Poucne price

Poucne price

Ne dozvolite da vam drugi odredjuju, sta mozete a sta ne

Dva mala prijatelja su se klizala po zaledjenom jezeru.

Bio je suncan, ali hladan i leden dan.

Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu.

Voda nije bila duboka, ali se led poceo brzo stezati.

Drugi je decak otrcao na obalu, dohvatio kamen i pojurio nazad.

Svom snagom je udarao po ledu i razbijao ga i, uhvativsi prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode.

Ljudi su se brzo okupili, gledali sta se dogodilo i zacudjeno se pitali kako je to moguce.

Kako je taj decak, tako malim i slabasnim rucicama mogao razbiti debeli led i izvuci prijatelja?

U tom se oglasi jedan starac:

-Ja znam kako je uspeo.

-Kako?

-Nije bilo nikoga da mu kaze da je to nemoguce.

Pouka: Ne dozvolite da vam drugi kazu sta mozete a sta ne!

O Abortusu

Улази забринута жена код свог гинеколога и каже:

„Докторе, имам озбиљан проблем и очајнички ми је потребна ваша помоћ. Моја беба још нема ни годину дана, а ја сам опет трудна. Не желим друго дете тако брзо.“

„Шта хоћете да урадим?“, упитао је доктор.

„Желим да прекинете моју трудноћу. Рачунам на Вас.“

Доктор је мало размислио и одговорио:

„Имам боље решење за Ваш проблем. Сем тога мање је опасно.“

Жена се осмехнула мислећи да ће доктор да прихвати њен захтев.

Доктор је наставио:

„Видите, да не би морали да водите рачуна о два детета у исто време хајде да убијемо ово што вам је на рукама. На тај начин можете да се одморите пре него се друго роди. Ако већ треба да убијемо једно, све једно је које убијемо, јел тако? Сем тога нема никаквог ризика за Вас ако убијемо ово које вам је а рукама.“

Жена је узвикнула:

„Не докторе! Ужас! Злочин је убити дете!

„Слажем се“ рече доктор, „али мени се чинило да Вама то не смета, зато сам Вам предложио најбоље решење.“

Доктор је успео да убеди маму да нема разлике између убиства рођеног или нерођеног детета. Злочин је исти samo sto mnogi nisu svesni toga da dete od samog zaceca postoji, zivi!

O muzu i zeni


Muž je došao kući sa posla i pronašao svoju decu u dvorištu, još u
pidžamama, a prazne kutije hrane i omota čokolade razbacane po celom dvorištu. Vrata ženinog automobila su bila otvorena, ulazna vrata kuće takođe, a nigde nije bilo njihovog psa. Ušavši u kuću zatekao ga je još veći nered. Lampa je bila srušena, a tepih zgužvan. Televizor je radio na najglasnije a soba je bila zatrpana igračkama. U kuhinji sudopera je bila krcata prljavim sudovima, hrana je bila razbacana po stolu i podu, vrata frižidera su bila otvorena, na podu je bilo razbijenog stakla… Iz kupatila je tekao mali potočić. Zavirio je unutra i vidio hrpe mokrih peškira, voda je tekla iz lavaboa, a u kadi je bila prljava voda prepuna pene. Kilometri toaletnog papira bili su razvučeni celim kupatilom. Požurio je u spavaću sobu i tamo je našao ženu u pižami kako čita knjigu. Pogledala ga je, nasmejala mu se i pitala ga kako mu je bilo na poslu. Gledajući je u neverici upita je: “Šta se ovde dogodilo danas?” Ona se opet nasmejala i rekla:
- Znaš kada svaki dan dođeš živčan sa posla i pitaš me od čega sam ja umorna?! Šta si radila po ceo dan ?!
- Znam.
- E pa danas to nisam radila, reče i nastavi da čita.

O slepom coveku

Kada je jedan skroman covek umro, slepi čovek koji je živeo u susedstvu rekao je prijatelju: „S obzirom da sam slep, ne mogu da vidim lica ljudi, tako da moram ocenjivati ljude na osnovu njihovog glasa. Obično kada neko nekome čestita na uspehu ili sreći, čujem i pritajeni ton zavisti. Kada saopštava saučešće za tuđu nesreću, čujem uživanje i zadovoljstvo, kao da je za onome koji izražava žaljenje drago da je njemu nešto ostalo u svetu.“
„Ali na osnovu svog iskustva, njegov glas je uvek bio iskren. Kad god je izražavao sreću, nisam čuo ništa sem sreće, a kad god je izražavao tugu, samo sam tugu čuo“.

Rupa

edan škrtac sakrio je svoje zlato u podnožju drveta u svom vrtu.Svake nedelje vadio ga je iz zemlje i satima ga sa uživanjem gledao. Neko je ipak doznao za to i pokrao mu zlato. Kada je škrtac došao da ga gleda, zatekao je samo praznu rupu u zemlji počeo tako da urla i jauče da su svi susedi došli da vide šta se dešava.
Jedan od njih upitao ga je:”Da li si ikad upotrebio to zlato?”
“Ne”, odgovorio je škrtac. “Samo sam ga vadio i gledao.”
“Onda je sve u redu”, rekao mu je sused. “Zašto bi kukao?Po onom što si imao od tog zlata neće se ništa bitno promeniti ako i dalje budeš dolazio i gledao u rupu.”

***
Nije novac koji posedujemo, već naša sposobnost da ga upotrebimo ono što nas čini bogatim ili siromašnim. Namučiti se da bi se obogatili a onda ne znati da se uživa u tome, isto je kao i biti ćelav a skupljati češljeve.

Kutija Keksa

Devojka je čekala avion u čekaonici jednog velikog aerodroma. Pošto je trebala dugo da čeka, odlučila je da kupi knjigu i da prekrati vreme do polaska aviona. Pored knjige, kupila je i kutiju keksa. Sela je u čekaonicu. Pored nje bila je stolica sa keksom, a sa druge strane sedeo je gospodin, koji je čitao novine. Kada je ona uzela keks i gospodin je uzeo jedan keks. Ona se šokirala, ali ništa nije rekla. Nastavila je da čita knjigu, a u sebi je pomislila: ne mogu da verujem! da samo imam malo više hrabrosti, do sada bih ga već udarila. Svaki put kada je ona uzimala keks i gospodin, koji je sedeo pored nje, ne obazirući se uzimao je keks.
Nastavili su tako, dok nije ostao samo jedan keks u kutiji.
Devojka je pomislila, šta li će sada da uradi? Čovek uze taj keks i podeli ga na pola. Devoka je bila šokirana. Pokupila je svoje stvari, uzela knjigu i pošla u drugu čekaonicu. Našla je drugo mesto gde nije bilo nikoga pored nje. Kada se malo pribrala i kada je prošao bes, otvorila je torbu da vrati knjigu i u torbi je videla kutiju keksa, koja je bila netaknuta.
Postidela se kao lopov i tek tada je shvatila da je keks, isti kao njen, bio od gospodina, koji je sedeo pored nje, ali koji je bez šokiranja, nervoze ili prepotencije podelio i svoj posljednji komad sa njom, sasvim suprotno od nje, koja se čak osećala povređenom u sopstvenom ponosu i osećanjima.
* Koliko puta smo u našem životu pojeli tuđi keks, a da toga nismo bili svesni i nikada nećemo saznati. Pre nego što dođe do brzopletog zaključka, pre nego što počnete da mislite loše, pogledajte sa pažnjom detalje. Vrlo često situacija nije onakva kako izgleda nama na prvi pogled.

U životu postoji pet stvari, koje ne mogu da se vrate:
• kamen koji je bačen,
• reč koja je rečena,
• šansa koja je propuštena,
• vreme koje je prošlo i
• ljubav koja se ne bori.

