potencijalnim kandidatom za novo satiranje Rusije. U Nemačku privredu su upumpavali znatno više sredstava nego što su uzimali. Naravno, takav srazmer doprinosio je obnovi industrijske proizvodnje u Nemačkoj, koja je već 1927. dostigla predratnu. Upumpavanje sredstava vršeno je u skladu sa dva plana: Jungovim i Dejvsovim. Njihovo delovanje privedeno je kraju 1932. godine, a Nemačka je faktički oslobođena plaćanja reparacija. Premda je isplatila tek neznatan deo. Zašto? Zato što će u januaru 1933. godine kancelar postati Adolf Hitler, kome predstoji da izvede ekonomsko čudo. A za to mu je potreban novac.

Evo samo nekoliko brojki koje pokazuju kakve je vrste zadatak koji je stajao pred Hitlerom kada je došao na vlast. Budžetski troškovi za naoružanje porasli su od 1933. do 1939. godine gotovo 10 puta (sa 1,9 mlrd. maraka na 18,41 mlrd. maraka). Porast udela u budžetu je ništa manje upečatljiv: sa 24 na 58 odsto. Radi poređenja, glavna svetska „opasnost“ koja je tobože nameravala da osvoji čitav svet – komunistički SSSR – trošio je 1934. godine na vojne potrebe devet odsto svog budžeta, Francuska 8,1, Japan 8, Engleska (koja je, kao i uvek, nameravala da ratuje tuđim rukama) – tri odsto.

Kao što nam je iz istorije poznato, Adolf Hitler je svoj zadatak obavio. U neverovatno kratkom roku – tokom svega šest godina, koliko je bio na vlasti, uspelo mu je da izgradi vojnu mašineriju neverovatne moći. To istoričari zovu nacističkim ekonomskim čudom. Vatreno se raspravlja: da li je nesporan rast nemačke privrede u Hitlerovo doba bio realan ili je pre podsećao na ekonomsku piramidu kada najbolji izlaz iz ćorsokaka postaje rat. Ma koliko čudno izgledalo – nijedna strana te apstraktne rasprave nije u pravu. Rast i opadanje nemačke privrede uopšte nije određivan unutrašnjim razlozima. Uspehe nacista finansirao je i organizovao čitav tadašnji „civilizovani svet“, kako zemlje Zapada vole da nazivaju njihovi poklonici u našoj zemlji. Zato Hitler nije određivao ni rokove prestanka rasta ili nastavka razvoja nemačke industrije. Jer očito je da Nemačka bez pomoći sa strane nije mogla dugo podnositi paprene troškove naoružanja. Prema tome, postojala su samo dva izlaza: ili ulivanje novih sredstava sa strane u nemačku privredu, tj. njeno dalje sponzorisanje ili otpočinjanje rata sa Rusijom, zbog čega su Hitlera i odgajali. Gospodari sveta – Anglosaksonci nimalo ne vole da uludo troše novac. Za njih je čisto ekonomski (čak ne politički) bio unosniji brzi početak vojnog sukoba. Što pre počne, tim će manje novca morati da ulivaju u bezdano ždrelo hitlerovske vojne mašinerije. Zato bi početak rata 1938. godine bio bolji nego 1939. godine, a 1939. bolji nego 1940.

Svi smo mi odrasli ljudi i shvatamo da nikakva čuda u privredi ne postoje. Tako i neverovatni Hitlerovi uspesi na svetskoj pozornici nisu bili uslovljeni njegovim genijalnim talentima kao diplomate ili državnika, već time što su Engleska, SAD i Francuska unapred sa njim dogovorile prepuštanje svojih pozicija.

Jedno od pitanja koje vi postavljate je zašto su nemački avioni imali engleske motore. Kako je to moguće?

— Luftvafe je 1936. imao dvokrilac Ne51. To nije ništa drugo do „poljoprivredni avion“. Čak je korišćen u početnoj fazi Drugog svetskog rata, premda se još u Španiji pokazao kao beznadežno zastareo u poređenju sa sovjetskim lovcima kojima su bili naoružani republikanci. Ali za nemačko ratno vazduhoplovstvo 1936. godine Ne51 uopšte nije bio starudija, već nešto sasvim novo. Istorija tog aviona počinje tek 1931. obraćanjem Ministarstva saobraćaja Nemačke, po porudžbini Rajhsvera, firmi Henkel sa molbom da razviju dvokrilac jednosed. Prvi let oglednog uzorka izveden je novembra 1932. godine, da bi serijska proizvodnja tog aviona započela tek u proleće 1934. godine. Ali pošto Hitler još nije bio oglasio stvaranje Luftvafea, imali su civilne oznake i registraciju. I dve godine kasnije Hitler će sa tim najnovijim „poljoprivrednim avionima“ prestrašiti čitavu Evropu?

