Mudi rasa - idealni gonici krupne i sitne stoke na ravnicarskim terenima

Mudi rasa - idealni gonici krupne i sitne stoke na ravnicarskim terenima


Nastanak rase mudi, ovčarskog psa koja vodi poreklo iz Mađerske, nije baš najjasniji. Ono što je sigurno poznato je da su ovi psi sve do 1936. godine nazivani pulijima. Tek nakon ove godine i inicijative dr Deze Fenješa bivaju odvojeni kao posebna rasa od pulija i dobijaju današnje ime i zvanično priznanje. Zapisi o psima nalik današnjem mudiju mogu se naći u dokumentima iz 16. i 17. veka. Gajeni su prvenstveno u seoskim sredinama i korišćeni kao čuvari i za rad sa stadima krupne i sitne stoke. Planski uzgoj i selekcija nisu postojali, već su jedinke bile odabirane na osnovu njihovih radnih osobina koje su pastiri želeli. Ovi psi bili su veoma cenjeni, naročito u radu sa velikom stokom, jer su bili hrabri i oštri. Bio je upotrebljavan kao istrebljivač pacova, terač svinja i zamenjivao je pse čuvare.
Psi ove rase manje su popularni i u matičnoj zemlji u odnosu na komondora i pulija. Za vreme Drugog svetskog rata broj pasa ove rase drastično se smanjio, tako da je 1960. godine rasa dobila status ugrožene.
Prema novijoj teoriji, smatra se da je predak ovih pasa ovčarski pas špic tipa koji je na područje Panonske nizije došao sa narodima iz Azije, najverovatnije prilikom seoba zbog hunskih osvajačkih pohoda. Špicevi kao grupa pasa poznati su još od pre 4000 godina. Psi ovog tipa žive u severnom delu Azije i severu Evrope i upotrebljavaju se kao lovački psi, ovčarski psi i za vuču tetereta.
Pored mudija, koji je u Mađarskoj na području Panonske nizije, postoji još nekoliko priznatih i nepriznatih rasa koje po eksterijernim osobonama liče na mudije. U Hrvatskoj postoji hrvatski ovčar, a širom Vojvodine mogu se pronaći pulini, rasa koja nije zvanično priznata, a po izgledu i osobinama slična je predhodno pomenutim rasama.
Mudi je srednje veliki pas: prosečna visina mužjaka je 43 do 45 cm, a ženki 40 do 42 centimetra. Glava je klinasta i postepeno se sužava ka nosnoj pečurki. Lobanja je blago zaobljena. Potiljačna kvrga nije izražena. Nosna pečurka kod crnih, belih, riđih i blu merl pasa uvek je crna, a psi braon boje imaju braon nosnu pečurku i braon oko. Nadočni lukovi slabo su razvijeni. Zubalo je pravilno i makazasto. Oči su ovalnog oblika, blago kose, sa priležućim kapcima i tamnobraon boje. Samo psi blu merl i bele boje mogu imati plave oči. Uši su visoko usađene, uspravno nošene, špicaste u obliku obrnutog slova "V" i pokretne. Vrat je nešto više usađen, srednje dug, blago savijen i mišićav.
Telo je blago izduženo. Dug i pravilno razvijen greben nastavlja se na ravna duga leđa i srednje duge, čvrste slabine. Rebra su više ravna, nego zaobljena. Stomak je prikupljen. Sapi su kratke, strme i srednje široke. Grudni koš je pravilno razvijen, dubok i dug.
Prednje noge su paralelne i uspravno postavljene u odnosu na telo. Vrh ramenog zgloba postavljen je nešto ispred površine predgrudi. Šape su zatvorene, sa elastičnim jastučićima i oštrim noktima.
Zadnje noge su paralelne i unazad postavljene, potkolenica je kratka, a došaplje strmo. Šape su okrugle, zatvorene i elastičnih jastučića. Nepoželjni su zaperci na zadnjim nogama.
Rep je srednje visoko usađen zbog čega visi, pa je donja trećina repa podignuta skoro horizontalno. Kad je na oprezu ili dok trči, rep nosi srpasto i iznad gornje linije. Uklanjanje repa nije poželjno, ali se ne smatra greškom. Ako je rep uklonjen, dva ili tri repna pršljena moraju ostati vidljiva.
Psi koji su rođeni bez repa ili imaju prirodno zakržljao rep su retki i ovo se ne smatra manom. Rep je obrastao bujnom dlakom.
Koža je tamno pigmentisana takođe i kod belih ili šarenih primeraka. Jastučići i nokti su škriljasto sivi. Glava i noge pokriveni su kratkom, ravnom priležućom dlakom. Na ušima dlaka prevazilazi ivicu uha, duža je i stoji razbarušeno. Na ostalim delovima tela dlaka je 3 do 7 cm duga, gusta, kovrdžava ili talasasta, gradi vijuge i talase. Ispod laktova i na zadnjoj strani butina, dlaka je najduža i pravi zastavice. Dlaka na repu može biti duga i 10 do 12 cm.
Boja dlake je sjajno crna, bela, blu merl, boja pepela, braon i riđa. Kod braon i crnih pasa tolerišu se bele oznake i to na grudima ali ne veća od 5 cm. I na nosu je dozvoljena mala bela oznaka, ali nije poželjna.
Mudi se izuzetno lako obučava, živahnog je temperamenta, hrabar, pažljiv, željan da obavi zadatak, stalno na oprezu i prilagodljiv najrazličitijim uslovima iz okoline. To je prvenstveno ovčarski pas, terač krupne i sitne stoke na terenima ravničarskog tipa. Zahevaju dosta kretanja i laju samo kad za to postoji razlog. Nepoverljivost prema strancima može se primetiti još kod štenadi. Zahvaljući inteligenciji, volji za radom i aktivnošću sa uspehom se koristi kao agiliti pas.




Zdravi psi
Mudi je vrlo otporna i zdrava rasa čiji JE prosečan životni vek od 12 do 14 godina. U literaturi ne postoje ozbiljniji zdravstveni problemi koji su urođeni i karakteristični za ovu rasu.

Standard
Prvi standard mudija usvojen je 1936. godine. Prema sistematizaciji Međunarodne kinološke federacije (FCI) mudi je svrstan u prvu grupu - ovčarski psi i psi terači stoke (osim švajcarskih pastirskih pasa), sekcija 1 – ovčarski psi. Ne podleže ispitu u radu. Standard pod brojem 238 poslednji put je izmenjen 2000. godine.