Posveceno pismo (G.G. Markes)


Kad bi Bog na trenutak zaboravio da sam marioneta
i darovao mi nešto malo života,
iskoristio bi ovo vreme najbolje kako znam.
Verovatno ne bih rekao sve o čemu razmišljam,
ali sasvim sigurno bih porazmislio o svemu što kažem.
Cenio bi stvari prema njihovom značenju,
a ne prema njihovoj vrednosti.
Spavao bih malo, više bih sanjao,
znam da svaku minutu sa zatvorenim očima gubimo 60 sekundi svetla.
Hodao bi kad se drugi zaustave,
budio bi se kad drugi spavaju.
Kad bih imao mrvicu života, obukao bi se jednostavno,
okrenuo se k Suncu, otkrivajući ne samo svoje telo, nego i svoju dušu.
Uveravao bih ljude, kako se varaju,
kad misle da se u starosti nije moguće zaljubiti.
Ne znaju da stare baš zato što izbegavaju ljubav!
Deci bi napravio krila,
ali uzeo bi im ih dok se ne nauče leteti.
Starijim osobama bi kazao da smrt ne dolazi zajedno sa starošću
već s napuštenošću.
Toliko stvari bi se naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da svi žele živeti na vrhu planine,
zaboravljajući da se istinska sreća skriva u
samom načinu penjanja na vrh.
Naučio sam da kad novorođeno dete
uhvati svojom malom ručicom očev prst, drži ga zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo gledati na drugoga odozgo
samo onda kad mu hoće pomoći da bi se podignuo.
Toliko je stvari što sam se od vas mogao naučiti,
ali u stvarnosti nemam baš puno od toga, jer kad me polegnu u
grob, to ću zaboraviti.
Govori uvek što osetiš, a čini što misliš.
Kad bi znao da te danas posljednji put vidim pospanu,
snažno bi te zagrlio i molio se
da mogu biti tvojim anđelom čuvarom.
Kad bi znao da su to posljednje minute što te vidim,
rekao bih ti ‘volim te’ i ne bi glupo pretpostavljao da to znaš.
Uvek ima nekakvo sutra
i život nam daje mogućnost učiniti dobro delo,
ali danas je sve što mi ostaje,
hteo bih ti reći da te veoma volim.
Sutra nema nitko zagarantirano-niti mladi, niti stari.
Možda danas poslednji put promatraš one koje voliš.
Zato nemoj biti neodlučan, učini to danas,
jer ako se pokaže da sutrašnji dan ne dočekaš,
žalićeš za danom u kojem ti je nedostajalo vreme
za jedan osmeh, za jedan poljubac,
da si bio prezauzet da bi im preneo poslednje želje.
Budi stalno blizu onih koje voliš,
govori im na glas kako ih trebaš, kako ih ljubiš
i budi prema njima dobar;
nađi vremena i reci im ‘žao mi je’,'oprosti’,'molim te’,'hvala’
i sve ostale reči ljubavi koje poznaješ.
Niko neće pamtiti tvoje skrivene misli.
Zato se moli za snagu i mudrost da bi ih mogao izraziti.
Pokaži svojim prijateljima i bližnjima
kako su ti veoma potrebni.


“Ni jedna osoba ne zaslužuje tvoje suze, a ona koja ih zaslužuje neće te nikada rasplakati.”

Zivot


Neko je upitao: “Ima li u životu išta lepše od mladića i devojke
koji sklapaju čiste ruke i srca na putu u brak?”

A, odgovor je glasio:
“Da, ima nešto još lepše – prizor starog čoveka i stare žene koji
zajedno završavaju putovanje na tom putu.

Njihove su ruke kvrgave, ali se još uvek drže zajedno; njihova su lica puna bora, ali još uvek zrače; njihova su srca umorna i povijena, ali još uvek jaka.

Dokazali su da je moguće imati srećan brak i opravdali ga pred porugama cinika.”

Starac i konj


Bio jednom jedan starac u jednom selu, vrlo siromašan, ali čak su i kraljevi bili na njega ljubomorni jer je imao prekrasnog bijelog konja. Takav konj nikada prije nije viđen – njegova ljepota, njegova velika gracioznost, njegova snaga. Kralj je tražio tog konja i nudio ogromnu cijenu, ali starac bi odgovarao: «Ovaj konj nije za mene konj, on je osoba, a kako možete prodati osobu? On je prijatelj, on nije imovina. Kako možete prodati prijatelja? Ne, to nije moguće.» Čovjek je bio siromašan i bilo je svakojakih iskušenja, ali nikada nije prodao konja.
Jednog jutra otkrio je da konj nije u štali. Okupilo se cijelo selo i svi su rekli: «Bedasti starče, mi smo već unaprijed znali da će ti jednom konj biti ukraden. A ti si tako siromašan – kako bi mogao zaštiti tako skupocjenu stvar? Bilo bi bolje da si ga prodao. Mogao si dobiti koju god cijenu si htio, svaka i najviša cijena, bila je moguća i sada konja nema. To je prokletstvo, zla sreća» Starac je rekao: «Ne pretjerujte, recite samo da konj nije u štali. To je činjenica, sve ostalo je prosudba. Kako možete znati je li to zla sreća ili nije? Po čemu sudite? Ljudi su rekli: «Ne pokušavaj nas zavarati. Možda nismo veliki filozofi, ali ovdje ni ne treba filozofa. Jednostavna činjenica je da je blago izgubljeno i to je zla sreća.» Starac je rekao: «Ostat ću kod činjenice da je štala prazna i da konja nema. Drugo ništa ne znam – je li to zla sreća ili blagoslov – jer to je samo dio. Tko zna što će uslijediti?» Ljudi su se smijali, mislili su da je starac poludio. Oduvijek su znali da je bio pomalo lud inače bi prodao konja i živio bi u bogatstvu. A živio je kao drvosječa, bio je vrlo star i još uvijek je sjekao drva, donosio ih iz šume i prodavao. Živio je iz dana u dan u bijedi i siromaštvu. Sada je bilo potpuno sigurno da je poludio.
Nakon petnaest dana konj se jedne noći vratio. Nije bio ukraden, otišao je u divljinu. I ne samo da se on vratio već je sa sobom donio dvanaest divljih konja. Ponovo su se okupili ljudi i rekli: «Starče, bio si u pravu, a mi smo bili u krivu. To nije bila nesreća, dokazalo se da je bio blagoslov. Žao nam je što smo navaljivali.» Starac je na to rekao: «Opet pretjerujete. Recite samo da se konj vratio i recite da je s njim došlo dvanaest konja – ali nemojte prosuđivati. Tko zna je li to blagoslov ili nije? To je samo dio.
Dok ne znate cijelu priču kako možete prosuđivati? Pročitate jednu stranicu knjige, kako možete prosuđivati cijelu knjigu? Pročitate jednu rečenicu na stranici, kako možete prosuđivati cijelu stranicu? Pročitate samo jednu jedinu riječ u rečenici, kako možete prosuđivati cijelu rečenicu? Život je toliko ogroman – samo jedna riječ, dio riječi i vi ste prosudili cjelinu! Nemojte reći da je ovo blagoslov, to nitko ne zna. Ja sam sretan u svom neprosuđivanju, nemojte me ometati.»
Ovoga puta ljudi nisu mogli puno toga reći, možda je starac ponovo bio u pravu. Ostali su šutjeti, ali u sebi su znali da je on u krivu. S konjem je došlo dvanaest prekrasnih konja. Uz malo treninga moglo bi ih se prodati i donijeli bi mnogo novaca. Starac je imao mladog sina, samo jednog sina. Sin je počeo trenirati divlje konje i samo tjedan dana kasnije pao je s divljeg konja i slomio noge. Ljudi su se ponovo okupili – a ljudi su posvuda ljudi, poput vas/nas – ponovo su prosuđivali. Osuda se tako brzo javlja! Rekli su: «Bio si u pravu ponovo se dokazalo da si u pravu. To nije bio blagoslov to je isto bila nesreća. Tvoj jedini sin je izgubio noge, a bio ti je jedina potpora u starim danima. Sad si siromašniji nego ikad.»
Starac je rekao: «Opsjednuti ste prosudbama. Ne pretjerujte. Recite samo da mi je sin slomio noge. Tko zna je li to nesreća ili blagoslov? – nitko ne zna. Ponovo samo dio, nikad ne dobivate više. Život dolazi u dijelovima, a prosudba je usmjerena na cjelinu. «Nakon nekoliko tjedana država je ušla u rat sa susjednom državom i svi mladići iz grada su prisilno uvojačeni. Samo starčev sin je ostao jer je bio bogalj. Ljudi su se okupili plačući i jecajući jer iz svake kuće mladići su prisilno odvedeni i nije bilo nikakve mogućnosti njihovog povratka budući da ih je napala velika država i borba je bila unaprijed izgubljena. Neće se vratiti. Cijeli grad je plakao i jecao i došli su do starca i rekli: «Bio si u pravu, starče! Bog zna da si bio u pravu – to je bio blagoslov. Možda je tvoj sin bogalj, ali je još uvijek s tobom. Naši sinovi su zauvijek otišli. Tvoj je barem živ i s tobom i malo po malo će početi hodati. Možda će malo šepati, ali će biti u redu.»
Starac je ponovo rekao: «Nemoguće je razgovarati s vama, ljudi, vi stalno i stalno prosuđujete. Nitko ne zna! Kažite samo: Vaši sinovi su bili prisiljeni pridružiti se vojsci, a moj sin nije bio na to prisiljen. Ali nitko ne zna je li to blagoslov ili nesreća. Nitko nikada neće to moći znati. Samo Bog zna…»

