Odgoj i vodjenje mladog psa

Već prvih dana nakon nabavke šteneta vidi se kakav će pas biti. Ali puno puta se štene ponasa sasvim drugačije nego što smo ga mi zapazili u njegovoj štenari. Ponašanje mladog psa u novoj sredini budućeg vlasnika varira od skičanja i zavlačenja po ćoškovima do veselosti i igre. Najvažnije je u odgoju mladog psa što pre uspostaviti kontakt sa štenetom a to se postiže svakodnevnim izvođenjem psa u šetnju. Prilikom puštanja psa u polje kroz igru posmatramo ponašanje šteneta i tu se već vidi kakve osobine štene ima. NLT ima dobar nos i tu osobinu treba što pre razvijati tako što se pas navodi na trag divljči. Psa treba slobodno puštati da traga ali bitno je da se pas pozove k' sebi čim se prilično udalji. Tada se psu komanduje "SEDI" pomiluje se i nastavlja se dalje traganje. Ako se ova vežba često ponavlja kroz igru se razvija dobar kontakt sa vodičem. Potpuno je nepravilno psa dugo voditi na povodniku jer se takav pas nakon prvog puštanja ne vraća gazdi. Ali svakako se pas mora naučiti i na povodnik ali postepeno i balago. Slobodan pas će u polju da pronađe trag divljači i takav pas će se dobrovoljno vratiti vodiču nakon svakog obavljenog posla. Ovo je korisno onda kada se pretražuje veće polje i tada će slobodniji pas sigurno pronaći divljač i neće se motati vodiču oko nogu. Ako se pas ovako odgoji on će pre pokazati sledoglasnost kada se to od njega bude tražilo jer kod psa koji je slobodniji pre se bude urođene osobine nego kod psa koji se vodi na povodniku. Zato pravilno odgojen pas pr pronalazi divljač i odmah se koncentriše na trag i ne strahuje od kazne vlasnika. NLT-a treba osposobljavati kao lovačkog pomoćnika za rad u polju i sa 12 meseci pas bi trebao sigurno da radi u polju. Ali svakako traDa paziti de se ne prenagli U ovoj obuci. Ovo je veoma vežna disciplina i korisna je za svaki drugi ispit u polju ili na vodi.
Nakon pola godine kad pas promeni zube pocinje se sa vežbom u rovu a prva vežba je ulaženje i puzanje u rovu. Nepotrebno je odmah pokušavati na takmičarskom rovu nego se počinje u manjem i kraćem rovu sa jednom prostorijom. Osnovno pravilo je da ne smemo biti grubi prema psu. Pas treba dobrovoljno da ulazi i u najmračniji rov. Nepravilno je pse gurati u rov nego treba da se polako bodri i podstiče da ude u rov. Prvi put se poklopci od prostorija i tunela podignu da bi pas po svetlu prošao kroz rov a onda se poklopci postepeno zatvaraju i pas se navikava na mrak. Ova disciplina se vežba sve dok pas ne dođe do rešetke i zalaje. Dakle,najvažnije je da se pas za pretraživanje rova zainteresuje.
Ako je pas iz proletnog legla iste sezene se pas sa starosti 5-6 meseci može ispitati i na vodi. Psa ćemo lakše uvesti u vodu ako i sarmi uđemo u vodu i pri tome možemo održavati psa na vodi dok pliva da nebi osetio strah,od dubine.
Svaku disciplinu ispitujemo kroz igru ali i tada se vide urođene osobine psa. Kada se vežba poslušnost teda se drugačije postupa sa psom. I tada se obuka izvodi kroz igru ali se psu obraćamo sa više strogoće i ne smemo nikako popuštati psu npr. ako psu komandujemo "SEDI" pas mora da sedne pored vodiča i to sa uspravnim prednjim delom tela a ne da pas zauzme ležeći stav.

Priprema za ispit urođenih osobina

Pre početka priprema pas bi trebao da ima oko 7 meseci, da je promenio zube da je zdrav i spreman za obuku. Pod spremnošću se podrezumeva da pas mora biti psihički stabilan i mora biti zinteresovan za rad u polju. Unutrašnja psihička stabilnost psa se ispituje ponašanjem psa na pucanj. Na tekmičenju ili ispitu se puca u b1izini psa i prati se njegovo ponašanje. Dobar pas već zna šta sledi iza pucnja i on staje u poziciju. Pri1ikom pucnja pas može pokazati streloplašljivost i mora se dobro oceniti da li je to urođeno ili nedovoljno obučen pas. Dresura se izvodi tako što se pas izvede u šetnju nevezan i kad pokaže interesovenje za nešto onda se proizvodi oštar zvuk (tapšanjem i1i pomoću dva drveta). Tako se pas lako zainteresuje i zaboravlja na strah od pucnja. Nakon ove vežbe prelazi se na pucanje iz pištolja startera ili plašljivca. Vodić vodi na povodniku a pomoćnik puca i ako pas ne reaguje na ove pucnje prelazi se na vežbu sa lovačkom puškom. Ako se u periodu od 4 nedelje pas ne oslobodi straha od pucnja onda se dresura izvodi sa starijim psom koji se ne plaši pucnja.
Osnovno pravilo kod rada u rovu je da pas mora da radi sa voljom. Pas koji se prvi put suoči sa rovom dovoljno je da u njega uđe 1m. Vežba pretraživanja rova traje pola sata i ponavlja se svakih 8 dana tj. sve dok pas ne prolaje na rešetki. Ukoliko pas odmah laje na rešetki onda se ova vežba više ne ponavlja. Ako pas sigurno napada na rešetku tada se vadi i ponono pušta da dođe do rešetke. Ovaj trening se ponavlja svakih 8-14 dana po pola sata. Ovu obuku ne smemo izvoditi brzo i ovu disciplinu pas bi trebao da savlada za 8 nedelja.
Parelelno sa ovom obukom u rovu vrši se i obuka sa tragom živog zeca koji se pokazuje psu da bi upoznao miris. Ovaj metod može dati rezultat odnosno probuditi sledoglasnost već za 3 pa do 10 meseci. Prosečno se sledoglasnost javi kad se promene zubi oko 6. meseca. Obuka se izvodi tako što se pas dovodi do friškog zečijeg traga ali bolje je da pas ne vidi zeca. Po tom tragu se pas vodi na povodniku sve dok vodić ne oceni da je pas siguran i da može sam da ide po tragu. Ukoliko se trag izgubi nepravilno je vraćati se na početak traga jer se dalji trag ohladi i takvo traganje ne daje rezultate. U početku nije bitno da li pas laje nego je bitno da pas pokaže volju za traganjem i da upotrebljava svoj nos. Kod prirodnih prepreka (putevi, voda i sl.) vodič pomaže psu tako što ga na povodniku dovodi na trag. Pri radu bi trebelo da se koristi dvogled da se vidi gde je zec otišao da bi se pas mogao korigovati na tragu. Ne može se tačno odrediti kada će pas postati sledoglasan ali bi se ta osobina do 12. meseca trebale javiti. Puno je teže starijeg psa obučavati na tragu jer se tada pas meltretira. Pas se ne izvodi na utakmicu sve dok ne savlada ovu disciplinu. Ako pas u proleće glasno prati trag zeca 200 m. po žbUnovitom terenu ne moze dobiti najvecu ocenu. Ako želimo da nam pas osvoji maksimalan broj poena onda trag mora imati komplikacije da sudija može videti sposobnost psa na tragu zatim nos-kvalitet i volju za trag. Ako se obučava u jesen po oranicama i suvoj travi mora se uočiti razlika između proletnog i jesenjeg traganja. Ako psa pripremamo za najvecu ocenu onda ga izvodimo na teže terene i hladnije tragove. Sledoglasnost je urođena osobina ali pas može biti i vidoglasan. Kod biranja štenaca taj nedostatak se može izbeći kontrolom glasnosti kod roditelja. Ako je vodič već utvrdio da je njegov pas vidoglasan na ispitu to mora prijaviti sudiji zbog posebnog načine ocenjivanja. Ali osnovno pravilo kod rada na tragu je da psu nikad ne smemo pokazivati srneće i jelenske tragove nego samo zečije.
VODOLJUBIVOST