Oni nemački avioni koje smo navikli da vidimo na sličicama i u filmovima, stići će u nemačku vojsku kudikamo kasnije od onog vremena kada je Zapad počeo da ih se „boji“. Idemo redom. Najmasovniji i najpoznatiji nemački lovac Drugog svetskog rata bio je Meseršmit Bf 109. Izrada njegovih prototipa počela je tek krajem 1934. godine, a ogledni uzorak mesera izveo je prvi let 28. maja 1935. godine. Strahoviti borbeni avion, zasad u jednom primerku, imao je engleski motor Rols-Rojs Kestrel V. Zašto engleski, upitaćete? Jednostavno zato što nemački motori iste vrste još nisu bili gotovi. Te su britanski drugovi pomagali. Jer Engleska je u to vreme bila glavni svetski izvoznik oružja i vojnih materijala.

I nije samo jedan ogledni uzorak imao britanski motor. Svi serijski meseršmiti u početku su imali te motore, sve dok nemačka industrija nije proizvela dovoljan broj sopstvenih: „Od 28 vrsta nemačkih vojnih aviona 1935. godine, njih 11 imalo je engleske i američke motore, koje su isporučivale firme Rols-Rojs, Armstrong-Sidli, Pret-Vitni i dr.“

Uspešna letačka ispitivanja učinila su lovac Vilija Meseršmita favoritom. Međutim, nemački piloti su Bf109 isprva dočekali sa nepoverenjem. Zašto? Zato što su navikli na otvorene kabine svojih „poljoprivrednih aviona“, a u tom lovcu se pilotska kabina hermetički zatvarala. Ali nama nisu važni strahovi nemačkih pilota, nego datumi masovnog prispeća lovaca u letačke jedinice, u ono vreme kada su ih se „bojali“ šefovi Engleske i Francuske. Statistika proizvodnje tih aviona, nažalost, ne pruža osnov za takve strahove: 1936. godine – dva ogledna uzorka, 1937. godine – 54 komada.

Pre nekoliko godina, povodom godišnjice sporazuma između Ribentropa i Molotova, zapadna štampa je veoma negativno istorijski ocenila taj dogovor. Da li su samo sporazum Ribentrop-Molotov ili i drugi istorijski sporazumi Nemaca i Rusa predmet kritike anglosaksonskih istoričara i političara?

— Sporazum o nenapadanju SSSR sa Nemačkom sasvim je pobrkao karte Engleskoj, koja je nameravala da nahuška Hitlera na SSSR. Umesto toga, Nemačka se sa Rusijom sporazumela. Otud i mržnja prema tom dokumentu, u kome se radi samo o jednoj stvari: dve zemlje neće međusobno ratovati. To je sve. Ničeg više tamo nema. A originale navodno potpisanih tajnih protokola niko nikada nije video. Postoje nekakve fotokopije. Lično sam uveren da su to krivotvorine, sačinjene u vreme vladavine izdajnika Gorbačova.

Takođe, šokantna je i vaša tvrdnja o misiji Rudolfa Hesa. Zašto je Hes iskočio padobranom u Engleskoj? Da li je to bio individualni akt „bolesnog čoveka“ ili je on predao ličnu poruku Hitlera Čerčilu, i kako objasniti njegovo samoubistvo u poznim godinama?

— Zanimljiva činjenica: odmah posle Hesovog leta 10. maja 1941. godine, već sutradan moćni napadi nemačke avijacije na Englesku iznebuha su sasvim prestali i bili obnovljeni tek januara 1943. godine. Sada o sudbini samog Hesa. On je 17. avgusta 1987. godine, kao poslednji živi rukovodilac Trećeg rajha, napustio ovaj svet. Rudolf Hes je u trenutku smrti u zatvoru Špandau imao gotovo 93 godine. U zatvoru je odležao već 46 godina. Svi oni koji su zajedno sa njim po presudi Nirnberškog tribunala dospeli u zatvor, već odavno su ga napustili. On je od 1966. godine bio jedini sužanj zatvora Špandau. Odležavši osam godina od 15, pod izgovorom slabog zdravlja na slobodu je izašao diplomata Konstantin fon Nejrat. Zatvor su napustili admiral Denic i šef Hitlerjugenda Baldur fon Širah, odležavši svojih 20 godina. A Rudolf Hes je i dalje ostajao tamo. Zašto? Zato što je osuđen na doživotni zatvor, reći će čitalac. I pogrešiće. Ista takva doživotna presuda nije bila smetnja za oslobođenje admirala Redera posle svega 10 godina i ministra privrede Trećeg rajha Valtera Funka, koji je odležao 12. Oni su pušteni na slobodu zato što nisu posedovali tako strašnu tajnu kao Hes. Jer je samo on znao šta su Englezi obećali Hitleru i zašto im je Hitler poverovao.