Sta treba znati o muskarcima


Moderni muškarac hoda svetom kao po jajima, bojeći se da će reći «krivu stvar», plašeći se da ženi ne pokaže svoj urodjeni seksualni interes, u strahu da se bude odbijen i ponižen – uplašen svoje prirode.
Tamo nekakav društveni pokret ne može izbrisati pet milijardi godina evolucije. Priroda je muškarcu namenila da bude jak, odlucan i seksualan – to je razlog zašto testosteron tece našim venama. To je muškarcevo pravo, njegovo nasledje kao pripadnika muškog roda.
Prava istina je da žene, bez obzira što govorile i koliko protestvovale, žele da se muškarac ponaša kao muškarac. Ako zagrebete površinu videćete da sve one zapravo ne žele da se muškarac ponaša poput žene ništa više nego što mi želimo da se žene ponašaju poput muškarca.
Zato, umesto da se uvlace ženama u zadnjicu, vreme je da se muškarci pocnu ponašati kao muškarci. Ironicno, tako će postati prokleto privlacni suprotnom polu!
Evo kako se ponaša papak:

`traži odobrenje od žene – obavlja razne poslove za nju

`predvidljiv je i dosadan – zove devojku svaki dan ili, još gore, nekoliko puta dnevno

`pokušava kupiti njeno vreme i pažnju poklonima, vecerama i slicno

`nervozan je, nesiguran i previše dobar prema ženama

`ponaša se kao ženin prijatelj (ili prijateljica) umesto kao ljubavnik

`uvek joj je dostupan

`bez protesta tolerise njeno grubo ponašanje, kašnjenje, otkazane sastanke i slicno

`radi svakakve usluge ženi u nadi da će je poševiti

`dopušta da žena kontrolise njihovu vezu

`u strahu je da će ona otići ako kaže «nešto krivo»

`opsednut je svime što ona kaže i stalno to analizira

`oseća sram i krivicuu zbog svoje seksualnosti

`dozvoljava da ga žena manipulise i tretira kao hodajući novcanik

`toliko mu treba seks da bi mu ga trebali prepisati preko socijalnog

`cak i kad dobije malo akcije, loš je u krevetu

Sušta suprotnost od upravo nabrojenog je seksualno samopouzdanje. Da bi znali šta je to seksualno samopouzdanje pogledajte bilo kojeg «lošeg momka» u akciji – jednog od onih odvratnih, sebicnih seronja za koje se žene zaklinju kako ih mrze, a zapravo lete k njima poput mrava koji su upravo otkrili fabriku slatkiša.
Zašto žene vole takve tipove? Zato jer razmišljaju sa svojim emocijama, a ne logikom – a loši decki su seksualno privlacni. Šta tacno odredjuje seksualnu privlacnost?
Samouvereni muškarci:

`su izazov, a ne otiraci

`ne opravdavaju se za ono što jesu (zrace seksualnošću i ne opravdavaju se zbog toga što su muško)

`misle da su oni «prilika», a ne žena

`nepredvidivi su i neukrotivi

`ne zanima ih biti politicki korektan, mijenjati sebe da bi dobili odobravanje žena i biti previše dobar

`ne trebaju razmenjivati novac i poklone za seks («izlasci»)

`uvek kontroliraju vezu

`ne tolerisu da ih žena gnjavi

`imaju muški govor tela

`prirodni su vodje, ne sledbenici

`besramno gledaju ženska tela

`nije ih briga ako uspeju kod neke posebne žene jer znaju da druge cekaju u redu;

`žele seks ali ga ne trebaju i nisu ocajni da ga dobiju

`nisu uvek dostupni

`ne ispricavaju se za ono što jesu

`u blizini žene ponašaju se kao muškarci, a ne kao ulizice
Ukratko, muškarci koji imaju seksualno samopouzdanje veruju u sebe i svoju seksualnost i nije ih briga što društvo misli o njima. No za razliku od loših momaka nisu zli prema ženama – naprotiv, vole njihovo društvo i dobre se odnose prema njima. I ženama ih nikad nije dosta!


Muškarci su nesigurni.
Iako „jači“ pol, muškarci imaju veliko breme na leđima; strah da neće ispuniti očekivanja: svoja, svojih bližnjih, u ljubavi, na poslu. Podrazumeva se da to nikada neće reći na glas, ali ono što Vi možete da uradite jeste da mu stavite do znanja koliko ga podržavate u svemu što radi. Svesno ili ne, do potvrde im je jako stalo.
Muškarci žele da su poželjni.
Da li je to zapisano još u genetskom kodu ne zna se, ali muškarci jako žele da vide da su poželjni. Bilo na poslu ili van njega, osećaj da su željeni u njima budi veću važnost i bolje se osećaju, samim tim su i raspoloženiji i produktivniji u svakom pogledu.
Muškarcima je bitan izgled.
Ženin izgled, tačnije. Nijedan muškarac ne voli kada mu se devojka/žena zapusti i prestane da vodi računa o sebi. Priznajmo dame, koliko puta smo i same pomislile …ma, kad se udam, štikle i šminka me videti neće!“, u smislu da više nema potrebe da se toliko lickamo, je’l? Greška! Moje dame, sređujte se i doterujte zbog sebe (prvenstveno). Osim toga, lepa i negovana žena je znak muškarcu da joj je još stalo do njega.
Muškarci ne trpe nepoštovanje.
U stanju su da pređu i preko toga da ih ne volite, ali manjak poštovanja nikako. Stalo im je da ih žena poštuje i podržava, kako privatno tako i javno.
Muškarci vole romantiku.
Suprotno ustaljenom mišljenju, vole romantične situacije; možda ne umeju da je prirede i ponestaje im ideja, ali vole u istoj da uživaju. Isto se odnosi i na ljubav – možda ne umeju uvek da je iskažu na način na koji bismo mi to htele, ali to ne znači da im ne treba staviti do znanja da razumemo i znamo da nas ipak vole…

Molitva Bogu-Covece probudi se


Covece probudi se, ako si se plasio, nikada neces stici dalje od granica svoga straha, ako nisi voleo sve zveri, zmije, medvede, lavove…ako bilje nisi uzivao gledajuci kako klija i iz pupoljka radja se cvet, ako si ga ubrao pre nego seme sazrelo je, razmisli o svom semenu,ako voleo ga nisi da postane potpun cime ces mene voleti?

Covece probudi se i ne moli se jutros meni za sve darove sto ti dajem.
Pomoli se jutros SEBI,da drugima ne ucinis ono sto ne zelis da tebi ucinjeno bude. Pomoli se i postuj svaku zver, svaki cvet, molitva tvoja i ljubav u srcu ucinice da se prestanu plasiti tebe i prestace da se brane i da te povrede, nestace straha Vasih surovih dela je previse, molbe Vase su ranile srce SVEMIRA, moje srce pogledaj u svoje i pomozi mi da ozdravim, cistotom toka tvoga srca, POMOLI SE JEDNOM ZA MENE COVECE, jer sam u sumi koju seces, cvetu koji beres, zverima koje ubijas, zemlja sam i okean, magma i vetar pomoli se u ime svog zaceljenog srca, UCINI TO ZA MENE, da bih krenuo dalje, jer deca moja su na putu ispred mene, a stopala teska od Tereta koji nosim, a vi mi ga donosite COVJECE PROBUDI SE I POMOLI SE ZA MENE A NE MENI…PRESTACES DA VERUJES DA JESAM I DA POSTOJIM,
a moje reci neces cuti od tereta kojim me darujes,
molitvom za sebe. Pomoli se za mene i nestace teret i moja stopala ce opet biti iznad tebe da mir sacuvaju ti!!!

Dijalog s Bogom


Usnuo sam san da razgovaram s Bogom.
Dakle, ti bi hteo razgovarati sa mnom? reče Bog.
Ako imaš vremena rekoh.
Bog se nasmeši.
Moje je vreme večnost.Šta si me želeo pitati?
Šta te najviše iznenađuje kod ljudi?
Bog odgovori:
Što im je detinjstvo dosadno.Žure da odrastu,a potom bi želeli ponovo biti deca.Što troše zdravlje da bi stekli novac,pa potom troše novac da bi vratili zdravlje.Što razmišljaju teskobno o budućnosti,zaboravljajući sadašnjost.Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti.Što žive kao da nikada neće umreti,a onda umiru kao da nikada nisu živeli.
Bog me primi za ruku.Ostadosmo na trenutak u tišini.
Tada upitah:Kao roditelj,koje bi životne pouke želeo da tvoja deca nauče?
Osmehujući se, Bog odgovori:
Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.Mogu samo voleti.Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju,nego ko su u svom životu.Da nauče kako nije dobro upoređivati se s drugima…Da nauče kako nije bogat onaj čovek koji najviše ima,nego onaj kojem najmanje treba.Da nauče kako je dovoljno samo nekoliko sekundida se duboko povredi voljeno biće,a potom su potrebne godine da se izleči.Da nauče opraštati tako da sami opraštaju.Da spoznaju kako postoje osobe koje ih nežno vole,ali to ne znaju izreći niti pokazati.Da nauče da se novcem može kupiti sve. Osim sreće.Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar,a videti je različito.Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima…a ipak ih voli.Da nauče kako nije uvijek dovoljno da im drugi oproste.Moraju i sami sebi opraštati.Ljudi će zaboraviti šta si rekao.Ljudi će zaboraviti sta si učinio.Ali nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio.
Andz Roonez

Emotivni, prijateljski zagrljaj.