Psa od melena treba zainteresovati za vodu. Prilikom uvežbavanja aportiranja iz vode dovoljno je da pas dva puta donese aport iako ima veoma izraženu vodoljubivost. U tom slučaju pas će i bez vodičevog podsticanja da samostalno ulazi U vodu i traži. Odnosno ako psu prečesto bacamo aport on se navikava da u vodu ulazi samo posle becanja aporta a ne samoinicijativno što mu umanjuje broj bodova pri ocenjivanju. Ukoliko se pas navikne tako da mu na utakmici nebi smanjili broj poena imitiramo rukom bacanje aporta da bi pas ušao u vodu. Uz to se komanduje "NAPRED" i pas ulazi u vodu. Kada dobije ocenu pas je još uvek u vodi i tada ga dozivamo k' sebi. Greška je ako pas ne ulazi u vodu samoinicijativno i samo se vrti oko nogu vodiča. Ukoliko pas nije vodoljubiv pokušava se sa pitomom patkom koja se pušta u vodu da je pas vidi. Na nogu patke veže se duži kanap da se patka ne izgubi. Kod pasa koji nisu vodoljubljivi bitno je da imaju oštrinu a ako ni to nemaju potpuno su nezainteresovani za rad na vodi. Ovo nije dovoljno da kažemo da je pas školovan za rad na vodi. Veliku ulogu u radu na vodi igra i vodič jer pas koji je oštar, sledoglasan i vodoljubiv nije od koristi ako nema dobar kontakt sa vodičem. Tek kada između psa i vodiča postoji kontakt takav pas će biti upotrebljiv u lovu npr. pas koji sledoglasno izradi zečiji trag mora se po svom tragu vratiti vodiču.
PRIPREMA PSA ZA SVESTRANU UTAKMICU

Da bi pas mogao da se priprema za svestranu utakmicu trebao bi da na ispitu urođenih osobina ili utakmici u rovu osvoji iz discipline "OŠTRINA" ocenu 3 ali mladi psi mogu početi i sa ocenom 2,5 jer oni mogu da napreduju između dva takmičenja. Za ovu pripremu je potrebno:

1.) kanap za aportiranje sa kožnom pokretnom ogrlicom dužine 20 m. od materijala koji se ne kvasi.
2.) obični drveni aport bez opterećenja
3.) drveni aport promenjive težine do 3 kg.
4.) krznena vreća za aport od zeca ili mačke
5.) krznena vreća od zeca i1i mačke napunjena peskom težine do 1,5 kg.
6.) pišto1j starter ili plašljivac i praćka

Poželjno je svakOg mladog psa voditi u lov da čuje pucanj i vidi divljač ali za vreme ove dresure pas ne sme da aktivno učestvuje u lovu. Što se tiče dresure bolji rezultati se postižu svakodnevnim vežbanjem od 15 min. nego npr. subotom i nedeljom da se radi po 2 sata.

ODLOŽNOST

Pre početka ove dresure pas bi trebao već da ide na povodniku i da je savladao komandu "SEDI". Dobro savladana komenda "SEDI" je kad pas dođe do vodiča seda i gleda ga i za ovakav rad psa uvek treba pohvaliti. Kada pas sedne vodič kreće dva koraka od psa i komanduje "OSTANI" ili "MESTO" i pri tom pruža ruku prema psu. Ako pas ostane na mestu vodič se vraća i pohvaljuje psa. Nakon svakog časa dresure potrebno je poigrati se sa psom i uraditi ono što pas voli. Velika je greška ako se dresira pas koji je nezainteresovan. Zbog toga je potrebno poznavati pseću psihologiju. Vežba se ponavlja sve dok je pas ne savlada a dobar rezultat je ako pas ostaje odložen 5 min. dok vodič u blizini nešto radi. Kada se vodič vrati do psa par puta ponavlja reč "OSTANI" da bi pas zapamtio komandu i tada se kontakt između psa i vodiča učvršćuje. Pogrešno je u početku galamiti na psa jer on još nije uvežbao komandu i ne zna gde je pogrešio i zato se samo strpljenjem dolazi do cilja. Da bi pas lakše shvatio komandu stavlja mu se ruka ispred glave i polako se ruka diže da bi kod psa stvorili optičku viziju prepreke. Pas ne sme ništa samovoljno da uradi zato on mora ostati u tom položaju sve dok se vodič ne vrati. Isti princip rada se uvežbava i u ležećem stavu. Najbitnije je kod odložljivosti da ne smemo psa nikada pozvati da dođe nego uvek se moramo vratiti po njega. Ako pas krene ka vodiču komanduje se "NAZAD" i pas se grdi. Ako pas uporno kreće prema vodiču onda pokušavamo sa zavezivanjem na kočić. Opet se komanduje "OSTANI" i odlazimo od psa a pas nemože da krene za nama jer nije slobodan. Nakon par ponavljanja pas obično shvata da treba da ostane na mestu. Kada je pas siguran na kočiću pokušavamo sa odvezivanjem psa. Ako pas ostane odvezan na mestu pohvaljujemo ga. Na početku svake vežbe pas se obično hvali a kasnije pri radu je dovoljno samo "BRAVO". Psa treba nagrađivati i kažnjavati ali samo onda kada pas shvata značenje kazne. Pri ovom vežbanju ne treba težiti perfekciji a dobro je ako pas ostaje odložen 3-5 min. što se obično postiže za 2-3 nedelje. Ako pas koji leži odložen digne glavu ili ustane ili ako sedi pa legne nije bitno za praktičan lov ali to jača njegovu samovolju. Jako oštar pas koji je odložen kad čuje pucanj ili vidi divljač laje i reži i ako vodič ne reaguje odmah pas kreće ka njemu. Veoma pohvalno je ako pas oseti divljač pre nego što je vidi vodič. Na utakmici vodič se udaljava 40 m. od psa i pri tom pas ne sme da vidi vodiča koji puca. Ako pas ovako ostane odložen dobro se ocenjuje. Na utakmici se često psu popušta što se u dresuri nikako ne sme učiniti. Pored psa koji je odložen može se ostaviti mantil ili ranac ali ne i povodnik da pas nebi mislio da je svezan. Što je vodič psihički stabilniji i sigurniji bolje je za psa jer nervoza sa vodiča uvek prelazi i na psa.
APORTIRANJE

Ova disciplina je jako važna i mora se svaki dan ponavljati i svejedno je da li se radi 2 ili 3 nedelje ali je bitno da je aportiranje sigurno. Počinje se sa uzimanjem nepoznatog predmeta. I ako se pas upoznao sa predmetom ne smemo postupati grubo da pas nebi radio iz straha. Za ovu vežbu koristi se manji drveni aport bez opterecenja. Na početku je bolje aport obložiti krpom a kasnijes se oblaže i krznom. Pas mora da sedi i pre toga komandujemo "APORT". Komandu "APORT" treba često pOnavljati jer je to za psa nepoznata reč. Uzimanje predmeta uvežbavamo tako što levom rukom psu otvaramo vilicu a desnom stavljamo psu aport u usta ali i dalje držimo aport i istovremeno komandujemo "APORT". Pas će hteti da izbegne tu situaciju a1i sa malo spretnosti i sa malo prisile pas će zadržati aport u ustima. Ako je pas i hoće da drži aport onda se izdaje komanda "DRŽI APORT" i desnom rukom pustamo aport. Pas će iskoristiti taj trenutak i odmah će ispustiti aport a tada komandujemo "FUJ" i malo grdimo psa. Nije potrebno da pas dugo drži aport već je dOvoljno 1 min. da se pas nebi previše maltretirao. Svakodnevnim treningom produžamo vreme držanja aporta a da pas to ne primeti. Kod ove vežbe psa treba obilno hvaliti da bi svatio šta je pravilno uradio. Ova Vežba treba da se savlada za 8-10 dana.

Sad se prelazi na drugu fazu vežbe aporta. Vodič dok pas sedi i sigurno drži aport kreće 2-3 koraka od psa i zove ga k sebi. Tada pas ili ostaje da sedi sa aportom u ustima ili ga ispušta i dolazi do vodiča. Ako je pas ispustio aport opet mu se stavlja u usta i kanapom se malo omota aport da ga pas ne može ispustiti i onda se pas poziva da dođe. Ako pas dođe sa aportom obilno ga pohvalimo i nakon par ponavljanja pas će shvatiti da iako mu smeta aport nije teško doneti. Okovratni kaiš na psu mora biti prilično labav da se pas nebi gušio. Pas se kažnjava samo ako neće da ponovi vežbu koju je sigurno naučio. U prvim nedeljama ove dresure potrebno je dosta strpljenja. Ove dve faze imaju za cilj da pas nauči da drži aport i da sa njim ide prema vodiču. Ako se ovo postigne prelazi se na sledeću fazu.