A i Hesova smrt bila je vrlo zagonetna. Devedesetogodišnji oronuli starac pokušao je da se tokom šetnje ubije i obesio se, omotavši električni kabl oko vrata. Hesovi čuvari pokušali su da mu daju veštačko disanje, i to toliko usrdno da su mu slomili grudni koš i rebra. Pokojnikov sin je, ne verujući zvaničnom izveštaju engleskih stručnjaka za sudsku medicinu iz britanske bolnice u koju je telo dopremljeno, naložio ponovnu obdukciju. I treba reći da je imao ozbiljne razloge za to. Hes se uvek nalazio pod nadzorom, a na dan smrti čuvar ga je napustio bukvalno na nekoliko minuta. „Za to vreme oronulom starcu je uspelo da napiše oproštajno pismo, priveže produžni kabl za prozorsku rezu, provuče glavu kroz omču i zategne je – pošto je na vratu ostao vodoravan trag – i da padne ili se baci na zemlju?“

Tokom ponovne obdukcije koju su izvršili nemački lekari na vratu leša otkriven je drugi trag od kabla. Ispalo je da je devedesetogodišnjem starcu uspelo da se „obesi“ dvaput. Tragovi na vratu i povrede unutrašnjih organa vrata nedvosmisleno su svedočili da je Hes zadavljen. A prethodno su ga otpozadi udarili po glavi, usled čega se pojavio hematom na potiljku, čudan i neobjašnjiv u slučaju samoubistva.

Zašto su morali da ubijaju starca, i ko je to ubistvo izvršio? Hesov sin Volf Ridiger ni trenutak nije posumnjao u to da su njegovog oca ubili Englezi. Strašna tajna britanske diplomatije, koja je Hitlera zagrejala za napad na SSSR, nije smela da se otkrije. A neposredni uzrok ubistva postala je neobuzdana brbljivost Mihaila Sergejeviča Gorbačova. Taj nestručan političar potpisao je smrtnu presudu ne samo sopstvenoj državi nego i nekadašnjem nacisti. Stvar je u tome što su se već poodavno čuli glasovi koji pozivaju na Hesovo puštanje iz zatvora. Glavni protivnik toga uvek je bio SSSR, čiji stav je bio vrlo jednostavan – nacistima nije mesto na slobodi. Znajući da Sovjetski Savez neće dati saglasnost za Hesov izlazak iz zatvora, Velika Britanija je mogla da izigrava dobrog islednika i uvek izjavljuje kako nije protiv njegovog oslobađanja. I evo počela je Perestrojka, Novo mišljenje, i Mihail Sergejevič, ništa ne shvatajući u istoriji i politici, izjavljuje svojim zapadnim prijateljima kako je spreman da im učini nešto prijatno i slaže se sa Hesovim puštanjem. To je za Gorbačova bio gest dobre volje, još jedan potez za portret „socijalizma sa ljudskim licem“, a Londonu je ta izjava zadala mnoštvo neprijatnih briga. Pošto nije preostao nikakav povod za dalje ostajanje opasnog starca u zatvoru, Englezi su bili prinuđeni da curenje informacije spreče ubijanjem njenog nosioca.

Svi materijalni dokazi uzroka smrti Rudolfa Hesa: kućica u vrtu, kabl i nameštaj, čak i sam zatvor Špandau, uništeni su odmah posle njegove smrti. Britanska vlada je odredila da spisi u Hesovom predmetu ostanu poverljivi do 2017. godine. Ali zašto? Šta bi to moglo da se krije u zapisnicima njegovih saslušanja? Šta to ima Velika Britanija da krije, ako je, kako nas uveravaju, odlučno odbila da pregovara sa nacistima? Obrnuto, te spise trebalo bi kačiti na svaki stub, štampati u svim novinama. Jer to je dokaz progresivnosti i demokratičnosti Maglovitog Albiona. Kakav velelepan povod za propagandu: mi, Englezi, kategorički smo odbacili sve predloge krvavog Adolfa Hitlera. A, umesto toga, najstroža poverljivost. Nelogično? Ne, logično. Zato što odbijanja nije bilo, već je bila saglasnost.



Sa ruskog prevela Sava Rosić


Izvor:Official Sajt Predraga Andjelica