Ovako nesto retko mozemo videti ili doziveti kod ”normalnih” ljudi…kod mene i u meni ova slika izaziva neku vrstu duhovne lepote, saosecanja, samilosti, neceg sto se recima ne da opisati…lepog, neznog, ali na nivou duse.

Da li ”normalan” covek moze da shvati uopste sta se u tom trenutku dogadja na dubljem nivou svesnosti, kakva je to sinhronizacija, kompatibilnost mozdanih talasa, osecanja, bliskosti, neznosti i…pogledajte samo tu pozu, opustenosti i bliskosti…i sve ce vam biti jasno.

Samo je pas istinski covekov prijatelj!

Pucanje ljuske

Pucanjem ljuske, završava ”siguran” život zaštite, a počinje velika avantura u kojoj nema garancija, samo izazovi koji tešu i čelice dušu na putu njezinog razvoja…



ZIR


Ubrao sam žir i prineo ga uvu; i evo šta mi je rekao:

“Uskoro će ptice doći i sagraditi gnezdo na meni.

Uskoro ću životinje zaklanjati od sunca.

Uskoro ću grejati domove.

Uskoro ću postati zaklon od nevremena onima koji dođu pod moj krov.

Uskoro ću postati čvrst deo nekog velikog broda i bura će uzaludno udarati u mene, dok budem nosio ljude velikim morima.”

”O, ludi mali žire, hoćeš li ti zaista sve to postati?”, upitao sam.

Žir je odgovorio: “Da, jer to želimo Bog i ja.”

Lajmen Abot (19. vek)

Vera u sebe


Dva mala prijatelja su se klizala po zaledjenom jezeru.

Bio je suncan, ali leden dan.

Led se iznenada prolomio i jedan od njih propade u vodu.

Voda nije bila duboka, ali se led poceo brzo stezati.

Drugi je decak otrcao na obalu, dohvatio kamen i pojurio nazad.

Svom snagom je udarao po ledu i razbijao ga i, uhvativsi prijatelja za ruku, izvukao ga iz vode.

Ljudi su se brzo okupili, gledali sta se dogodilo i zacudjeno se pitali kako je to moguce.

Kako je taj decak,tako malim i slabasnim rucicama mogao razbiti debeli led i izvuci prijatelja?

U tom se oglasi jedan starac:

-Ja znam kako je uspeo.

-Kako?

-Nije bilo nikoga da mu kaze da je to nemoguce.

Pouka: Ne dozvolite da vam drugi kazu sta mozete a sta ne!

Suza zene


Jedan dečak je upitao svoju majku: “Zasto plačeš?”
“Zato što sam žena” – odgovorila mu je.
“Ne razumem” – rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: “Nikada i nećeš”.
Kasnije je upitao oca: “Zašto mi se čini da mama plače bez ikakvog razloga?”
“Sve žene plaču bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što je tata znao reći.
Dečak je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na posletku je pitao Boga:
“Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”
Bog odgovori:
“Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena, dovoljno jaka da nose svu težinu ovoga sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućuje da ide dalje kad svi drugi
odustanu, i da se brine za svoju familiju za vreme bolesti i nevolje
bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako
ju je njezino dete veoma povredilo. Dao sam joj snagu da nosi svoga
muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila
njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna, da dobar muž nikada ne bi povredio svoju
ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da bude uz njega.
I napokon, dao joj je suzu da je isplače.
To je samo njeno na korišcenje kad god joj zatreba.

dusa:)dusa:)dusa:)

Ugasite nocas Mesec


Kad bih mogla nocas
ugasiti mesec
i umesto njega upaliti svecu,
lakse bi mi bilo
manje bi bolelo
mada mozda sutra docekati necu
I on mi se ruga
punim sjajem svojim
kao da mi kaze “izdala te sreca”,
zasto vredja rane
prebolela nisam
zasto mora nocas proslost da podseca?
A svedok je bio
suzama i strasti
podsticao ljubav odgore sa neba,
a sada se kezi
i nemo govori
“previse si dala tako ti i treba”.
Prebolela nisam
al hocu da zivim
a on me na proslost svaki tren podseca,
UGASITE NOCAS MESEC
MA GORELO MESTO NJEGA
I HILJADE SVECA!

Prijatelju

Ako mozes ostati miran kada na tvom putu svi izgube glavu, i prstom pokazuju na tebe, ako sacuvas poverenje kada svi ostali sumnjaju, ali ako im ne zameris sto nemaju poverenja, ako ti cekanje ne pricinjava mnogo muke, ako ne lazes kada cujes lazi, i ako ne mrzis kada tebe mrze, ako se ne pravis suvise dobar, niti govoris suvise mudro, ako snivas, ali ti snovi nisu sve, ako umes primiti i pobedu i poraz, da primis jedno, i jedno i drugo, ako mozes podneti da tvoju istinu varalice iskrivljuju kako bi lakse prevarili budale, ako vidis kako u komadice iskrivljuju tvoj cilj, iako se sagnes da podignes i pokupis ostatke, ako mozes pokupiti sva svoja dobra i staviti ih na kocku:sve odjednom, ako si spreman ponovno krenuti, kao na pocetku, ne prosaptavsi ni reci, izgubivsi sve uz osmeh, ako prisilis svoje misice, svoje srce, svoje zivce da sluze tvojim ciljevima i kada su malaksali, ako ustrajes kad sve zamre, izuzev volje koja naredjuje:drzi se dobro!, ako se usred gomile ne ponosis i ne smatras herojem, ne smatras sebe boljim i vecim u odnosu na svoga bliznjeg(sve druge), ako se druzis s kraljevima, ako te ni prijetelj, ni neprijatelj ne mogu pokvariti, ako svaki covek znaci nesto za tebe, ali ni jedan suvise, ako umes ispuniti svaki minut svoga zivota i svakog trenutka ides pravim putem, tvoja ce biti zemlja i sve njeno blago, jer bices čovek prijatelju moj!

Gde da se sakrijem


Jednog dana Bog se umorio od ljudi.Neprekidno su mu dosadjivali, tražeći od Njega sve i svašta.

Zato je rešio da se sakrije na neko vreme.

Okupio je sve svoje savetnike i upitao ih :

“Gde da se sakrijem? Koje je najbolje mesto?”

jedan je odgovorio “Na vrh najviše planine na svetu”,

drugi :”Na dno okeana, tamo te niko neće pronaći”,

treći : “Najbolje je da se sakriješ na tamnu stranu Meseca, ko bi te tu pronašao?”.

Na kraju Bog se obrati svom najpametnijem Andjelu sa istim pitanjem: “Gde da se sakrijem?”
Andjeo se nasmešio i odgovorio mu :”Sakrij se u ljudsko srce.To je izgleda mesto u koje nikada ne zalaze.!”

Vi ste nesto posebno


Jedan poznati govornik je počeo svoj seminar tako što je podigao novčanicu od 50 dolara u vis. U prostoriji je bilo ukupno 200 ljudi.

Pitao je: “Ko želi ovu novčanicu?” Sve ruke su se podigle.

Nastavio je: “Ovih 50 dolara daću nekome od vas, ali najpre ću još nešto napraviti.” Zgužvao je novčanicu. Potom je upitao: “Da li je još uvek želite?” Sve ruke su bile i dalje u vazduhu.
Zatim je nastavio: “A kad ovo napravim?”
Bacio je novčanicu na pod i cipelama je izgazio i obrisao prljavi pod sa novcanicom.

Podigao je novčanicu, bila je zgužvana i skroz prljava. “Dobro, ko je još uvek želi?” Još uvek su sve ruke bile podignute.

Onda je rekao: “Dragi prijatelji, upravo smo naučili jednu vrlo vrednu lekciju. Što god da sam uradio sa ovom novčanicom, vi ste je hteli i dalje, jer ni u jednom trenutku nije izgubila na vrednosti.