U ovoj fazi pas mora da nauči da aport ispusti samo na komandu. Ova vežba se brzo savlda jer pas jedva čeka da ispusti aport. Ruka se stavlja psu ispod brade i komanduje se "PUSTI".

Sada se prelazi na vežbu uzimanja aporta sa zemlje. Ova vežba je dOsta teška i prilikom izvođenja dresure mogu se javiti mnogi problemi. Pas mora da sedi ispred nogu mu se stavlja aport. Da bi smo psa naveli da uzme aport moramo ga zainteresovati i na neki način mu pokazati šta se od njega traži. Zato jednom rukom krećemo prema aportu kao da hoćemo da ga uzmemo i to par puta ponovimo. Zatim istovremeno kad pođemo jednom rukom prema aportu drugom rukom pOvlačimo pOvodnik da bi smo psa približili aportu. Ova vežba se ponavlja par puta tako da pas shvati da sam treba da uzme aport sa zemlje. Veoma teško je odrediti za koliko vremena pas treba da savlada ovu vežbu ali za 5-6 dana pas bi trebao da uzme aport u zube. Kad se to postigne pobeda je zajednička i sve ostalo je pitanje vremena i strpljenja.

Sad je red na vežbu u kojoj pas uzima aport sa zemlje i dolazi do vodiča koji ga je ostavio. To se uvežbava sledećim redosledom radnji: Prvo pas mora da sedi, zatim mu se stavlja ispred lica aport da bi ga video, zatim se aport spušta psu pred noge, onda vodič kreće polako od psa, potrči i seda na zemlju a pas mora da uzme aport sa zemlje i dođe do vodiča. U ovom trenutku je bitno da volja za radom ne napusti psa, zbog toga ga vodič posle svakog dobro obavljenog zadatka hvali ili se sa njim poigra. Ovakvim radom rezultati brzo dolaze do izražaja a volja za radom raste i kod psa i kod vodiča. Ako pas prvi put ponese aport i pravilno ga preda vodiču treba ga nagraditi najbolje što se može. Pas se najviše raduje kada ga vodič izvede u polje jer je to za psa najveća nagrada, nagrade u vidu privlačnih komadića hrane su poželjne, za velike pse sa većim apetitom ali za terijera one nisu baš najprikladnije.

Sledećih 14 dana dresura se odvija u cilju da se aport svaki dan sve dalje ostavlja od psa s tim da bude maksimalno 1S - 20 m. od psa. Kad se postigne da pas donosi aport sa ove daljine to znači da kontakt između psa i vodiča vrlo dobar. Zato se sve kasnije vežbe lakše savlađuju. Do sada je pas sve vreme bio na dugačkom povodniku i nakon dobro obavljenog zadatka psa odvezujemo. Ako pas nakon odvezivanja ne izradi vežbu vodič ga izgrdi i ponovo stavlja psa na povodnik. najvažnije pravilo kod aportiranja je da nikad za vreme vežbanja aporta vodič ne srne bacati aport, mada je to za vodiča lakše, već uvek aport treba odneti i staviti na zemlju tako da pas shvati razliku između ozbiljnog rada i igre.

Za sledeću fazu dresure aporta poželjno je imati veće dvorište ograđeno žicom jer u ovoj fazi se ispoljava veća prisila na psa. Prostor bi trebao du bude dugačak 15 - 20 m. Sada se za ovu vežbu koristi drveni aport sa promenjljivom težinom. U početku se primećuje da pas neće da uzme iz ruke teži aport jer na njega nije naučio već se sa dresurom počinje ispočetka. Pošto pas već zna značenje kazne i zavezivanje na dresarski povodnik on vrlo brzo prelazi sa jedne faze na drugu jer radi sve što mu je poznato. Zato se sa većim aportom vrlo brzo postižu isti rezultati kao i sa početnim manjim aportom. Cilj narednog perioda perioda dresure je da se veći aport svaki dan sve više za težinu od 200 gr. nepotrebno je od psa zahtevati da aportuje 10 kg. teške predmete jer to teško deluje na muskulaturu prednjih nogu koje počinju da se iskrivljuju pod velikim teretom. Isto tako aportiranje teških predmeta dovodi do povećanog širenja grudnog Koša. NLT je dovoljno snažan da može aportovati ptice i manje krznašice tj. težina aporta ne srne prelaziti 3 kg.

U ovom periodu veoma je važan ograđen prostor jer u ovim fazama pas pokazuje nezadovoljstvo i usled rada bez dresarskog povodnika pas želi da se izvuče iz nezgodne situacije. Kada se pas uvežba da donosi i ovaj aport onda aport možemo obložiti mačijim ili zećijim krznom da bi se pas navikao da drži divljač u ustima. Ovo navikavanje traje 2-3 dana.

U zadnoj fazi dresure moramo psa naučiti da aport odnosno divljač hvata za sredinu tela. Ukoliko pas aportira zeca i uhvati ga za jedan kraj tela onda mu drugi kraj pada pod prednje noge i usied čestog gaženja prednjim nogama pas brzo ispusti aport. Da se ovo ne bi dešavalo psu ćemo pokazati kako da uzme aport tako što ćemo uzeti aport u ruke i pravilno ga dati psu u zahvat i komandovati "TAKO (uzmi) APORT". Bitno je kod aportiranja da se vodič uvek okrene u pravcu ležanja divljači ili aporta. Ako se pas sa aportom ne vraća prema vodiču pravom linijom onda ćemo to iako ispraviti pomoću rada sa dugačkim povodnikom.

Psa ćemo zavezati na povodnik i poslaćemo ga po aport. Kada pas uzme aport i krene prema nama vodič će pomoću povodnika blago da usmerava psa tako da se pas prema vodiču uvek vraća pravom linijom odnosno najkraćim putem. Većina pasa to radi nesvesno ali i oni psi koji ne idu pravo ovu vežbu savladaju nakon par ponavljanja.

Nakon 6 nedelja pas bi trebao da savlada vežbu aporta i tada se prelazi na krznenu vreću napunjenu peskom. Pas koji je dosadašnje vežbe sa uspehom savladao sada neće imati puno problema. Uz malu pomoć on savlađuje i ovu vežbu i sa uspehom aportuje vreću sa peskom. Nakon ovoga vreća se zamenjuje sa pravom divljači. Vodič komanduje psu da sedne, odnosi divljač 15-ak metara i spušta na zemlju. Vraća se do psa i komanduje "APORT". Zadatak psa je da donese i pravilno preda divljač vodiču. Kada se ova i faza završi psa odvodimo u polje tj. na teren jer je do sada radio u dvorištu. Ovo ima za cilj da se pas oslobodi i što više približi pravom lovu. Obično se počinje na livadi sa niskom travom a zatim se traži sve veća trava tj. bira se gušći i teži teren. Vremenom se daljina do aporta sve više povećava. Prilikom donošenja aporta ostavlja se uočljiv mirisni trag da bi pas mogao da nade aport. Ukoliko je pas neozbiljan i ne prihvata rad opet se pokušava sa povodnikom. Nakon 8 dana bi pas trebao da aport donosi sa daljine do 100 m. Vežba sa krznenom vrećom koja je ranije izvođena sada služi da se pas što lakše navikne na pravu divljač. Zeca pri dresuri možemo koristiti friško ubijenog ili se on zamrzne da bi se mogao kasnije koristiti. Pri upotrebi takvog zeca moramo paziti da se zec potpuno odmrzne da psu ne bi utrnuli nervni završeci u zubima prilikom hvatanja. Sada se ponovo vraćamo u dvorište. Psu damo da pomiriše friškog zeca i onda mu damo da ga čvrsto uhvati. Kada pas pusti zeca stavljamo ga psu pred noge i komandujemo "APORT". Pas koji je putem školske dresure savladao vežbe aporta pravilno će aportovati zeca. A ako pas ne aportuje počinje se sa početnim vežbama aporta. Ako nevezan pas sa voyom pravino aportuje zeca onda opet odlazimo u polje. Tada se postavlja miris i zec se odnosi na dayinu od 30 m. Vodič je uzeo komadić krzna od zeca, vraća se do psa i daje mu da pomiriše i tek tada vodič komanduje psu "APORT ". Pri ovom radu se ne srne izdavati više komandi da se pas ne bi zbunjivao. Tako će pas brzo po tragu da nade i aportuje zeca. Ukoliko pas ne izvrši zadatak zavezuje se na povodnik pri čemu okovratni kaiš malo jače steže da bi to pas osetio kao kaznu, "a uz to se pas grdi sa "FUJ". Tada se pas pošalje po aport i ako opet zakaže tada se moraju utvditi prethodne vežbe aporta. Sada se pas vodi na kratkom povodniku sve do zeca i komanduje se "APORT". Ovo se ponavlja sve dok pas ne uzme zeca. nakon toga se daljina do zeca povećava, najhitnije je da ukoliko pas ne aportuje dobro moramo ponavljati prethodne vežbe i ustanoviti koju fazu pas nije savladao i na njoj se moramo zadržati sve dok je pas u potpunosti ne savlada. Ako pas aportuje sigurno i sa povodnikom i bez njega tada postepeno povećavamo daljinu do aporta tako da dlakavu divljač pas mora aportovati sa daljine od 200 m., a pernatu divljač sa daljine do !50 m. Treba posebno paziti da pri postavljanju više tragova divljači nikad ne smemo ukrštati tragove divljači sve dok se miris starijeg traga potpuno ne izgubi za staje potrebno oko 24h.

