Agresivnost kod pasa

Agresivnost kod pasa


Od vezanih pasa, o čemu smo pisali u prošlom broju, možemo očekivati i nepoželjne reakcije, koje ne možemo predvideti. Tu konstataciju možemo da primenimo i na pse koji život uglavnom provedu u borbama. Nažalost, ni tu nije kraj, jer možemo još i da pomenemo pse koji se dobijaju kroz nepoželjna ili prekomerna parenja svakog psa sa svakim samo da bi se tržište snabdelo traženim rasama. Kad se sve ovo ima u vidu, s razlogom se nameće dilema da li postojanje agresivnih pasa ima manje veze sa samim psima, a mnogo više sa ljudima koji ih čuvaju.

Instinkti

Možda bi prvo trebalo pojasniti pojam agresivnosti. Pre svega, misli se na neobuzdano i neočekivano surovo obračunavanje sa drugim psima ili ljudima, pri čemu ne postoje "kočnice" koje bi sprečile ozbiljnije povređivanje ili, još gore, smrt protivnika.
Znamo da je pas životinja koja se pretežno oslanja na svoje instinkte, hiljadama godina proveravanim direktno u prirodi. Znači, sve što je predstavljalo slabost ili lošu prilagođenost brisano je bez pardona. Znamo i da su najozloglašeniji psi na svetu pit bul terijeri, a za njima, po opasnom ponašanju, najprozvaniji su američki stafordski terijeri, fila brazilijero, dogo argentino, rotvajleri, dobermani... Međutim, da li se ovde radi o agresivnim psima ili ne, tek treba dokazati. Rezultati anketa pokazuju da je u Americi najviše ljudi stradalo od ujeda labrador retrivera. To je rasa koja ne pominje kad se priča o agresivnosti. Nigde se ne pominje da i golden retriveri iznenađuju svoje vlasnike (naravno, ne svi) svojim negativnim, agresivnim ponašanjem. Svaki pas, teži od 20 kg, predstavlja potencijalnu opasnost, jer je dovoljno krupan da napadne i ostavi ozbiljne posledice. Pitanje je samo da li će uopšte biti doveden u tu situaciju i šta će vlasnik učiniti kako bi sprečio da se to i dogodi.

Vaspitanje

Vaspitanje
Ključna stavka u stvaranju normalnog psa je rad sa njim od prvog dana života. Uticaj na njega imaju prvenstveno kuja i odgajivač, a zatim i vlasnik. Da bi pas bio ono što jeste, neophodno je, pre svega, da keruša, koja ga je donela na svet, živi u normalnim uslovima, gde svoju ljudsku porodicu gleda kao čopor u kome je sigurna i zna gde joj je mesto (o tome smo takođe pisali). Ukoliko je njeno poverenje bezrezervno, to će se prenositi i na njene štence. Ako ona bez straha dozvoljava „svojim“ ljudima da prilaze i uzimaju štenad još od prvog dana, i sama štenad će prihvatiti takav način ponašanja. Kad progledaju, i sami će prilaziti ljudima sa poverenjem, jer nikad nisu bili povređeni. To, naravno, ne znači kako im je sve dozvoljeno, već da tačno znaju dokle smeju da idu. Na primer, verovatno im nećete dozvoliti da vam se guraju oko nogu dok hodate ili im nosite hranu. Jednom ili dvaput ćete ih odgurnuti, nežnije pa grublje, dok ne shvate kako je motanje ispred nogu neprijatno iskustvo. Ni čekanje komande da se priđe posudi sa hranom nije maltretiranje, već prihvatanje kućnog reda.
Na ovaj način, kuja i odgajivač su svakom ko reši da uzme štene završili najbitniji posao. Štene je odraslo sa verom u čoveka i svoj čopor.
Nastavak je takođe bitan. Vlasnikće psu dati smernice za dalji način ponašanja. Pozitivan ili negativan. Bilo da aktivno od njega pokušava da napravi dobrog ili lošeg psa, bilo da ne radi ništa. Pas će nešto naučiti i primenjivati tokom života, pitanje je samo da li će to biti razlog postavljanja pitanja s početka teksta ili nešto mnogo lepše.

Odgovornost
Verovatno svakodnevno srećete pse koji "šetaju svoje vlasnike" ili obrnuto. A koliko njih je imalo korpu? Nažalost, odgovor je uglavnom poražavajući. Iako nisam pobornik takvog izvođenja pasa, vlasnici koji nisu sasvim sigurni u svoje pse morali bi ovoga da se pridržavaju. Iako i dalje smatram da pas zna gde mu je mesto i kako mu agresivnost nije bogomdana, bolje je da predupredimo svaku moguću neprijatnu situaciju. Problem je u tome što i sami vlasnici budu zatečeni agresijom svog psa, braneći se rečima da se nikad ranije nešto slično nije dogodilo, ne shvatajući da su sami kumovali takvom razvoju događaja. Nesposobnost da se sagledaju posledice mogućeg agresivnog ponašanja psa dovode nas u situaciju da slušamo o napadima na decu i odrasle, sa jezivim posledicama koje ostaju do kraja života. Pritom je nebitno da li se radi o fizičkim ili psihičkim oštećenjima, jer i jedno i drugo suštinski oštećuje.
Reakcije nadležnih organa su brze i rigorozne. Ali, koja je satisfakcija povređenog ako je pas uspavan, a vlasnik u zatvoru? Da li će to smanjiti noćne more, ili vratiti poverenje u bilo kog psa na ulici, naročito ako se radi o deci? Naravno da neće. Nažalost, sa rešenjima se ne ide dalje. Verovatno nikom ne pada na pamet da spreči neželjena parenja ni u odgajivačnicama, niti na ulici. Da ne pričamo o tome da ne postoji adekvatna kontrola odgajivačnica koja bi omogućila pravim ljubiteljima pasa da izađu na površinu, a one koji umesto kuja i mužjaka vide samo evre i još malo evra nateraju da prvo prestanu da pare neadekvatne pse, a onda i više pažnje posvete vaspitanju štenaca. Nije dobro rešenje stavljanje etikete određenoj rasi pasa jer nisu svi psi isto čuvani i potencijalno opasni. Pit bul terijer može da bude divan porodični pas, a dogo argentino vrhunska maza. To ne znači da zbog toga oni nisu manje opasni, već da se sa njima postupa onako kako treba.
Ako zakažu prve instance, odgajivači i vlasnici, da li u ovoj zemlji postoje ljudi koji mogu da utvrde sa kojim psima treba da se poradi na dodatnoj socijalizaciji. Naravno da postoje. Ljudi koji se profesionalno bave obukom pasa, policajci koji su se već sretali sa ispoljavanjem agresije pojedinih pasa, pa i kinološke sudije, kojima je obaveza da sa izložbe isključe agresivne i ujedljive pse. Nažalost, iza toga ne (po)stoji dalji uticaj zajednice. Nijedan vlasnik, čiji je pas isključen sa izložbe, nije morao da radi na daljem smirivanju svog ljubimca. Često se, u stvari, radi na smirivanju istog vlasnika na izložbi, jer to je kao uvreda sasuta u lice da "njegov borbeni i nadasve plemeniti pas" može da ponese takvu uvredljivu titulu.
Nažalost, kao i u mnogim drugim aspektima života naše zajednice, evidentna je nedorečenost i nespremnost da se bavimo suštinskim pitanjima, a da se i ne govori o pokušaju njihovog rešavanja. U svakom slučaju, stojim iza toga da psi nisu agresivni. Psi su životinje čopora, a nepotrebna agresivnost je, nažalost, ljudska osobina koja se greškom pripisuje drugima.