U svakom trenutku je vredela 50 eura! Često nam se dogodi da nas u životu neko odgurne od sebe, da padnemo nisko, da se osećamo kao izgužvani i bačeni u blato. To su činjenice iz svakodnevnog života. Ponekad se osećamo kao da ne vredimo ništa.” Bez obzira šta vam se dogodilo u životu ili će se tek dogoditi, vi nikada nećete izgubiti na vrednosti. Bili prljavi ili čisti, izgužvani ili ispeglani, vi ste i dalje neprocenjivi za sve one, koji vas vole više od ičega na svetu.

Naši životi se ne vrednuju prema onome šta radimo ili koga poznajemo, već prema ONOME ŠTO JESMO. Vi ste nešto posebno, ne zaboravite to! Ukoliko ovu priču ne podelite s drugima, nikada nećete saznati čiji život je dotakla, kojem slomljenom srcu se obratila ili kakvu nadu je nekome pružila. Brojite svoje uspehe, a ne probleme i brige.

Nemojte nikada oklevati da probate nešto novo. I uvek imajte na umu: Jednostavni ljudi su sagradili Nojevu barku – Noinu Arku, a stručnjaci Titanic!

Veliko srce



Svet nije postao samo sada, on je uvek bio takav
Nagradu ne dobije uvek onaj ko je nje najdostojniji .
Nedavno je u 98-oj godini umrla žena po imenu Irina Sandler.
Za vreme Drugog svetskog rata ona je dobila posao u Varšavskom getu kao vodoinstalater – zavarivač.
U njoj su bili skriveni motivi.
Budući da je bila nemica ona je znala o planovima nacista po pitanju jevreja.
Na dnu svoje torbe za alat ona je počela da iznosi decu iz geta, a u zadnjem delu svog kamioneta imala je džak u kome je sakrivala veću decu.
Tu pozadi ona je vozila i psa koga je naučila da laje kad god bi joj straža propuštala automobil kroz kapiju geta.
Vojnici, prirodno nisu hteli da se zadrzavaju sa psom, koji je lajući prikrivao zvuke koje bi deca mogla proizvesti.
Za vreme te delatnosti Irina je uspela da iznese iz geta i, samim tim spase 2500 dece.
Nju su nacisti otkrili i žestoko je izubijali prebivši joj i ruke i noge.
Irina je zapisala imena sve dece koju je spasla i taj spisak čuvala u staklenoj boci zakopanoj ispod drveta u zadnjem delu svog dvorišta.
Posle rata ona je pokušala da pronadje preživele roditelje i da okupi porodice.
Ali većina njih je okončala život u gasnoj komori.
Deca, kojima je Irina pomogla bila su smeštena u domovima ili su bila usvojena.
Prošle godine Irina Sandler je bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir.
Nije je dobila.
Tu nagradu je dobio Al Gor – za slajd – šou o globalnom otopljavanju.
A, u ovoj godini je tu nagradu dobio Barak Obama za svoja predizborna obećanja.
Ovo je samo malo podsecanje, da nam se tako nesto nikada ne dogodi!

Dragoceno vreme


Bojažljivim glasom i očima ispunjenim ljubavlju, dečačić pozdravi oca koji se vratio s posla.

“Tata, koliko zaradiš za jedan sat?”
Prilično iznenađen, pogledavši svog dečaka blistavim pogledom, otac odgovori:

“Nemoj me sada gnjaviti. Umoran sam.”
“Ali, tata, reci mi, molim te!? Koliko zaradiš za jedan sat?”, navaljivao je dečak.
Otac je na kraju popustio, odgovorivši:
“Dvadeset dolara na sat.”
“OK, tata. Možeš li da mi pozajmiš deset dolara?”, upitao je dječak.
Pokazujući svoj umor i izrazitu uznemirenost, otac je viknuo:
“Znači, zato si me pitao koliko zaradim, zar ne? Idi spavaj i ne dosađuj mi više!”
Već se smračilo i otac je razmišljao o onome što je rekao, osećao se krivim. Možda je njegov sin želeo nešto da kupi.
Konačno, želeći da sebi olakša misli, otac je otišao u sinovljevu sobu.
“Spavaš li, sine?”, upita otac.
“Ne, tata. Zašto?”, reče dečak dremajući.
“Evo novac koji si tražio”, reče otac.
“Hvala, tata!”, obradova se sin. Stavi svoju ruku pod jastuk i izvadi nešto novca.
“Sad imam dovoljno! Imam dvadeset dolara!”, reče.
Otac se zagleda u sina pokušavajući da odgonetne šta se događa.
“Tata, hoćeš li da mi prodaš jedan sat svoga vremena?”

Uvrede


Osnovna postavka je sledeća:

“Nikada ne možete uvrediti nekoga ko ne želi da bude uvređen.”

To je toliko jednostavno i jasno da to ne treba ni razmatrati.
Ali, razmotrimo uvrede kao pojavu, šta one predstavljaju?
Uvreda je uvek izraz karaktera onoga koji je šalje, kombinovana s dozom frustracije i esencijom mržnje.

Ni u psovci ni u kletvi, mržnja se ne ogleda toliko jasno koliko u pokušaju uvrede (da li će pokušaj uspeti, zavisi od gore navedene postavke).

Proces formiranja uvrede je otprilike sljedeći :

1. Onaj koji vređa nema argumente kojima bi se suprotstavio sagovorniku.

2. Onaj koji vređa se zbog pomanjkanja argumenata oseća inferiorno.

3. Osećaj inferiornosti puni onoga koji vređa mržnjom.

4. Mržnja se transformiše u gnev.

5. Gnev se transformiše u verbalni “mač”, pokušaj da se suparniku umanji vrednost i da se on time povredi (pokušaj uvrede).

6. Umanjivši (u svojoj glavi) vrednost sagovorniku, onaj koji vređa se oseća BOLJIM.

7. Onaj koji vređa oseća olakšanje.

Vređajući druge, mi govorimo o sebi samima – o svojoj nemoći, o svom strahu, dokazujemo da nismo samouvereni, da smo slabi, uplaseni.
To je ujedno naš pokušaj da se oslobodimo unutrašnje napetosti.
Sa druge strane, vređajući se zbog nečijih reči, mi potvrđujemo svoju nemoć, strah, pokazujemo kako nismo samouvereni i jaki.
Uvrede su, dakle, još jedna od stvari koje treba prevazići na putu ka tome da se postane čovek!

Pesma za siromaha


Prijatelju dragi
Ti što prolaziš svakoga jutra
Pored ljudskog bića imena neznana
Pomišljaš li možda na svoje bolje sutra
Ili su razmišljanja ova srcu tvomu strana.
Okrećeš li glavu
Sa istočne na zapadnu stranu svijeta
Tražeći bogatstvo, poznanstvo i slavu
Jer ovaj sirotan nešto je
Što pogledu tvomu smeta.
Prijatelju mili
Zar u njegovim očima ne primjećuješ brata
I zar ruka koja pruža stručak uveloga cvijeća
Ni novčića vrijedna nije, a kamoli tvojega zlata
I što za tebe znače milostivost i sreća.
Koračamo dalje
I ostajemo stranci udaljenih svjetova
Tek okružen gomilom ljudi posegnuti ćeš u džep
Na glas izreći kako ti je žao
I da sve je karma, sulud zbroj nepoštenih spletova
Danima ćeš prepričavat’,
Što si sve i koliko si dao.
A svi smo isti
Kada ogolimo tijelo i poskidamo svoje halje,
Vodom isperemo prašinu i mulj
Vjerovat’ ćemo da smo čisti.
Razlikovat će nas možda, jedan malen’ žulj
Otisak na Duši što stvoren je onoga dana
Kada pogled tvoj odlutao je
S istočne na zapadnu stranu
A siromaha ostavio si sama.

*Duše na visokoj razini razvoja često na Zemlji žive u skromnim okruženjima. Isto tako, ljudi na visokim razinama utjecaja u ljudskom društvu nisu nužno u blaženom stanju duševne zrelosti. Često vrijedi upravo suprotno.

Mali zuti cvet


Verovatno ste čuli za indijsku legendu o malom žutom cvetu koji se rascvetao u jednoj bašti. On cveta samo jednu sezonu i onda uvene. Kada je jedan posetilac ušao u ovu baštu, sa svih strana slušao je samo žalbe. Mango je rekao da bi radije bio kokosova palma. Zašto? Zato što je celo palmino drvo korisno – plod, lišće, grane i stablo.Međutim kokosova palma zavidela je mangu, zato što se njegov plod za skupe novce izvozio iz Indije. Sve biljke su bile ljubomorne jedna na drugu, svaka od njih je mislila da je druga biljka više vredela.Oko posetioca koji je slušao samo žalbe, zaustavilo se na jednom malom žutom cvetu koji je radosno cvetao u svom uglu. Sagnuo se i upitao ga: “Zašto se i ti ne žališ kao svi ostali?”Cvet je odgovorio: “Pa, i ja sam posmatrao kokosovu palmu i zavideo joj na lišću koje se lelujalo na vetru. Poželeo sam i da donosim divne, sočne plodove kao mango. Ali tada sam shvatio da bi Bog, da je želeo da budem kokosova palma ili mango, tako i učinio. Međutim, On je želeo da budem mali žuti cvet, pa zato i ja želim da budem najbolji mali žuti cvet koji je ikada postojao.”