Mirisni trag ne smemo postavljati po mokroj travi jer je to veoma teško za psa. Na takmičenju se na kraju traga postavlja sveza divljač a jedan sudija se skriva u blizini da prati ponašanje psa kod mrtve divljači. Ako pas ide po tragu i dođe do mrtvog zeca zatim ga ostavi i nastavi tragom sudije koji ga skriven posmatra to se ocenjuje isto kao i da mu je pas doneo zeca. Ovo se toleriše samo na utakmici ali ne i prilikom školske dresure jer nemamo uvek pomoćnika koji će postavljati tragove. Ako pas sigurno aportira dlakavu divljač prelazi se na pernatu divljač. Za tu svrhu možemo koristiti i smrznutu pernatu divljač ali i svežeg fazana ili goluba .

Pre takmičenja trebalo bi svake nedelje postavljati po jedan trag zeca i goluba da bi se pas uvežbao jer bi ovo predstavljalo veliku prednost na takmičenju. Za poslednju vežbu pred takmičenje potrebno je i siedeće: Psa koji je naučio pravilno aportovati izvesti u polje i pre komande "APORT" opaliti iz puške da bi se pas što više približio stvarnoj situaciji u lovu. To se radi da bi pas na takmičenju prilikom pucnja mirno sačekao komandu "APORT" i na kraju vežbe aporta najvažnije pravilo je da prilikom svakog časa dresure moramo ponoviti prethodne vežbe iz početka.
IZVLAČENJE IZ ROVA

Posle vežbe aporta trebalo bi da se prede na rad na vodi, ali pošto za ovu vežbu treba dosta prakse onda se preporučuje da se rad na vodi uvežbava kao poslednja disciplina. Zato se dresura odvija u cilju usavršavanja komandi i uspostavljanja boljeg kon-takta sa psom, a osim toga vreme za lov na patke još nije stigao pa se zbog toga rad na vodi ostavlja za kraj. Zbog toga bi se ovaj period trebao iskoristiti da pas utrenira izvlačenje mrtvog grabežljivca iz rova.

Mnogi misle da je ovo urođena osobina i da je to dovoljno. Ali nije tako jer je ovo u stvari disciplina aporta u kojoj pas mora da se kreće unazad sa ispruženim nogama. Zato kod ovog uvežbavanja moramo biti veoma strpljivi i temeljni. Postoje pas već naučio aportirati mrtvu dlakavu divljač bolje bi bilo da se radi sa pravom divljači, ali u nedostatku divljači može se vežbati sa komadom kože. Za ovu vežbu je potreban rov sa dosta poklopaca da bi se dužina rova stalno mogla korigovati. Unutrašnje dimenzije rova su 20x18 cm., a dužina najmanje 4 m. Pred kraj rova se postavlja daska sa rupom u sredini kroz koju se povlači kanap koji se veže za zadnje noge grabežljivcu. Ispred rova kopa se udubljenje dugo 1 m., prećnika 30 cm., u kojem pas može da leži. Dok se ova disciplina ne savlada ne bi trebalo da se ekperimentiše na takmičarskom rovu. Za 1. i 2. razred na takmičenju treba dosta vežbati je u 3. nagradi razred spadaju psi koji izvuku grabljivca iz rova sa povodnikom. Počinje se tako što grabljivca stavimo u rov na daljini od pola metra s Um da je glava okrenuta prema ulazu u rov a za zadnje noge se veže kanap koji je jedan metar duži od rova. Kod svakog metra kanapa postoji oznaka da se može videti koliko je pas izvukao grabljivca. Pri ponavljanju vežbe grabljivac se povlači nazad u rov pomoću kanapa. Važno pravilo je da pas ne srne da izgubi volju za ulaženjem u rov jer nam dosadašnja obuka ništa ne vredi ako pas izgubi volju za radom u rovu.

Počinje se tako što pas leži na ulazu u rov sa povodnikom i onda mu se komanduje "APORT". Pas ulazi u rov i zastaje pred grabljivcem. To se vidi jer se pri daljini od pola metra još vide zadnje noge psa. Ovde ne treba koristiti stroge komande nego samo blago komandovati "APORT. Ako pas neće da izvlači grabljivca vadimo psa i sami izvlačimo grabljivca. Tada malom vežbom na zemlji pokazujemo psu da je grabljivac aport koji treba da uhvati. Onda se počinje iz početka sa izvlačenjem. Dobar rezultat je kad pas izvuče grabljivca tako da mu se glava nalazi van rova. Tek tada vodič uzima grabljivca. nepravilno je zavlačiti ruku u rov da bi se grabljivac izvukao. Ako je pravilno izvukao onda se nagrađuje. Sutradan se postupak ponavlja samo što se divljač uvlači jedan metar u rov tako da se pas celim telom nalazi u rovu. Ako pas sada neće da aportira grabljivca dovlačimo ga nazad i malo oštrije ga kažnjavamo tako što jače stežemo okovratni kaiš i ponavljamo vežbe aporta. Piakon toga se pokušava sa ponovnim izvlačenjem iz rova. Tako se stalno smenjuje, rad u rovu i vežba na zemlji kao vid kazne sve dok pas ne izvuče grabljivca sa daljine od jednog metra. Ovakav način vežbanja zahteva više vremena nego predviđenih 15 min., i od vodiča i od psa zahteva maksimum zalaganja. Dobro bi bilo da se povodnik za dresuru psa označi na svaki metar da se vidi koliko je pas ušao u rov. Velika je greška ako pas prođe pored grabljivca u rovu. Tada se rov otvara na drugom kraju jer on više ne može da izvuče grabljivca. U letnjem periodu ova vežba se radi uveče i pas se mora osvežiti vodom pre vežbe. Ukoliko pas napreduje grabljivac se uvlači svaki dan za pola metra u rov. Ali ukoliko pas ne savlada neku dužinu, ali i ako pas ne savlada vežbu ne treba se zabrinuti nego treba pokušati sa manjom daljinom da bi psa donekle odmorili i rasteretili. Ovako naučen pas nikad neće izneveriti svog vodiča pa čak kada se na takmičenju zahteva od njega da izvuće sasvim nepoznatog grabljivca. Pas koji prvi put izvuće grabljivca sa strahom on će u susretu sa nepoznatim grabljivcem da izneveri vodiča, a uz to će nepoznatog grabljivca cepati.

Ako pas sa povodnikom izvuče grabljivca iz celog rova onda se pokušava sve iz početka s tim da se psu skida povodnik. Važno pravilo je da se pas nikad ne srne vući na povodniku iz rova ukoliko je uhvatio grabljivca nego mu se samo malo može pomoći, Ako pas do početka takmičenja nije stigao da uvežba izvlačenje bez povodnika tada vodič mora to naglasiti sudiji tako da se pas ispita iz ove discipline na povodniku s tim da se pas veže na povodnik bez okovratnog kaiša.