“Svako može da bude veliki čovek… zato što svako može da bude koristan. Ne morate da imate diplomu da biste bili od koristi. Da biste bili korisni nije neophodno da se pravilno izražavate. Jedino je potrebno da imate dobro srce i dušu punu ljubavi.” (Martin Luter King)

Zelja


Dečak je želeo sresti Boga. Znao je da treba dugo putovati do mesta gde on živi, pa je zato spremio svoju prtljagu s omiljenim kolačićima i paketom od 6 boca voćnog soka te započeo svoju pustolovinu.

***

Kad je odmakao tri reda kuća, susreo je nekog starca. Sedeo je u perivoju i mirno hranio nekoliko golubova.

Dečak je seo blizu njega i otvorio svoj prtljag. Upravo se hteo osvežiti voćnim sokom kad spazi da starac izgleda gladan, pa mu ponudi jedan kolačić.

Starac ga je zahvalno primio i nasmešio se dečaku. Njegov je osmeh bio tako prijateljski da je dečak pozeleo ponovno da vidi taj osmeh, pa mu je sada ponudio bočicu voćnog soka.

Starac mu se ponovno nasmešio. Dečak je bio van sebe od radosti. Sedeli su čitavo popodne jedući i smejući se, bez da su izgovorili jednu jedinu reč.

U međuvremenu se smračilo, dečak je osetio umor i ustao je da pođe, ali tek što je napravio nekoliko koraka okrenuo se, potrčao natrag do starca i snažno ga zagrlio. Starac mu je darovao najveći smešak do sada.

Kada je dečak ubrzo otvorio vrata svoje kuće, majka je bila iznenađena radošću na njegovom licu. Upitala ga je: »Šta je to što si danas učinio da si tako radostan?«

Odgovorio je: »Rucao sam s Bogom«. No, pre nego je njegova majka uspela odgovoriti, dodao je: »Znaš šta! Bog ima najlepši osmeh koji sam ikada video«.

U međuvremenu starac, takođe prožet radošću, vratio se svojoj kući. Njegov je sin bio začuđen odsjajem mira na njegovom licu i upitao ga je: »Tata, šta je to što si danas učinio da si tako radostan i veseo?«

Odgovorio je: »Jeo sam kolačiće u perivoju s Bogom«. Za svaki slučaj, prije nego što je njegov sin odgovorio, dodao je: »Znaš što! Puno je mlađi nego što sam mislio.«

Andjeli sa jednim krilom


Devojčica se upravo vratila iz susedstva gde je jednoj ženi tragično preminula osmogodisnja kći.
“Zašto si išla tamo?”, upita je otac.
“Da utešim susetku!”
“A šta si ti tako malena mogla učiniti da je tešiš?”
“Sela sam joj u krilo i plakala s njom.”

Ako je u tvojoj blizini neko ko trpi, plači s njime! Ako se tvoj bližnji raduje, raduj se s njime! Ljubav gleda i vidi, osluškuje i čuje. Voleti znači saosećati s nekim čitavim svojim bićem. Onaj koji voli otkriva u sebi neslućene zalihe utehe. Mi smo anđeli sa samo jednim krilom; možemo leteti samo ako se zagrlimo.

Zasto zene placu


Dječak upita svoju majku: “Zašto plačeš?”
“Zato što sam žena” – odgovorila mu je.
“Ne razumem” – rekao je dečak.
Mama ga je samo zagrlila i rekla: “Nikada i nećeš.
Kasnije je upitao oca: “Zašto mama plače bez ikakvog razloga?”
“Sve žene plaču bez ikakvog razloga” – bilo je jedino što mu je otac znao reći.Dečak je odrastao i postao muškarac, i još uvek se pitao zašto žene plaču.
Na kraju je nazvao Boga. Kad ga je dobio, upitao ga je:
“Bože, zašto se žene tako lako rasplaču?”

Bog odgovori:
“Kad sam stvarao ženu morala je biti posebna.
Dao sam joj ramena dovoljno jaka da nosi svu težinu ovog sveta, a opet dovoljno nežna da mogu pružati utehu.
Dao sam joj unutrašnju snagu da podnese porod i odbijanje koje joj toliko puta stiže od njene dece.
Dao sam joj čvrstinu koja joj omogućava da ide dalje kada svi drugi odustanu, i da se brine za svoju porodicu u doba bolesti i nevolje bez prigovora.
Dao sam joj osećajnost da voli svoju decu bez obzira na sve, čak i ako je njeno dete veoma povredilo.
Dao sam joj snagu da nosi svoga muža kroz njegove greške i načinio je od njegovog rebra da bi štitila njegovo srce.
Dao sam joj mudrost da zna da dobar muž nikada ne bi povredio svoju ženu, ali povremeno testira njenu snagu i odlučnost da stalno bude uz njega.
I napokon, dao sam joj suzu da je isplače.
To je samo njeno na korištenje kad god joj zatreba.
Vidiš, sine moj, lepota nije u odeći koju nosi, u njenom telu, ili u načinu na koji se češlja.
Ljepota žene mora se videti u njenim očima, jer to je ulaz u njeno srce – mesto gde stanuje ljubav.”

Dobro drvo


Bilo jednom jedno drvo…
Dobro drvo, puno ljubavi za jednog malog dečaka. Dečak je
dolazio svakoga dana i vredno sakupljao opalo lišće. I isple-
vši lisnatu krunu, zamišljao je da je šumski kralj. Peo bi se
uz stablo Dobrog drveta i njihao se na njegovim granama.
Jeo je njegove slatke plodove, jabuke. Dobro drvo i dečačić
bi se ponekad igrali žmurke i kad bi se umorio, dečačić bi
zaspao u senci drveta.
Mali dečak je veoma voleo drvo. Zaista, voleo ga je i srcem
i dušom. I Dobro drvo bilo je sretno. Ali, vreme je neumitno
prolazilo…

I dečak je odrastao. Dobro drvo je sada često ostajalo samo.
A onda, jednog dana, dečak ponovo dođe i Dobro drvo mu
reče: „Hajde, dečače, popni se na mene i poljuljaj se na mo-
jim granama, najedi se mojih jabuka i odmori se u mojoj se-
nci. I budi sretan.“ „Ali, suviše sam veliki da bih se peo na te-
be i igrao se s tobom“, odgovori dečak Dobrom drvetu. „Že-
lim da kupim toliko stvari i da se zabavljam… Ali, znaš, po-
treban mi je novac. Možeš li mi dati malo para?“ „Žao mi je“,
ogovori Dobro drvo „ali para nemam. Sve što imam jesu li-
šće i jabuke… Ipak, dečače, mogao bi da ubereš moje jabu-
ke i prodaš ih u gradu… Tako ćeš doći do para i biti sretan.“
I dečak se uzvera na drvo i pobra njegove jabuke, potom ih
odnese sa sobom. I Dobro drvo se opet oseti sretnim.
Dugo je vremena opet prošlo, a dečak nije navraćao…

I Dobro drvo je bilo veoma tužno. A onda, jednoga dana, de-
čak ponovo stiže i drvo radosno zašumori. „Hajde, dečače“,
reče ono. „Uspni se uz moje stablo i poljuljaj se na mojim
granama… I uživaj!“ „Nemam vremena za to, imam previše
posla“, odgovori dečak. „Želim kuću, u kojoj će mi biti toplo“
, objasni on. „Želim da imam ženu i decu i zato mi je potre-
bna kuća… Možeš li ti da mi nabaviš jednu kuću?“ „Ni ja ne-
mam kuću“, odgovori drvo. „U stvari, čitava šuma je moja
kuća… Ali, evo, možeš poseći moje grane i od njih sebi na-
praviti kuću. I tako ćeš biti srećan.“ I tako dečak poseče gra-
ne Dobrog drveta, odnese ih i od njih sebi sagradi kuću.
I dobro drvo se ponovo osećalo veoma srećnim.