RAD NA KRVNOM TRAGU

Za dresuru se pravi veštački krvni trag od krvi visoke divljači jer na njemu vodič može pratiti i korigovati psa. nije najpoželjnije da sam vodič koriguje psa i zato nam je potreban pomoćnik. Krvni trag se postavlja ujutru. Dobro je raditi sa tragom sveže ubijene divljači, na takmičenju se postavlja trag do 400m. tako da taj trag ima dve oštre krivine i da se pri postavljanju utroši 0,25 litara krvi. Krvni trag postavlja pomoćnik, najbolje bi bilo da pomoćnik nacrta šemu krvnog traga tako da bi mogao pravovremeno da koriguje vodiča sa psom. Vremenski period od postavljanja krvnog traga do početka dresure iznosi 2 sata. Krvni trag se radi sa uprtačima da se pas ne bi gušio. Pas se ostavlja na 1 0 m. od početka krvnog traga i vodič odlazi do mesta početka traga i smireno ga posmatra. Sve ovo se radi da bi smirenost prešla i na psa. Tada vodič dovodi psa da se i on upozna sa krvnim tragom. Vodič bi trebao da poznaje šemu krvnog traga. Vodič mora da posmatra psa i da vidi koliko mu je ta osobina urođena i koliko je pas za trag zainteresovan. Pri radu psa se posmatra da !i pas sledi krvni trag ili je prešao na neki sveži jutarnji trag. O krvom tragu se može dosta napisati ali se ne može predvideti ponašanje svakog psa. Ako vodič primeti da je pas sišao sa traga odmah se prekida rad. Vodič obeležava zadnju kap krvi koju je pas pronašao i pomoću oznake pas će uspeti da se vrati na trag. Ako pas ide u dobrom pravcu treba uočiti da li se on kreće po tragu ili samo naslućuje pravac krvnog traga. Psi koji rade na krvnom tragu sa visokim nosom izazivaju sumnju da često gube trag a ukoliko pas radi visokim nosom može biti slučaj da je izgubio intere-sovanje za krvni trag. Zbog toga se psu mora oštrije komandovati "TRAŽI KRV". Ako je pas uspeo da pronađe trag mora se pohvaliti. Ukoliko pas pravilno radi komanduje se blago i ne srne se puno pričati i to će kod psa da probudi još veću volju za rado. Najbolji rad je ukoliko pas radi brzo, ali ne treba ga previše ubrzavati. Tada vodič ima dovoljno vremena da uočava postavljene oznake tj. da prati da li je pas na krvnom tragu. Zbog toga se kod prebrzog psa ne stigne paziti na na ispravnost njegovog rada. Uspeh dolazi ako se ima poverenja u psa koji do rezultata dolazi sporijim radom.

To se postiže samo povodnikom za krvni trag koji je dužine 10 m. riije bitno koliko pas side sa traga ali je bitno da na trag ne srne biti vraćen uz pomoć sudije ili pomoćnika koji je postavio krvni trag. Znači bitan je samo rezultat. Dobar rezultat je kada pas prvi put dovede vodica po krvnom tragu do divljači u predviđenom vremenu. Vodič mora da vidi kakvo interesovanje pas pokazuje kada dođe do mrtve divljači. Neki psi cepaju mrtvu divljač, pa zbog toga psa ostavljamo na povodniku kod mrtve divljači i udaljavamo se najmanje 20 m. i posmatramo kako se pas ponaša.

Na takmičenju se na kraju krvnog traga postavlja divljač sa zašivenom utrobom ali ponašanje psa mora biti isto kao i kod sveže divljači. Često puta u praktičnom lovu rana kod divljači je sveza i ako je veća obilno krvari pa zbog toga pas često nema želju za cepanjem. Mladi NLT bez mnogo prakse često hvata mrtvu divljač za vrat ili noge i vuče je prema vodiču ali to nije nikakva greška nego se bez ikakvog govora prekida rad i pas odvodi.

Ako se pas zatekne da čepa divljač kažnjava se sa jedno strogo "FUJ" uz blag udarac koji u većini slučajeva dobro deluje na psa. Psi koji cepaju i zakopavaju divljač su neupotrebljivi u lovu i zato se na takmičenju ovi psi diskvalifikuju.

Vežba krvnog traga se ponavlja nakon 5 dana s tim da sada krv mora biti potpuno isušena. Me treba propustiti da pas u lovu nade sveže ubijenu divljač, najveća greška od strane vodiča je da psa drži na kratko jer bi pas trebao da radi sa celim povodnikom od 10 m. jer tek tada možemo da ocenimo kvalitet rada našeg psa. Ako za dresuru nemamo uvek krv od divljači možemo koristiti i govedu ili ovčiju krv. Zbog toga se krv može čuvati i u frižideru konzervirana jer se ona uvek mora koristiti sveža. Jedan srednje kvalitetan pas će nakon 5-6 vežbi krvnog traga shvatiti šta se od njega zahteva.

U daljoj fazi rada na krvnom tragu predstoji nam trag produžavamo na 400-500 m. Pas treba da radi sa interesovanjem i velika je greška psa koji nema puno interesa gurati sa jedne discipline na drugu već je bolje nabaviti novog psa. Dresura na krvnom tragu zahteva mnogo truda i izdataka, zato se za praktično korišćenje u lovu trebaju dresirati samo oni psi kod kojih su maksimalno nasledene osobine za rad na krvnom tragu. Za odabiranje psa za rad na krvnom tragu prednost imaju psi sa dobrim rezultatima na ispitu urođenih osobina.

Clickering (Klikering) metoda dresure pasa


Klikering metoda je donijela pravu revoluciju u obuku pasa. Danas se taj alat koristi gotovo svuda - u socijalizaciji štenaca, osnovnoj obuci, sportovima, sprečavanju neželjenog ponašanja, kao i ozbiljnijim ''zanimanjima'' – obuci za vodiče slijepih, u pet therapy, traženju narkotika,...



Kliker je mala plasična sprava, koja ima na sebi metalni (plehani) jezičak. Kada jezičak pritisnemo prstom i spustimo, čujemo umjetnii zvuk ''klik''. Iskreno, izgleda kao bezvezna igračka za malu djecu. U njoj nema struje, čudesnih kompjuterskih programa - baš ničega. Samo mali jezičak i njegov klik.

Ipak, ta mala sprava je napravila revoluciju u obuci pasa pa i svih drugih životinja.

Kako se to desilo?
Za početak se vratimo u povijest, jer kliker, ili bolje rečeno način učenja sa klikerom, nije nov. Nije modni hit prošle sezone. U stvari je to koncept rada sa jako dugom tradicijom.

Karen Pryor, dreserka delfina i orka kitova, je 1985. godine napisala knjigu ''Don't Shoot the Dog!'' (Ne pucajte u psa!). U njoj priča o instrumentalnom uslovljavanju (Operant conditioning), teoriji, sa kojom svako može odgojiti svog kućnog ljubimca pa i ostale životinje.

Ono što je u cijeloj knjizi najbitnije, rezultati se postižu bez upotrebe prisile. Knjiga je svakako promijenila način gledanja na odgoj životinja i možemo reći pomjerila granice. Sa druge strane je i srušila sve temelje starog, tvrdog načina dresure.

Međutim, za samu klikering metodu i njegovu popularizaciju u svijetu, je bila važnija 1992. godina, kada su gospođu Pryor zamolili da drži seminare o tome kako uz pomoć kliker spravice dresirati pse. 250 trenera pasa, koliko ih je bilo na prvom seminaru, je do ove godine poraslo u desetine tisuća po cijelome svijetu.

Samo internet stranica firme Karen Pryor je u travnju 2007 godine imala preko 20.000 posjetilaca. Razlog svemu tome je jednostavan – klikering funkcionira!

Ruski psiholog Pavlov je koristio izraz klasično uslovljavanje (Classical Conditioning). U svojim eksperimentima je psu prerezao žlijezde, koje luče pljuvačku, da bi provjeravao, u kojim uslovima pas slini. Ispred psa je stavio hranu i naravno, pas je počeo da luči pljuvačku. Kasnije je zajedno sa hranom upalio sijalicu. Poslije određenog broja pokušaja je pas počeo sliniti samo na upaljenu sijalicu.



Njegov nasljednik, američki psiholog Skinner, je išao korak dalje. On je koristio termin instrumentalno uslovljavanje (Operant Conditioning). Poznata je tako zvana Skinnerova kutija (slika iznad), u koju je stavio štakora. U kutu kutije se nalazila mala poluga, koja je na dodir ''bacala'' hranu za gladnu životinju. Štakor je veoma brzo naučio da pomjeranje poluge znači hranu i opstanak pa bi pritiskao polugu dok se ne bi najeo. Pritisak na polugu znači služi kao sredstvo (instrument) da se dođe do hrane.
U slučaju Pavlova (klasično uslovljavanje), životinja se samo odaziva na okolinu, bez svjesnosti svog ponašanja. Pas na primer čuje zvono i zna da će se vrata otvoriti. Pas je uslovljen da očekuja otvaranje vrata kada čuje zvono. U slučaju Skinnera, životinja svojim ponašanjem kontrolira okolinu. Pas dodirne zvono i vrata se otvore. Na taj način nauči, da je njegovo ponašanje uzrokovalo otvaranje vrata. Ovaj refleks dobio je naziv "instrumentalni" zato što je on postao instrument za zadovoljavanje potrebe. Pri ovom uslovljavanju ne daje se hrana (nagrada ili bezuslovna draž) sve dok ne dođe do odgovora na uslovnu draž. Ovo ponašanje je znači ponašanje kod koga subjekat (pas) djeluje na sredinu. Učenje sa klikerom je zasnovano na tim principima.

Učenik psihologa Skinnera je bila Marian Breland Bailey (1920-2001.). 1942. godine se ona i njezin prvi muž Keller Breland pridružuju Skinneru u dresiranju golubova pismonoša u II svjetskom ratu. 1943. godine Brelandova osniva firmu Animal Behavior Enterprises (ABE). To je bila prva firma u svijetu, koja je za učenje životinja koristila instrumentalno uslovljavanje. Bili su vodeći u principu humanog rada sa životinjama, ali ne zbog moralnih obaveza. Ovu metodu su izabrali, jer su u kratkom vremenu dobili perfektne rezultate. Već 1947. su organizovali tečajeve za trenere. Kao modele su koristili piliće, jer se sa njima najlakše uči!!!

Marianin drugi muž, Bob Bailey je obučavao više od 150 različitih vrsta životinja. Treneri firme ABE su u 50 godina rada dresirali preko 15.000 životinja, za potrebe reklama, filmova, ali i vojsku, policiju i privatne klijente. Njihovi najpoznatiji projekti su bili za vladu, za koju su učili domaće i slobodne životinje, koje su živjele u prirodi. Bez obzira na vrstu, životinje su radile na udaljenosti od nekoliko kilometara i samostalno ispunjavale zadatke. Sve to u potpunosti i bez greške. Domaće mačke su učili špijunirati neprijatelja i vodili su ih uz pomoć zvuka na velikim udaljenostima. U svim situacijama, u pucnjavi ili pored pasa, mačke bi ostajale potpuno mirne. Golubovi su letjeli ispred čete u džungli i tražili zasjedu. Delfini su u otvorenom moru samostalno plivali i do 8 sati od svog broda i obavljali zadatke. Gavranovi su vođeni laserom letjeli iznad neprijateljske teritorije i uz pomoć malog fotoaparata oko svog vrata fotografirali točno određenu zgradu. Psi su tražili eksploziv i žice od poteznih mina.

To, što mi treneri pasa danas zovemo klikering metodom, su zapravo prije mnogo godina koristili Keller Breland, Marian Breland Bailey i Bob Bailey. Suradnja para Baily sa Karon Pryer je jednostavno morala dati fenomenalne rezultate. Samo njima možemo zahvaliti za vrhunsku metodu obuke, koju može svako od nas koristiti kod svog kućnog ljubimca.
Prije nego što počnemo sa konkretnim treninzima i klikerom, još malo teorije. Određene pojmove, koji možda zvuče suviše "naučno", je svakako dobro poznavati. Klikering metoda je puno više od samog klika. Kao što se potvrđuje u praksi, ta mala igračka baš i nije toliko bitna. Najvažniji je način učenja, sama filozofija i princip rada.



Znak (marker signal) – klik (zvuk klikera) upotrebljavamo, da psu pokažemo, da je to što u trenutku klika radi dobro - da je to to što od njega tražimo!

Klasično uslovljavanje (Classical Conditioning) – metoda koju je koristio psiholog Pavlov, pas se samo odaziva na okolinu, bez svjesnosti svog ponašanja.

Instrumentalno uslovljavanje (Operat Conditioning) – metoda koju je koristio psiholog Skinner, pas sa svojim ponašanjem djeluje na okolinu. Na ovim principima je osnovana klikering metoda.

Pozitivna motivacija – učenje psa bez fizičkog poticaja i/ili korekcije, jednostavno rečeno nagrađujemo ponašanje koje želimo i ignoriramo ponašanje koje ne želimo.

Negativna motivacija – učenje psa sa korekcijama i sa fizičkim poticajem tj. kažnjavamo ponašanje koje ne želimo.

Vremensko usklađivanje (Timing) – najveća greška trenera je loše vremensko usklađeno klikanje, jer uvijek dobijemo ponašanje koje kliknemo i ne ono koje želimo.

Kriterijum (Criteria) – prije početka treninga, trener treba da odluči koje ponašanje želi nagraditi, tj. kliknuti.

Primarno potkrepljenje (Primary Reinforcement) – hrana, igra ili nešto drugo, što zadovoljava neku potrebu psa.
Stupanj potkrepljenja (Rate of Reinforcement) – pas treba za nagradu da dobije nešto, što u tom trenutku želi.

Primarni pojačivać (Primary Reinforcers) – kliker

Averziv – nešto neugodno, što pas želi da izbegne.

Pozitivno potkrepljenje (R+) – nešto za psa dobro, što dodajemo, sa ciljem da više puta dobijemo neko ponašanje (npr. psu damo komadić hrane kada sjedne).

Negativno potkrepljenje (R-) – nešto za psa loše, što oduzimamo sa ciljem da više puta dobijemo neko ponašanje (kod učenja psa sa prisilom su aportiranje učili tako, da bi psa uštipnuli za uho, pa bi pas otvorio usta i primio aport. Kada bi pas otvorio usta – to je bilo željeno ponašanje – onda bi se prestalo sa štipanjem).

Pozitivna kazna (P+) – nešto za životinju loše, što dodajemo sa ciljem manje puta postići neko ponašanje (cimanje sa povocem da bi pas manje vukao).

Negativna kazna (P-) – nešto za životinju dobro, što oduzmemo sa ciljem manje puta postići neko ponašanje (okrenemo leđa – oduzmemo pažnju – psu, koji skače na nas).

Izbacivanje ponašanja (E) – oslabimo neko ponašanje tako da ga ne koristimo više (psa učimo da sjedne i nagradimo svaki put kada sjedne ali ignoriramo svako drugo ponašanje, recimo ako legne ili laje,...).

Klasično učenje – na bilo kakav način (sa guranjem guze u pod, mamcem u vidu hrane, cimanjem, vikanjem,...) se psu stavi do znanja šta se od njega traži, nagradi se poželjno ponašanje ili kazni nepoželjno.

Učenje sa klikerom – traži se željeno ponašanje, markira se takvo ponašanje sa klikom i nagradi, a u slučaju nepoželjnog ponašanja se sačeka i da psu mogućnost da ponovo uradi ono što se traži.
Kod klikering metode se koristi samo instrumentalno uslovljavanje, pozitivna motivacija, pozitivno potkrepljenje (R+), izbacivanje ponašanja (E), ponekad negativna kazna (P-), primarno i sekundarno potkrepljenje i primarni pojačivač.

Zanimljivo je da su u firmi Animal Behavior Enterprises (ABE) pozitivnu kaznu (P+) koristili samo 12 puta u 50 godina od ukupno 15.000 naučenih životinja!!!

Upotreba negativnog potkrepljenja (R-) im nije došla ni na kraj pameti. Kriterij i vremensko usklađivanje su od velikog značaja za uspješnu dresuru. Bob Baily kaže, da je umjesto bilo kakave kazne pametnije koristiti pauzu (time-out) i pitati se ''Da li sam ja – trener – stvorio taj problem sa premalim ili čak loše vremenski usklađenim potkrepljenjem, tj. nagradom?''