Još podosta vremena prođe, ali dečak nije navraćao. I kada
se ponovo pojavio, Dobro drvo je bilo toliko sretno da je je-
dva bilo u stanju reč da izusti. „Hajde, dečače“, pozva ga
drvo šapatom. „Dođi i poigraj se.“ „Odveć sam star i tužan da
bih se igrao“, odgovori dečak. „Ali, želeo bih jedan čamac
, koji bi me odvezao daleko odavde… Možeš li mi naći neki
čamac?“ „Pa, poseci moje stablo i načini sebi čamac“, odgo-
vori Dobro drvo. „Tako ćeš moći da odjedriš daleko odavde i
da budeš srećan.“ I tako dečak poseče stablo Dobrog drve-
ta… i načini sebi čamac… i odjedri daleko, daleko.
I drvo je bilo srećno, ali ne i presrećno.

Podosta vremena je minulo i dečak se najzad ponovo pojavi.
„Žao mi je, dečače“, dočeka ga Drvo. „Ali, zaista nemam ni-
šta više što bih ti mogao dati… Znaš, ne rađam više jabu-
ke…“ „Zubi su mi se istrošili i više ne mogu da jedem jabu-
ke“, odvrati dečak. „Nemam više ni grana“, nastavi Dobro
drvo „na kojima bi se mogao ljuljati.“ „Odveć sam star za
takve stvari… mislim, za ljuljanje na granama“, primeti de-
čak. „Nemam više ni deblo“, reče Dobro drvo „na koje bi se
mogao uzverati.“ „Odveć sam umoran da bih se pentrao po
drveću“, zaklima glavom dečak. „Žao mi je“, uzdahnu Do-
bro drvo. „Želeo bih da mogu da ti bilo šta dam… ali mi ni-
šta više nije ostalo. Sada sam samo jedan stari panj. Žao mi
je, zaista…“ „Pa, više mi mnogo ni ne treba“, uzdahnu i de-
čak. „Tek neko mirno mestašce gde mogu sesti i predahnuti.
Znaš, veoma sam umoran.“ „U redu onda“, odvrati Dobro
drvo, istežući se koliko god može. „Stari panj baš jeste pra-
vo mesto da se na njemu sedi i odmara. Dođi, dečače, i se-
di. Sedi i odmori se.“ Dečak postupi kako mu je rečeno.
I Dobro drvo se oseti beskrajno sretnim.

Tri pitanja


“Postoje samo dve stvari koje ne mogu da ti ukradu radost Sadašnjosti: tvoje negativne misli o Prošlosti i tvoje negativne misli o Budućnosti.” Starac je nastavio: “Videćeš da najviše pomaže ako počneš da posmatraš ono što ti misliš da je Prošlost. Kasnije ćemo se pozabaviti Budućnošću” – obećao je starac.Mladić reče: “Znači, svaki put kada osetim da me nešto sprečava da uživam u Sadašnjosti i da mi dobro ide, to je trenutak kada bi trebalo da pogledam u Prošlost i naučim nešto iz nje.”"Da”, – odgovorio je starac.”Vreme za učenje”, još jednom je to potvrđivao, “jeste svako vreme kada želiš da učiniš Sadašnjost boljom od Prošlosti. Kada si uznemiren, ili imaš bilo kakva druga negativna osećanja o Prošlosti koja se mešaju u Sadašnjosti, tada moraš da odvojiš vreme da pogledaš u Prošlost i naučiš nešto iz nje.”Mladić je upitao: “Zašto je dobar trenutak za učenje baš kada osećam nešto negativno?”Starac spremno odgovori: “Jer tada možeš da iskoristiš svoja osećanja da te nečemu nauče.”"I kako to da uradim?” – odvrati mladić.Starac je odgovorio:

“Najbolji način je da postaviš sebi tri pitanja i odgovoriš na njih najiskrenije što možeš:

1. Šta se zaista desilo u prošlosti?

2. Kakvu sam pouku izvukao iz toga?

3. Šta mogu da uradim drugačije ovoga puta?

“Spenser Džonson “Poklon”

Mudrost soljice caja


Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.
“Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja”, rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih… Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane…
“Poslužite se.”
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
“Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bio potreban dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice. Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu… poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.
Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju. Pijete čaj, a ne šoljicu. Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega i sami su centar svoga sveta. Žive jednostavno.”

Nepotreban teret


„Pitao je učenik učitelja:
Tako si mudar, uvek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.

Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krompir i jednu providnu kesu.
… Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvredjenost – reče učitelj – uzmi jedan krompir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čoveka sa kojim si se posvadjao, a onda stavi krompir u kesu.

I to je sve? – upita učenik iznenadjeno.

Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvek sa sobom nosiš tu kesu, i svaki put kada se se osetiš uvredjeno da u nju staviš krompir.

Učenik je pristao. Prošlo je neko vreme. Kesa se punila krompirima i postala poprilično teška. Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krompiri koji su prvi stavljeni u kesu počeli su da se kvare. Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neprijatan miris. Učenik je došao kod učitelja i rekao:

Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, kesa je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.

Ali učitelj je odgovorio:
To isto dešava se i u tvojoj duši. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj duši se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju. I na taj tovar lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom. Dao sam ti mogućnost da posmatraš ceo taj proces sa strane. Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.”

Frizer i Bog

Čovek je ušao u frizerski salon da se ošiša i skrati bradu kao i obično.
Započeo je neobaveznu priču sa frizerom. Pričali su o raznoraznim stvarima i temama.

Iznenada su se dotakli teme o Bogu.
Frizer reče: “Znaš šta, ja ne verujem u Boga.”
“Zašto?” – upita ga čovek.
“Vrlo prosto, izađi na ulicu i shvatićeš da Bog ne postoji.
Objasni mi ovo: da Bog postoji, da li bi bilo toliko bolesnih ljudi na planeti?
Da li bi bilo napuštene dece? Da li bi bilo ratova?
Da Bog postoji, ne bi sigurno bilo patnje i bola.
Da ima Boga, sigurno ne bi dopustio ove stvari da se dešavaju. Nema Boga.”

Čovek je zaćutao. Zvučalo je kao da frizer ima pravo. On sam nije imao kontra-argument.
Par minuta je prošlo; frizer je završio svoj posao.
Čovek je platio, zahvalio se i izašao iz frizerskog salona.
Ubrzo nakon što je izašao ugledao je čoveka sa dugom kosom i zapuštenom bradom.
Izgledao je sav neuredan i nepočešljan. Čovek je na trenutak zastao gledajući ga.
Odjednom se okrenuo i vratio u frizerski salon i rekao frizeru:
“Znaš šta? Frizeri ne postoje!“
“Kako ne postoje?” – upitao je frizer.
“Pa fino ne postoje, jer da postoje ne bi bilo neurednih i zapuštenih ljudi kao što je onaj na ulici kojeg sam sad video.“

“Prijatelju moj, frizeri postoje, samo što ljudi ne dolaze k njima.”, uzvrati frizer.
“Tačno!”, potvrdio je čovek i dodao: “Isto tako i Bog postoji samo što ljudi ne dolaze k njemu!”

Rasizam u avionu


Jedna žena, belkinja, stara oko pedeset godina, dobila je mesto pored jednog crnca. Vidno uznemirena pozove stjuardesu.

Stjuardesa : – U čemu je problem, gospođo?
Bela žena: – Zar ne vidite? Smestili ste me pored crnca!! Nezamislivo mi je sediti pored jednog od tih… tih groznih ljudi.
Dajte mi drugo mesto, molim vas!!
Stjuardesa: – Čini mi se da su sva mesta zauzeta. Molim Vas dozvolite mi da proverim da li ima ipak neko prazno.

Stjuardesa se udaljila i vratila nakon nekoliko minuta:
- Gospođo, u ekonomskoj klasi nema mesta. Imamo još jedno jedino mesto u prvoj klasi.

Pre nego je gospođa uspela izustiti i jednu jedinu reč, stjuardesa nastavi:
Znate, u našoj aviokompaniji je gotovo nedopustivo da putnik iz ekonomske klase sedi u prvoj klasi. Ali, isto tako, bilo bi skandalozno siliti nekoga da sedi pored osobe koja je ispod svih nivoa.

Zatim se okrene crncu i reče:
Dakle, gospodine, ako želite, uzmite svoj ručni prtljagu i premestite se u prvu klasu.

Putnici koji su slušali ovaj razgovor spontano su počeli pljeskati.

Starac i Smrt


Neki je starac skupljao u šumi drva za zimu.
Jednog dana nosio je na sebi teško breme.
Umorio se pod teretom.
Konačno je odložio drva na zemlju da malo odmori i predahne.

“Oh, kad bi me već jednom ova smrt uzela” – jecao je.

“Na ovoj zemlji samo podnosim muku i bol.”

I smrt se istog trena nađe pokraj njega.

“Šta želiš od mene, starče?” – upita ga smrt.

“Samo da mi ovaj moj teret podigneš opet na ramena” – odgovori starac žurno.

Koja je razlika između raja i pakla?