On nikada ne koristi tehniku kažnjavanja, jer ljudi prečesto i na pogrešan način koriste tu metodu. Ako neko pogrešno koristi pozitivno potkrepljenje (nagradu) pas ne može patiti. Bob Baily o kazni još kaže: ''U rijetkim okolnostima, kada kazna znači potencijalnu korist, kaznu upotrebljavamo uvijek sa ciljem da zaustavimo određeno ponašanje koje bi moglo nanijeti štetu životinji, čovjeku ili imanju.

Sa mog stanovišta tako potpuno isključujem upotrebu pozitivne kazne (P+) kod učenja kinoloških sportova i poslušnosti i maksimalno smanjujem upotrebu kazne kod treninga službenih pasa.''

Bez obzira koliko voli životinje, stav ovog stručnjaka o kazni je zasnovan na iskustvu i ciljevima, kod kojih je ponašanje životinja bez grešaka od ogromnog značaja. Kod životinja koje je on dresirao nije se radilo za bodove i pobede, nego za živote.

Nezadovoljstvo, traume ili nešto treće

Lepo je imati vaspitanog psa. Još je lepše ako svoje potrebe fiziološkog karaktera obavlja tamo gde mi mislimo da treba. Ali, dešava se i da odrastao pas „zaboravi“ šta gde treba da radi. U tom slučaju moramo da utvrdimo o čemu se radi i eliminišemo problem, ne i kuče, naravno. Ako niste navikli da se to dešava u vašoj kući, prvo pozovite veterinara. U njegovom domenu može se naći sijaset razloga za ovakvo ponašanje. U pitanju mogu biti bolesti digestivnog trakta, bubrega ili mokraćnih puteva ili poremećaj u hormonalnom statusu, a što treba da otkrije profesionalac uz vašu svesrdnu pomoć u realnom opisivanju stanja koje vas frustrira. Ali, ako je u pitanju problem u ponašanju, valja se pozabaviti njegovom psihom i razlozima koji su doveli dotle da pas na ovaj način iskazuje svoje nezadovoljstvo. Dakle, vreme je za lekcije iz lepog ponašanja ili, vreme je da pokušamo da shvatimo šta to pas pokušava da nam kaže.


Zaboravnost

Početak

Novonastalo ponašanje ima svoj početak a verovatno i ritam koji moramo da otkrijemo i da pri tome utvrdimo obrazac. Čak bi bilo dobro da se i beleži kada se incidenti dešavaju. Na primer: da li ste u kući ili ste odsutni kad se to dešava, da li ste sami sa psom ili su tu i gosti, da li tim ljudima posvećujete posebnu pažnju, pa samim tim izazivate ljubomoru kod svog ljubimca. Da li ste nervozni ili umorni posle posla pa nemate vremena za druženje i jednostavno ga ignorišete posle celog dana van kuće. Kada se preispitate, zabeležite zaključke do kojih ste došli. Obavezno zapišite vreme kada izlazite u šetnju, to jest kada psa izvodite da obavi svoje potrebe. Tako, ako pas to radi kada ste vi dugo odsutni, moguće je da on jednostavno ne može da izdrži i mora da to uradi u kući. U tom slučaju, potrebno je da ga ne ostavljajte predugo ili prečesto samog. Pas dakle, može da reaguje tako kad je uznemiren, kad je ostavljen sam, ili kada grmi. U svakom slučaju, to je pokazatelj moguće anksioznosti. Ali, postoji i situacija kada pas tokom lošeg vremena ne želi da izlazi ni zbog svojih potreba (neće da prlja šape, pa to ti je!) pa onda pomalo prazni bešiku i creva, kako ne biste primetili (bar po njegovom mišljenju).

Otuđenost

Anksioznost je jedan od ekstremnih problema koji mogu da dovedu do ovakvog ponašanja. Uz ovu pojavu idu i cepanje obuće, uništavanje nameštaja kada niste u kući. Ukor, kada se vratite i vidite nered, ima sasvim suprotan efekat. Da biste ovo predupredili, pokušajte da se ponašate potpuno nezainteresovano pre nego što odete, pokazujući psu na taj način da se ne dešava ništa dramatično i da je vaš odlazak samo privremen, pa zbog toga vi ne brinete, pa nema razloga ni on. Kupite mu, ponekad, neku igračku kada ste dugo odsutni, ali ne pokazujte preteranu radost kada se pojavite i ne komunicirajte s njim sve dok se ne smiri, ukoliko je bio uzbuđen kada vas je video. Ako to ne uspeva, dajte mu i neko sredstvo za smirenje, koje ćete dobiti od veterinara. Pas može to da radi kada niste kući i iz razloga što nije shvatio šta se od njega očekuje. U tom slučaju, držite ga na povodniku ili u prostoru koji, ako ga i uneredi, možete lako da očistite. Ako je izuzetno podređen vama, može to da uradi kako bi pokazao da zna gde mu je mesto, ili može s druge strane da obeležava teritoriju. I jedno i drugo je normalno u pseće svetu, ali u kući je jednostavno nepodnošljivo. Iako je u prirodi ovakvo ponašanje slika i prilika podređenosti sa uvijanjem celog tela, mahanjem repom, savijanjem glave, ležanjem na leđima i prikazivanjem stomaka, miris koji ostaje u potpunosti anulira našu potrebu da nam pas na taj način pokazuje svoju odanost. Mokrenje može da se javi iako je pas nervozan. Kada je u pitanju obeležavanje teritorije, to je osobina odrasle jedinke koja želi da označi svoj prostor u sukobu sa drugim psom, ili možda osobom.

Odvikavanje

Popravljanje stvari kod odraslog psa se ne razlikuje mnogo od obuke šteneta po dolasku u kuću. Prednost je to što veći pas može duže da zadrži mokraću, pa samim tim i period ostavljanja može da bude duži. U periodu navikavanja, dobro rešenje je i korišćenje kaveza, naročito ako je, kao mali, pas bio čuvan na isti način. Računamo na to da će na ovaj način čuvati svoje najintimnije okruženje i neće vršiti nuždu tamo gde spava. Ako to nije bio slučaj sa štenetom, to jest od početka je bio slobodan, moraćemo postepeno da ga upoznajemo sa kavezom i pokušamo da ga naučimo da to prihvati i provodi vreme u njemu kada mi nismo prisutni. Ukoliko pas pokazuje strah kada ga držimo u kavezu, ili i pored našeg nadanja obavlja nuždu, onda je kavez promašaj. Problem može da nastane i u samoj definiciji doma. Moguće je, na primer, da pas smatra celu kuću, izuzev kuhinje, za svoj životni prostor, a da sama kuhinja može biti prostor gde je to dozvoljeno, to jest kuhinja je „napolju“. Zato možete ograničiti prostor svoga psa i postepeno ga povećavati kako bi on shvatio da je iz prostorije u prostoriju zabranjeno obavljati fiziološke potrebe. Kako bude usvajao jednu za drugom, treba ga navikavati da je svaki kutak vašeg doma i njegov, i da na taj način prestane da se ponaša kao da je napolju. Kada psa izvodite napolje da obavi svoje potrebe, to treba da bude i njegova želja. Zato, ako to uradi odmah, on je i hteo da ide u WC, a ako se razvlači, onda on nije imao nameru da taj izlazak tako iskoristi. Zato, za izlazak `u toalet` koristite poseban povodnik, po mogućnosti kratak. Ne bi bilo loše ako imate dva izlaza, da jedan bude samo za te potrebe. Za dugu šetnju neka ga asociraju drugi povodnik i druga vrata. Na taj način se i psu u glavi stvara slika i refleks gde ide i šta treba da radi. Ako u ovom slučaju pas neće da sarađuje, vratite ga nazad i kontrolišite sledećih 15 do 30 minuta, pa ako ga uhvatite na delu, sprečite ga. Ukoliko se ništa ne desi, izađite ponovo sa potpuno istim scenarijem, kako bi stvorio sliku sa istim redosledom događaja. Važno je da zapamtite da ukoliko „naletite“ na problem, potrudite se da to mesto dobro očistite i dezinfikujete ga, tako da ne ostane miris koji bi psa ponovo privukao. Kažnjavanje naknadno ne pomaže, pa i to batalite. Ako ga uhvatite, budite čvrsti, ali nemojte plašiti psa. Ali zato, kada to uradi napolju, ne propustite priliku da ga pohvalite i nagradite.

1. OSNOVI TEORIJE DRESURE PASA

DRESURA je sistem čovekovog dejstava na psa pomoću kojeg se kod pasa stvaraju i učvršćuju određene navike.
TEORIJA DRESURE - to je dosledno i sistematsko izlaganje osnovnih principa koji čine proces dresure kao i opštih stavova koji proističu iz tih principa i objašnjavaju složene pojave koje se javljaju pri dresuri. Teorija dresure, na taj način analizira i sjedinjuje dejstvo čoveka sa ponašanjem psa u toku dresure. Ovo može biti ostvareno samo na osnovu teorije I.P.Pavlova o višoj nervnoj delatnosti životinja. Teoriju dresure treba da zna svako ko se bavi dresurom pasa. Nisu retki slučajevi da dreser-početnik, a često i iskusniji dreser, baš zbog nepoznavanja teorije dresure, kod psa stvori nepoželjne navike koje se kasnije ili vrlo teško a često i nikako ne mogu otkloniti. Dreser koji dobro poznaje teoriju dresure u svakom trenutku rada sa psom svestan je koju će naviku pospešiti postupak koji primenjuje, a šta dodatno treba da uradi da isti taj postupak ne bi stvorio nepoželjnu naviku kod psa. Zbog toga šablonska dresura, mada stvori kod psa određene zahtevane navike, gotovo uvek kod psa stvori i određene nepoželjne navike koje mogu biti takve da je svaki dalji rad sa psom uzaludan. Izučavanjem različitih načina i postupaka, oblika i vremena primene tih postupaka i navika koje se stvaraju kod psa je obaveza koja predhodi dresuri psa. Poznavanje osnova teorije dresure, pruža mogućnost da rad psa usmerimo na svesnu a ne slepu poslušnost. Dreser stiče znanje da može jasno uočavati pojave koje proističu u toku dresure, kako bi mogao izabrati najbolje i najefikasnije načine za postizavanje onoga što želi. Poznavanje opštih principa dresure pasa, pruža mogućnost za posebno prilaženje svakom psu. Stvar je u tome, što dreser stalno radi sa psima koji imaju svoj određen karakter. Zato, prema individualnim osobinama psa, on mora menjati dejstva koja primenjuje u dresuri, odabirajući ona koja će dati najbolje rezultate. I uslovi dresure mogu biti takođe različiti. Psi se mogu dresirati na specijalnom prostoru-poligonu, u polju, šumi kao i manje podesnim uslovima. U svim tim uslovima dreser mora da zna kad koju metodu da primenjuje i šta u pojedinačnom uslovu može postići a šta ne i ne treba da pokušava da u određenom vremenskom i prostornom uslovu improvizuje ako je svestan da to neće dati rezultat.
Znanje osnovnih stavova, kao i određenih složenih pojava u dresuri, pomažu da se nađe način za rešenje mnogih poteškoća sa kojima inače dreseri ne bi mogli izaći na kraj, ukoliko nemaju bogatu praksu. Sve ovo govori za neophodnost izučavanja teoretskih osnova dresure.
2. DRESURA I PONAŠANJE PSA
Pri dresuri je neophodno razlikovati ponašanje psa koji se dresira i uticaj dresera na psa. Pri dresuri su dejstva dresera i ponašanje psa, jedno sa drugim vrlo tesno povezani. Ponašanje psa je način na koji pas ispoljava svoja dejstva pomoću kojih se on prilagođava uslovima spoljne sredine. Ono se brzo menja prilagođavajući se uslovima spoljne sredine obezbeđujući blagovremeno upoznavanje psa sa spoljnom sredinom, njegovu zaštitu od štetnih uticaja, otkrivanje hrane, razmnožavanje i dr. što je neophodno za sami opstanak. Mnoga dejstva kod psa izaziva dreser. Dresirajući psa, dreser svaki put, zavisno od toga šta želi postići, na određeni način deluje na psa. Svojim delovanjem, on usmerava vladanje psa u određenom pravcu. Dejstva dresera na psa izazivaju se veštim usmeravanjem psa da bez odupiranja uradi neku radnju pri čemu se istovremeno navikava na komandu koja se može izdati pomoću zvuka (usmena komanda), gestom i drugim signalima. Dejstva psa mogu biti izazvana i drugim nadražajima iz njene okoline. Šum ili uočavanje neobičnih pojava, dovode do toga da pas naćuli uši. Psi intenzivno njuše nepoznate predmete. Nepoznati čovek izaziva kod psa agresivno ponašanje. Pojava mačke ili drugih životinja prilikom šetnje psa, izaziva niz dejstava koja se mogu ispoljiti gonjenjem. Prisustvo ženke pobuđuje kod mužjaka određen niz specifičnih dejstava. Na taj način, ponašanje psa u određenoj sredini izazvano je nadražajima koji dolaze iz te sredine, a u određenoj situaciji prisustvom dresera. Svi se ovi uticaji nazivaju NADRAŽAJIMA. Sve pojave iz spoljne sredine, pas prima pomoću svojih čula. Različite pojave (ljudi, životinje, mirisi, zvuci itd.) mogu uticati na ponašanje psa, a ti uticaji će se ispoljavati time što će pas vršiti ovo ili ono dejstvo. Ponašanje psa može biti takođe izazvano i unutrašnjim nadražajima. Svaki se organizam karakteriše određenim procesima, koji se periodično ponavljaju i čine osnovu života. Svi ovi procesi imaju odraza na ponašanje psa, na primer: smena sitosti glađu izaziva kod psa pojačanu aktivnost za nabavku hrane. Kad se zasiti, pas prestaje tražiti hranu, a samim tim prestaju i radnje koje je on vršio da bi je nabavio. Na ponašanje psa veliki uticaj imaju funkcije žlezda sa unutrašnjim lučenjem. One proizvode materije - hormone koji deluju kao unutrašnji nadražaji. Tako na primer: polni refleksi kod psa počinju se javljati u periodu sazrevanja polnih žlezda, tj. u vreme kad žlezde počinju lučiti polne hormone. Ukoliko se pre polne zrelosti izvrši kastracija šteneta, polni refleksi kod takvog psa se neće nikada pojaviti. Hormone proizvode i druge žlezde (štitna, nadbubrežne, hipofiza i dr.) koje takođe imaju uticaja na ponašanje psa. Ponašanja koja proističu kao rezultat dejstva unutrašnjih nadražaja, uvek pomažu psu da se pravilno orijentiše u odgovarajućim uslovima spoljne sredine. Pas pod uticajem gladi neće otići bilo kuda, već na ono mesto gde se hrani. Najveća aktivnost koja je izazvana za potrebom hrane, pojavljuje se kada pas ugleda hranu. Za pražnjenje mokraćne bešike (mokrenje), pas želi da izađe napolje. Za štenjenje, kuja traži skriveno mesto itd. Zato je moguće reći da ponašanje psa koje se javlja pod uticajem unutrašnjih nadražaja, ostvaruje se i pri dejstvu spoljnih nadražaja i obrnuto, spoljašnji nadražaji imaju za psa značenje samo ukoliko odgovaraju unutrašnjim. Tako se jedni nadražaji ne mogu odvojiti od drugih, jer pri dejstvu na psa oni nastupaju zajedno kao celina. O ponašanju možemo govoriti imajući u vidu niz dejstava koja se javljaju u određenom intervalu vremena. Tako na primer: možemo govoriti o ponašanju psa za vreme šetnje, u igri, za vreme iskorišćavanja u službene svrhe itd. Možemo govoriti i o ponašanju različitog karaktera, o orjentirnom ponašanju, ponašanju za vreme hranjenja, ponašanju za vreme lova i o ponašanju usmerenom na očuvanje i negovanje potomstva. Govoreći o ponašanju, treba imati u vidu i niz dejstava karakterističnih za sve pse određene rase ili za sve životinje određene vrste. Takođe, možemo govoriti i o individualnom ponašanju psa, kao i o sistemu dejstava karakterističnih za jednog određenog psa. Dejstva koja proističu za vreme dresure, određuje pre svega sam čovek koji dresira psa.