Mladi budistički sveštenik je jednom prilikom upitao mudraca da opiše pakao. Mudrac je odgovorio da u paklu postoji jedan džinovski kazan, metar u prečniku, pun ukusnih rezanaca. Svako dobija štapiće za jelo duge jedan metar.

„Možeš da zamisliš šta se dešava” objašnjava mudrac. „Svi su gladni i bore se da se nahrane pomoću štapića dugih ceo metar. Trude se da zahvate rezance, ali štapići su tako dugački da njima ne mogu da rukuju i hranu ubace u usta. Tako postaju izbezumljeni i batrgaju se sa rezancima jer svako želi da prvi stavi zalogaj u usta. Neki čak napadaju druge ne bi li prvi došli do hrane. Na kraju, uz rezance koji su svuda oko njih, sem u njihovim ustima, oni ostaju mučeni neprestanom glađu, nalik agoniji.”

Mladi monah je zatim upitao za opis raja, na šta mu je mudri brat odgovorio: „Raj je, praktično – isti. Jedina je razlika što svaka osoba zahvati rezance i ponudi ih onima sa druge strana kazana s rečima: „Molim te, budi
prvi koji će da uživa u ovoj izvrsnoj hrani.” A drugi prihvata hranu i odgovara: „Hvala. Želim da ti uzvratim za
ljubaznost.”

Priča o leptiru

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čauri leptira. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao. Činilo se da ne može dalje. Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru i izrezao čauru.

Leptir je s lakoćom izašao, ali imao je krhko telo i smežurana krila. Čovek je nastavio da prosmatra leptira, očekujući da će se krila svakog trenutka otvoriti, povećati i raširiti kako bi podržala i osnažila leptirovo telo.

Međutim, ništa se nije dogodilo! Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Usprkos svoj svojoj ljubaznosti i dobrim namerama čovek nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći izlazeći iz čaure, deo puta njegovog razvoja , kako bi kad se oslobodi čaure bio spreman za let. Ponekad su upravo poteškoće potreba u našem životu.

Zato kad sledeći put naidjete na poteškoće znajte da je to deo razvojnog puta i da je njihova svrha upravo ta da nas osnaže i nauče nas nečem važnom. Isto tako kad budete želeli nekome da pomognete ponudite mu udicu umesto ribe..jer najveće bogatstvo koje možemo da ponudimo nekome jeste da mu otkrijemo njegovo sopstveno. Kako što je Milton Erikson rekao: Svaki čovek poseduje sve resurse koji su mu potrebni da napravi promenu. Ono što možemo da uradimo jeste da podstaknimo druge da pronadju izvor resursa u sebi i podržimo ih na njihovom putu ka rastu i napretku.

Poklon za sina – Priča o zahvalnosti i očekivanjima

Jedan mladić se spremao za dodelu diplome. Mesecima se već divio sportskom automobilu koji je stajao u izlogu jednog auto-šopa. Znao je da je njegov otac bio u mogućnosti da mu priušti takav poklon te on zbog toga i reče ocu da je to auto sve što bi on hteo kao poklon za diplomu.

Kako se je dan dodele diplome sve više i više bližio mladić je sve budnije pratio ponašanje svoga oca u nadi da će otkriti neki znak u vezi kupovine auta. Konačno je došao i dan dodele diplome. Otac ga je pozvao u svoju radnu sobu. Rekao mu je koliko je ponosan na njega, koliko je sretan što je on njegov sin i koliko ga voli. Otac mu predade predivno upakovani paketi. Pomalo razočarano ali i znatiželjno primi mladić pruženi paket i poče ga otpakivati. Pred njim se ukaza knjiga u prelepom kožnom povezu. Besan, povišenim glasom sin se obrati ocu: ”Ležiš na parama, a kupio si mi samo običnu knjigu!!!” Nakon tih reči mladić baci knjigu, istrča napolje i još tog istog dana pobeže od kuće.

Prošlo je dosta godina. U međuvremenu je sin izrastao u uspešnog poslovnog čoveka. Imao je divnu porodicu i prelepu kuću. No svakim danom postajao je sve više svestan činjenice da je njegov otac sada već prilično star čovek i da bi možda trebalo da ga obiđe. Ali pre nego što je uspeo da ostvari svoju nameru, stiže mu telegram kojim ga obavestiše da mu je otac umro i da je svu svoju imovinu ostavio njemu.

Približavajući se roditeljskoj kući sve više ga je obuzimala tuga i griža savesti. U očevoj radnoj sobi setio se njihovog poslednjeg razgovora…i sređujući tako potrebne papire pogled mu pade na knjigu u kožnom povezu koja je stajala na onom istom mjestu gde ju je i bacio onoga dana kad je diplomirao. Sa suzama u očima poče listati stranice knjige zaustavljajući se na nekim stranicama.
U tom momentu ispade ključ iz koverte koja je bila prilepljena za zadnju koricu knjige. On podiže ključ za koji je bila zakačena kartica od autogaraže. Na kartici je stajalo ime garaže, tip auta i datum prodaje potvrđen pečatom. To je bio datum dodele njegove diplome.


Koliko puta smo propustili Božije poklone samo zato što nisu bili upakovani na onaj način na koji smo to očekivali!?

Priča o snazi ljubavi

Devojka upita svoga momka: “Da li si zaljubljen u mene?”
On odgovori: “Ne!”
Ona ga upita: “Da li misliš da sam lepa?”
On odgovori: “Ne!”
Ona ga opet upita: “Da li sam bar u tvome srcu?”
On odgovori: “Ne!”
Na kraju ga upita: “Da te napustim da li bi plakao za mnom?”
On odgovori: “Ne!”

Okrenula se veoma razočarana i odlučila da ode od njega. On je na to zagrli i reče joj:
Ja nisam zaljubljen u tebe – JA TE VOLIM!!!!
Ja mislim da nisi lepa – JA MISLIM DA SI PREKRASNA!!!
Ti nisi u mome srcu – TI SI MOJE SRCE!!!
Ja ne bih plakao kada bi me ostavila – JA BIH UMRO!!!’

Znali su se šest meseci, pre nego što su se počeli zabavljati, posvađali su se, ali su se i posle te svađe zbližili još više.
Jednoga dana mu je rekla da je bolesna i da ima tešku bolest srca. U istom trenutku ju je zagrlio i počeo plakati.
Ubrzo, kada je trebala ići na operaciju, kada je trebala ući u avion, nije se ni pozdravio s njom.
Kada je došla oporavljena sa operacije nije ga videla među okupljenima.
Pitala je majku: “Gde je on?“

A ona joj je odgovorila: ‘ZAR NE ZNAŠ KO TI JE DAO SRCE!!‘

Kako da znaš da li je to stvarno ljubav?

DLANOVI TI SE ZNOJE, SRCE UBRZANO LUPA, A GLAS TI ZASTAJE U GRLU?
To nije ljubav, to je zaljubljivanje.

NE MOŽEŠ SKINUTI POGLED ILI RUKE SA NJEGA?
To nije ljubav, to je požuda.

PONOSNA SI NA NJEGA I ŽELIŠ GA SVIMA PREDSTAVITI?
To nije ljubav, to je sreća.

ŽELIŠ GA, JER ZNAŠ DA JE ON TU PORED TEBE?
To nije ljubav, to je usamljenost.

S NJIM SI JER ON TO ŽELI?
To nije ljubav, to je sažaljenje.

S NJIM SI JER TE LJUBI I DRŽI ZA RUKU?
To nije ljubav, to je nesigurnost.

SRCE TI POSKOČI ČIM GA VIDIŠ?
To nije ljubav, to je strast.

OPRAŠTAŠ MU GREŠKE JER SE BRINEŠ ZA NJEGA?
To nije ljubav, to je prijateljstvo.

SVAKI DAN MU GOVORIŠ DA JE ON JEDINA STVAR NA KOJU MISLIŠ?
To nije ljubav, to je laž.

ODREKLA BI SE NAJDRAŽIH STVARI RADI NJEGA?
To nije ljubav, to je velikodušnost.

SRCE TE BOLI I SVE SE U TEBI LOMI KADA JE ON TUŽAN?
Da, to je LJUBAV.

PRIVLAČE TE DRUGI, ALI IPAK OSTAJEŠ S NJIM BEZ TRUNKE KAJANJA?
Da, to je LJUBAV.

PRIHVATAŠ NJEGOVE MANE JER SU I ONE DEO NJEGA?
Da, to je LJUBAV.

S NJIM SI ZBOG TE NESHVATLJIVE MEŠAVINE BOLI, SREĆE I UŽIVANJA?
Da, to je LJUBAV.

DALA BI ŽIVOT ZA NJEGA?
Da, to je LJUBAV.

I? Da li ga stvarno voliš?